Biljana Srbljanović – Svečani doček

Piše: Biljana Srbljanović

Ulemek i braća Simović, egzekutori Crne ruke, u stvari nisu ni svedočili: bahato su sva trojica odbili da bilo šta kažu, agresivni prema sutkinji, podojeni od strane svojih advokata, proces pred Apelacionim sudom tretirali su kao estradni spektakl. Mediji su ih u tome usrdno pratili, posebno Ulemeku koga i dalje od milošte javnost zove po nadimku, jedva da su nešto uopšte izveštavali o pokušaju svedočenja, a i kad jesu – to je uglavnom bilo u sklopu banalnog spektakla. Ulemekov performans pred publikom u Specijalnom sudu (istom onom kog su današnje brojne ugledne ustavobraniteljske sede glave, pre dvadeset godina, na svaki način pokušavali da omalovaže i sruše) tačno je prepričan tek u nekoliko novina, a u vodečim opozicionim medijima nema čak ni toga. Za “građanske” televizije, proces za zlikovačku likvidaciju jednog novinara, pre skoro četvrt veka, kao da ne postoji, isto kao što evakuacija jednog drugog novinara i pisca, Marka Vidojkovića, zbog očigledno realnih pretnji za njegov život, u prorežimskim medijima nije vest. Tačnije, jeste ali minimalno – u svrhu banalizacije opasnost po Vidojkovića kod jednih, odnosto bacanja sumnje na ceo postupak za Ćuruviju, jer se vodi pod ovom vlašću, kod drugih.

Jasno je da su i jedna i druga redakcijska odluka vođena trenutnim političkim interesom: režimske novine šikaniraju Vidojkovića zbog njegove kritike vlasti, a opozicione kuće prećutkuju suđenje za ubistvo Ćuruvije, jer mrze Verana Matića i njegovu ulogu u svemu. Jer, činjenica je da je samo zahvaljujući Komisiji za istraživanje ubistava novinara koju je Veran osnovao, proces Ćuruvija uopšte ikad i počeo. Podsetiću, devetogodišnje suđenje za surovu likvidaciju novinara ne samo da je skandalozno dugo, već je sramotno kasno uopšte i počelo: 15 godina bele su kosti nevinog čoveka u zemlji čekale pravdu, a da Srbija nije ni pokušala da otvori pravosudni postupak protiv ubica i to bez ikakvog objašnjenja.

Pošto je proces konačno počeo pritiskom Verana i njegovih kolega iz Komisije za vreme ove vlasti, ta stvar je dovoljna da objektivnost ispari, a postupak ignoriše, osim da bi se prenelo svedočenje Branke Prpe, Ćuruvijine udovice, koja među optuženima nije prepoznala ubicu (sasvim legitimno i moguće, ali uopšte ne i presudno), što prećutno baca sumnju na sve.

To što advokati koji godinama i decenijama cirkulišu u tim paradržavnim kriminalnim tokovima, vređaju u ime ubica, lažima dezavuišu proces u javnosti i, na kraju krajeva, jedva skriveno prete Veranu tokom samog suđenja, nije važno nikom – ni medijima režima, a ni opozicije. Ne uklapa se u ta dva narativ, nažalost, veoma sličan.

Sve ovo se, dakle, događa pred dvadesetu godišnjicu atentata na ovu zemlju, i u danima kada je jedan od osuđenih za ubistvo, nakon izvršene kazne od 20 godina, iz zatvora izašao na slobodu. Reč je o javnosti manje poznatom nižem razbojniku Zemunskog klana, Dušanu Krsmanoviću, koji je u vreme atentata bio zadužen da prati premijera i izveštava o njegovim kretanjima, a na osnovu kojih je Đinđića i bilo moguće ubiti. Krsmanović je u vreme atentata imao 24 godine, priznao je zločin i ne samo to, jedan je od retkih koji je svedočio o umešanosti tadašnjeg političkog vrha oko predsednika, u podstrehivanje likvidacije. Krsmanović je govorio o susretu Ace Tomića sa “Zemuncima”, o planu da Čović ili Koštunica zamene Đinđića, o čemu postoji i krivična prijava pokojnog advokata Srđe Popovića, na koju, kao za Ćuruviju, evo već 15 godina država nije rekla ništa.

I o ovome čute mediji i jedne i druge strane – prorežimski tabloidi redovno promovišu ubice romantizujući ove vucibatine, koji su ljudsko meso mleli mnogo pre Belivuka, pa im jedan Dušan Krsmanović, prašinar koji se pokajao, nije tema, dok opozicioni svoje programe baziraju na probisvetima duboko umešanih u političku pozadinu atentata, pa nije zgodno da svoje vrane kljucaju.

U međuvremenu, stigli su već brucoši koji su rođeni posle Đinđića. Ne samo da ga se ne sećaju, nego ne znaju ništa o svemu tome. Ta budućnost Srbije, svaka generacije koje dolazi, duboko je manipulisana medijima oba opredeljenja – ne samo otvorenim lažima i promocijom zločinaca, već i podmuklim prećutkivanjem istine zločina. Za 20 godina će i oni imati svoju decu brucoše, a Ulemek i banda izaći iz zatvora na svečani doček. Zapamtite šta sam rekla.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.