Jovan Mitrović, Malo Orašje: „Ostvariću želju svog brata i ujedno pomoći osobama ranjenim u masakru“
Autor: Veran Matić
Kada pogledate fotografije pre 4. maja na kojima su zajedno ubijeni mladići iz Malog Orašja, prva asocijacija je da su to braća. Puni su energije, dinamike i međusobne bliskosti. Njihovi odnosi prevazilaze klasično drugarstvo – krase ga snažne višestruke veze prijateljstva i dobrote vrednih, porodično vaspitanih mladih ljudi sa sela. Bliskost između roditelja i dece ima posebnu dimenziju jer nije rasplinuta na brojne mogućnosti i izazove kakve nude gradske sredine. I ako ništa o njima ne znate, zavolećete to što vidite, što isijava iz njih, a što nije samo individualna karakteristika stečena u porodici, već je i rezultat njihove interakcije sa tim stečenim vrednostima. Zbir dobrota stvara veću dobrotu, zbir pristojnosti takođe, zbir pozitivnih energija nešto je što zrači i što se uočava iz svakog ugla.
Dr Slavica Plavšić je pisala nadahnuto i o Marku i o Petru njihovim životima i vrednostima, njihovim roditeljima i drugarima. Ove priče kao da još uvek nisu u dovoljnoj meri pročitane niti procesuirane, kao da stalno ispočetka moramo da pričamo o ubijenim i ranjenim u Malom Orašju i Duboni, njihovim porodicama i problemima koji se gomilaju, kao i o ranjenima i njihovim porodicama.
Kada smo prvi put Saša Mirković i ja išli u Dubonu da se sretnemo sa Sašom Panićem i Mišom Todorovićem koji su ostali bez najdražih Kristine, Milana i Dalibora, želeći da upoznamo njihove probleme i vidimo kako da pomognemo, prolazeći kroz Malo Orašje, zastali smo na Ravnom Gaju – mestu prvog masakra pomahnitalog zločinca. Nije bilo nikoga pored fudbalskog terena i spomen ploče stradalima u borbi protiv fašizma. Posle par minuta, zaustavilo se vozilo kojim je na stratište došao čovek koji je palio sveće od jednog do drugog imena stradalih. Bio je to Dragan Mitrović, otac ubijenog Marka. Dok se par minuta kasnije nismo upoznali, pomalo smo se osećali kao uljezi na tom stratištu. Ubrzo smo započeli komunikaciju i saznali da je ostao bez sina jedinca (mama Olivera je u tekstu koji smo svojevremeno objavilli sa velikom snagom svedočila o svom velikom gubitku). Ponosni otac dve kćerke isijava tugu za sinom Markom, koja vas odmah proguta. Mislim da se vraćao sa posla iz Smedereva. Shvatio sam da je to dnevna rutina – obići mesto gde je sin izgubio život i posle na groblje gde je sahranjen. Posle desetak minuta, zaustavio se traktor. Prišao nam je čovek u radnim pantalonama, čovek koji je i bradom pokazivao da je u žaljenju… Kasnije smo saznali da je to Vladan Mitrović, čiji je sin Petar prvo ranjen, a potom posle 50 dana bitke u kojoj je nadvladao povrede, nažalost, ipak preminuo.
Kako i o čemu pričati na stratištu sa dva oca koji su izgubili sinove? O njihovim kćerkama i sinovima pomalo… Kako god da pokušate, jasno je da nema načina da se pruži uteha. Mnogo kasnije, shvatio sam da je i Andrijana Mitrović koja je nedavno napunila 18 godina, koja je teško ranjena u užasnom zločinu u Duboni bliska porodica, jer je otac Dragana i Vladana, brat pokojnog Andrijaninog tate… Zločinac kao da je hteo da uništi mladost Dubone i Malog Orašja, a Mitrovići su višestruko stradali.
Ovaj užasan zločin koji se nadovezao na masakr u OOŠ „Vladislav Ribnikar“, mesecima je zapostavljan, a i danas je, na različite načine. Naročito u nedostatku sistemske pomoći institucija države. Zbog toga su veoma važne individualne akcije podrške, pogotovo ranjenima…
Jovan – Vladanov sin, Petrov rođeni brat, koji je ujedno Markov brat od strica, izgubio je dva brata, prijatelje i rođake od kojih su neki teško povređeni. Jovan profesionalno igra fudbal i želja mu je da realizuje želju svog rođenog brata, ali i da uz to, ranjeni dobiju neophodnu podršku. Zbog toga je važno da podržimo Jovana u njegovom budućem podvigu.
„Ostvariću želju svog brata i ujedno pomoći osobama ranjenim u masakru“
Ja sam Jovan Mitrović, brat Petra i Marka Mitrovića, nastradalih u Malom Orašju, 4. maja.
Moj brat Petar je u životu imao mnogo planova i želja. Za njegovih 25 godina života, to je bilo malo, koliko je planirao: da je poživeo i dva puta toliko, ne bi stigao sve da ih ostvari. Razlog zašto vam se sada obraćam je vezan za ostvarenje jedne od tih želja. Jedna od Pecinih želja bila je da iz našeg sela Malo Orašje krene put Manastira Tumane gde bi stigao na pričest. Pričao je o tome dugo, sigurno par meseci. Nije mu se dalo da krene. Iz dana u dan je spremao opremu za to hodočašće: ranac za planinarenje, šator za prenoćište i drugo.
Osećam potrebu da to uradim za njega, da barem njegove želje oživimo na neki način, jer je meni i mojoj porodici to veoma važno. Sve porodice koje su izgubile sinove, ćerke, braću i sestre, prijatelje, traže načine utehe u njihovim željama koje su imali, a nisu ostvarili, i rade na tome da ih ispune. Kroz ostvarivanje tih želja, traje, ne samo sećanje na njih, već i trajno prisustvo njihovog duha, njihovih ambicija, njihove dobrote i ljubavi.
Pored toga što ću istrčati do manastira Tumane zbog mog brata Pece, verujem da bi njemu bilo još draže da to uradim u humane svrhe za mlade koji su teško ranjeni u masakru, 4. maja.
U petak 29. decembra, 2023. godine ću trčati iz Malog Orašja ka manastiru Tumane. Ovim putem, sve Vas pozivam da donirate koliko ste u mogućnosti i podržite neostvarenu Pecinu želju time što ćete, u okviru svojih mogućnosti, novčano pomoći oporavak teško ranjenih u Malom Orašju.
Djordje Jokic