Onlajn nastava iz ugla roditelja

Piše: Lana Avakumović

Prošlo je skoro mesec dana od kada je osnovno i srednje obrazovanje u Srbiji prilagođeno učenju na daljinu usled epidemije korona virusa i uvođenja vanrednog stanja – nastava za učenike osnovne škole odvija se na televizijskom kanalu RTS3, a za srednje škole na internet platformi RTS Planeta. Pored ova dva kanala jednosmerne komunikacije, Vlada Srbije pokrenula je i interaktivnu platformu „Moja škola“ na kojoj se nalaze dodatni materijali, testovi i različiti sadržaji za nastavu.

Imajući u vidu da veliki broj nastavnika i učenika po prvi put praktikuje nastavu na daljinu, ovaj vid učenja je prilično brzo i kvalitetno organizovan. Međutim, usled mera izolacije, to znači i da većina roditelja provodi više vremena sa svojom decom i da su mnogi od njih više uključeni u procese učenja nego što je to bio slučaj ranije.

Kako su se roditelji snašli u svemu ovome i koje su prednosti i izazovi učenja na daljinu?

Brzo prilagođavanje i očekivani izazovi nastave na daljinu

„Mislim da je obrazovanje munjevito brzo reagovalo i da je u najkraćem mogućem roku omogućeno da deca pohađaju nastavu“, kaže u razgovoru za Talas Olga Mirković Maksimović, COO kompanije Videobolt.net i majka dvoje dece – ćerke koja pohađa starije razrede osnovne škole i sina koji ide u vrtić.

Kako dalje navodi, pojedinačnim školama je ostavljeno da se organizuju kako im najviše odgovara, a treba imati u vidu različite izazove koje ova prilagođavanja postavljaju – „nisu svi učenici, ni profesori opremljeni brzim niti stabilnim internetom i teško je očekivati od apsolutno svakog da poseduje računar – posebno kada govorimo o celoj Srbiji“, dodaje Mirković Maksimović. Njen utisak je da je nastava na televiziji pristojno organizovana, a da deci nedostaju saradnja, interakcija, učenje u grupi, kao i različite vrste provere znanja. „Domaći se radi, ali se povratna informacija svede na 0 i 1 tj. nije urađeno i urađeno je. Ocena za sada nema, već se daju smajlići za aktivnosti. Deca suštinski sada ne znaju koliko znaju i verujem da će cenu toga tek da plate“, ističe naša sagovornica.

Kada je reč o vrtićima, ona objašnjava da su aktivnosti za decu ovog uzrasta organizovani tako da vaspitači šalju zadatke koje roditelji treba da rade sa decom, što prepoznaje kao veliki problem, posebno ukoliko roditelji rade od kuće. Izuzetak su, dodaje, pojedini privatni vrtići „gde je za decu organizovano druženje i rad sa vaspitačicama preko Zoom aplikacije“.

Trenutne okolnosti teško su uporedive sa prethodnim slučajevima vanrednog, odnosno ratnog stanja u Srbiji, posebno zbog napretka tehnologije, što je omogućilo brzo prilagođavanje svih uključenih u ove procese. „Relativno brza reakcija i koordinacija nadležnih prosvetnih vlasti i praktično kontinuitet školske nastave u trenutnim okolnostima svakako su za pohvalu. Ovo je vidljiv napredak u odnosu na 1999.  kada se školska godina praktično završila 24. marta. Takođe, mislim da sada i mi i naša deca po prvi put svedočimo istinskoj digitalizaciji i transformaciji obrazovnog sistema u Srbiji“, ističe u izjavi za Talas Bojana Selaković, programska direktorka Građanskih inicijativa koja ima dvoje dece – jedno u 1. i jedno u 7. razredu osnovne škole. Ona očekuje da će se i nakon fizičkog povratka u učionice nastaviti sa primenom nekih od razvijenih alata, vidova komunikacije i učenja koji se trenutno odvijaju, kao i da će čitav proces učenja na daljinu biti analiziran od strane nadležnih institucija i omogućiti kvalitetne uvide u sve kapacitete obrazovnog sistema u Srbiji.

„Posebno bih pohvalila učitelje i nastavnike koji snimaju televizijske lekcije i njihovu posvećenost. Verujem da nije nimalo jednostavno predavati lekciju bez uobičajene povratne reakcije učenika, a opet na način da se deci iza ekrana drži pažnja“, ističe Selaković. Svakako da nagle promene nisu bez izazova, a ona posebno izdvaja nedostatak razumevanja za osetljivost situacije u kojoj se svi trenutno nalaze. „Meni kao roditelju je potpuno jasno da nije objektivno očekivati da sve savršeno funkcioniše u trenutnim okolnostima i sa jako malo vremena za pripremu i dublju analizu, jer ni školstvo u redovnim okolnostima nije bilo savršeno. U datim okolnostima čini mi se da nadležno ministarstvo postupa vrlo centristički, a nekad čak i sebično, kroz agresivan fokus na rezultate i ispunjavanje formalnih instrukcija koje se školama i nastavnicima šalju takoreći na dnevnom nivou, a što se na kraju prelije na decu i roditelje. Čini mi se da svi ti ljudi koji kreiraju ceo koncept zaboravljaju da se i nastavnici i roditelji i deca nalaze u vrlo osetljivoj situaciji“, dodaje Selaković i posebno ističe izazove roditelja koji rade od kuće, uključujući i nastavnike. „Moj utisak je da je čitav proces nekako previše automatizovan, a svi mi koji u njemu učestvujemo, ipak smo ljudska bića“, zaključuje naša sagovornica.

Čini mi se da svi ti ljudi koji kreiraju ceo koncept zaboravljaju da se i nastavnici i roditelji i deca nalaze u vrlo osetljivoj situaciji

Da su nastavnici pokazali visok stepen spremnosti da u kratkom roku uspešno odgovore na velike promene smatra i Dubravka Matović, profesor srpskog jezika i književnosti. „Učitelji i razredne starešine nemaju radno vreme, već šalju zadatke, objašnjenja, odgovaraju na pitanja s prilično tolerancije i razumevanja za situaciju svakog pojedinačnog učenika“, ističe ona i dodaje da je kao roditelj, majka dva đaka u nižim razredima osnovne škole, dobila dodatna zaduženja i priliku da još bolje upozna svoju decu, „budući da se u brzini života mnogo toga propuštalo“.

„Nadam se da će ovo biti jedina situacija u kojoj prate nastavu na daljinu, zbog dobro poznatih efekata ekrana, interneta, smanjene socijalizacije, ali najviše zbog znanja koje se može preneti samo kontinuiranim radom nastavnika s našom decom“, ističe Matović i dodaje da nastavi na daljinu zamera upravo to što je – na daljinu. „Prirodna komunikacija, razmena pogleda, osmeha, neverbalna komunikacija i objašnjenje nastavnika koji poznaje dete su nešto zauvek nezamenljivo. Imamo primere Aleksandra Velikog čiji je učitelj bio Aristotel, ili Njegoša i njegovog učitelja Sime Milutinovića Sarajlije. Dakle, idealno bi bilo jedan nastavnik, na jednog đaka, a do tada radujem se zajedno sa svojom decom povratku u đačke klupe“, zaključuje naša sagovornica.

Tatjana Macura, narodna poslanica i majka dve ćerke koje trenutno idu u osnovnu školu, smatra da je prednost novog vida obrazovanja to što deca školskog uzrasta imaju neku obavezu koju shvataju ozbiljno, te samim tim ni roditeljima nije teško da ih u vanrednim okolnostima animiraju. „Obaveze su svedene na praćenja „TV škole“ i radnih zadataka upućenih preko aplikacija od strane njihovih redovnih učitelja i nastavnika u toku radne dane u nedelji, sa dovoljno prostora za odmor i igru od škole tokom vikenda. Velika prednost za mlađu decu je i to što uče da uče i na druge načine. Verujem da će im ovo iskustvo mnogo značiti u daljem životu, posebno ako se odluče da idu na fakultet“, ističe Macura.

Ona dodaje i da je posebna prednost to što nastavnici sada treba da uče o načinima na koje mogu da približe gradivo deci. „Sa druge strane, to je ujedno i ozbiljna mana ili izazov – učitelji i nastavnici su užasno mnogo opeterećeni i njihove obaveze su ponekad i celodnevne, od ranog jutra do kasno u noć, imaju mnogo dece, kada kažem mnogo mislim na 300-400 dece, kojima se sada bave isključivo na individualnom nivou. Dosta se dugo „lutalo“ u traženju adekvatnog „prostora“ za rad, pa su istovremeno otvarane i Viber grupe, zatim Google Classroom, da bi se na kraju sveo izbor na Microsoft Teams aplikaciju, koja im verujem makar donekle olakšava pristup“, objašnjava Macura uz komentar da je posebno izazovno to što nastavnici ne mogu da budu sigurni da li deca samostalno odrađuju zadatke kada na red dođe provera znanja. „Posebno ozbiljan problem je i to što je s početka bilo dosta dece koja nisu imala pristup internetu, pa i dece koja nisu imala čak ni televizor. Kako je i da li je ovo pitanje do kraja rešeno nisam upoznata“, dodaje naša sagovornica.

Kao zanimljivost izdvaja to što je proces učenja ponekad i bukvalno dvosmeran. „Moje ćerke, inače učenice 5. i 6. razreda, pomagale su pojedinim nastavnicima kako da pristupe aplikacijama koje koriste i kako da se snađu u različitim interfejsima. Osećale su se mnogo važno i bitno jer im se ne pruža baš svaki dan prilika da uče nastavnike“, podelila je Macura.

Šta bi trebalo promeniti u onlajn nastavi?

Uz očekivane izazove usled brzog prilagođavanja novim okolnostima, izvesno je da postoji prostor za unapređenja ovog vida nastave. „Bilo bi sjajno ukoliko bi se pronašao način koji obezbeđuje više interakcije u radu, kao i povratne informacije o radu i napretku dece koji može da im bude od koristi“, smatra Olga Mirković Maksimović.

Tatjana Macura ističe da je jedina briga to da li će deca morati da idu u školu i kada sve ovo prođe. „Imate organizovanu nastavu u vanrednim okolnostima na jednom prilično visokom nivu i bilo bi zaista nezgodno i teško objasniti deci i roditeljima da je ovo neophodno. Svakako, volela bih da se zadrži i ovaj vid nastavnih aktivnosti kada sve ovo prođe, pa makar to bilo i povremeno jer se ispostavilo da deca imaju kapacitet da prihvate novotarije i da je dovoljno da im se samo pruži prilika“, zaključuje ona.

Bilo bi sjajno ukoliko bi se pronašao način koji obezbeđuje više interakcije u radu

Iz dosadašnjeg iskustva roditelja dece 1. i 7. razreda osnovne škole, Bojana Selaković predlaže prebacivanje fokusa sa forme na suštinu, kao i dodavanje humanističkih elemenata u ceo koncept digitalne škole. „Kao roditelj u potpunosti podržavam da deca treba da dobiju znanja iz svih predmeta prema nastavnom planu i programu, kao i da rade domaće zadatke na dnevnom nivou. Međutim, ni nastavnici prema trenutnim instrukcijama nisu u stanju da procene stvarno znanje učenika, ne znaju da li je sam uradio domaći zadatak, prepisao od drugara ili su mu uradili roditelji. Ako je ovo pilot koncept, pa zašto onda insistirati da se školska godina završi sa 4 brojčane ocene u ovom polugodištu? Ili da se tematski sadržaji vezani za Uskrs moraju inkorporirati u sadržaje i lekcije iz bukvalno svih predmeta, uključujuči, na primer, matematiku i fiziku“, ističe ona.

Dodatno, ona smatra da bi direktna video komunikacija donekle relaksirala odnos učenika i nastavnika, kao i da bi određene aktivnosti mogle da nadomeste čas razrednog starešine i daju nastavnicima bolji uvid u to kako se neko dete trenutno oseća, ima li strahove, dileme, zašto nije motivisano da postiže bolje rezultate i slično. „Jako je važno da deca iz ove situacije izađu sa što manje trauma i da nakon završetka budu sposobna za socijalnu komunikaciju sa vršnjacima, na istom nivou, kao i pre početka vanrednog stanja. Takođe, čini mi se da je nekako propušteno da se predvidi alat koji bi zamenio dosadašnju praksu Otvorenih vrata, odnosno komunikaciju predmetnih nastavnika (koji nisu razredni starešina) sa roditeljima. Osim uvida u elektronski dnevnik u koji se na identičan način unose konstatacije o domaćim zadacima, trenutno nema načina da roditelj nezavisno od deteta proveri rezultate i napredak.

Ministarstvo bi moralo mnogo više da uvažava povratne reakcije koje dobija od škola i nastavnika, a pre svega da im da slobodu da se o svim izazovima mogu otvoreno izraziti. Takođe, i da prati reakcije roditelja. Mislim da je od suštinskog značaja za sve buduće analize o efektima pilotiranja ovog koncepta jako važno da svi akteri budu objektivni, kako bi se sve ono što je bilo dobro (a čega ima) multiplikovalo u redovnim okolnostima, a naučene lekcije iskoristile za prevenciju ponavljanja grešaka“, zaključuje Selaković.

Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke