Smeh pod vešalima

Piše: Latinka Perović

Uz drugo izdanje knjige Radeta Radovanovića „Smeh pod vešalima. Sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu“, Mostart 2021, str. 315.

Knjiga o kojoj je reč specifičan je istorijski dokument. U njoj se mogu naći tačni podaci o ljudskim žrtvama u ratu na Kosovu, poslednjem u nizu ratova (Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina) 90-ih godina 20. veka, u kojima se etapno raspadala složena jugoslovenska država. Ali, za razliku od svakog pojedinačnog dokumenta, knjiga je totalna slika rata i srpskog društva.

U ratu na Kosovu ubijeno je i nestalo 13.536 ljudi, od tog broja 10.802 (80% su Albanci), i 2.137 (16%) su Srbi, 526 žrtava su drugih nacionalnosti.

Međutim, ljudske žrtve u ratu na Kosovu nisu samo brojke. One postaju bitna pojedinost rata tek posmatrane u kontekstu koji 90-ih godina 20. veka čini srpsko društvo. To knjigu i čini specifičnim istorijskim dokumentom. Dakle: narod i inteligencija, vlast i opozicija, unutrašnja i spoljna politika Srbije posle kraja hladnog rata i sloma komunističkih režima, različite koncepcije za razrešenje jugoslovenske krize posle 1980. godine, odnosi jugoslovenskog centra i republika, posebno Kosova i Srbije.

Novinar i publicista Rade Radovanović, kao dopisnik Radija Slobodna Evropa (RFE/RL) izveštavao je o ratu, a zatim – 30 godina kasnije – napisao knjigu o tom ratu. U oba slučaja on čvrsto stoji na stanovištu da je samo istina lekovita. Poput jakog leka u velikim dozama, ona pomaže da se od zdravog odvoji bolesno tkivo, u nadi da samo to može doprineti ozdravljenju celine. Naravno, različita su sredstva. U društvu funkciju hirurškog noža ima kritika. Ona pretpostavlja slobodu. Jer tek u dijalogu formira se društvena svest o povezanosti uzroka i posledica. Drugim rečima, individualna i institucionalna odgovornost za posledice odluka. Radovanović nikada ovo ne gubi iz vida. I kada piše o onome što u toku rata srpsko društvo nije želelo da zna, i kada knjigom zaokružuje sliku o društvu u ratu. Šta objašnjava njegovu postojanost: karakter, lični moral, profesionalnost? U svakom slučaju, postojanost 90-ih godina u Srbiji nije bila pravilo, već izuzetak. A izuzetak je trebalo izolovati tako što je Radovanović stigmatizovan kao američki špijun i nacionalni izdajnik. To nije prvi put, ali su primeri diskvalifikacija tek od nedavno počeli da privlače pažnju srpskih istoričara, za razliku od stranih istoričara. I Rade Radovanović je bio priznat tek kada je svojim radom probio lokalnu zatvorenost. Za izveštavanje o ratu na Kosovu dobio je 2000. godine Predsedničku nagradu. Tim povodom predsednik kompanije RFE/RL Tomas A. Dain napisao mu je:

Dragi Rade,

Zbog Vašeg izvanrednog rada za RFE/RL izabrao sam Vas da primite Predsedničku nagradu za 2000. godinu. Zauvek sam Vam zahvalan za ono što radite u našoj misiji promovisanja demokratije. Radujem se Vašim budućim postignućima.

Izveštavanje Radeta Radovanovića o ratu na Kosovu pokazivalo je da i u ovom ratu, kao i u svakom drugom ratu, postoji granica između dobra i zla. I jedna i druga strana u ovoj podeli imaju različite nijanse i vidove izražavanja. Granica ne prolazi samo kroz narod. Ona deli inteligenciju, političare, diplomate, novinare… Ljudi imaju različite motive, namere i interese. U tom pogledu, ni RFE/RL nije bio izuzetak. Reakcije na Predsedničku nagradu za 2000. godinu bile su različite. Većina kolega radovala se i čestitala laureatu. Direktor i glavni urednik Balkanskog servisa, Nenad Pejić, umesto čestitke, rekao je Radovanoviću: „Nemoj misliti da ti sada niko ništa ne može“. Na to je Radovanović odgovorio: „Ti mi ništa ne možeš Pejiću… Ni ti, ni onaj u Beogradu, ni onaj u Vašingtonu… nećeš da shvatiš da tvoja moć ne zavisi od tvojih namera, nego od mog pristajanja – a ja ne pristajem“. Kratko i jasno, Rade Radovanović nije pristajao da laže umesto da govori istinu. Ni zbog novca, ni zbog karijere. Ni u ime nacionalnih interesa, koje je pretpostavljala politička propaganda. Odnosno Vođa sa svojim zaluđenim sledbenicima.

U izveštavanju Radeta Radovanovića poznati su mesto događaja, njegovi akteri, broj žrtava. Međutim, u kontekstu krize jugoslovenske države ovi konkretni podaci dobijali su različita tumačenja. Kroz njih su se kristalisali i različiti koncepti rešenja krize. Dovoljno uverljivi da pokažu da ono što se događalo nije bilo jedino moguće. U Srbiji, već polovinom 80-ih godina, dolazi do društvenog konsenzusa o rešenju srpskog pitanja kao državnog pitanja. Kosovo postaje snažno oružje u borbi za taj cilj. Odnosno, za promenu ustavnog položaja republike Srbije koji je bio definisan u Ustavu iz 1974. godine. U Srbiji, kao jedinoj od jugoslovenskih republika sa dve autonomne pokrajine („iz tri dela“), izazivalo se nepoverenje u jugoslovensku federaciju, ali i osećanje povređenosti, što je dovelo do prave provale emocija u srpskom društvu koje su provocirane i kanalisane gotovo na svim nivoima. U toj atmosferi došlo je do naglog udaljavanja od racionalnog promišljanja interesa i realnih mogućnosti. Gotovo do stanja obolelosti.

U stvari, rat na Kosovu dugo je pripreman zloupotrebom kosovskog mita, ali i političkim odlukama bez predviđanja njihovih posledica. Počelo je sa obezglavljivanjem Albanaca: uklanjanjem umerenih, jugoslovenski orijentisanih ljudi sa političkih funkcija. Nastavilo se poništavanjem stečenih prava, da bi se završilo u primeni nasilja širokog spektra. U ratu na Kosovu došle su do izražaja sve one karakteristike koje obuhvata pojam „balkanizacija“. Ali i karakteristike države u rasulu. U Srbiji tokom rata na Kosovu funkcioniše samo autoritarni vođa. Sve ostale institucije, uključujući vojsku i policiju deluju samovoljno. Ubija se i pljačka albansko stanovništvo. Na otpor Albanaca odgovara se upotrebom policije i vojske. U isto vreme, sa Albancima na Kosovu solidariše se javnost u drugim jugoslovenskim republikama i u svetu. Posle intervencije NATO alijanse dolazi do revanša. Pojedinačno i grupno ubijaju se Srbi. U strahu od neizvesnosti masovno se iseljavaju u Srbiju. Tako se zatvara đavolji krug. Danas su novim generacijama i Albanaca i Srba na Kosovu zajedničke samo težnje da napuste Kosovo i odu u svet. Ne priznajući da je politika Republike Srbije prema Kosovu poražena, vlasti u Srbiji se ponašaju kao da se ništa nije dogodilo. Tako problem Kosova postaje sve teže rešiv. Ove posledice bile su predvidive u izveštajima Radeta Radovanovića. Njegovo izveštavanje razvučeno je kroz sve vreme trajanja rata i rasuto je kroz pojedinačne priloge. Nije bilo ni vremena za njihovo povezivanje. Još manje za preispitivanje. Sada dolazi Radovanovićeva knjiga koja to čini mogućim. Formirao se njegov pogled na rat, ali i slika o srpskom društvu u toku rata. On podseća ljude na ono što nisu želeli da znaju o ratu, i knjigom ih poziva da razmisle o tome.

Knjiga Radeta Radovanovića nije doživela sudbinu knjiga onih autora koji su o ratu svedočili odmah po njegovom završetku. Nije morao da promeni identitet i napusti zemlju. Temeljne studije poput knjige etnologa Ivana Čolovića Smrt na Kosovu Polju (2016) – plod njegovog osmogodišnjeg rada – nisu nailazile na zasluženi odjek čak ni u akademskoj javnosti u Srbiji. Međutim, knjiga Radeta Radovanovića Smeh pod vešalima. Sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu, privukla je pažnju šire javnosti. Objavljena je na srpskom, albanskom i hrvatskom jeziku. U pripremi je njeno drugo izdanje na srpskom jeziku. Promovisana je u Srbiji i Bosni i Hercegovini, a očekuje se uskoro i njeno izdanje na engleskom jeziku. Da li ovo znači priznanje poraza državne politike koja je do njega dovela, ili naprotiv činjenice da je problem Kosova zavezan u čvor koji Srbiju drži u mestu? Bezizgledna stvarnost prisiljava na postavljanje pitanja i traženje objašnjenja. To je početak svake samorefleksije. U tom smislu, knjiga Radeta Radovanovića proširuje prostor slobode i potkopava autoritarizam koji nerešen problem Kosova koristi kao sredstvo za sopstveno održanje na vlasti. I izveštavanjem o ratu sa Kosova i knjigom o ratu, Rade Radovanović je učinio ono što je mogao kao odgovoran pojedinac. Tek u dužem procesu sazreva shvatanje da promene koje obećava jedan čovek sa vrha piramide vlasti ne mogu biti ništa više od imitacije promena. Teren za suštinske promene na svim nivoima priprema odgovoran pojedinac. Upravo njega Rade Radovanović nastoji da „probudi“ svojom knjigom. Na osnovu odjeka njegove knjige, može se zaključiti da u tome i uspeva.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.