Operacija Dunavski vilenjak: Kako su potopljeni nemački brodovi i šta će njihovo vađenje otkriti

Sve ovo zvuči kao krajnje čudan prizor, ali meštani Prahova, luke nadomak Negotina, na njega su navikli, kaže Ivica Gavrilović za BBC na srpskom.

„Nekada to bude u toku leta, nekad proleće ili jesen, zavisi od varijacije vodostaja. Ali evo, ove godine, od marta, vide se svakog dana”, kaže Ivica.

A šta to stanovnici ovog lučkog mesta na Istoku Srbije svako malo ugledaju?

Septembra 1944. godine, nacisti su potopili više od sto sopstvenih brodova u Đerdapskoj klisuri.

Procenjuje se da je tokom operacije Dunavski vilenjak potopljeno između 160 i 220 nemačkih brodova na putu od Crnog mora do luke Prahovo u blizini Negotina, neplaniranog konačnog odredišta nacističke flotile.

Pojedini istoričari priču o potopljenim brodovima nazivaju „poslednjom neispričanom misterijom Drugog svetskog rata”.

Već 76 godina, minirane olupine brodova nalaze se na rečnom dnu i ometaju plovidbu Dunavom, naročito tokom niskog vodostaja reke.

Međutim, plovidba najvećom evropskom klisurom bi u narednim godinama mogla da postane lakša, kako Srbija započinje projekat vađenja potopljene flotile.

Ministarka građevinarstva Zorana Mihajlović potpisala je krajem maja ugovor vredan 1.5 miliona evra kojim počinje velika akcija vađenja brodova.

„Ovim ugovorom započinjemo akciju na koju čekamo 75 godina, da konačno imamo Dunav koji će biti plovan kompletnim tokom kroz Srbiju”, izjavila je Mihajlović.

Sama akcija vađenja brodova trajaće nekoliko godina, a ministarka Mihajlović procenjuje da će Srbija za to izdvojiti čak 23 miliona evra.

Ali zašto se na ovaj projekat čekalo toliko dugo i šta će sve, pored brodskih olupina iz Drugog svetskog rata, izroniti iz Dunava?

Šta je operacija Dunavski vilenjak?

Brodovi koji su potopljeni pripadali su nacističkoj dunavskoj i crnomorskoj flotili. Tokom Drugog svetskog rata, plovili su Crnim morem, Dunavom ali i rekama Sovjetskog saveza.

Većina ovih brodova je do mora doplovila Dunavom iz Nemačke, dok je jedan broj napravljen u rumunskom brodogradilištu Konstanca na obali Crnog mora.

Nakon poraza Nemačke vojske na Istočnom frontu, saveznički avioni započeli su napade na nacističke brodove u podmornice u Crnom moru.

Zbog toga, početkom avgusta 1944. godine, direktor brodogradilišta i luke u Konstanci, admiral Paul Zib, organizuje sve raspoložive brodove u jednu formaciju i počinje operaciju povlačenja Dunavom do Nemačke pod nazivom Dunavski vilenjak.

Težak put

Iako je Dunav bio potpuno prohodan za brodove, to nije bio slučaj i za podmornice. Iz tog razloga, nacisti odlučuju da sami potope preostale tri podmornice nedaleko od turske obale, kako ne bi pale u ruke neprijatelja.

Admiral Zib započeo je povlačenje, svestan da do Đerdapske klisure mora da stigne pre Crvene armije, ali do tamo ga je čekalo još skoro 1000 kilometara plovidbe.

„Bilo je jasno da je put do Đerdapa mrtva trka, koju takođe mogu da dobiju i Rusi”, izjavio je istoričar dr Aleksej Timofejev u dokumentarnom filmu Tajna Dunavskog vilenjaka.

Rumunija je kapitulirala 23. avgusta 1944. godine i objavila rat Nemačkoj. Dva dana kasnije, u blizini grada Černa voda, rumunski vojnici napadaju dojučerašnje saveznike i tom prilikom gine više od 600 ljudi, dok 12 brodova biva potopljeno.

Nekoliko dana potom, kod bugarskog grada Vidina, ponovo dolazi do napada i Nemačka gubi nekoliko stotina vojnika i 22 broda.

Prvog septembra, flotila, u ne tako dobrom stanju, stiže u Prahovo nadomak Negotina, koje je tada još uvek bilo pod nemačkom okupacijom. Na brodu-bolnici se nalazilo 1.600 ranjenika, na ostalim brodovima oko 2.000 civila, neka plovila su bila teško oštećena, dok je posadi falilo svega – od municije, preko hrane i lekova.

Civili i jedan deo vojnika iskrcali su se na kopno i vozom krenuli ka Nemačkoj. Admiral Zib je ostao na Dunavu. Naredio je kapetanu Selteru da sa najspremnijim brodovima proba da prođe kroz gvozdenu kapiju.

Međutim, Seltera dočekuju žestoki napadi i Nemačka ponovo ostaje bez velikog broja brodova.

Svestan koje su mu karte preostale, admiral Zib se odlučuje za drugačiju strategiju.

Plansko potapanje bez dozvole

Zib je od nadređenih u Beogradu zatražio dozvolu za potapanje flotile i četvrtog septembra, ne dobivši odgovor pretpostavljenih, naređuje potapanje.

Brodovi su potapani planski. Navlačeni su jedan preko drugog u dužini od pet kilometara, onemogućivši dalji proboj ruske flotile.

Međutim, kada je skoro čitava flotila potopljena, Zibu stiže neočekivan odgovor iz Beograda – da odmah obustavi potapanje. Ali admiral odlučuje da se ogluši o naređenje i potopi četiri preostala broda – brod-bolnicu Bamberg, brod Uskok i dva ratna lovca na podmornice.

Prema rečima očevidaca, kako se navodu u tekstu Operacija Dunavski vilenjak u magazinu Energija, zvaničnom izdanju Elektroprivrede Srbije, brod-bolnica je potopljen zajedno sa 1600 ranjenika.

Nemački istoričar Bendžamin Has, govoreći u filmu Tajna Dunavskog vilenjaka, kaže da zvanični dokumenti ukazuju da je naređena evakuacija 1600 ranjenika, ali da ne postoje dokazi da je ona izvršena. Ipak, Has dodaje da je malo verovatno da je toliki broj ljudi potopljen bez ikakvog razloga.

Po završetku Drugog svetskog rata, admiral Paul Zib je zbog potapanja brodova izveden pred vojni sud u Berlinu. Postupak je kasnije obustavljen, a Zib je odlikovan.

„Počasti koje su Zibu dodeljene, kopča gvozdenog krsta prvog i drugog reda i krst u zlatu, upućuju na to da je Zib dobro delovao i da je, u okviru mogućnosti u datim okolnostima, postupio najbolje”, izjavio je Has.

Priča o kojoj se nije puno govorilo

Iako je meštanima Prahova priča o potopljenim brodovima poznata već više od 75 godina, tek se poslednjih dvadesetak godina o njima intenzivno govori, kaže za BBC na srpskom Suzana Mihajlović Jovanović, dopisnica Večernjih novosti iz Negotina, koja je dosta pisala o ovoj temi.

„Ova priča je aktuelizovana 2003. godine kada je, za vreme izuzetno niskog vodostaja, snimljen dokumentarni film Mine među morunama, reditelja Miluna Vučinića”, kaže Mihajlović Jovanović.

Kako je 2011, godine vodostaj Dunava bio na istorijskom minimumu, priču je umnogome rasvetlio novinar Dušan Vojvodić filmom Tajna dunavskog vilenjaka, dodaje ona.

A Vojvodić je ukazao na to da, iako stari, uništeni i pod vodom, nemački brodovi sa sobom nose određene opasne materije.

Šta kriju nemački brodovi?

Ivica Gavrilović iz Prahova ima 27 godina i kao ribolovac, od 365 dana u godini, 360 provede na Dunavu.

Priča o nemačkim brodovima mu je dobro poznata. Zna dosta od tome jer ih često viđa „golim okom”.

„Kada sam bio mlađi, ulazili bismo dublje u Dunav, nekih kilometar i po uzvodno od od brodova”, priča Ivica.

„Onda bismo doplivali do brodova i boravili tamo. Na sprudovima bismo gledali ribe kako se bacaju.”

I dok su tako bezbrižno stajali na olupinama i uživali u prirodi, nisu bili svesni na čemu zapravo stoje.

Snimajući dokumentarac Tajna Dunavskog vilenjaka, novinar Dušan Vojvodić otkrio je da se na potopljenim brodovima nalazi i dosta eksplozivnih sredstava.

Tragajući za brod-bolnicom, njegova ekipa i on otkrili su i dva ratna minolovca, UJ 109 i UJ 110, na kojima se nalazi velika količina neeksplodiranih dubinskih mina.

„Utvrdili smo da ovi tipovi minolovca u skladištima za oružje mogu da nose 100 dubinskih mina, što je ukupno sedam tona eksploziva”, izjavio je Vojvodić za Večernje novosti.

On je dodao da je posebno opasno što su mine obrasle podvodnim rastinjem, pa ih je jako teško prepoznati.

Gostujući u jutarnjem programu RTS, pomoćnik ministarke za vodni saobraćaj i bezbednost plovidbe pri Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Veljko Kovačević je izjavio da je vađenje takvih mina posebno problematično.

Dodao je da je nemačka delegacija ronilaca prilikom posete Dunava kod Prahova potvrdila da ne može garantovati kako će se podvodne mine ponašati kada posle 75 godina dođu u kontakt sa vazduhom.

Zbog toga je neophodno razraditi posebnu metodologiju odstranjivanja tih mina.

Koliko je takav poduhvat opasan, svedoči i to da je osamdesetih godina Jugoslavija, u saradnji sa Rumunijom, bez prethodne pripreme započela vađenje brodova. Tada je došlo do eksplozije usled koje je poginulo deset ljudi.

„Kada smo bili deca, nije nam padalo na pamet da tu ima Mina i eksploziva”, kaže Ivica Gavrilović.

„Ali će vam zato svi reći da tu ko zna koliko zlata ima i drugih vrednosti.”

Iako neki misle da je sa brodovima potonuo i ratni plen opljačkan u Sovjetskom Savezu, Ivica kaže da niko koga on poznaje nije na njima našao zlato.

„Na olupinama nije, ali na samoj obali su ranije nalazili ne samo zlato, već i druge vredne sitne stvari.”

„Celo Prahovo leži na starom rimskom gradu, e sad, da li je to od Rimljana ili sa broda, to ne znam.”

Sa druge strane, istoričari smatraju da su Nemci pre potapanja pokupili sve što je imalo veću vrednost, pa potraga za nacističkim blagom može delovati uzaludno.

Kako potopljeni brodovi utiču na plovidbu Dunavom?

Potapanjem nemačkih brodova, plovni put Dunavom je bio potpuno zakrčen.

Tačan broj potopljenih brodova nije poznat i cifre koje se pominju kreću se od 160 do 220 plovila.

Po završetku Drugog svetskog rata, ruska vojska je izvadila oko 15 brodova, omogućivši tako plovidbu u određenim delovima širokim samo 50 metara.

Pomoćnik ministarke za vodni saobraćaj i bezbednost plovidbe Veljko Kovačević izjavio je da 1944. godine na Dunavu potopljeno 220 brodova.

„Znamo da je odmah posle Drugog svetskog rata Jugoslovenska armija izvadila 30 brodova i da su pod vodom ostala oko 183″, rekao je Kovačević.

On je takođe dodao da je skeniranjem utvrđeno da 23 broda ugrožavaju bezbednost plovidbe i životnu sredinu i da je to razlog zašto će naredne godine početi vađenje olupina.

Nizvodno od luke Prahovo, plovni put je sužen na 180 metara, a prisustvo brodova sužava put na svega 100 metara. Taj deo puta je na navigacionim kartama označen belom bojom, kao zona neispitanog plovnog područja.

A ako pomislite da višečasovnih zastoja ima samo u velikim gradovima i na graničnim prelazima, znajte da se u ovom delu reke za prolazak čeka i po nekoliko sati.

„Plovidba se odvija uskim kanalom, i to samo u jednom smeru. Na mimoilaženje, brodovi čekaju od 40 minuta do četiri sata, jer je u dužini od šest kilometara plovni put sužen na 50 metara”, izjavio je predsednik Udruženja kapetana unutrašnje plovidbe Srbije Srećko Nikolić za Večernje novosti.

Novinarka Suzana Mihajlović Jovanović dodaje da brodovima u ovim vodama pomažu i nadležni iz Lučke kapetanije Prahovo.

„Obaveštavaju ih kuda da prođu, jer se dešava da nisu ni čuli da ovde postoje potopljeni brodovi”, kaže.

Na usluzi su im i nadležni iz Brodske prevodnice Hidroelektrane Đerdap dva.

Ministarka Zorana Mihajlović izjavila je da zbog nebezbedne i otežane plovidbe na ovom delu Dunava, Srbija godišnje gubi pet miliona evra.

Šta sada sledi?

Ovo nije prvi put da se planira ili pokušava vađenje nemačkih brodova iz Đerdapske klisure.

Pored tragičnih pokušaja iz osamdesetih godina, Mihajlović Jovanović podseća da je Evropska Agencija za rekonstrukciju septembra 2006. godine finansirala sonarno snimanje olupina, ali je čišćenje korita Dunava izostalo zbog nedostatka sredstava.

Dodaje da je ista agencija 2009. godine finansirala i tehničko izviđanje na 11 lokacija na Dunavu i Savi.

„Dve godine kasnije, počelo je uklanjanje neeksplodiranih sredstava u luci Prahovo i tada je uklonjeno 25 granata iz Drugog svetskog rata.”

Kako piše RTS, novi projekat iz 2020. godine imaće dve faze: podvodna snimanja i lociranje neeksplodiranih sredstava, a zatim će biti raspisan tender za vađenje brodova.

Čišćenje bi trebalo da bude završeno do 2023. godine.

Mihajlović Jovanović kaže da se „tek ugovorom koji je nedavno potpisan konačno budi nada da će ovaj problem početi da se rešava.

Kuda plove stari brodovi?

„Toliko smo navikli na ovaj prizor, da kada se to desi, prva reakcija nam je ‘pogledaj koliko je opala voda, vidi se brod'”, kaže Ivica Gavrilović.

Odluka o tome da li će brodovi, nakon što budu izvađeni, stajati kao eksponat ili će biti vraćeni Nemačkoj biće naknadno doneta, navode iz Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.

Kada bi brodovi samo nestali, Ivica pretpostavlja da bi meštanima, u neku ruku, nedostajali. Ali priča o njima ne može da nestane, siguran je.

„Generacijama bi se samo nizale priče. Ja imam petogodišnjeg sina i kad god vidi te brodove, uvek me pita ‘tata, šta je ovo?’.”