Koliko Srbija troši na zdravstvo u poređenju sa drugim zemljama?

Piše: Mihailo Gajić

Jedan od indikatora koji se najviše koristi da opiše da li neko društvo troši premalo ili previše novca na zdravstveni sistem jeste nivo potrošnje na zdravstvo u bruto domaćem proizvodu (BDP). Ovime se zaobilazi mnogo problema koji se javljaju kada se nivo potrošnje poredi među zemljama različitog nivoa razvijenosti: bogatije zemlje imaju više sredstava na raspolaganju od manje razvijenih, pa je razumljivo da se u Austriji više novca (mereno u evrima) troši na zdravstvo nego u Grčkoj, iako imaju sličan broj stanovnika. Takođe, ni 1.000 evra nema istu kupovnu moć Beču u ili Salcburgu u odnosu na Atinu ili Solun.

Adekavatan nivo potrošnje, naravno, zavisi od velikog broja faktora. Na  primer, od nivoa razvijenosti zemlje (siomašne zemlje imaju slabu aministraciju i većina ljudi nije aktivna u formalnoj privredi pa je mogućnost naplate poreza i samim tim finansiranja javne potrošnje znatno manja) do karakteristika stanovništva (viši udeo starijih u opštoj populaciji zahteva i više rashode za zdravstvo i negu) i tako dalje. Stoga ne postoji neki tačan „pravi iznos“ rashoda za zdravstvo, ali se može pretpostaviti da postoji neka neravnoteža u slučaju da postoji velika razlika u nivou potrošnje između zemalja sa sličnom strukturom stanovništva.

Podaci Svetske banke (poslednji dostupni javni podaci su za 2016. godinu) nam pokazuju da nivo potrošnje na zdravstvo u Srbiji uopšte nije nizak kada se uporedi sa okolnim zemljama – zapravo je uglavnom znatno viši. U Srbiji su ukupni troškovi za zdravstvo znatno viši nego što je to slučaj u Bugarskoj, Hrvatskoj ili Rumuniji (u slučaju poslednje, gotovo duplo viši).

Prema ovom indikatoru, Srbija više liči na razvijene zemlje Zapadne Evrope, kao što su Italija ili Nemačka. Prema tome, teško bismo mogli da tvrdimo da je zdravstveni sistem u celini u Srbiji nedovoljno finansiran. Zapravo, prema podacima Eurostata, samo je par zemalja u EU imalo veću potrošnju na zdravstvo od Srbije – Velika Britanija, Nemačka, Austrija, Holandija, Belgija, Švedska, Finska i Francuska.

Visok udeo direktnih troškova pada na domaćinstva

Ono po čemu se Srbija razlikuje od ovih zemalja (a što je vidljivo i u Bugarskoj) jeste visok udeo privatnih troškova, bilo kroz dobrovoljno privatno zdravstveno osiguranje, bilo kroz direktno plaćanje samog pacijenta. Imajući u vidu da je sistem dobrovoljnog zdravstvenog osiugranja u Srbiji rudimentaran, gotovo svi ovi troškovi su zapravo troškovi domaćinstava.

Kada pogledamo zemlje EU, po ovom indikatoru možemo se ravnati samo sa Bugarskom (koja baš i ne važi za dobro organizovanu zemlju): sve ostale zemlje imaju daleko niže troškove zdravstvene zaštite koji padaju direktno na domaćinstva. Ovi troškovi su značajni samo na Malti (3,25%), Kipru (2,98%) i u Grčkoj (2,79%).

Ovo upućuje na to da stanje u državnom sistemu zdravstvene zaštite kod nas nije dobro: ljudi do adekvatnih usluga ne mogu da dođu kod državnih lekara, pa zato idu da se leče privatno. Ovo je svakako izbor koji ne preostaje svakome, već samo onima koji to mogu sebi i da priušte.

Državni troškovi uglavnom kao i kod drugih

Državni troškovi osiguranja u Srbiji, gledajući zajedno i rashode finansirane preko obaveznog zdravstvenog osiguranja i one preko sistema opštih poreza, nalaze se negde na nivou proseka sličnih privreda. Kada pogledamo bivše zemlje u tranziciji (bez malih baltičkih zemalja), ovi rashodi su manji nego u Sloveniji, koja je inače rekorder po potrošnji, ali i znatno veći nego u Rumuniji koja troši najmanje od svih.

Srbija se nalazi negde u sredini. Samim tim, ne možemo tvrditi ni da su državni rashodi za zdravstvo previše mali.

Rashodi za zdravstvo i pandemija

Ukupna visina rashoda za zdravstvo može da ima uticaja na to kako će se neka zemlja izboriti sa pandemijom ovog virusa. Disfunkcionalan zdravstveni sistem za koji se ne odvaja dovoljno novca svakako će se suočavati sa mnogo više problema nego onaj koji ima dovoljno sredstava za nesmetano funkcionisanje.

Po svemu sudeći, ne možemo da kažemo da se u naš zdravstveni sistem, u međunarodnom poređenju, ne ulaže dovoljno sredstava. Ali zato izgleda da se jedna od glavnih boljki našeg društva – nedostatak efikasnih državnih institucija usled nepotizma, korupcije, političkih nameštanja i loših upravljanja – uspešno zapatila i u našem zdravstvenom sistemu. Da je sistem bolji, medicinskim radnicima bilo bi mnogo lakše da rade svoj posao i suočavaju se sa posledicama epidemije. A i mi bismo bili sigurniji da ćemo naići na dobru zdravstvenu negu onda kada nam to bude bilo neophodno.

Ovo ne znači da među ljudima na visokim pozicijama u zdravstvenom sistemu nema stručnjaka i ljudi koji znaju šta treba da se radi. Problem je sistemski.