Način da se okonča dan

Piše: Aleksandar Arsenijević

Otkad je sveta i veka umne i one druge glave pokušavaju da reše zagonetku šta je to, kako bi to formulisao Dušan Kovačević, u umetničkom biću što ga tera ka piću, a koja po svojoj nedokučivosti nimalo ne zaostaje za onom koja se odnosi na kokošku i jaje. Uprkos činjenici da sklonost alkoholu, koja datira od najranijih dana ljudske civilizacije, ne poznaje i ne priznaje klase, profesije, pol i obrazovanje, ona se ipak neraskidivo povezuje sa umetnošću i umetnicima.

ZAŠTO PIŠEM I ZAŠTO PIJEM: Ruku na srce, ni umetnici se nisu nešto preterano trudili da sruše ovaj vekovima ukorenjivan stav već su ga podupirali, reklo bi se iz sve snage, glorifikujući svoj porok. Stoga ne čudi da je boemština velikog dela književnih stvaralaca u laičkoj javnosti nadrasla njihovo stvaralaštvo, pa Bukovskog, Bodlera, Remboa, Drainca, Libera Markonija, Acu Sekulića… često pominju i oni koji nisu u stanju da navedu barem jedno njihovo delo, a kamoli da su ga nedajbože pročitali. Biće da je Vladislav Petković Dis, kad je reč o ovim našim prostorima, najrečitija potvrda ove teze? Koliko ste se samo puta našli u prilici da čujete kako njegov stih – ne marim da pijem, al’ sam pijan često – za kafanskim stolom ili šankom sa zanosom citiraju oni za koje sa sigurnošću možete reći kako njihovo interesovanje za Disa i poeziju uopšte počinje i završava se ovim stihom.

“Oduvijek se u književnim birtijama rado ćaskalo o piscima i njihovim porocima. Tko je znao više zgoda iz poročnog života nekog pisca, taj je bio jači stručnjak za književnost. Velika su književna imena ušla u legendu po pijančevanju; ta je legenda postala neodvojiva od njihova djela. Napijalo se u svim epohama i valjda još od prve pisane riječi. Pisci su cugali iz gušta ili poze, radi okrjepe duše, u slavu boeme, slijedeći književnu tradiciju pića, oponašajući jedni druge, iz očaja ili ovisnosti, liječeći ljubavne jade ili kakve druge boljke, iz bunta i straha od smrti, u bijegu od samoće ili u jadu emigracije. Cugalo se iz tko zna kojih sve razloga, mističnih, duševnih, samoubilačkih, porodičnih, seksualnih. Ili da bi se slobodom takvog izbora sablaznilo buržuja. Da bi se potisnuo osjećaj krivnje, stvarne ili fiktivne; osjećaj grijeha prema voljenim osobama. Da bi se plakalo i sjećalo, da bi se zidale kule u zraku. Da bi se zaboravilo. Ali svaki je od tih cugaroša nastojao definirati barem dvije stvari: zašto piše i zašto pije”, napisao je Mirko Kovač u tekstu Vino i mlijeko, koji objavljuje najnoviji trobroj (2018 / 19 / 20) Časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac, koji su priredili Marjan Čakarević i Milan Đorđević, a koji je poslednjih majskih dana izašao iz štampe pod naslovom Književnost i alkohol.

TOČIONICA PIĆA I DUHA: Sve ovo nedvosmisleno je uticalo da se vremenom učvrsti verovanje kako je celokupna istorija književnosti, kako je objašnjavao Rembo, jedna beskrajna točionica. Točilo se onde pića i duha, a da se to dvoje nije uzajamno potiralo. Dakle, u toj pivnici lokalo se i ločući satiralo do rastrojstva svih čula.

“Kad bi se danas organizovala anketa među tzv. običnim građanima, s molbom da navedu nekoliko karakteristika koje na prvu pomisao povezuju sa piscima i umetnicima, alkoholizam bi bez ikakve sumnje vodio mrtvu trku za vrh tabele sa siromaštvom, ugledom i priznanjem koji dolaze tek posle smrti. Teško je sada pretpostaviti odakle i otkad vuku koren takve predstave, ali izvesno je da su prisutne i u naše doba… Tako se i tema koju predstavlja ovaj broj Gradca u najkraćem može posmatrati kao zbir ljudskih iskustava i iskušenja uobličenih u različite književne forme, čiji iskustvenici i iskušenici, suočavajući se s ponorima u sebi, u jednom višem smislu stradaju i za zajednicu kojoj pripadaju. Scene i opisi prekoračivanja stvarnosnih granica otuda nisu samo ogledalo jednog društva koliko su iskošen pogled s njegove druge strane”, objašnjava Čakarević u uvodnom tekstu Ludilo u boci.

Pa tako jedni alkohol doživljavaju kao nezaobilazni stimulans stvaralaštvu, tvrdeći da su vino, viski, apsint, rum, rakija… neiscrpni izvor inspiracije i imaginacije dostupan samo onima kojima je svevišnji podario umetnički talenat. Na drugoj strani neki drugi, koji se ne slažu sa Bodlerovom tvrdnjom da je mleko piće za hulje, poput Sava V. Ristanovića, autora knjige Alkohol u našoj književnosti, koju je davne 1932. godine objavio užički centar Saveza trezvene mladeži, smatraju da kroz ružičaste magle alkoholnih isparenja književnici nastoje da pobegnu od obeshrabrujuće i surove stvarnosti. Odnosno, u krajnjem slučaju, od sebe samih i sopstvene krhkosti i ranjivosti.

Pa ipak, šta god neko mislio o povezanosti alkohola i književnosti, nešto se nikako ne može zanemariti, na šta ukazuje Donald V. Gudvin u eseju Alkohol i pisac, a reč je o nespornoj činjenici da je većina najvećih američkih književnih stvaralaca bila fatalno zavisna od alkohola, što ih nije sprečilo da u nasleđe ostave besmrtna dela, a neki se ovenčaju Nobelovom nagradom. “U slučaju američkih pisaca koji su dobili Nobelovu nagradu stopa alkoholizma dostiže sedamdeset procenata”, kaže Gudvin.

PUKLO JE PRED OČIMA: Koliko god da su alkohol i alkoholizam bili i ostali nezaobilazan faktor stvaralaštva naših posleratnih pisaca, kako ističe Marjan Čakarević, ipak je srazmerno mali broj njih ta svoja iskustva neposredno i umetnički ubedljivo tematizovao. Naravno, izuzimajući Jakova Grobarova, koji je alkoholne avanture opisao u nekoliko uzbudljivih knjižica u kojima, opet, nimalo ne odstupa od svoje karakteristične nadrealističke poetike. Da bi čitaocima najslikovitije dočarali povezanost književnosti i alkohola, Čakarević i Đorđević su odabrali odlomke koji najsugestivnije oslikavaju raj i pakao alkoholizma, ali i atmosferu pojedinih epoha.

“Drugim rečima, cela ona slavna pijana galerija jugoslovenskih pesnika i pisaca, kakvi su Aleksandar Sekulić, Ambro Marošević, Slobodan Stojadinović Čude, kad se pogleda malo pažljivije, principijelno je razdvajala svoju književnost od kafanske književne mitologije. Iz tog razloga ne treba da čudi što u ovoj hrestomatiji izostaju neka slavna i na prvi pogled podrazumevana imena. Odlomci koji su ovde predstavljeni birani su po principima književno-umetničke ubedljivosti i kulturno-istorijske vrednosti. Konkretnije, to znači da su, pored istorijski skiciranog razvoja ovog tematskog kompleksa u književnosti, ovde doneti pre svega tekstovi u kojima su raj i pakao alkohola najsugestivnije prikazani, kao i oni koji više oslikavaju atmosferu određene istorijske epohe, odnosno tekstovi koji pijenje prikazuju pre kao društvenokulturni fenomen i socijalnu provokaciju. Treba reći da se prilikom izbora vodilo računa o tome da tekstovi i odlomci budu istovremeno i dovoljno reprezentativni i smisaono zaokruženi da se mogu čitati nezavisno od poznavanja celine dela iz kojih su izdvajani”, zaključuje Marjan Čakarević u uvodnom tekstu najnovijeg broja časopisa Gradac, koji će nesumnjivo privući pažnju čitalaca.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.