Veran Matić – Analogni pristup digitalnim resursima
Deo odgovora dobiće najkasnije 4. avgusta do kada četiri dozvole moraju da budu raspodeljene (među četrnaest prijavljenih televizija) zbog isticanja njihove važnosti.
Važeći konkurs je raspisan kao da već osam godina ne važi Zakon o elektronskim medijima. koji u članu 23. predviđa da REM zajedno sa “regulatornim telom nadležnim za elektronske komunikacije i telom nadležnim za zaštitu konkurencije, utvrđuje Predlog strategije razvoja medijske usluge radija i audio-vizuelnih medijskih usluga u Republici Srbiji za period od sedam godina.” Pomenuta strategija trebala je da na osnovu “tehničkih mogućnosti, analize tržišta i potreba stanovništva, uređuje vrstu medijskih sadržaja pružalaca usluga u svakoj zoni pokrivanja, kao i druge kriterijume na osnovu kojih se raspisuje javni konkurs.”
Nacrta takvog dokumenta je sačinjen i prošao je javnu raspravu davne 2015. godine. Nepoznata je sudbina ovog dokumenta koji bi, da je poštovan zakon, istekao tokom ove godine. Strategija razvoja nikada nije usvojena i zato je teško razumeti trenutna događanja i nagađanja na polju raspodele resursa za emitovanje televizijskog signala širom naše zemlje.
Dodatnu zabunu unosi činjenica da aktuelna raspodela predviđa četiri dozvole sa nacionalnim pokrivanjem što unosi dozu predvidljivosti u konačan ishod odluke Saveta REM-a. Ovakav pristup u suprotnosti je sa realnim stanjem stvari koje je dijametralno drugačije od juna 2015. godine kada je okončana digitalizacija TV signala. Od tada ne postoje nikakva tehničko-tehnološka ograničenja. Kao što više nigde nemate loš kvalitet slike, “sneg” na ekranu tako više ne postoje ni limiti u pogledu broja pružalaca medijskih usluga sa dozvolom za nacionalno pokrivanje. Jedino ograničenje može biti isplativost poslovnog modela koje u zavisnosti od prihoda sa marketinškog tržišta, naknade kablovsko-distributivnih sistema, državne pomoći ili vlasničkih finansijskih injekcija doprinosi (ne)održivosti (ne)ograničenog broja televizija sa dozvolom za nacionalno emitovanje.
Dosadašnji tok postupka za raspodelu dozvola opravdano izaziva pažnju javnosti, tenzije i sumnje koji bi bili izbegnuti da je primenjen gorespomenuti član Zakona o elektronskim medjima na koji Regulator svojevremeno nije imao suštinske zamerke. Tim pre čudi da se pribeglo ovakvom scenariju koji bi se mogao okrakterisati kao analogni pristup u digitalno vreme. Kao da se neko svesno i namerno lišava mogućnosti koje mu pruža tehnološki napredak i više nego zadovoljavajući zakonodavni okvir. Dođe mu kao svojevrsni povratak u prošlost umesto pogleda u budućnost.