Danilo Vuković: Rešenje je u ljudima koji su tu oko nas

Piše: Ivana Pejčić, Novi magazin

Demografija i depopulacija, uz sintagmu odliv mozgova, postale su uobičajene reči i u svakodnevnom i u političkom žargonu. Prostije se to kaže, iz godine u godinu sve nas je manje, što zbog manjeg rađanja, što zbog češćih odlazaka, a oktobarski popis pokazaće koliko su se od 2011. promenili broj i struktura stanovništva. Ključno pitanje za rešavanje akutnih i hroničnih demografskih problema jeste da li je moguće promeniti tok depopulacije?

„Ako razmišljamo o rešenju, možda je najbolje da pođemo od toga šta je, zapravo, problem. Ako kažemo da je problem to što opada broj stanovnika, onda bi logično rešenje bilo da se taj pad zaustavi ili preokrene. Ako tako opišemo problem ili stanje u kojem se kao društvo nalazimo, veliko je pitanje da li uopšte postoji rešenje, da li je moguće uraditi nešto što će povećati fertilitet ili smanjiti migracije, da se zadržimo na ta dva aspekta depopulacije“, kaže za Novi magazin Danilo Vuković, urednik Izveštaja o ljudskom razvoju za Srbiju 2022. godine „Ljudski razvoj kao odgovor na demografske promene“ ispred UNDP Srbija i vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

On naglašava da Izveštaj koji su pripremili Program UN za razvoj (UNDP) i Populacioni fond UN (UNFPA) u saradnji s Vladom Republike Srbije šalje jednu drugu poruku: ne tražimo jedno jednostavno rešenje, tražimo način da kao društvo naučimo da živimo s tim fenomenom, da mu se prilagođavamo i da funkcionišemo najbolje što možemo.

„Ako tako postavite problem, evo jednog mogućeg rešenja: rešenje nije u onima koji su otišli ili se još nisu rodili već u onima koji su tu oko nas. U ljudima koji sada žive u Srbiji. Kada stanovništvo raste, ako poneko i ne radi, ne završi školu ili boluje, sa stanovišta društva to je daleko manji problem. Kada je ljudi manje i kada će se njihov broj definitivno smanjivati, društvo mora više da vodi računa o tome da svako ko želi može da radi, da se školuje, osniva porodicu, razvija sve svoje potencijale. To znači da treba da imamo inkluzivnije obrazovanje koje decu iz nižih društvenih slojeva duže zadržava u sistemu školstva, tržište rada koje nudi bolje uslove, pogotovo za mlade, zdravstveni sistem koji uspešnije sarađuje sa drugim akterima na prevenciji smrtnosti, pogotovo od hroničnih nezaraznih bolesti. Ako to uradimo, onda možemo da postignemo jedan drugačiji cilj populacione politike, da budemo relativno mala, ali zdrava, obrazovana i aktivna nacija“, objašnjava naš sagovornik.

Kako će depopulacija Srbije uticati na populaciju Srbije? Koje regione Srbije će najteže pogoditi depopulacija? Da li i kako na depopulaciju i sporiji razvoj Srbije utiče to što je dve trećine BDP-a u Beogradu i Nišu?

Depopulacija nosi sa sobom dve velike promene: stanovništvo Srbije će se smanjivati i biće starije. Neki regioni će brže opadati, na primer Istočna i Jugoistočna Srbija će u narednim decenijama izgubiti i do 40 odsto stanovnika. Neki će bolje proći, na primer Beograd i veliki gradovi, jer mogu da privuku unutrašnje migrante. Oni već sada jesu, a ako se nastavi trend metropolizacije Srbije i u budućnosti će predstavljati privredne, administrativne, kulturne centre koji će uvek biti daleko privlačniji za život od sela i manjih i srednjih gradova.

Mesta koja su manje privlačna upadaće u začarani krug. Imaće manje ljudi, manje stručnjaka, radnika, proizvođača i kupaca, pružalaca i korisnika raznih usluga. Kada tih ljudi nema, teže se gradi „gradska infrastruktura“, a to znači bolnice, više škole ili fakulteti, ustanove kulture i fabrike. Takav grad onda ima nesigurnu budućnost i teže se razvija. S tim problemom mi se kao društvo već suočavamo.

I zato u Izveštaju o ljudskom razvoju kažemo da je depopulacija razvojni, a ne samo demografski problem i da ga treba rešavati razvojnim, a ne samo demografskim ili populacionim merama. Ravnomerni regionalni razvoj jedno je od rešenja i na tom planu već imamo mnogo pozitivnih pomaka, pre svega razvoj privrede i otvaranje novih radnih mesta. Sledeći korak koji Izveštaj nudi jeste decentralizacija i dekoncentracija. To su velike političke i administrativne promene o kojima kao društvo moramo najpre voditi dijalog.

Drugo rešenje koje Izveštaj o ljudskom razvoju nudi jeste da našu pažnju usmerimo na razvoj gradova srednje veličine, a to su gradovi od 30 do 100.000 stanovnika. Oni su važni jer povezuju velike gradove sa svojim zaleđima i zato što su upravni centri koji bi mogli da budu osnova buduće decentralizacije. Za takve gradove postoje potencijalna rešenja, poput razvoja infrastrukture, novih urbanističkih rešenja, otvaranja viših škola i fakulteta, boljeg saobraćajnog povezivanja sa okruženjem.

Kakve odgovore države i društva na demografske promene možemo da očekujemo u budućnosti? 

To što mi u poslednjih nekoliko godina intenzivno razmišljamo i pričamo o depopulaciji, ne znači da je to proces koji je započeo juče. Mi već decenijama gubimo stanovništvo. I to je prva činjenica koju kao društvo treba da priznamo. Drugo pitanje je zašto dolazi do depopulacije. Reč je o procesu koji pokreću mnogi faktori: rađamo manje dece, kraće živimo nego stanovnici razvijenih zemalja, a stanovnici Srbije se iseljavaju i iz Srbije i iz delova Srbije koji su manje prosperitetni i manje privlačni za život. Pošto je problem tako složen, nema jednog rešenja, a vrlo je verovatno da rešenja, onako kako mi tu reč razumemo, zapravo i nema.

Ali to ne znači da nema nade i da nema ničega što možemo učiniti. Prvi korak je dati dobro objašnjenje situacije u kojoj se nalazimo. Izveštaj o ljudskom razvoju nudi jednu detaljnu naučno utemeljenu dijagnozu. I ona kaže, prvo, da će stanovništvo Srbije nastaviti da se smanjuje i da podizanje stope fertiliteta to ne može da izmeni već se moramo usmeriti na uravnotežavanje unutrašnjih i upravljanje spoljašnjim migracijama. Time će se fokus pomeriti na pitanja regionalnog razvoja i decentralizacije, na primer. Ili na pitanja inkluzivnog i efikasnog obrazovanja ili urbanog planiranja kako bi se zaustavilo opadanje gradova. To onda znači da depopulacija nije više samo pitanje populacione politike ili, još bolje, da ćemo sve buduće politike morati da testiramo sa demografske tačke gledišta i da ih učinimo osetljivim za demografska pitanja.

Vodeći se ovom idejom, mi smo u Izveštaju o ljudskom razvoju ponudili niz intervencija u različitim oblastima. Počeli smo od onih u kojima se već mnogo radi, kao što je podrška roditeljstvu i migracije, ali smo predvideli i intervencije u nizu drugih oblasti, od obrazovanja i zdravstva preko tržišta rada i socijalne zaštite do ekologije i urbanog razvoja. To su, po pravilu, intervencije koje država može sebi priuštiti i koje će, ako i ne dovedu do više rađanja ili manje migracije, uspeti da donesu blagodeti onima koji su tu i žive u Srbiji.

Da li najviše iz Srbije odlaze nisko ili visoko kvalifikovani radnici? Zašto? Da li je srž rešenja u migraciji?

Velika većina ljudi veruje da iz Srbije odlaze najbolji i najpametniji i da imamo odliv mozgova. Nešto slično biste našli i u brojnim analizama. Jedna međunarodna organizacija smestila nas je na dno liste zemalja po sposobnostima da zadrže talente. I onda se ta formulacija prepisuje iz jednog u drugi dokument, iz jednog u drugi medijski izveštaj. A znate kako je nastala? Tako što su u jednoj anketi pitali menadžere i preduzetnike koliko je Srbija sposobna da zadrži talente, oni su dali svoj sud, svoju percepciju i onda je ta percepcija postala stvarnost. Onda je ta nova stvarnost počela da proizvodi medijske izveštaje, ljudske priče, strategije i mere. A naše istraživanje pokazuje, zapravo, da najviše odlaze mladi nisko i srednje kvalifikovani kadrovi.

Za mnoge stručnjake Srbija je relativno dobro mesto za život, oni imaju dobre plate i nemaju mnogo podsticaja da odlaze. Za ove prve to ne važi: oni ulaze na tržište rada pod lošim uslovima, imaju male plate i nizak kvalitet radnih mesta, a to znači da teže ostvaruju prava i rade u lošijim uslovima. Razlika u plati radnika ovde i u Slovačkoj ili Nemačkoj dovoljno je velika da je podsticaj za odlazak gotovo neodoljiv.

Onda mi kao društvo treba da se zapitamo: hoćemo li da Srbija bude društvo po meri starijih, obrazovanijih, zaposlenih radnika, a to znači društvo po meri srednjih slojeva, ili možda ipak hoćemo da dodatno povedemo računa i o mladima. Pogotovo zato što će mladi rađati decu: ovde ili u Nemačkoj. Drugi mit o migracijama tiče se njihove masovnosti. Tako se, na osnovu podataka OECD, govori da je Srbiju za 15 godina napustilo 650.000 ljudi, uglavnom mladih, obrazovanih i talentovanih. Međutim, Izveštaj o ljudskom razvoju pokazuje zapravo da je godišnji neto odliv migranata daleko manji i da verovatno iznosi između pet i sedam hiljada ljudi.

Drugi važan nalaz je da raste broj cirkularnih, privremenih i povremenih migracija. To su ljudi koji odlaze, neko vreme rade u inostranstvu, vraćaju se, provode neko vreme u Srbiji i onda opet odlaze. Oni odlaze jer tamo mogu više da zarade, a vraćaju se jer ih ovde nešto zadržava. Država onda treba da ustanovi šta ih sve zadržava i da radi na tome da te veze ojača, istovremeno pokušavajući da utiče na tržište rada tako da te ljude više nagrađuje.

Kako možemo da Srbiju i njeno društvo učinimo da postane više „prijateljski nastrojeno“ prema porodici?

Mi polazimo od pretpostavke da smo društvo u kojem se vodi računa o porodici, roditeljima i deci. Izveštaj o ljudskom razvoju pokazuje da u tom pogledu postoje dva velika jaza: između rada i roditeljstva i u položaju muškaraca i žena. Žene daleko više vremena provode brinući se o domaćinstvu, deci i starijima nego muškarci. Mladim ženama, majkama, teško je da usklade rad i roditeljstvo i one se povlače sa tržišta rada. Zato su u toj grupi stope neaktivnosti više nego kod muškaraca. Ako žele da se vrate na tržište rada, moraju se osloniti na predškolske ustanove, a one su dostupnije zaposlenim roditeljima i onima koji žive u većim gradovima. Jednom kada im deca krenu u školu, značajan broj roditelja će mnogo vremena raditi sa decom kako bi uspešno savladala gradivo, što opet otežava usklađivanje rada i roditeljstva.

I tako se mlade majke i mladi roditelji nađu u nekoj vrsti začaranog kruga. U takvim okolnostima pronatalitetni finansijski podsticaji su važni i mogu pomoći porodicama da pokrivaju tekuće troškove ili planiraju budućnost. U tom smislu posebno je važan roditeljski dodatak za drugo dete jer je rađanje drugog deteta ključan izazov za roditelje u Srbiji. I dobro je što su dopunjeni stambenim merama, pogotovo zbog činjenice da se podržava vlasništvo žena nad imovinom, što sada po pravilu nije slučaj u Srbiji.

Međutim, Izveštaj o ljudskom razvoju pokazuje da moramo da se bavimo tim ekosistemom u kojem žive porodice, te predlaže da se menja organizaciona kultura kako bi, recimo, podržavala očeve koji hoće više da se bave decom, da se dalje razvijaju predškolske ustanove, interveniše na tržištu rada, pa čak i menjaju rodni obrasci.

Kako obrazovni sistem utiče na depopulaciju? Da li ga i kako treba prilagoditi demografskim promenama? 

Za poslednje dve decenije broj đaka u Srbiji smanjio se za jednu trećinu, a naše potrebe za radnicima i stručnjacima neće se smanjivati. Zato se pred obrazovni sistem postavljaju dva cilja: da postane još kvalitetniji i još inkluzivniji. Rezultati PISA testova koje rade deca na uzrastu od 15 godina prilično su loši u međunarodnom kontekstu, dok su rezultati TIMSS testa, koji se radi u četvrtom razredu osnovne škole, mnogo bolji. Jedan od razloga je bolji pedagoški rad nastavnika u nižim razredima. Već tu možemo izvući jednu „naučenu lekciju“: kvalitet obrazovanja može se unaprediti podizanjem kvaliteta nastave i pedagoškog rada u višim razredima i boljim pedagoško-psihološkim obrazovanjem nastavnika. Slične promene u kvalitetu rada mogu se ostvariti i u srednjoj školi i na fakultetu.

Romi kao demografsko bogatstvo Srbije

„Romi su izrazito mlado stanovništvo. Prosečna starost Roma je oko 28 godina, svaki drugi je mlađi od 25 godina. Oni su, kako se u Izveštaju kaže, ‘demografsko bogatstvo’ Srbije. Ali oni su i razvojni potencijal na čijoj društvenoj integraciji još mnogo treba da radimo. Drugim rečima, iako je mnogo toga urađeno, Romi su gotovo sistematski isključeni iz našeg društva. I dok mi govorimo o desetinama ili stotinama hiljada ljudi koje gubimo jer se ne rađaju i jer odlaze iz zemlje, istovremeno tu oko nas žive desetine ili stotine hiljada Roma koji nisu integrisani u obrazovanje, tržište rada ili politiku. Ima li boljeg argumenta u kontekstu ovog razgovora o depopulaciji da kao društvo ozbiljno promislimo kakvu budućnost mi tim ljudima nudimo, ali i šta bi oni mogli ponuditi društvu kroz svoje obrazovanje, rad, razvoj kulture ili politički angažman“, objasnio je Vuković, odgovarajući na pitanje zašto su Romi važan resurs kada se govori o depopulaciji.

Tekst je prenet iz Novog magazina.