Utemeljeno prokletstvo

Piše: Dragoljub Selaković

Neposredno pred stupanje na snagu oštrijih mera u borbi protiv pandemije kovida-19, kojih smo bili svedoci i saučesnici prethodnih meseci, u Srpskom narodnom pozorištu je, za ograničen broj gledalaca, izvedena premijera predstave Deobe, po motivima romana Dobrice Ćosića za koji je dobio Ninovu nagradu 1961. Ćosić je i prvi dobitnik (Koreni, 1954) te još uvek najznačajnije književne nagrade na ovim prostorima, i prvi laureat koji je nagrađen dva puta. Na nesreću, prva repriza je otkazana pa je novosadska publika tek 28. maja imala priliku da na sceni vidi savremenu verziju dela koje obeležava jednu epohu, ep i dramu u isto vreme (Petar Džadžić).

Kuriozitet ovog, drugog, uprizorenja Deoba (prvu dramatizaciju, koja je nosila naslov Otkriće, potpisali su 1961. Jovan Ćirilov i Miroslav Belović, režija Mata Milošević uz asistenciju Predraga Bajčetića, Jugoslovensko dramsko pozorište), u produkcijskom smislu, karakteriše povezivanje a ne deljenje, jer su na ovom projektu udružili rad članovi četiri pozorišta sa juga i severa zemlje, dok se reditelj Jug Radivojević nalazi na čelnoj poziciji Beogradskog dramskog pozorišta, što je sigurno za pohvalu. Pored oficijelno navedenih pozorišnih kuća aktivno su učestvovali i članovi Novosadskog pozorišta / Újvidéki Színház.

SUKOB OČEVA I SINOVA: Spasoje Ž. Milanović gradio je dramatizaciju Deoba koristeći Drugi svetski rat u kontekstu metafore i metonimije na duboko utemeljenom prokletstvu razarajućih podela koje prožimaju srpstvo i Srbiju od njenog nastanka. U prilog tome možemo pomenuti da svetosavska krilatica Samo sloga Srbina spasava, nije slučajno utkana u štit srpskog grba. Okosnicu dramske radnje čini iskonski sukob očeva i sinova koji se rasplamsava u okviru dobro stojećih seoskih porodica, Babovića i Katića, i različitog poimanja životnih perspektiva u smutnim vremenima proizašlim iz ratnog požara koji se kao plima obrušio na meštane fiktivnih srpskih sela Prerova i Trnave.

I dok su dramaturzi svoj pogled usmerili ka antičkoj tragediji izgleda da je rediteljski kreativni tim bio okrenut na drugu stranu, tj. savremenim zbivanjima, trudeći se da ovu epsku priču nadogradi univerzalnošću, koristeći raznovrsne elemente scenskog izraza. Posrnuće glavnog lika Uroša Babovića, predstavnika tradicionalne škole, dominantnog alfa mužjaka, koji gazduje kućom i selom na osnovu vojničkog pedigrea iz prethodnog svetskog rata i spekulativnih poslova, poprima razmere antičke tragedije koja se, kroz pomalo nezgrapnu rediteljsku postavku, proteže do asocijacija na ratna zbivanja iz 1990-ih godina. Čini nam se da je kreativni tim, predvođen Radivojevićem, mogao da iznađe suptilnija rešenja u alegorijskim naznakama koje proizilaze iz dramaturškog predloška. Početni efekat mizanscenske znakovnosti, u prvoj trećini predstave, sa raštrkanim glumcima u publici, dijalozi u mraku dok preko glava gledalaca šaraju zaslepljujući svetlosni snopovi, namenjeni sabesednicima, ubrzo, nakon karakterizacije likova i mesta radnje, postaje monotona a protokom vremena i naporna za praćenje.

“NAIVNA BANALIZACIJA”: Centralni deo priče, obeležen nasilnim osavremenjivanjem scenske znakovnosti uvođenjem džipa Mitsubishi lancer kao dominantnog scenografskog elementa na praznoj pozornici, samo je naizgled začudan da bi do kraja, uz česte pauze radi prevoženja istog sa jednog na drugi kraj pozornice, delovalo suvišno, tehnički zahtevno a pri tom i zdravstveno opasno zbog izduvnih gasova u zatvorenom prostoru. Kostimografska stilizacija je dosledno pratila simptomatična rediteljska razmišljanja bukvalnim presvlačenjem srpskih seljaka in vivo u čizme martinke i pancire uz dodatak revolverskih futrola na butinama i savremeno automatsko naoružanje, tako da ova banalizacija izgleda naivno, verovatno želeći da potcrta saradnju savremenih četnika sa desničarskim organizacijama koje se ne stide fašističkih korena.

Posebno treba izdvojiti emotivnu muzičku podlogu Aleksandra Sebrića baziranu na etno/folklornoj zaostavštini sa snažnim elementima roka koji je jedan od boljih segmenata predstave i zasigurno bi se sa lakoćom mogao uklopiti i neki drugačiji rediteljski prosede.

Sa druge strane moramo reći da, suštinski, ovu priču na okupu drži izuzetna glumačka postava koja se svim srcem trudi da udahne život rastrzanim likovima. Može se primetiti da ansamblu, iako okupljen iz različitih sredina, nije nedostajalo motivacije. Izgleda da su svi bili inspirisani značajem literarnog predloška kao i pokretanjem ove, u poslednje vreme neuobičajene saradnje, te da su pružili svoj maksimum.

PRILIKA ZA GLUMCE: Nebojša Savić, u ulozi Uroša Babovića, nas je još jednom uverio da je glumac u punoj snazi koji raspolaže širokim spektrom scenske ekspresivnosti, od bahatog, raspojasanog gazdetine do samoobmanutog, poraženog, koristoljubivog seljaka koji se krije iza maske nemoćnog bezrazložnog besa.

Sonja Damnjanović, u ulozi Vide, svoju raskošnu pojavnost i talenat kao da, silom prilika, čuva za tragične heroine okovane u patrijarhalne konvencije iz kojih bukti prikrivena snaga koja sa minimalnim bleskom kroti vulkanske erupcije bahatog muža. Dejan Cicmilović, veoma je sugestivan i ubedljiv kao major poražene vojske, Kosta Cvetić, koji se dosledno drži položene zakletve dok se sa teškom mukom bori sa pravdoljubivošću koja mu je utkana u genetski kod. Igor Damnjanović, sluga kod Katića, junački se nosi sa razarujućim lomovima koji priprostog i naivnog slugu pretvaraju u izmanipulisanog krvožednog zločinca u katarzičnim scenama koje su uzročno-posledično vezane sa tragikom vremena u kome se silom prilika zadesio. Za Milana Kovačevića, u ulozi Adama Katića, možemo reći da svojom intelektualno zrelom i suzdržanom ironičnošću dodaje neophodni težinu te da se lucidno bori sa retoričkim zamkama koje nameće literarnost dramskog predloška. Moramo pohvaliti i mlađi deo ansambla, posebno Grigorija Jakišića, i njegovo zviždačko umeće koje, uz njegovu pojavnost u uniformi mladoga komuniste, kod dobrog dela publike budi sentiment na neka drugačija vremena koja su bila obeležena sličnim muzičkim intonacijama.

Na kraju ipak želimo da preporučimo publici da pogleda ovaj hrabar iskorak iz prakse naši pozorišnih kuća bar da bi se upoznali sa nekim vrednim glumačkim imenima koja nemaju priliku da se često vide na scenama diljem Srbije.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.