„Krik iz groba“ još uvek odjekuje

Piše: Veran Matić

„Konferencija o Erdutu koju je SNV danas napravio pokazuje da srpska zajednica u Hrvatskoj, ma koliko mala, može ono što drugi ne mogu i neće. Impresivan broj učesnika, otvorenost argumenata i postavljanje teme mira kad drugi pričaju o ratu, to pokazuje njenu snagu i ohrabruje.

Konferencija o Erdutu koju je SNV danas napravio pokazuje da srpska zajednica u Hrvatskoj, ma koliko mala, može ono što drugi ne mogu i neće. Impresivan broj učesnika, otvorenost argumenata i postavljanje teme mira kad drugi pričaju o ratu, to pokazuje njenu snagu i ohrabruje.

— Dejan Jovic (@DejanFpzg) November 12, 2020

Istovremeno, u jučerašnjem danu krcatom informacijama vezanim za borbu protiv Kovida-19 nekako su na marginama interesa stručne i šire javnosti ostali navodi predsednika Vučića o potrebi veće participacije pripadnika nacionalnih manjina u vlasti koja se upravo konstituiše na republičkom i pokrajinskom nivou.

Značajno je da je ova izjava usledila dve nedelje nakon govora poslanika Šaipa Kamberija, jednog od šest opozicionih poslanika iz redova manjina.

Kritička reakcija predstavnika vlasti, vremenom je prevaziđena najavom o većoj participaciji albanske i drugih manjina u vlasti. Konstruktivnost i pragmatizam zamenili su kritike o kojima je u naknadnim intervjuima govorio poslanik Kamberi.

Ovaj govor je, doduše stidljivo, otvorio i debatu o tome u kojoj meri Srbija želi da bude „tolerantna, inkluzivna i miroljubiva politička zajednica – zajednica dobrih suseda i dobrih domaćina“.

Druga dimenzija ovog govora odnosila se na poziv premijerki Ani Brnabić da „zajedno posete Batajnicu, Perućac, Petrovo selo i Rudnište u kojima se, prema dostupnim podacima, nalaze ostaci Albanaca sa Kosova ubijenih tokom devedesetih. Na ove četiri lokacije je od 2001. godine otkriveno telo 941 prevashodno civila koji su stradali van borbe. To su masovne grobnice civila čiji su posmrtni ostaci sa Kosova trajno razbacani po lokacijama u Srbiji kako bi se prikrila zlodela onih koji su tada sedeli u državnom vrhu“.

Dokazi da su žrtve ubijene van borbe, kao i činjenica da su pronađena tela žena i dece, govore nam da velika većina stradalih nije učestvovala u oružanom konfliktu. I pored toga, u ovom trenutku ne postoji nijedno spomen obeležje posvećeno žrtvama ovih zlodela i zato se postavlja pitanje zašto mesta ovih masovnih stradanja nisu obeležena kako dolikuje žrtvama čija su tela pripadnici vlasti sakrivali, očito svesni načinjenih zlodela.

Moguće je da će se nešto promeniti u tom pristupu nakon početka suđenja u kojem su optuženi bivši oficiri Glavnog štaba OVK Hašim Tači, Jakup Krasnići, Kadri Veselji i Redžep Seljimi, koji su smešteni u sudski pritvor u Ševenignenu. Oni su u 10 tačaka optuženi za ubistva, nasilni nestanak osoba, progon i mučenje. Ta krivična dela kvalifikovana su kao zločini protiv čovečnosti i ratni zločini.

Sećam se da su neposredno pred Miloševićev odlazak u Hag do javnosti putem masovnih medija doprle infomacije i fotografije o masovnim grobnicama i pronađenim telima u kamionu na dnu jezera. RTS je u centralnom terminu emitovao film BBC-ija “Krik iz groba” o zločinu u Srebrenici tako da to više nije bila samo „ekskluziva“ tadašnjeg B92. Nažalost, bila je to samo epizoda pragmatičnog suočavanja sa prošlošću koja je ubrzo ponovo gurnuta na marginu od strane svih vlasti nakon Petog oktobra.

Suđenja u Hagu i Kamberijev govor otvaraju vrata za drugačiju priču o prošlosti.

To bi značilo da se ovde ne samo deklarativno zalažemo za univerzalne vrednosti i ljudska prava, već da aktivno radimo na prevazilaženju regionalnih podela, isključivosti i netrpeljivosti koje opterećuju našu sadašnjost i budućnost.