Data reč

Piše: Radman Šelmić, Peščanik

„U mladosti se mojoj ubijali ljudi i pobednici gazili preko lovorovog lišća,
Video sam nebo uznemireno od raketla i avionskih krila,
Proživeo sam dane kada su se trobojke lepile za oblake kao šatorska krila,
U slavu moje mladosti zasuli su me bombama i otrovnim gasom,
Nije čudo što sam tako ogorčeno pljuvao sa ovih epskih platoa,
Ja koji sam u odlomcima života često kao lokomotiva kroz Teksas protrčao“.
Rade Drainac, Poslanica prilikom tridesetog rođendana autora ove poeme, Beograd, 1929.

Godišnjica kraja jedne grozne kolektivne kalvarije kakav je Prvi svetski rat, tera nas da razmišljamo ne samo šta o tom ratu govorimo i pišemo, nego i koju formu koristimo. Jer svetski rat je sam po sebi čudovišno zlo, pa katkad opisi bivaju zaodenuti patetikom upravo zbog siline njegovih užasa. Zbog toga ću nastojati da postupak opisa događaja, koji postoji samo kroz porodičnu naraciju i jedan tekst o tome u Politici koji je 50-ih godina objavio prijatelj sklon pisanoj reči, da, dakle, taj događaj podvrgnem svojevrsnoj depatetizaciji – lišavanjem krupnih reči uobičajenih za priče o ratu. Mada je forma pisanja o tom događaju važna koliko i sadržaj, sam događaj je toliko neobičan da ga ne treba dodatno oneobičavati u maniru za koji su uputstvo dali ruski formalisti, već ga treba podvrgnuti obrnutom procesu – hvatati se za surovi realizam činjenica. Parafrazirajući jednu napomenu iz „Grobnice za Borisa Davidoviča“, rekao bih da ova priča ima jedinu nesreću (neki to zovu srećom), što je istinita.

Da bismo stigli do toga kako se pradeda Milen Šelmić vratio iz bugarskog zarobljeništva da vidi svoju porodicu prvi put nakon tri godine, pred sam kraj rata 1918 godine, kada, zapravo, ova priča i počinje, neophodno je da preletimo sentenciozno kroz niz slika natopljenih ratnom melodramatikom. Početak rata i slutnja neizvesnosti i užasa, masovna mobilizacija u topličkom kraju i njegovom selu Trbunju, rastanak sa porodicom, ženom i decom od koje najmlađi sin ima godinu dana, susret sa mobilisanim komšijom, Nedeljkom Jovanovićem i njegovim petnaestogodišnjim sinom, gimnazijalcem Radojkom, koji se pridružio svom ocu trećepozivcu i koji će kasnije kao Rade Drainac postati jedan od najznačajnijih srpskih pesnika modernizma, varljiva pradedina uteha da nije bez ratnog iskustva i da odlazi u rat skupa sa svojim bratom od strica Dragićem – koji, takođe, nije bez ratnog iskustva i koji će iz rata izaći kao kapetan a potom u Kraljevini Jugoslaviji postati i narodni poslanik – učestvovanje u bitkama tokom cele 1914. godine, umirujući razgovori između bitaka sa jednim od njegovih oficira u Drugom „Gvozdenom“ puku i bliskim rođakom, početak povlačenja sa srpskom vojskom 1915. godine. Trebalo bi takođe preleteti i preko iskustva spavanja pod nebom na kišom i krvlju natopljenoj zemlji u neprijateljskom okruženju, o čemu je kasnije pričao deci i unucima, buđenja sa zmijom obmotanom oko noge, čemu je mnogo godina potom, pomalo infantilno, pripisivao drhtanje svojih ruku koga se nije oslobodio do kraja života, umesto da to pripiše užasima neuporedivo gorim i većim kojima je svedočio. Ti su događaji kod njega, kao i kod mnogih drugih, proizvodili ono što je kasnije proklijalo kao ožiljak užasa – rečnikom psihoanalize koja tada nastaje: sindrom poremećaja posle traume – i o čemu nemamo preciznije kolektivne evidencije, osim što pretpostavljamo da je trauma lečena toplinom višegeneracijskog porodičnog okrilja i rakijom, i o čemu su sa druge strane fronta, negde daleko, svedočili u svom visoko-kulturnom registru, na primer, i Frojd kroz patnju svojih sinova ili Vitgenštajn kroz svoje lično iskustvo. Trebalo bi, takođe, da preletimo preko tih dana kada se u blatu, patnji i suzama povlači jedna vojska, kada kreće da na putu do mora postane armija polumrtvih kostura, kako to kasnije opisuje jedan daroviti i pouzdani svedok, kada njegova četa biva zarobljena od strane bugarskih snaga nakon što je jedna zalutala granata slučajno pogodila municiju koju su zakopali, ubila neke od njegovih drugova i neprijatelju otkrila njihov položaj.

Nastavak ove priče je na drugoj lokaciji, u Sofiji, gde ratni zarobljenici prisilno i bespoštedno rade u fabrici sapuna, gde se živi nepojmljivo surovo i bedno, ali gde pradedu koji je, inače, bio vedrog duha, ni tada, po njegovom kasnijem svedočanstvu, ne napušta nada. Druži se sa Srbima zarobljenicima, ali i nekim francuskim vojnicima koje je zla ratna sudbina dovela u istu fabriku. Nejasno je kako je pradeda sa njima komunicirao jer ne samo da, naravno, nije govorio francuski nego je bio potpuno nepismen, mada se iz rata vratio bogatiji za nekoliko narodnih pesama koje je nekim čudom zapamtio. Kada je 1918. godine zatražio od upravnika fabrike dopust da ode do Srbije, pretpostavljamo da to za upravnika nije predstavljalo iznenađenje, s obzirom da je znao da pradeda ima veliku porodicu. Kao što ni za pradedu nije predstavljala iznenađenje pozitivna odluka upravnika, jer je radio tri godine predano kao da ne radi za neprijatelja, ali i zbog činjenice da je Toplica bila deo moravske vojno-inspekcijske okupacione zone pod bugarskom kontrolom, pa bi ideja o bilo kakvoj insubordinaciji bila nezamisliva. Uz to, pradeda je dao svoju reč upravniku da će se vratiti.

Nakon što je dobio višenedeljni dopust, krenuo je iz Sofije do Blaca, a potom iz Blaca do svog sela Trbunja, dok, uzgred budi rečeno, u tom trenutku, ratni vihor pominjanog Radeta Drainca nosi skroz do Francuske i Liona, da ga po kraju rata u Parizu omami apolinerovskim zvucima koje će ovaj „protivnik crkve, akademije i muzeja, a pobornik trgova i pisoara i dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela“, u potonjim godinama, pretočiti u dragocene stihove srpske kulture. Istorijski koloplet će udesiti da se pradedina sudbina ukrsti direktno sa Drainčevom i na početku Drugog svetskog rata, kada pesnika buntovnika i okorelog anarhistu, koji se iz Beograda vraća u Toplicu i pokušava da posreduje između lokalnih vojski, zarobljavaju četnici i kada je, po Drainčevom svedočenju iz dnevnika „Crni dani“ – „čovek iz Barbatovca krenuo do Šelmića i tu, valjda upitavši svoju savest zašto da me ubije, vratio se, ne ubivši me na spavanju. Ovo je malo otreznilo moje krvnike“.¹ Da se vratimo pradedinom putešestviju, ne znamo koliko je njegov put trajao i ne znamo kada je tačno stigao u Trbunje. Ono što, pak, znamo je da ga je dočekala cela porodica sa kovitlacom osećanja, ushićenjem što ga vide posle tri godine, ali i potrebom da ga što pre suoče sa bolom – jedan od njegovih sinova više nije bio živ. Ono što, takođe, znamo je da je tokom tih nekoliko nedelja slobode koliko je pradeda dobio od svog upravnika, točak istorije napravio nezadrživ okret – dogodila se promena na svetskoj ratnoj pozornici, počeo je proboj solunskog fronta, a vesti o povratku srpske vojske pronele su se munjevito.

Komšije, prijatelji i porodica su počeli da ubeđuju pradedu da je besmisleno, čak i opasno, da u takvom nepredvidivom metežu pokušava da se vrati u Sofiju. On je, pak, ostao nepokoleban, sa objašnjenjem sasvim jednostavnim – dao je reč upravniku da će se vratiti. Prolazili su uzaludni dani u kojima su ga žena i roditelji s očajem ubeđivali da ostane, da je kraj rata na vidiku i da se bugarska okupacija završava. Njegova rešenost ostala je netaknuta. Ne znamo koliko dana je trajao njegov put nazad do Sofije niti znamo kako je tačno putovao. Ono što znamo, kroz pradedino svedočanstvo, je da kada je konačno došao do Sofije, fabrika više nije radila, jer je, naime, već bila raspuštena, a svi zarobljenici oslobođeni. Upravnika je, ipak, lako pronašao nedaleko od nekadašnje fabrike, na istom mestu gde je živeo i ranije. On je, pak, bio u potpunoj neverici zbog pradedinog povratka, čudeći se jednako tome što ga ponovo vidi kao i njegovom objašnjenju da je, ipak, održao reč.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.