Kultura beogradskih Jevreja nestala je posle Drugog svetskog rata

Knjige poput ove o Jevrejima u Beogradu jako su značajne iz više razloga. Najpre, one smanjuju neznanje koje je, duboko sam uverena, koren svakog zla.

Zatim, ništa manje važno, pokazuju koliko smo slični i povezani. Na kraju, iako ne manje značajno, obogaćuju vas još jednom kulturom koja je, zbog zajedničkog jezika, na određeni način i vaša. Doprinos Jevreja srpskoj kulturi je veliki jer su Jevreji „narod knjige“ – veliku pažnju posvećuju pismenosti, pa su zato i „vidljivi“ u kulturi većinskog naroda. Moj prijatelj je napravio eksperiment pitajući Beograđane koliko misle da ima Jevreja u Beogradu? Odgovori su se kretali u rasponu od deset do čak sto puta više nego što je stvarni broj, što samo potvrđuje ovo što sam rekla. Doista, ko danas može da odvoji doprinos koji su srpskoj kulturi dali Stanislav Vinaver, Danilo Kiš, Geca Kon, Georgije Ostrogorski ili braća Čelebonović – kaže u razgovoru za Danas Čedomila Marković, istoričarka umetnosti i autorka knjige „Jevreji u Beogradu“, koju je nedavno na engleskom i srpskom jeziku objavila izdavačka kuća Kreativni centar u Ediciji „Ovako se živelo“.

* Priča se da ste na potpisivanje ugovora sa izdavačem doneli gotov tekst knjige, što baš nije uobičajeno. Šta Vas je navelo da pišete o Jevrejima u Beogradu?

– Postoje dva glavna razloga za nastanak ove knjige. Prvi je to što sam želela da o jevrejskoj istoriji i kulturi, kojima se bavim već više od petnaest godina, napišem nešto što nije samo usko stručno, nedostupno široj, a zainteresovanoj publici. Drugi razlog za nastanak ove knjige jeste fantastična edicija Kreativnog centra pod nazivom „Ovako se živelo“, u kojoj se na veoma stručan, ali popularan način saopštavaju rezultati istraživanja pojedinih oblasti. Ujedinjena, ta dva razloga stvorila su knjigu „Jevreji u Beogradu“.

* Vaša knjiga obuhvata period od 1521. do 1942. – od njihovog masovnog doseljavanja do nestanka jevrejske zajednice u Beogradu tokom Drugog svetskog rata. Zbog čega ste izostavili posleratni period u kome je jevrejska zajednica obnovila život u Beogradu, mada su stradale dorćolske sinagoge?

– Taj vremenski okvir naznačen u naslovu knjige predstavlja istorijsku i iznad svega kulturološku celinu. Do 1942. godine u Beogradu je živelo oko dvanaest hiljada Jevreja i postojao je veoma razvijeni kulturni život. Nakon stradanja skoro 90 posto zajednice tokom Holokausta, jevrejska zajednica u Beogradu skoro je u potpunosti uništena. Kultura beogradskih Jevreja, njena osobenost i specifičnost nestali su nakon Drugog svetskog rata. Razlog tome su dodatno bila i dva talasa iseljavanja u Izrael, novi socijalistički sistem koji nije obraćao pažnju na religiju i kao posledica toga rušenje skoro svih kultnih objekata judaizma na širem području Beograda – dve beogradske, jedne zemunske i jedne pančevačke sinagoge.

* U Beogradu su živeli Aškenazi i Sefardi, čija se dominacija u prošlosti menjala zavisno od smene turske i austrijske uprave nad gradom. Ko su danas naši sugrađani i zbog čega na ovom prostoru gotovo da nije bilo Romaniota?

– Današnja jevrejska zajednica ima članova koji su i sefardskog i aškenaskog porekla. Danas ta razlika nije niti važna niti vidljiva, iako je pre Drugog svetskog rata bila toliko značajna da su se brakovi između članova dve zajednice smatrali mešovitim. Romanioti su Jevreji koji su živeli na prostorima Rimskog, a zatim Vizantijskog carstva. Do Drugog svetskog rata ih je bilo u Grčkoj – danas ih ima samo oko tridesetak u Janjini. Govorili su judeo-grčki jezik. I oni su uništeni tokom Drugog svetskog rata. U Beogradu ih je, verovatno bilo do dolaska Sefarada u 16. veku. Poslednji beogradski Romaniot, za koga znamo, bio je Matatja Levi, dobrotvor koji je ostavio novac za izgradnju Opštinskog doma. On je umro je početkom 20. veka.

* Kako objašnjavate da je u srednjem veku Osmansko carstvo bilo tolerantnije prema Jevrejima nego hrišćanski Zapad?

– Nakon izgona iz Španije 1492. godine počinje veliko stradanje Jevreja u Evropi, iako je pogroma bilo i pre i nakon toga. U to doba Carigrad je već bio pao pod Turke, Kolumbo je već napravio svoje prva putovanja, srednji vek je već bio gotov. Turski sultani su uočili veliki kulturni i ekonomski potencijal koji su Jevreji, izgnanici iz Španije, nosili sa sobom. Radilo se uglavnom o veoma obrazovanom i sposobnom stanovništvu. Kaže se da je sultan Bajazit Drugi govorio da ne može da veruje da se Ferdinand Aragonski i Izabela od Kastilje uopšte smatraju mudrim vladarima kada se odriču takvog ljudskog potencijala. I doista, smatra se da se Španija nikada nije ekonomski oporavila od izgona oko dve stotine hiljada Jevreja.

* Zbog čega u Karađorđevoj Srbiji nije bilo Jevreja – vratili su se tek dolaskom kneza Miloša Obrenovića na vlast?

– Istina je, u Karađorđevoj Srbiji nije bilo puno Jevreja i bili su ili proganjani ili nasilno pokrštavani, jer su ustanici u Jevrejima videli turske podanike i, ponekad, saradnike.

* Da li su i u kojoj meri beogradski Jevreji uspevali da sačuvaju svoju tradiciju ili su se srodili sa okruženjem?

– Do Drugog svetskog rata Jevreji Beograda su sačuvali običaje, jezik, veru i generalne jevrejske vrednosti, mada su se trudili da se što više uklope u širu sredinu. Holokaust, a potom i pedeset godina komunizma, u kombinaciji sa iseljavanjem u Izrael, učinili su da jevrejska kultura i tradicija praktično nestanu. Sada se, malim snagama, pokušava oživljavanje onog što se još može oživeti.

* Šta se dogodilo sa jevrejskom zajednicom tokom raspada bivše SFR Jugoslavije i kako su na nju uticali NATO bombardovanju SRJ i uvođenje protektorata UN na Kosovu i Metohiji?

– Jevreji su uvek odani državi u kojoj žive. Srpski Jevreji su se zbog učestvovanja u Prvom svetskom ratu zvali i Srbi Mojsijeve vere. Nakon raspada bivše Jugoslavije, Jevrejske zajednice su se podelile po državama i ostale su u odličnim međusobnim kontaktima. Tokom NATO bombardovanja rabin Isak Asiel bio je mobilisan u protivavionskoj jedinici.

* Kako biste predstavili Jevreje u Beogradu i Srbiji danas?

– Jevrejska zajednica u Srbiji danas broji oko tri i po hiljade članova i organizovana je kroz rad Saveza Jevrejskih opština Srbije. Aktivne jevrejske zajednice postoje u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Pančevu, Kikindi, Zrenjaninu, Somboru, Nišu i Zemunu.

Virus „zatvorio“ Stari Jerusalim

– Situacija je vanredna, ali pod kontrolom. Već dve nedelje na snazi je ograničenje kretanja. Dozvoljeno je kretanje do 100 metara od prebivališta, šetanje ljubimaca kao i poseta prodavnicama prehrambenih proizvoda i apotekama. Stanovništvo je uglavnom veoma disciplinovano. Zbog Pesaha, mere su pooštrene, tako da će zabrana kretanja važiti od 18 sati u sredu do šest sati ujutro u četvrtak. Pesah je najviše porodični praznik, okupljaju se uglavnom velike porodice, te su vlasti strahovale da bi tradicija, u ovom slučaju, mogla da nadjača logiku trenutne situacije. Stari grad Jerusalim je zatvoren za posetioce prvi put od 1967, a koliko sam obaveštena i glavni verski objekti u njemu su zatvoreni za vernike. Pojedine obrede, hrišćanski sveštenici su izveli sami, sa maskama, bez pastve. Zabrane okupljanja, naravno, važe za vernike svih vera tako da su i posete sinagogama i džamijama zabranjene – ovo je kratak „korona“ izveštaj Čedomile Marinković iz Izraela.

Rekonstrukcija života u Jaliji

* Koliko Vam je rad sa ilustratorom Sinišom Banovićem pomogao da i vizuelno čitaocima približite priču o beogradskim Jevrejima u formi edicije „Ovako se živelo“.

– Iako ilustracija u knjizi nema mnogo, u svaku od njih uloženo je mnogo istraživanja i one, u vizuelnom smislu, odražavaju rezultate naučnih saznanja o pojedinim temama. Na jednom mestu smo rekonstruisali izgled tipičnog sefardskog ‘kurtižu’ – avlije u kojoj su živele sefardske žene na Jaliji. Ima mnogo detalja – žene i devojčice pripremaju hranu, mese testo, prosejavaju brašno, odvajaju namirnice – sve ono što se kasnije pominje u odeljku o hrani, deca se igraju, starice pevaju stare sefardske romanse, u dnu se vide vrata kojima su mnoga jalijska dvorišta povezana. Na ilustraciji u vezi sa čaršijom vidi se rekonstruisani ulaz u Jevrejsku mahalu negde oko 1740. godine. Sa leve strane je još uvek impozantna klasičisticka palata koja će kasnije postati poznata kao Pirinčana, sa desne strane je bezistan Mehmed Paše Sokolovića sa hanom. Na ulazu u Jevrejsku ulicu znamo da je postojao i šedrvan, koji se takođe vidi. Žena nije bilo na čaršiji, tako da je i to prikazano, kao i to da su se Jevreji često bavili tekstilom koji je u prvom planu ove rekonstrukcije istaknut na jednom od ćepenaka. Za rekonstrukciju izgleda scene nakon obreda bat micva, koja se odigrava ispred ulaza u Staru sinagogu na Dorćolu, bio je angažovan čitav tim, s rabinom Isakom Asielom na čelu. Zahvaljujući ovom timskom radu uspeli smo da pročitamo natpis iznad ulaza u sinagogu, koji je godinama predstavljao nepoznanicu.