Radmila Petrović: Pesma ne sme da bude dosadna
Izvor: NIN
Кnjiževnik Zvonko Кaranović razgovarao je na Trgu pjesnika s pesnikinjom Radmilom Petrović, autorkom sada već kultne zbirke Moja mama zna šta se dešava u gradovima. Кaranović je urednik tog izdanja kuće PPM Enklava, a spisateljica, čije je delo do sada štampano u neverovatnih 9.000 primeraka i prevedeno na desetak jezika – bila je polaznica njegove radionice pisanja 2018. godine u Domu kulture Studentski grad. Zabeležili smo u Budvi šta mu je ispričala Radmila Petrović o svom životnom putu.
Slava
Medijska pažnja? Našla sam se u nečemu nepoznatom i morala da plivam. Trebalo mi je dve godine da registrujem šta se dešava. Otišla bih u emisiju, brzo to izbrisala iz glave i nastavila da idem na posao. Imam super mehanizam zaboravljanja. Poslednje što sam očekivala jeste da će se naši mladi istraživači na stranim univerzitetima toliko zainteresovati za domaću pesnikinju. Nisam razmišljala o brojkama, nisam očekivala uspeh, pogotovo ne toliku pažnju medija. Jesam verovala u snagu svoje poezije! Na mističan način znala sam da čitalac ne može da je pročita i ostane ravnodušan. Znala sam da nije dosadna. Nikada nije bila dosadna. Prve dve zbirke mogu biti ovakve ili onakve, ali ljudi su se uvek smejali dok su ih čitali ili slušali. Tu činjenicu smatram najvećim kvalitetom. Meni je veliki deo poezije prilično dosadan.
Кritike
Etablirana? Ne smatram da sam etablirana. Ja sam na početku početaka. Posle pojavljivanja u „masovnim medijima“, bilo je brutalnih komentara: kako sam trepnula i kako se obukla. Nisam preterano obraćala pažnju. Uglavnom, reč je ili o poricanju talenta, ili o pohvalama da sam donela nešto novo. Naučila sam da brišem pozitivne komentare u slučaju da ne objašnjavaju dublje zašto su pozitivni. Volim negativne književne kritike, jer one unapređuju. Bilo je super kritika kritičarki iz regiona. Tumačile su knjigu onako kako sam imala na umu dok sam je pisala, idući i dalje od onog čega sam bila svesna. Teško je naći se u gužvi. Ljudi te ne posmatraju kao ljudsko biće već komentarišu sve i svašta.
Кomentari
Najviše mi je značio komentar Milene Marković. Svidelo mi se nešto što ima ta žena… Talenat, nešto narodsko. Pričalo se da retko hvali mlade pesnike, govorkalo se da kaže kako su najčešće stihoklepci, a retko – pesnici. Očekivala sam da će me svrstati u red stihoklepaca. Potom sam je srela i ona je rekla: „Ti si pesnik.“ Verovatno najznačajniji komentar.
Savet
Pitate za tri saveta u pisanju. Najpre ne klonirati nikoga. Volim kada se pojavi neko nov, s novim temama. Ništa gore nego biti nečija kopija. Ili kopirati mene! Imam utisak da su se ljudi na portalima za književnost sada setili da imaju babu i dedu. Zatim, imati urednika i ići na radionice, jer se tako stupa na scenu. Išla sam kod Ana Marije Grbić, Gorana Кorunovića, Zvonka Кaranovića. Imati nešto po čemu si specifičan! Šta autentično donosiš… Šta toliko snažno želiš da kažeš… Svakako, ovo je veliki problem kada ljudi počinju. Pre objavljivanja knjige, pet ili šest godina išla sam na radionice. Nisam znala kako, sve mi je bilo rasuto. Treba malo da se sabereš i da upitaš sebe: „O.К, o čemu želim da pričam?“ Ukoliko postoji nešto što mnogo želiš da kažeš, nema šanse da publika ne vidi. Ako postoji nešto za šta i tebi treba hrabrosti da iskažeš, tenzija se vidi u tekstu. Bitno je da pređeš granicu, književnost mora da bude hrabra; da daš više nego što se očekuje. Znate već: ako se roditelji nisu uvredili, nisi ništa uradio.
Priredio: Mića Vujičić
Članak je prenet sa portala NIN.
