Na mom radaru: Ivana Nedeljković

Izvor: Novi magazin

KARTE

Ja sam direktorka pozorišta, imala sam potrebu posle tri dana festivala da vam se obratim. Puno je razloga za to, ne samo zato što je poslednji dan, već zato što smo imali prilike da pogledamo odlične predstave sa različitih festivala, ali se kao ličnost i kao direktorka pozorišta, kao umetnica, osećam veoma poraženo posle nekoliko incidenata.

Prvo, ko nema kartu neka sačeka da uđu oni koji su svoje ulaznice obezbedili na vreme. Ova predstava je kamernog tipa, to znači da na samoj sceni sedi publika, ima 120 mesta i nijedno mesto ne može više iz milion razloga, zato da izvođač ne bi bio ugrožen kad vam daje svoje srce i dušu i vadi iz utrobe sve šta ima zato da biste vi kao deca bili bezbedni. I mi sa decom i sa prosvetnim radnicima nemamo problem. Problem su roditelji.

Dragi roditelji, Lazarevčani, ja sam izgrebana jer neko hoće da uđe preko mene, mi smo kao glumci, kao akteri, kao ansambl napadnuti skoro svako veče zbog toga što neko ne shvata da ne može dete od dve godine da dovede na predstavu koja je preporučena za decu od sedam, osam, devet godina itd. Dragi roditelji, vi stavljate vašu decu na krila, palite tablete i za vreme predstave im puštate crtane filmove! Dragi roditelji, vi male bebe dovodite u kolicima i kad ne možete ovde da uđete sa kolicima, jer to nije stadion, nije parkić – vi se svađate sa nama, vi se svađate sa ansamblom Puls teatra, vi se svađate sa dežurnim zaposlenima, svađate se sa ljudima koji afirmišu ovaj grad. Dragi roditelji, Lazarevčani, isključite vaše mobilne telefone. Upaljenim mobilnim telefonom vi remetite izvođača.

KOKICE

Dragi roditelji, Lazarevčani, u pozorište se ne ulazi sa kokicama – remetite izvođača i publiku koja želi da uživa u predstavi. Draga deco, vi glasate za najbolju predstavu, vi ste ti koji proglašavate koja je najbolja predstava. Ako vidite roditelje da jedu kokice, kažite: ‘Tata, mama, u pozorištu se ne jedu kokice‘, izvinjavam se što ovako moram da kažem.

Ovo je deveti Ringišpil, mi smo ovde imali pune sale, 600 posetilaca, nikada nijedan incident se nije dogodio, sada imate roditelje koji gledaju predstavu i svoje dvogodišnje dete puste da se otkotrlja niz stepenice, dežurni glumac ga spasava, okreće se da vidi čije je dete, niko mu se ne javlja da mu se dete otkotrljalo…

RODITELJI

Dragi roditelji, roditelji i samo roditelji, ovo nije arena, ovo nije stadion, ovo je pozorište, zna se pozorišni bonton. Ako ne znate šta je pozorišni bonton, ne morate uopšte da dolazite u pozorište. Pozorište nije obaveza nego dobra volja. Mi od ovoga nemamo ništa, sve predstave su besplatne, neko je to platio da biste vi pogledali, pa onda poštujete ustanovu, ovaj hram kulture, poštujte izvođače.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.