Nedovoljno lekara za male pacijente

Autorka: Olga Božinović, Izvor: Nova ekonomija

U zdravstvenim ustanovama širom Srbije zaposleno je 1.519 specijalista pedijatrije, dok se 291 doktor medicine nalazi na specijalizaciji iz pedijatrije, govore podaci Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“, koji su izvedeni iz „Zdravstveno statističkog godišnjaka“ za 2022. godinu. Statistika dalje svedoči da 903 specijalista pedijatrije i 181 lekar na specijalizaciji iz pedijatrije rade u ustanovama primarne zdravstvene zaštite (domovima zdravlja), odnosno u delatnosti zdravstvene zaštite predškolske i školske dece. Osim specijalista pedijatrije, u delatnosti zaštite zdravlja školske dece radi i 138 doktora opšte medicine, s obzirom na to da, po zakonu, i lekari opšte prakse mogu da rade kao izabrani lekari za školsku decu. 

NAJVEĆI DEFICIT LEKARA JE U ČAK JEDANAEST GRANA, MEĐU KOJIMA SU ANESTEZIOLOGIJA, OPŠTA MEDICINA, RADIOLOGIJA I PEDIJATRIJA

Govor brojki i slova takođe svedoči da na hiljadu dece „dolazi“ jedan doktor medicine, ali – ne u svakom delu Srbije. Naime, pedijatara najmanje ima u Vojvodini, a najviše u regionu Južne i Istočne Srbije. Pored dečjih lekara koji su zaposleni u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, oko 600 specijalista pedijatrije zaposleno je u ustanovama sekundarnog i tercijarnog nivoa zdravstvene zaštite, odnosno u opštim bolnicama, institutima, klinikama, kliničko-bolničkim i kliničkim centrima.  

Da li je broj pedijatara dovoljan da zadovolji potrebe za lečenjem dece u Srbiji? 

„Naravno da nije“, kaže dr Georgios Konstantinidis, predsednik Udruženja pedijatara Srbije i dodaje da je to strukovno udruženje još 2013-2014. godine upozoravalo da u našoj zemlji radi samo 2.500 pedijatara, da je preko dve trećine njih starije od 50 godina, a trećina od tog broja starija od 55 godina. On podseća da je pedijatrija veoma napredovala kao nauka poslednjih decenija i više ne podrazumeva samo jednostavne preglede dece koji se obavljaju uz pomoć „stetoskopa i rendgena“, već ima mnogo komplikovanije protokole lečenja. 

„Ako hoćemo da našem malom pacijentu pristupimo ’by the book’, odnosno u skladu sa najsavremenijim medicinskim protokolima, moramo mu posvetiti vreme koje mi nemamo, jer su čekaonice uvek pune dece. Tačno je da pedijatrima u primarnoj zdravstvenoj zaštiti pomažu i lekari opšte medicine kada su u pitanju školska deca, ali oni nemaju dovoljno znanja iz pedijatrije, pa svaki put kada se suoče sa nekim komplikovanijim slučajem, šalju decu u sekundarne i tercijarne zdravstvene ustanove, iz straha da ne naprave grešku u lečenju. Onda se u klinikama i institutima specijalizovanim za rad sa decom pravi gužva i ulazi se u začarani krug iz koga izlaze samo oni koji imaju novac za privatne zdravstvene ustanove“, kaže naš sagovornik.  

Nedostaju i dečji psihijatri

Osim što nema dovoljno lekara koji brinu o fizičkom zdravlju dece i mladih, našoj zemlji nedostaju i stručnjaci koji vode računa o mentalnom zdravlju najmlađe populacije. Naime, podaci kancelarije UNICEF-a u Srbiji govore da samo 43 psihijatra za decu i omladinu u našoj zemlji pružaju usluge zaštite mentalnog zdravlja i psihosocijalnu podršku, a rezultati nacionalnog istraživanja o mentalnom zdravlju govore da u uzrastu od 18 do 25 godina ima značajno više psihičkih poremećaja u odnosu na ostale starosne grupe. Planetarni podaci svedoče da polovina svih psihičkih poremećaja počinje pre 15. godine, a čak 75 odsto svih poremećaja počinje pre 25. godine. Međutim, nacionalna statistika svedoči da samo trećina mladih dobije pravovremenu intervenciju, kao i da u proseku prođe deset godina od pojave prvih simptoma do traženja pomoći. 

Dr Konstantinidis ističe da je pedijatrija najočigledniji primer formiranja paralelnog sistema privatne zdravstvene zaštite koji, u jednom segmentu, postaje sistem za osobe koje imaju novca da plate tu uslugu. Naime, cena dijagnostičkog pregleda kod privatnika je od 4.000 do 6.000 dinara, kontrolni pregled je oko 3.000 dinara, dok specijalistički košta i do 10.000 dinara. Osim toga, u privatnim zdravstvenim ustanovama plate lekara su veće, zbog čega mnogi pedijatri daju otkaz u državnim bolnicama i prelaze u privatnike. Zbog toga naš sagovornik insistira na činjenici da mora postojati sistem sveobuhvatne zaštite koja će biti adekvatna, jer jedna tako osetljiva populacija stanovništva ne sme da zavisi samo od privatnika. 

„Dodatni problem predstavlja i činjenica da se jedan deo dece vakciniše kod privatnih lekara i nisu evidentirani u jedinstvenoj bazi podataka. Iako privatni pedijatri ne bi smeli da izdaju potvrde za upis u vrtiće i škole da je dete vakcinisano, oni to rade – neke kolege te potvrde uvažavaju, neke ne, i onda nastaje dodatni problem. Osim toga, mi znamo da neki pedijatri izdaju i lažne potvrde o vakcinaciji roditeljima koji ne žele da imunizuju svoju decu vakcinama predviđenim kalendarom imunizacije i time saučestvuju u statistici koja govori o povratku i epidemiji ’zaboravljenih’ bolesti, kao što su male boginje i veliki kašalj“, naglašava naš sagovornik, koji primećuje da zbog velikog obima posla pedijatri često nemaju vremena da se bave preventivnim aktivnostima, među koje spada i edukacija o važnosti vakcinacije.  

PEDIJATRIJA JE NAJOČIGLEDNIJI PRIMER FORMIRANJA PARALELNOG SISTEMA PRIVATNE ZDRAVSTVENE ZAŠTITE KOJI, U JEDNOM SEGMENTU, POSTAJE SISTEM ZA OSOBE KOJE IMAJU NOVCA DA PLATE TU USLUGU

Na pitanje da li postoje jedinstveni evropski i svetski standardi koji propisuju da na određeni broj dece dolazi preporučeni broj pedijatara, on objašnjava da je zdravstvena zaštita dece različito organizovana od zemlje do zemlje – negde decu leče pedijatri, a negde lekari opšte prakse ili porodični lekari. Međutim, on dodaje da se sve zemlje koje su smanjile broj pedijatara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti i umesto njih uvele porodične lekare, sada veoma kaju, jer praksa govori da ti doktori nemaju dovoljno specifičnog stručnog znanja.   

Prema analizi Fiskalnog saveta iz 2021. godine, Srbiji nedostaje 5.000 zdravstvenih radnika, Institut za javno zdravlje navodi da nedostaje hiljadu lekara, dok Ministarstvo zdravlja precizira da je najveći deficit u čak jedanaest grana, među kojima su anesteziologija, opšta medicina, radiologija i pedijatrija. Da pedijatara nema dovoljno u našoj zemlji, nedavno je priznala i ministarka zdravlja dr Danica Grujičić, koja je apelovala na mlade lekare da prihvate posao i u unutrašnjosti zemlje, ocenjujući da je sistem u kome se cela Srbija leči u tri velika grada na duže staze – neodrživ. Na birou Nacionalne službe za zapošljavanje nema pedijatara koji čekaju posao, a roditelje koji vode decu kod lekara veoma često sačeka obaveštenje da je pedijatar otišao na bolovanje, odmor, u penziju ili u inostranstvo. Tako je Dom zdravlja u Titelu nedavno ostao bez jedinog pedijatra, pa roditelji neretko vode decu u 50 kilometara udaljeni Novi Sad, a ista situacija desila se i mališanima u Rumenki koji su sredinom novembra ostali bez pedijatra. Opšta bolnica u Priboju je prošlog jula ostala bez pedijatra, zbog čega su na Dečjem odeljenju ukinuta dežurstva, a onda je ova bolnica, uz odobrenje lokalne samouprave, angažovala dva penzionisana pedijatra. Prošle jeseni čak 5.000 dece u Temerinu nije primilo vakcine, jer je dom zdravlja duže od mesec dana bio bez pedijatara. I Ostružnica je dve godina bila bez pedijatra, pa su deca morala da idu u sedam kilometara udaljenu Umku, a početkom prošle godine meštani užičke opštine Sevojno su u januaru organizovali proteste jer nisu imali kod koga da vode bolesnu decu, s obzirom na to da je ta opština od kraja 2018. imala pedijatra samo u jednoj smeni, jer je dotadašnja doktorka otišla u penziju. 

ZBOG VELIKOG OBIMA POSLA PEDIJATRI ČESTO NEMAJU VREMENA DA SE BAVE PREVENTIVNIM AKTIVNOSTIMA. IAKO BI PEDIJAR ZA SVAKI PREGLED MORAO DA IZDVOJI BAREM 20 DO 30 MINUTA, ON PREGLED MORA DA SKRATI NA DESET MINUTA

Dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta, kaže da stariji lekari odlaze u penziju, mlađi kod privatnika ili u inostranstvo, a oni koji ostaju u državnom zdravstvu nemaju od koga da uče. 

„Mi znamo da nema dovoljno lekara u Srbiji, ali ne znamo tačan broj odraslih stanovnika i dece u svakom mestu da bi mogli precizno da kažemo gde nedostaju lekari za odrasle i decu, a tu analizu moraju da urade zavodi za javno zdravlje. Dodatni problem predstavlja zabrana zapošljavanja u javnom sektoru i činjenica da posebne komisije u Ministarstvu zdravlja određuju koji će se lekari i kojih specijalizacija zaposliti, odnosno to što je kriterijum zapošljavanja stranački. Rezultat je da se kadar „preliva“ u privatan sektor ili odlazi u inostranstvo, a oni koji ostaju rade sa ogromnim brojem dece. Situacija se usložnjava u periodu kada vladaju respiratorni i stomačni virusi, grip, kovid i alergije, pa se neretko dešava da u jednoj smeni pedijatar pregleda čak i 40, 50 mališana, što je na granici izdržljivosti. Iako bi pedijatar za svaki pregled morao da izdvoji barem 20 do 30 minuta, on pregled mora da skrati na deset minuta i u toj brzini ne može da posveti dovoljno pažnje svakom detetu. Kvalitet zdravstvene usluge opada, lekari se optužuju da prave greške, a niko ne razmišlja o tome da nas sistem maltene tera da radimo nekvalitetno – ako standardi Evropske unije govore da za jedan pregled treba izdvojiti između 20 i 30 minuta (kontrolni pregled treba da traje 15 minuta), a kod nas pregled traje desetak minuta, jasno je da za to vreme ne može da se utvrdi kakav zdravstveni problem ima pacijent i da nas sistem tera da radimo ’brzo i nekvalitetno’, kako je to metaforično primetio jedan naš kolega“, zaključuje dr Rade Panić.       

Tekst je prenet iz Nova ekonomija.