Denis, drug

Autorka: Snežana Miletić

Yesterday, upon the stair,

I met a man who wasn’t there.

He wasn’t there again today…

And again, and again, he wasn’t there…

Petnaesti januar je, Ćirpanova ulica. Tu je već nekoliko godina naše zborno mesto za kafu. 13.30 je. Za promenu, niko ne kasni, a uvek kasni on, jer stanuje jako blizu, pa se uvek zaračuna:) Kao i obično, s njim je i Lea, crna kao najfiniji black velvet, parkira se uvek podno njegovih nogu. Na sto stižu makijato i ristreto, u naredna dva sata kreiraju razgovor u kojem se prebiraju ne samo nedavne, već i neke stare priče, o vremenima i ljudima spakovanim u zajedničku prošlost.

Priča o onome što se trenutno dešava na sve strane, pretače se u priču i o onome što ne razumemo. Jasno je da je to još jedan pokušaj da se odgonetne nemoguće: da se odmotaju događaji i dešifruju ljudi… Je li moguće promeniti ih, pogurati da slede istinu, a ne puke, besćutne narative… U tim stalnim promenama – na gore i onima – nabolje, koje nikako da dođu, je li moguće (po)ostati čovek, odzvanja u kratkim stankama i ovog susreta…

Ostaje nam samo da se čuvamo, da čuvamo jedni druge… Zato, dogovaramo se odmah da ćemo 29. januara zajedno na predstavu, igra Ksendža. Biće to još jedan povod za priču…

A naše priče, iz raznih faza života, datiraju još od pre Hrista… Neke od jednog davnog INFANT-a, na kojem smo pravili novine i drvili o pozorištu. Iz tog vremena je i jedna džentlmenska etida u kojoj je glavni akter upravo on. Između predstava odletimo da posrčemo neku supu, jer, klasika novinarska, ništa čorbasto danima nismo pojeli. Desi se međutim da odjednom, u vrtlogu priče i nekog mahanja rukama, cela bočica bibera upadne u supu i prospe se temeljno, debelim slojem celom supenom površinom. Tajac, šta sad?! Ko će čekati novu supu?! Jer, naravno, žurimo… S jedva primetnim osmehom, on zameni tanjir s ovom što je, mašući rukama namahala pun tanjir bibera, i pojede, bez reči, taj biber sa supom, kao da je najfiniji, nezačinjeni veganski potaž.

Druge neke priče s njim datiraju iz jednog davnog nedeljnika, kada se ovde još uvek nadalo svetloj budućnosti, a ne boljoj prošlosti. “Kibicfenster” se zvao nedeljnik, u njemu je desetak mladih ljudi okupila Vesna. On joj je bio jedan od oslonaca, uvek sve po dogovoru i na vreme. Staloženo i sabrano, mudro za njegove mlade godine. Prvi je u kafani, ali i za kompom. Prvi napiše tekst, prvi je tu da pomogne, inicira druženje, ispriča neku anegdotu, a sve političke prvo dođu do njega…

Zanimljive su bile i sve potonje, radno-hedonističke priče s njim. Među njima su i one nastale na jednom davnom Exitu, onom prvom na Tvrđavi. Pravio se tada “Exit News”, okupili nas Dinko i Vlada. Redakcija – ludilo! Ne zna se ko je spremniji da pogine da napravi što bolju reportažu s koncerta. Od jutra do sutra smo gore. Od glave do pete, celu noć u prašini. Smešteni smo u jednoj od prostorija Muzeja, bukvalno iskačemo i uskačemo kroz prozor redakcije… Svi nešto pevuše… On sve poredi sa “Stonsima”… Bio je na njihovom koncertu za punoletstvo. I taj će koncert, kao i onaj potonji, za okruglu banku od svojih 50 leta, posle često pominjati. Ne moš bit pristojan čovek ako nisi bar jednom u životu video “Stonse”! A ko ih je video dvaput… E, taj je ponosni Somborac, pravi Novosađanin, istinski građanin sveta.

A da se svet kao takav preživi, moralo se imati i neka‚kvog oduška. Zato smo ga presecali kulinarskim druženjima. Pre nego što bi se u pozno doba noći sve završilo čitanjem poezije, naizmeničnim, sve dok neko, opijen njome, ne bi pao sa stolice, sve bi počelo ovako… Mi kuvamo, on malo stoji pored nas, pa ode na balkon, sedne u stolicu i meditira. Povremeno nas značajno pogleda kad se sporimo oko začina, jer uvek neko ne jede neki začin… Uključi se mirotvorački tada, nasloni na vrata kuhinje, da nam ispriča kako se kuva. Mi pizdimo, iako ga baš zato i obožavamo… Jer je oduvek bio tako poseban i ekscentričan, učtivo distanciran, gospodstveno društven.

Posle mnogo godina, on novinar, hedonista, otac Reljin i pažljivi muž Ksenijin, svake godine bi te, narečene poglede s doka kuhinjskih vrata, umrežavao u poetične fotografije, oličene u rečenici “Vreme je Božića u Vojvodini… “

Jeste, bio je seriozan novinar. Kolege su ga uvažavale, čitaoci poštovali, s oba ogranka političke Srbije cenili su ga, i oni s (kvazi)levog, i oni s (kvazi)desnog bloka. Ozbiljne teme secirao je koncizno i temeljno, a umeo je o njima da piše čak i poetično. Kad je on pričao o politici, ona je izgledala mnogo bolja nego što objektivno jeste, dobijala bi obrise smisla, onog koga je ovde kod nas davno izgubila.

Od svega toga mnogo je važnije da je on uvek bio predivno (sa)osećajan čovek. Duhovit. Obrazovan. Večno radoznao, zapitan gnostik. Bio je jedan od retkih, malobrojnih ljudi, koji, kad te pita – kako si, zastane da čuje odgovor. Jer ga zanima. Kad ti napiše poruku, ili te nasmeje nekom nežnošću, ili te zabezekne nekom breaking news informacijom, uvek obloženom nekim finim, njemu samo svojstvenim ironičnim tačom.

I kolegijalnost starinskog kova bila je deo njegovog šarma. To što je uvek bio dobro informisan nije štedeo. Ako ideš u Sombor, najbolji ti je somborski bedeker on, odmah te filuje: gde se pije dobra rakija, gde je dobar riblji paprikaš, na koju čardu otići, gde je dobra pita s jabukama, a gde sladoled, gde je najbolja hladovina na glavnom gradskom korzou, i zašto treba videti Marka Markovića u somborskom “Semper idem”… I ne samo to… Kad zaboraviš neko ime iz prošlosti, kad ne znaš ko je ko – zovi njega, znaće, ili će saznati, ili će znati ko zna… Kad nije znao, nikad se nije pravio da zna, nego bi umeo da sasluša onog ko baš to zna…

A on je znao i to da, dirljivo precizno, pronađe nadimak (u) čoveku. “Nives, danas smo se baš načantrali”, rekao je 15. januara. “Moramo ponoviti uskoro”. “Moramo…” A u tom trenutku ne znamo da je to naša poslednja kafa…

I sad, putuj tim nebesima, dragi druže, kad si već požurio njima, i ne osvrći se više na ovo sranje u kojem smo ostali… Nama ostaje da pamtimo sve priče, uzorane na našim zajedničkim, zemaljskim njivama. Nije izvesno postoje li baš te nebeske, bilo bi dobro da Neverni Toma u nama greši, da ih ima, jer bi one sada morale biti tvoje. Putuj, i ako postoji “to tamo”, s vrata te nebeske kuhinje, šapni koji začin ide u ovaj naš jebeni recept, poradi i “odozgo” da postanemo ljudi… A ti si čovekom postao već ovde…

(Posvećeno Denisu Kolundžiji)

Članak je prenet sa portala Autonomija.