Moj povratak u Kijev

Piše: Iva Gajić

On je, nakon bega iz te zemlje kada je invazija počela i vremena provedenog u Srbiji, odlučio da se vrati u Kijev. Tamo ga je čekala za njega važna osoba, devojka, koja je ujedno i razlog njegovog povratka.

Radio Slobodna Evropa (RSE) je pratio njegov povratak u Ukrajinu.

Slobodan Moravčević rođen je u Rusiji, ali je najveći deo svog života proveo u Ukrajini, odakle je i njegova majka.

Zbog porodičnih veza sa Srbijom, gde mu živi otac, Moravčević se od 2014. godine često selio na relaciji Kijev – Jagodina.

Moravčević ima srpsko državljanstvo, a u Ukrajini dokument o stalnom prebivalištu.

Svoj život pre rata u Ukrajini, koji je počeo 24. februara, opisuje sa nostalgijom u glasu.

Kako kaže, svakodnevica mu je bila ispunjena raznim zanimljivim aktivnostima – druženjima, putovanjima, šetnjama i čestim posetama reci Dnjepar.

“Bili smo srećni. Ne bezbrižni, jer smo imali svoje brige, bili smo zabrinuti za neke stvari koje smo rešavali, a koje su bile vezane za razvoj, za posao, šta god – ali bili smo srećni”, objašnjava Moravčević za Radio Slobodna Evropa (RSE).

“Mnogo je bilo teško izaći”, kaže Moravčević.

Gužve na izlasku iz Kijeva usporavale su put, a svako je morao da prođe kontrolno-propusne punktove.

“Proveravali su na primer da li možeš da izgovoriš neke reči na ukrajinskom, pošto Rusi ne mogu da izgovore neke reči”, objašnjava Moravčević.

U Poljskoj su ostali gotovo tri meseca.

“Nakon što smo otišli iz Ukrajine, mi smo još dva meseca bili napeti. Svaki put kad čujemo neki glasniji zvuk, nešto udara, mi reagujemo na to. Reagujemo instiktivno. Plašimo se, što je normalno”, prepričava Moravčević.

Ipak, ostanak u Poljskoj se priveo kraju.

“Posle je meni javio prijatelj iz Srbije da se nešto desilo s mojim ocem. On je ovde (u Srbiji) radio na građevini, pa je pao u rupu”, kaže Moravčević.

Posle tri godine ponovo u Srbiji

Vratio se u Srbiju kako bi brinuo o svom ocu, a njegova devojka je još neko vreme ostala u Poljskoj.

Iako su se u tom trenutku razdvojili, dogovorili su se da će se što pre naći u Ukrajini.

“Prvo što će da padne bilo kom čoveku na pamet je: ‘zašto nije ona došla ovamo?’. Mnogo je teško objasniti to da ljudi shvate, ali postoji samo jedna država u Evropi koja nije uvela sankcije i gde stvarno postoji rusofilija”, objašnjava Moravčević.

Srbija je jedina evropska država koja odbija da uvede sankcije protiv Rusije zbog njene invazije na Ukrajinu, a u Srbiji je organizovano i nekoliko skupova podrške Rusiji.

“Otac moje devojke… Ja njega potpuno razumem, zato što bih ako bih bio na njegovom mestu isto tako mislio – ja ne bih pustio svoju ćerku. On se plaši da ovde ima dosta rusofila. Ne zna kako će da ispadne, bio je protiv toga”, kaže Moravčević.

Kako stoji u istraživanju organizacije “Novi treći put”, a pod nazivom “Rat u Ukrajini i javno mnjenje u Srbiji” iz juna 2022. godine, od svih država najpozitivnije je ocenjena Rusija, i to prosečnom ocenom 4,9 od mogućih 7.

Takođe, čak 72 odsto ispitanika navelo je da Srbija ne bi trebalo da uvodi bilo kakve sankcije Rusiji, dok je samo 16 odsto mišljenja da potpuno treba uskladiti nivo sankcija sa Evropskom unijom.

Slobodan Moravčević je od najbližih prijatelja iz Srbije dobio podršku, ali ipak naglašava da je u pitanju uzak krug ljudi.

U centru Jagodine, gradu gde živi njegov otac, postavljen je bilbord sa likom Vladimira Putina. Upravo ovo je jedna od stvari koja pokazuje rusofiliju u Srbiji, ističe Moravčević.

“Ovo je užasno. Ja ne mogu da verujem. Mnogo me nervira, ne mogu da ti objasnim kako me nervira. Ako bih gađao farbom bilbord, svi bi znali da sam to bio ja”, kaže Moravčević za RSE.

Kako je nekoliko nedelja ostao u Srbiji, na pitanje RSE kako se oseća jer nije u Ukrajini sa prijateljima i devojkom, on odgovara:

“Odvratno, odvratno se osećam”, započeo je Moravčević.

“Kad meni moja devojka kaže: čekaj, ćuti, ćuti, i proleti neki avion iznad njih ili se čuje neka eksplozija, meni je uvek strašno, i mene je sramota pošto nisam sa njom. Ne znam ponekad kako da reagujem, kako da je utešim. Mogu rečima, ali rečima nije dovoljno. Tako da ništa mi ne ostaje…”, rekao je on.

Ono što ostaje jeste da se vrati u Ukrajinu.

“Da budem iskren, ne mogu da kažem da sam ja nešto mnogo hrabar. Ne bih ja da se vraćam. Nisam osetio rat u Srbiji, pošto nisam bio tu kad je bio rat, ali od detinjstva imam strah od rata”, priznao je Moravčević.

“Ipak, ima nešto važnije, neki osećaji koji su jači od toga. Zbog toga se vraćam, jer imam voljenu osobu. Ja se vraćam svojoj budućnosti”, istakao je Moravčević za RSE.

Put u Kijev

Slobodan Moravčević je 25. jula preko Budimpešte (grad u Mađarskoj), Krakova (grad u Poljskoj) i Pšemisla (grad u Poljskoj) krenuo ka Ukrajini.

Pre puta Moravčević je za RSE rekao da očekuje potpuno novu realnost.

“Ja znam da se vraćam u sasvim drugu okolinu, gde svaki put kad je sirena mi moramo da budemo u hodniku iza dva zida. Znam da će biti napeto. Znam kako je to. Bio sam tamo, sećam se toga. Odvikao sam već od toga, ali sad ću ponovo da uđem u tu okolinu”, istakao je Moravčević.

Problemi na putu

Nekoliko sati nakon polaska, Moravčević je na granici sa Mađarskom naišao na problem. Kako kaže za RSE, dugo su ga ispitivali.

“Pitali su me da li imam vizu. Ja kažem: ‘ne treba meni viza, šta će mi viza'”, prepričava on.

Sve dok sam nije upitao da li je u pitanju činjenica da nema pečat o izlasku iz Ukrajine, nisu ga pustili dalje. Kako kaže, tražili su vizu i pitali da li ima dupli pasoš.

“Ja im kažem: ‘ja sam otišao iz Ukrajine 7. marta kad je već bio rat. Poljaci nisu stavljaju pečate u to vreme. Napustio sam Evropsku uniju 27. maja’. Da mi je postavio pitanje gde je pečat, ja bih njemu odmah odgovorio, nego nisu hteli da slušaju”, objašnjava Moravčević.

Zbog tog zadržavanja, Moravčević je umalo propustio autobus za Krakov.

Ipak, on je nastavio svoj put bez daljih prepreka.

Na železničkoj stanici u Pšemislu čekao je dugo.

“Ja sam stajao u redu jedno tri sata, možda četiri”, prepričao je Moravčević za RSE.

Dok je čekao primetio je da je na stanici organizovana i humanitarna pomoć, gde volonteri daju putnicima vodu i hranu.

Ova železnička stanica tokom rata ujedno predstavlja i granični prelaz između Poljske i Ukrajine.

Kako Slobodan Moravčević ima dokumente o stalnom prebivalištu u Ukrajini, nije prolazio dodatne kontrole.

“Na granici sam prošao dobro. Nikakav problem nisam imao. Nisu me ništa čak ni pitali, a obično pitaju nešto”, objašnjava Moravčević i dodaje da on dozvolu o stalnom prebivalištu ima godinama, te da je i to razlog zašto ga nisu dodatno zadržavali.

U Kijev je stigao 27. jula u jutarnjim časovima, a na železničkoj stanici čekala ga je devojka.

Kako objašnjava, osećaj je “specifičan”.

“Bio sam srećan što sam došao kući, ali istovremeno imao sam drugi problem, zato što sam došao tamo i to ne može da se uporedi sa mirnom državom, kao što je Srbija, u kojoj nema rata”, kaže on.

Ono što ga je dočekalo jesu sirene.

“Vraćali smo se kući i trebalo je da idemo u apoteku, ali se apoteka zatvorila za vreme sirene, pa nismo stigli. Nikad ne znamo koliko će da traje sirena. Može da traje pola sata, sat vremena, dva sata, ponekad čak i duže. Tad svi treba da budu u skrovištu”, objašnjava Moravčević.

Ipak, kako se vratio svom domu, Slobodan Moravčević ističe da je veoma srećan.

“Kad sam se sreo sa devojkom, bukvalno kao da smo se prvi put videli. Neverovatan osećaj, jer jedna je stvar da je vidiš preko kamere, a drugo kad se sretneš uživo i gledaš je u oči”, naglašava Moravčević.

Posedovanje srpskog pasoša u ratu mu nije donelo dobra iskustva. Kako kaže, dugogodišnji prijatelj iz škole je prekinuo kontakt sa njim baš zbog pasoša.

“On je meni napisao: ‘e Slobo, meni se ne sviđa politika tvoje države i kako se ona ponaša’. Izbrisao me iz prijatelja. I ja mu napišem: ‘dobro, ti mene znaš toliko vremena, znaš da je meni majka Ukrajinka, da imam devojku Ukrajinku, da volim Ukrajinu, da živim tu, i znaš da sam na strani Ukrajine'”, objašnjava Moravčević.

Ipak, on ističe da ga ne krivi za takav stav.