Gordan Paunović /// Mix /// Muzika može da promeni svet

Autor: Tijana T, beforeafter.rs. Objavljeno: 7. decembra 2015.

Radio B92 prestao je da postoji u julu 2015. godine. Za sobom je ostavio burnu istoriju, legende, generacije uticajnih novinara i fantastičnih karaktera, priče o društvenom i kulturnom uticaju ovog medija koje iz današnje perspektive deluju kao bajke. Tokom 25 godina postojanja pretrpeo je i razvoj i mutacije, da bi na kraju potpuno tiho nestao u eutanaziji koja toliko nikoga nije iznenadila da se o tome javno nije ni diskutovalo. Nešto što je u trenucima delovalo kao najbitniji medij u Srbiji nečujno se stopilo sa mrakom.

Radio B92 prestao je da postoji u julu 2015. godine. Za sobom je ostavio burnu istoriju, legende, generacije uticajnih novinara i fantastičnih karaktera, priče o društvenom i kulturnom uticaju ovog medija koje iz današnje perspektive deluju kao bajke. Tokom 25 godina postojanja pretrpeo je i razvoj i mutacije, da bi na kraju potpuno tiho nestao u eutanaziji koja toliko nikoga nije iznenadila da se o tome javno nije ni diskutovalo. Nešto što je u trenucima delovalo kao najbitniji medij u Srbiji nečujno se stopilo sa mrakom.

Muzički i kulturni program bili su osnova identiteta radija B92, a neke od pesama koje su se vrtele nosile su klicu revolucije u sebi. Zamolila sam Gordana Paunovića, jednog od osnivača radija B92 direktno odgovornog za muzički program tokom 90-ih, da snimi miks sa najbitnijim pesmama koje su obeležile istoriju ovog medija. Usput je odgovorio na razna otvorena pitanja i nedoumice, približio ideju radija i specifičnost trenutka mlađim generacijama i razjasnio proces finalne dezintegracije.

Šta ti je prva misao kada kažem radio B92?

Ljudi: Fleka, Mikrob, Miško, Veran, Srđan, Dušana, Vlada Mijić, Braca, Kosta, Maja, Nikša, Robert, Darka, U Đu, Luna Lu, Žikica, Haj Spirit, Boža, Goran Terzić, Slonče, Boške, Bojan Đorđević, Škartovci, Džoni Racković i mnogi drugi. I njihove emisije: Ritam Srca, Vanilice, Makroi dileri i muzički saradnici, Dođi da slušamo ploče biće nas šestoro Bitlsi ti i ja, Dole na uglu, Radio Šišmiš, Ritam u sredu, Di Gej,  Supermenova sestrica. Liste, Originalni soul rečnik, Velika rokenrol prevara itd. Sve što verovatno nije moglo da postoji ni na jednom drugom mestu.

Verujem da većina čitalaca magazina Before After ima taman toliko godina da ne može da zamisli da jedan medij ima društveni i kulturni uticaj kao što je radio B92 u nekim trenucima svoje istorije imao. Kako bi ukratko i jednostavno objasnio viziju i istoriju ovog radija današnjim tinejdžerima (pretpostavimo da nisu upućeni)?

Što se muzike tiče, za to je potrebno da prvo zamisle da ne postoji internet i ne postoji muzički izbor na jedan ili dva klika koji nosiš u svom džepu kao svoj privatni radio. Isto to važi i za same informacije do kojih se dolazi isključivo uz pomoć muzičkih novina kao što su New Musical Express. Radio B92 je verovatno bio poslednji važni analogni medij u Srbiji. To je vreme kada u ovoj sferi nisu postojali digitalni formati niti bilo kakve elektronske sprave pomoću kojih se nabavlja, reprodukuje ili emituje muzika. Umesto kompjutera, tu su gramofoni i magnetofoni i muzika na pločama, trakama i kasetama. I grupa ljudi koja je apsolutno posvećena tome da emituje samo ono što je ultimativno važno i da u tome bude prva u gradu. Neka vrsta svetionika na novo i dobro, ali istovremeno i enciklopedijsko znanje o istoriji uz pomoć kog se na svetlo izvlači muzika iz prošlosti koja je zapostavljena i zanemarena.

Dalje, treba zamisliti svet koji se ruši oko vas, pada Berlinski zid, ruši se Jugoslavija, podižu se nove granice, vi živite u jednom sistemu i jednoj državi koji vas ni na koji način ne predstavlja i ne reprezentuje. Ali, umesto unutrašnje ili prave emigracije, vi čekate na svoju smenu na radiju da o tome kažete šta mislite na način na koji već umete, verbalno pred mikrofonom ili implictino, selekcijom pesama. Sami ste protiv svih, nemate ništa što vas sprečava ili što možete da izgubite.

Najbitniji ljudi koji su pravili B92 bili su svojevrsni medijski revolucionari, a da mnogi toga nisu bili ni svesni. Oni su želeli da dekomponuju radio kao medij i da naprave nešto što će biti mnogo bliže stvarnom životu od Potemkinovih sela komercijalnog radija. Nema playlista, nema rotacije pesama, nema stvari koje se predaju na lošim medijskim školama kao uslov za slušanost i popularnost. Postoji samo osećaj i emocija, improvizacija i kreacija, brzina i asinhronitet, životnost energije koju stvara trenje izmedju zamišljenog i realizovanog.

B92 je bio ultimativni dokaz da je radio medij trenutka koji se ne može programirati i unapred pakovati ako se želi da on bude stvaran i bitan. Radio je život.

Oduvek sam verovala da je muzički program radija imao mnogo veću dozu subverzivnosti, pa čak i uticaja od informativnog programa. Da li bi se složio sa mnom?

Muzički i program iz kulture su bili osovina autentičnosti B92, kopča sa životom grada kome smo pripadali. Informativni formati su po prirodi stvari konzervativni, tu se malo šta suštinski revolucionarno desilo sem što je stav bio jedini mogući i ispravan. Nema sumnje da je news program bio važan, naročito u godinama koje je obeležila kontrola nad drugim medijima i generalno neslobode, ali je suština da bi on isti takav bio na bilo kojoj drugoj stanici koja bi odbila da se povinuje Miloševićevoj cenzuri. Sa druge strane, apsolutno je nezamisliv radio u Srbiji na kome bi Radio Šišmiš ili Ritam Srca u obliku iz devedesetih bili mogući.

Nadovezujući se na ovo, čini mi se da je tokom mnogih promena koje je radio trpeo i koje su na kraju dovele do eutanazije uvek bilo manje volje i entuzijazma za “spašavanje” muzičkog programa i te vrste identiteta radija. Istovremeno verujem da je to bio i put da se sačuva određeni procenat vernih slušalaca koji bi eventualno održali radio u životu i u komercijalnom smislu. Zašto je bilo lakše “slomiti” muzički identitet i praviti kompromise u tom smislu?

Radio se generalno jako promenio kao medij u tom periodu u kome je B92 postojao, više od 25 godina. Zapravo je sve što je interesantno na radiju preneseno na internet ili podcaste. U domenu zemaljskog, FM emitovanja, danas isključivo male, lokalne stanice koje prate život i interesovanja određenih društvenih zajednica imaju smisao, ili pak specijalizovani kanali određenih javnih servisa, a mi nemamo ni jedno ni drugo. B92 je propustio taj trenutak da se reformatira na okvir koji mu garantuje važnost i održivost, propustio je da kompletnije isprati odrastanje svojih slušalaca, muzički kompromisi su se gomilali i kao posledica toga ljudi su prestajali da slušaju ne samo B92 nego radio uopšte. Izgubljeno poverenje se nikada nije vratilo. Puno ljudi je prestalo da sluša radio nakon 2000. godine, pre svega njegova nekadašnja fanatična publika. Umesto toga se potonulo u iluzije i spin istraživača javnog mnjenja i merača popularnosti medija. Kada na publiku gledaš ako amorfne procente koji čine tvoj “share” i “reach”,  a ne kao skup mislećih ljudi, onda je eutanazija nešto što na kraju nikoga neće zaboleti.

Da li ponekad razmišljaš o tome šta si ti lično mogao da doprineseš da se radio ne okonča ovako? Da li žališ za nekim propuštenim prilikama ili pogrešnim odlukama?

Ne. Ja sam se 1999. povukao iz muzičkog dela programa, jer sam verovao da sam ostvario cilj na kome smo radili čitavu deceniju. Zajedno sa ostatkom redakcije doveo sam B92 na poziciju najslušanije stanice u gradu, čuvajući originalne vrednosti na kojima smo izgradili svoju misiju. To je bio vrlo težak i komplikovan rad, jer smo vremenom i na greškama učili kako miriti različite programske interese unutar kuće. Posebno smatram važnim i naglašavam našu autentičnost i to što smo svoj zvuk napravili ne praveći kompromise sa raznim “konsultantima”  i “stručnjacima za optimizaciju radio programa” koji su svojim rešenjima na prvu loptu iz rukava, primenjenim na stotinama komercijalnih stanica, zapravo doveli B92 do gubitka identiteta, na ivicu bezličnosti od koje su ga na kraju spašavale samo retke preostale autorske emisije i  sentimentalno sećanje na bolju prošlost putem starih džinglova. To je bio posebno bizaran momenat – glasovi ljudi za koje više nije bilo mesta na ispranom i ispoliranom programu su i dalje korišćeni u džinglovima u očajničkom pokušaju da se sačuva identitet koji se gubio.

Ja sam 1999. odlučio da ostanem na pozicijama verovanja da je to što smo sami napravili, mnogo veće i značajnije od raznih komercijalnih stanica čiji su se programski obrasci polako, ali sigurno prenosili na Radio B92. To je na kraju završilo ovako kako smo videli. Ljudi su bili zavedeni prvim godinama tranzicije u Srbiji kada su poverovali da su životni standard, krediti, stanovi i automobili odjednom ona nova vrednost života kojoj treba da se prilagodimo, pa je upravo stanica i pretvorena u nekakav megafon budućeg srednjeklasnog raja sa savršenim marketinškim parametrima za plasman reklama. Nadam se da nema potrebe da objašnjavam koliko je to bilo besmisleno.

Šta se čuje na miksu koji si snimio? Koji su bili kriterijumi za izbor pesama? Nostalgija, emocije, učestalost rotacije?

Ovo je prosečan sat programa stare B92-ke koji je mogao da se čuje bilo kada u prvih 10-tak godina postojanja radija. Robert Klajn i ja smo emulirali kako se nekada slagala muzika i miksovale pesme, uz sve dobre i loše elemente toga. Nema beatmixa, prelazi su za standarde uvedene opcijama u savremenom digitalnom mixu vrlo nesofisticirani, nismo koristili nikada ništa od modernih trikova koji služe da bi se ispeglali prelazi. Mi smo uvek voleli mix u kome se čuje trenje između pesama, jer to proizvodi energiju i uzbudjenje.

Da li misliš da je došlo vreme da se oprostimo od ideje da muzika može da promeni svet?

Naravno da ne. To što mi u ovom trenutku možda ne znamo kako to da uradimo u postojećim uslovima, ne znači da je ta ideja mrtva. Naprotiv, nije nužno imati tu vrstu fronta kakav je nekada bio B92. Danas se ta borba za bolji svet vodi u daleko privatnijim sferama, direktno između pesme i pojedinca. Muzika i dalje čini ljude boljima nego što jesu i to je ono što je najbolja i najveća promena sveta uz njenu pomoć. To se nikada neće promeniti.

Članak je prenet sa portala beforeafter.rs.