Zimske olimpijske igre i sport: „I nedeljni ručak je prekidan zbog slaloma” – skijaši kao superzvezde u Jugoslaviji

Piše: Slobodan Maričić, BBC novinar

„Broj 51 – Primož Ulaga“, čuje se ženski glas, na koji publika reaguje.

Ulaga se osmehuje i zaleće za skok, praćen laganim spuštanjem snežnih pahulja.

„Olimpijske igre u našoj zemlji… To je za ono doba bilo neverovatno doživeti“, kaže Ulaga, slovenački ski skakač, za BBC na srpskom.

Te 1984. godine Ulaga i njegove kolege, u okviru 14. Zimskih olimpijskih igara (ZOI), letele su iznad Sarajeva, kada se i skijalo, spuštalo sankama i bobom, uz malo hokeja.

Gotovo 40 godina kasnije letelo se i iznad Pekinga u okviru 24. zimske olimpijade, gde je Srbija imala dvoje predstavnika – skijaše Marka Vukićevića i Jelenu Ignjatović.

Bilo je u Pekingu i sportista iz drugih bivših jugoslovenskih republika – medalje su (opet) osvojili samo Slovenci – ali skijaši i ski skakači više nisu slavni kao nekada.

„Zaista smo bili popularni širom Jugoslavije, što se i danas vidi kada god dođem u Beograd“, kaže Ulaga, osvajač srebrne medalje sa ZOI u Kalgariju 1988. godine.

„’Ti si onaj skakač’, kažu mi uvek u kafani, na graničnom prelazu za Srbiju… I svi znaju priče iz tog doba“, dodaje uz osmeh.

A tih priča ima mnogo – o čuvenim skijašima Bojanu Križaju, Mateji Svet, Borisu Strelu, maskoti Vučku, kako je Jure Franko u Sarajevu osvojio prvu medalju za Jugoslaviju na ZOI u istoriji.

I kako je, na primer, sarajevska raja tada odlučila da „voli Jureka više nego bureka“ – a zna se vrednost bureka u Bosni i Hercegovini – što su mu poručili transparentom.

Dok se Franko spuštao, jureći za medaljom, sve je preko televizora pomno pratio tada 12-godišnji Jure Košir.

„Ne mogu da govorim za ceo region, ali ti ljudi su u Sloveniji imali status božanstva“, kaže Košir, takođe poznati slovenački skijaš i osvajač medalje na ZOI.

„Ljudi su nedeljom prekidali porodični ručak zbog slaloma, a škole nastavu da bi gledali skijanje“, dodaje.

Superstarovi

„Domaćim navijačima Bojan je znao da se oduži“, kaže slovenački sportski komentator, dok se Križaj sprema za slalom.

Kada je krenuo odmah se oglasila i publika u Kranjskoj Gori, mestu u Sloveniji, tik uz granicu sa Austrijom i Italijom.

Obilazio je Križaj kapiju za kapijom, a sneg je šuštao pod skijama.

„Bio sam veoma nervozan – domaća publika, domaći teren, velika odgovornost i velika očekivanja“, čuje se na snimku glas Bojana Križaja, dok njegov slalom i dalje traje.

Kroz cilj je prošao za 46,94 sekunde, što je bilo dovoljno za zlato.

Godina je 1982, a to je bilo prvo zlato nekog jugoslovenskog skijaša na domaćem terenu.

Jugoslavija je tada već uveliko bila zaražena skijanjem, najviše zahvaljujući upravo Križaju, koji je ostvario sve prve velike uspehe u zimskim sportovima na svetskoj sceni.

Dve godine ranije, u švajcarskom Vengenu, ostvario je prvu od ukupno osam pobeda u Svetskom kupu, a na Svetskom prvenstvu 1982. osvojio je srebro u slalomu.

Iznad njega ostao je samo Ingemar Stenmark, čuveni švedski as.

Tako je tokom osamdesetih bio jedan od najpopularnijih sportista širom Jugoslavije, a društvo su mu pravili Jure Franko, Boris Strel, Rok Petrovič…

„To je nešto što nova generacija neće nikada razumeti, kakvo je stanje bilo i kako je to bila velika država“, navodi Franko.

„Niko nije ni pomislio da će u nekom trenutku biti drugačije – znali smo da su naši jezici malo drugačiji, ali smo sve učili u školi“, dodaje.

Kako kaže, sportisti su danas zbog društvenih mreža dobili na popularnosti širom sveta, ali za njih je navijalo 20 miliona ljudi širom Jugoslavije.

„Mnogo ljudi nas je zavolelo… Posle uspeha bili smo na naslovnim stranama novina i u Beogradu i kod nas“, navodi.

Najveći uspesi jugoslovenskih skijaša ostvareni su na Olimpijskim igrama u Sarajevu 1984, kada Franko osvaja srebro u veleslalomu, a potom i na ZOI u Kalgariju četiri godine kasnije.

Mateja Svet tada uzima srebro u slalomu, Matjaž Debelak bronzu u ski skokovima, a srebro je osvojeno i u ski skokovima u ekipnoj konkurenciji.

U timu su bili Ulaga, Debelak, Miran Tepeš i Matjaž Zupan.

„Bio sam u dobroj formi i očekivao sam da nešto uradim, ali medalja ima samo tri i teško je doći do njih“, priseća se Ulaga.

„Kada se to dogodilo nisam toliko razmišljao o tome, koliki je to uspeh bilo mi je jasno tek kada smo se vratili kući i videli koliko su ljudi bili srećni i zadovoljni.

„I danas tokom svake olimpijade kažem sebi ‘eto, tako smo i mi nekada bili deo toga’“.

Jure Košir, koji je 1991. godine postao svetski prvak u veleslalomu u juniorskoj konkurenciji, odrasta uz sve te uspehe.

„Bio sam tinejdžer tokom osamdesetih, mnogo sam pratio skijanje i svakako da su ti prvi uspesi znatno uticali ne samo na mene, već i na celu generaciju“, navodi.

„Svi smo želeli da budemo kao oni, jer su u Sloveniji imali status božanstva. To je stvarno bila euforija, gotovo psihoza“, dodaje.

Sloveniji su, smatra, uspesi skijaša posebno značili jer je to bio prvi sport u kojem su njihovi takmičari bili bolji sportista iz drugih republika.

„Nije bilo potrebno motivisati nas za treninge“, priseća se uz osmeh.

„Deset godina kasnije odjednom sam bio u reprezentaciji Jugoslavije sa nekima od tih ljudi, a jednu trku sam vozio i sa Križajem. Nadrealno“, dodaje.

Rezultati Srbije na ZOI u Pekingu:

Marko Vukićević

• spust – nije završio trku
• superveleslalom – 34. mesto od 47 učesnika

„Moj glavni cilj danas je bio da završim trku, obzirom da juče nisam uspeo da završim trku spusta“, izjavio je Vukićević posle superveleslaloma.

„Ova postavka staze danas je za mene bila previše zahtevna, imajući u vidu moju trenutnu formu koja je uslovljena i problemima koje imam sa povredom noge.

„Mnogo je bilo ispadanja (drugih takmičara) danas i ja sam imao želju da stignem do cilja i da imam rezultat na ovim Olimpijskim igrama“, dodao je.

Nevena Ignjatović

• spust – 30. mesto od 36 učesnika
• alpska kombinacija – diskvalifikovana

Ignjatović je samom početku trke u alpskoj kombinaciji proklizala i pala.

Pokušala je da se vrati u trku, ali prilikom povratka nije pravilo prošla oko kapije koju je promašila, pa je u krajnjem plasmanu diskvalifikovana.

„Užasno se osećam. Teško mi je palo ovo što se dogodilo. Dala sam sve od sebe, više od ovoga nisam mogla“, izjavila je posle trke.

Sarajevo

Olimpijske igre u Sarajevu 1984. godine posebno su uticale na popularnost zimskih sportova u Jugoslaviji.

„Ljudi u bivšoj Jugi se i dalje sećaju kako je to bilo“, kaže Košir.

„Imao sam 12 godina i dobro se sećam svega. To je za celu državu bio strašan ponos zato što je nešto tako veliko održano u Jugoslaviji“, dodaje.

Sarajevo je tada, kažu, bilo centar sveta.

Šezdesetak hiljada ljudi prisustvovalo je otvaranju na stadionu Koševo, Križaj je polagao zakletvu – i malo se zbunio, zaboravivši deo teksta – a sneg je pao baš kada treba, u poslednji čas.

Legenda kaže i da su taksisti znali da goste iz sveta voze besplatno, da je grad bio ulickan, a da su stanovnici Sarajeva strance upoznavali sa ćevapima, baklavama i kavom.

„Priča da je jedan konobar pokušao da prevari holivudsku glumačku legendu Kirka Daglasa, dodajući jednu nulu na računu, proširila se čaršijom poput munje, raja je htela da ga ‘ubije’, a restoran je odmah zatvoren“, piše u tekstu zagrebačkog Indeksa.

„Nije smelo biti prevara, niko nije smeo pokvariti čarobnu, zimsku sarajevsku bajku“, dodaje se.

Maskota Vučko, kome je glas u jednoj reklami pozajmio pevač Zdravko Čolić, bio je tih dana najredovniji gost svih televizija, novina i ulica širom zemlje.

„Sa setom i uzdahom prisetiće se Sarajlije, a zasigurno i brojni poštovaoci nekadašnje Jugoslavije, onog prelepog osmofebruarskog dana od pre dve decenije, kada je Sarajevo bilo anđeoski grad, a Jugoslavija još arkadijevska zemlja“, pisala je Politika 2004. godine.

„Podalje od te svečarske atmosfere, poput Kronovog brežuljka u Olimpiji, stajale su i dve planine-lepotice Jahorina i Bjelašnica i dva lepotana Igman i Trebević, zaokružujući sa sportskim hramovima Zetre i Skenderije bajkoviti prizor kakav se valjda viđa samo jednom“.

A da će Sarajevo biti domaćin ZOI objavljeno je davnog 18. maja 1978. godine.

Glavni grad Bosne i Hercegovine tada je za samo tri glasa pobedila japanski Saporo, dok je treći bio švedski Geterborg.

Bile su to prve Zimske olimpijske igre u nekoj socijalističkoj zemlji.

„Slušao sam tada starije, malo su se bojali kako će sve biti organizovano, ali je na kraju to bila veoma pozitivna priča za sve“, navodi Košir.

„Moji roditelji su, na primer, vozom išli za Sarajevo da bi gledali takmičenje u spustu“.

„Bili smo tada još u skijaškom klubu Kranjska Gora i sećam se sobe jednog hotela u kojem smo gledali i veselja posle osvojene medalje“, navodi.

„To je tada bila naučna fantastika, da osvojimo medalju u skijanju je isto kao i da je Jamajka osvojila“, dodaje.

Ulaga takođe navodi da su Olimpijske igre u Sarajevu bile „nešto jedinstveno“.

„Sve je i dalje bilo novo, skijaška kultura nije bila razvijena kao u velikim zemljama na Alpima. Teško je bilo očekivati da će medalja doći, a posle toga se sve promenilo“.

„Križaj je bio blizu bronze i na ZOI u Solt Lejk Sitiju 1980, pa Sarajevo, Kalgari i tako to ide generacijski.

„U Sloveniji su sada medalje sasvim normalne, ali smo krenuli od nule i ta prva medalja iz Sarajeva će uvek biti nešto posebno“, navodi.

Zimski sportovi na Balkanu danas

Tokom osamdesetih sve olimpijske medalje za Jugoslaviju osvojili su Slovenci.

Sve olimpijske medalje u Pekingu od takmičara sa ovih prostora takođe su osvojili Slovenci – samo što Jugoslavije više nema.

„Tokom organizacije OI u Sarajevu napravljena je dobra infrastruktura, svi smo očekivali da u razvoj zimskih sportova u Bosni bude bolji, ali eto“, kaže Košir.

„Kasnije sam se i ja takmičio na stazama Bjelašice i Jahorine i stvarno su to bile lepe staze“, dodaje.

Međutim, ratni sukob u Jugoslaviji tokom devedesetih znatno su oštetili mnoga zdanja izgrađena za OI u Sarajevu.

Iako su hale Zetra i Skenderija obnovljene, a skijaši se ponovo spuštaju niz Jahorinu, ruinirana staza za bob u Sarajevu i dalje privlači turiste iz čitavog sveta.

O tome kakvo je stanje zimskih sportova među bivšim jugoslovenskim republikama dovoljno govori statistika iz Pekinga.

Slovenija je imala 44 takmičara, a osvojili su sedam medalja, što ih stavlja na 15. mesto ZOI.

Hrvatska je imala 11 takmičara, Bosna i Hercegovina šest, Srbija i Kosovo po dvoje, a Crna Gora i Severna Makedonija po troje.

„Zbog kvaliteta skijanja i tradicije kod nas je veći budžet, bolja organizacija, a blizu su skijališta u Austriji i Italiji, gde klinci mogu treniraju u bilo koje doba“, navodi Ulaga.

„Tu je i skijaški centar Planica – poznat po ski skokovima – i to je sve za nas normalno“, dodaje.

Košir smatra da je rat sigurno sprečio dalji razvoj zimskih sportova u regionu, ali da nije negativno uticao na Sloveniju.

„Mi smo bili ista reprezentacija kao pre“, navodi.

„Možda jeste bilo teže u smislu finansiranja, ali je skijanje ovde uvek bilo privilegovano, tako da smo i po sticanju nezavisnosti uvek imali dobre uslove“, dodaje.

Slovenija je 1991. prva proglasila nezavisnost od Jugoslavije, čime je počeo formalni raspad zemlje, a ratni sukobi u tom delu bili su najslabiji.

Sve je bilo gotovo posle Desetodnevnog rata.

Jure Košir najveće uspehe ostvario je upravo u dresu Slovenije.

Na Zimskim olimpijskim igrama u Lilehameru 1994. godine osvojio je bronzu u slalomu, iza Tomasa Štangasingera i slavnog Alberta Tombe.

Iste godine bio je treći u poretku na Svetskom kupu, a do kraja karijere ostvario je ukupno tri slalomske pobede.

Karijeru je završio početkom dvehiljaditih, kada je skijaškom scenom bivše Jugoslavije dominirala porodica Kostelić iz Hrvatske.

Janica Kostelić, koju mnogi smatraju za jednu od najboljih skijašica svih vremena, kao i njen brat Ivica od 2002. do 2014. godine osvojili su ukupno 10 medalja na ZOI.

Janica od toga ima četiri zlata i dva srebra.

Govoreći u budućnosti skijanja na prostoru bivše Jugoslavije, Košir kaže da uvek može da se desi „neki privatan projekat poput Kostelića“.

„Nisu imali sponzora na početku, snašli su se i napravili nešto, ali uz strašan entuzijazam“, kaže Košir.

„To se može dogoditi u drugim zemaljama, ali bih više voleo da se nešto napravi sistemski“, dodaje.

Kako navodi, mnogo ljudi danas skija i interesuje se, ali jedino Hrvatska uz Sloveniju radi sistemski, pa imaju nekoliko supertalenata u mlađim kategorijama.

Situacija u Bosni „nije najbolja“, dok Srbija „ima dobre pojedince“, smatra.

„A ima dobrih centara, poput Kopaonika, koji bi mogao da bude dobar trening centar za mlade, potrebne su jedino ideje i osnovni kapital“, navodi Košir.

Ulaga ipak smatra da će novih uspeha biti.

Recept je, kaže jasan, ali rezultati neće doći preko noći.

„Mora da se počne sa mladima i mora da postoji sistem“, navodi.

„Onda to bude kao snežna kugla koja niz padinu sve više i više raste.

„Ali najpre treba uložiti mnogo rada, nema druge“, dodaje.