Digitalna transformacija i pandemija – Kako smo se inficirali onlajn radom

Pišu: Branka Anđelković i Tanja Jakobi, Centar za istraživanje javnih politika

„Covid-19 je pomerio neke industrije u Srbiji unapred za barem dve godine kad je u pitanju digitalna transformacija“, rekao je Željko Crnjaković, koordinator Startit centra u Subotici i vlasnik agencije za razvoj digitalnog sadržaja Solotium na majskom onlajn predstavljanju globalnog Payoneer-ovog izveštaja o uticaju pandemije na aktivnosti frilensera koji su već odavno otkrili onlajn rad od kuće. Ovaj skup je tako osvetlio i one sektore koji tradicionalno ne pripadaju onlajn sferi rada i poslovanja. Kako kaže Tamara Gavrić, ambasadorka Upworka za Srbiju, jedne od najvećih svetskih onlajn platformi za angažman frilensera: „Konačno više nikome ne moram da objašnjavam šta je onlajn rad.“

U prvom kvartalu 2020. godine zabeležen je najveći rast isporuka laptopova u odnosu na prethodnih 55 kvartala, to jest skoro 14 godina. Na taj porast uticalo je nekoliko velikih državnih tendera, ali svakako i prelazak kompanija na rad od kuće i organizovanje onlajn nastave za decu.  Tu informaciju nedavno je izneo Milovan Matijević, analitičar u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija, na predstavljanju novog izdanja studije ICT in Serbia: At a Glance 2020 vojvođanskog IKT klastera.

Ovi tržišni podaci slažu se sa rezultatima kvalitativnog istraživanja među zaposlenima koje je tokom aprila sproveo Centar za istraživanje javnih politika. Oni ukazuju da su se radnici i poslodavci preorijentisali na onlajn rad od kuće u svim onim sektorima u kojima je to bilo moguće, a u koje prema klasifikaciji Agencije za privredne registre spadaju stručne, naučne, inovacione i tehničke delatnosti, „ostale uslužne delatnosti“ (različite konsultantske usluge), informisanje i komunikacija i državna uprava, obrazovanje i finansijske delatnosti. Možda su najveći iskorak u radu na daljinu napravili učitelji i nastavnici, koji su svoje iskustvo podelili sa nama kroz anketu.

U istraživanju odgovore je ponudilo 180 ispitanika i ispitanica svih starosnih grupa, među kojima su dominirali visoko obrazovani i žene. Najviše odgovora je bilo iz Beograda, ali prelazak na rad na daljinu nije bio samo rezervisan za prestonicu Srbije već se od kuće radilo i u Vrnjačkoj Banji, Kikindi, Ruskom Krsturu, Rumi, Užicu, Zrenjaninu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, Somboru, Čačku, Leskovcu, Trsteniku, Ivanjici, Senti, Velikom Gradištu, Kovinu, Kraljevu, Zaječaru, Pirotu, Adi, Zrenjaninu, Požarevcu, Kladovu i Aleksincu. Ovo istraživanje je deo šireg istraživačkog poduhvata Centra o prelasku na onlajn rad i stepenu digitalizacije rada kompanija koje su se i pre no što su očekivale našle u „budućnosti rada“.

„Prosto nismo mogli da se odbranimo od zahteva preduzeća koja su bila zainteresovana za digitalizaciju. Trenutno 600 kompanija u Srbiji koristi pomoć Centra za digitalnu transformaciju Privredne komore Srbije“, rekao je Tomislav Knežević iz Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ) koja podržava rad ovog Centra, na predstavljanju pomenute IKT studije.

Kako smo preselili rad u kuhinju?

Koliko su, sa stručnom podrškom ili bez nje, radnici i poslodavci zaista bili spremni na prelazak na onlajn rad od kuće? Birajući između višestrukih odgovora, anektirani sagovornici rekli su da su najviše koristili besplatne onlajn aplikacije za timski rad i održavanje sastanaka i konferencija (68%). Na drugom mestu je korišćenje telefona i imejla (65%) za obavljanje radnih zadataka a najmanji je broj onih koji su koristili interne platforme poslodavaca i biznis verzije onlajn aplikacija (36,7 %). To posredno govori da veliki broj firmi nije bio tehnički dovoljno opremljen za ovu tranziciju.

Međutim, prema Centrovoj anketi, skoro 90% zaposlenih (88,7%) ocenjuje da su njihovi poslodavci pokazali zavidnu snalažljivost i uspeli da relativno brzo naprave planove za onlajn rad od kuće za svoje zaposlene.  Do sličnih rezultata došlo se i u anketi „Zajedno kroz krizu“ koju su realizovali Privredna komora Srbije i USAID-ov projekat Saradnje za ekonomski razvoj na uzorku od 1.000 kompanija u trećoj nedelji aprila. Naime svako drugo preduzeće je organizovalo delimičan rad od kuće.

Koliko je rad na daljinu odudarao od uobičajene radne rutine zavisilo je od mnogo faktora. Analiza odgovora o radnom vremenu zaposlenih pruža uvid u razne (organizacione) aspekte ove tranzicije. Manjina ispitanika (38%)  je zadržala svoje uobičajeno radno vreme kao da su u kancelariji. Ovi drugi su imali fleksibilno radno vreme, bilo zbog prirode posla bilo  zbog toga što im je poslodavac omogućio da tako podele radni dan da imaju vremena da odu u nabavku pre no što počne policijski čas ili da isprate gradivo sa decom tokom onlajn nastave.

Rad na daljinu uticao je takođe i na promenu u radnom vremenu zaposlenih.  Nekima (20%) se radno vreme produžilo na 9 do 12 časova dnevno, umesto uobičajenih osam, a kod drugih (15,5%) se broj radnih sati značajno smanjio, na pola radnog vremena pa i manje (radili su između jedan i četiri sata dnevno) zbog smanjenog obima posla. Bilo je i onih koji su radili dnevno u rasponu od tri do 12 sati, u zavisnosti od obima posla koji je fluktuirao od dana do dana. „Praktično sam deci (učenicima) bio dostupan 24 sata“, napisao nam je jedan nastavnik.

Većina zaposlenih ostala je kod istog poslodavca (89%), a nezavisno od toga koliko su radili, zarade im se nisu menjale: oko 72% ispitanika i ispitanica je zarađivalo isto kao i pre prelaska na rad na daljinu, nešto manje od jedne petine  (18,9%) je reklo da zarađuje manje, dok ostatak zarađuje više (5%) ili još ne zna kakvu će platu dobiti (4,4%).

Iako je većina njih prvi put radila od kuće, procenjuju da su kao pojedinci i u svom timu  bili efikasni i produktivni.  Na primer, 74% njih je reklo da je isto ili više produktivno, da usredsređeno komuniciraju i da su kreativni (78,3), a dve trećine smatra da je timski rad bio veoma efikasan. Kako kaže jedan menadžer: „radim od četiri do šest sati, a postižem kao da radim osam“, dok druga naša sagovornica svoju dobru usredsređenost pripisuje oazi onlajn kancelarije: „Imam mir i ne slušam kolege kako se svađaju i drame.“

Granica između privatnog i poslovnog

Oni koji su prvi put počeli da rade od kuće susreli su se sa problemima sa kojima se frilenseri koji rade na daljinu susreću svakodnevno: rad u pidžami briše granicu između radnih i slobodnih sati, dana i noći. Rad na daljinu takođe briše granice između radnih dana i vikenda, pa su neki zaposleni od kuće radili sedam dana u nedelji.

Oni koji su morali da se brinu o deci ili su istovremeno bili u domaćinstvu zaduženi za kućne poslove, često su umesto tokom radne nedelje radili vikendom i noću (u slučaju da je im je to posao omogućavao). „Pored troje dece, za mene je rad (u miru) trenutno nemoguć, izuzev noću. Onda noću radim, ujutro duže spavam, ali se opet budim umorna“, piše u jednom od odgovora.

Pandemija je uticala na to da se onlajn rad preselio u kućne uslove u trenutku kada su svi ukućani bili primorani da sede u četiri zida. Nekim zaposlenima je to prijalo jer im je omogućilo da imaju više vremena za porodicu i sebe, i ono što je u datoj situaciji najvažnije – smanjila se mogućnost da se zaraze. „Zadovoljna sam što mogu svaki minut svog slobodnog vremena da provodim sa bližnjima“, kaže nam jedna analitičarka iz Niša, dok druga ispitanica u svom odgovoru navodi da „konačno gospodari svojim vremenom“.

Međutim, mnogima karantinski uslovi rada na daljinu nisu prijali. U redovnom okolnostima, radilo bi obdanište tako da bi briga o deci bila manja, a takođe lako je pretpostaviti da ne bi svi ukućani bili istovremeno kod kuće ceo dan.„Teško je bilo organizovati kancelarijski prostor i obezbediti da me ukućani na ometaju jer misle da gledam film na kompjuteru dok ja u stvari radim“, samo je jedan od sličnih komentara koji opisuju neke od teškoća u organizaciji onlajn rada od kuće.

Možda bi ovi odgovori bili drugačiji da se tranzicija ka radu na daljinu nije desila u uslovima Covida-19 kad su promene za mnoge dobile ekstremne boje i u poslovnom i u porodičnom smislu. Ili kao što bi rekao jedan od naših sagovornika: „Treba biti oprezan i izbeći zamku u koju upadamo često, ovo nije rad od kuće, već rad od kuće u pandemijskoj, životno ugrožavajućoj situaciji gde smo u kućnom pritvoru. Plašimo se za sopstveni život i život naše porodice i prijatelja. Takva stresna situacija dovodi do toga da se ljudi loše osećaju, pa to prenose i na rad. Verujem da bi većini prijao rad od kuće kad bi to bio izbor.“

Budućnost rada na daljinu

Čak i sa ovakvim iskustvom u posebnim uslovima, ipak samo 21,7 odsto anketiranih želi da u budućnosti isključivo radi iz kancelarije. Ovakav onlajn rad bi bezuslovno nastavilo njih 24,4 odsto, a malo više od polovine (53,9 odsto) bi volela da makar jedan dan u nedelji radi onlajn od kuće kada bi mogli da biraju.

Pored izazova koji su bili specifično vezani za vanredno stanje, postoje oni čije je otklanjanje važno ukoliko Srbija želi da tranzitira ka radu od kuće kao što sada izgleda.

Jedan krug problema je u vezi sa mogućnošću državne administracije da svoje onlajn servise prilagodi potrebama preduzeća u ovoj formi rada. Drugi deo izazova se odnosi na kvalitet internet mreže koja mora biti mnogo bolja i stabilnija za ovako organizovan rad. Komentari poput  „stabilnija internet konekcija; kad su svi onlajn, infrastruktura naših internet provajdera (SBB, MTS) nije u stanje da podrži ovakav rad bez smetnji; Tokom pandemije je internet veza bila veoma loša i to je dovodilo do otežavajućih uslova rada“, bili su česti. A ne manje bitno je i sledeće: plaćanje internet troškova od strane poslodavaca.

Takođe, kompanije interno treba da se bolje organizuju ili to barem očekuju njihovi zaposleni. U mnogim kompanijama, posle efikasne tranzicije, menadžment ipak nije uspevao da jasno raspodeli zadatke, niti je bila dobro organizovana komunikacija menadžera sa timovima zaposlenih. Ispitanici takođe ukazuju da nisu imali logističku podršku poslodavaca (nepostojeća IT podrška, nedostupna dokumentacija, itd), što je ukazalo na to da interna digitalna transformacija preduzeća nije uzela maha, to jest bila je nesistematska.

Zaposleni nisu imali dovoljno kompanijske opreme koju mogu da koriste, počev od štampača do programa do kojih su inače imali regularni pristup u kancelarijskim uslovima. „Ako neko želi da radi od kuće treba da ima sve tehničke uslove za to. Takođe, tehnička opremljenost je veoma bitna (dobar a ne solidan računar, dobra a ne solidna kamera, kao i mikrofon) kao i tehničko predznanje o softverima“, primećuje učesnica naše ankete. Ili, kako kaže jedan nastavnik: „Ako je osnovna škola obavezna, onda je potrebno svima obezbediti laptop i besplatni internet, i nastavnicima i učenicima.“

Kad razmišljaju o budućnosti i mogućnosti da onlajn rad od kuće postane njihova nova realnost, saveti koje naši ispitanici sami sebi ali i drugima daju se odnose na samodisciplinu i samoorganizovanje, na navikavanje cele porodice na nove uslove rada i održavanje dnevne rutine, što bitno utiče na mentalno zdravlje. Neki anketirani smatraju da komunikacija zaposlenih mora da isprati radno vreme „a ne po ceo dan da se šalju imejlovi i traže hitni odgovori“. Jasni planovi, struktura, koordinacija i komunikacija – u najkraćem, to je savet i recept za uspešni rad od kuće na daljinu.