Kritika opozicije je investicija u budućnost, priprema za onaj dan kada će preuzeti vlast

Zapisana je negde zanimljiva i poučna pričica:

Čovek koji je došao da prenoći u nekom konačištu upozoren je da bude tih jer je u sobi pored stari gost poznat po lakom snu. Dok se spremao da legne, slučajno ispusti cipelu koja mora da je probudila suseda. Pažljivo je skinuo drugu i legao da spava ali posle jednog sata ču lupanje o zid i povik: „Kada ćete već jednom ispustiti i drugu cipelu?“

Tako je nama sa Srbijom. Prva cipela ispuštena je uz tresak 5. oktobra 2000, a druga nikako da padne pa da konačno mirno zaspimo.

Matrica ponašanja u Srbiji je decenijama ista, samo se imena novih stranaka i likova ubacuju u šapirografisane formulare. Društvo se suštinski ne menja. I dalje je na snazi mantra da postoje samo dva mišljenja: moje i pogrešno. Sve se svodi na tuču vlasnika konačnih istina koji se međusobno osporavaju.

Opšte je mesto da većina ljudi ne živi ni u skladu sa istinom, ni verom, ni sa mnogim vrednostima u koje se zaklinju, pa je sasvim moguće da se i najveći korifeji slobodne misli i promoteri moralnih vertikala premetnu u propagatore netrpeljivosti. To se svakako tiče osetljivosti kada dođe do kritike.

Držim do mišljenja da je aktuelnu vlast iluzorno prizivati pameti. Ne zato što ne zaslužuju kritiku – zaslužuju i više nego što dobijaju – već zato što su se impregnirali. Navukli pancire od kevlara i za kritiku neće ni da čuju. Kada je čuju, izvrnu je u nacionalnu izdaju ili ličnu klevetu.

Sa opozicijom stvar stoji drukčije. Ili bi trebalo da je tako. Kritika opozicije je investicija u budućnost, priprema za onaj dan kada će preuzeti vlast. Zato mi je stalo da u tom trenutku bude što bolja, što opremljenija za demokratsku vladavinu.

Ali, i opozicija svakog ko je kritikuje odmah proglasi za „vučićevca“ ne razumevajući da kritike međusobno mogu da se razlikuju kao nebo i zemlja. Groteskno se zahteva isti stepen lojalnosti kao što to čini autoritarna vlast koju bi da obore. Kako (nedovršene) demokrate da pričaju o promenama kada prave iste greške? Zar gospoda iz opozicije zaista misle da su nepogrešivi? Da je sve što smisle prosto genijalno? Savez za Srbiju mi, dozvolićete, ne deluje kao kolektiv sastavljen od Leonarda.

Značajan deo opozicije tako upada u Vučićevu zamku. Bore se na terenu koji je on ogradio i on napisao pravila borbe. Pogledajte milje retoričke poganosti koju naprednjačka vlast širi po Srbiji poput lišaja. A šta neki opozicionari rade?

Neki, da im dam poštedu pa da ih ne imenujem, ponekad uspevaju ono što je doskora bilo nezamislivo: da od Aleksandra Martinovića naprave gotovo umilnog političara, viktorijanskog puritanca čiji je jezik oličenje pristojnosti naspram vulgarnosti jednog opozicionog lidera.

Umesto da čisti politički korov, opozicija – hotimično ili ne – dopušta da se on nezadrživo širi od skupštinske arene, preko televizija i novina, do društvenih mreža, iako sam uveren da je mnogo onih koji bi voleli da žive u zemlji oslobođenoj raznih Martinovića.

Dragan Đilas je nesumnjivo majstor marketinga koji se bavi preprodajom televizijskih sekundi, ali Aleksandar Vučić je velemajstor političkog marketinga. Ne zato što je uzurpirao medije pa se njegova poruka daleko čuje, već zato što je ozbiljno izučavao ovu oblast.

Opozicija neke lekcije nije naučila. Čak ih ponavlja. Malo je u Srbiji stranaka koje nisu one man show. Glavni glumci političkog teatra ne vole da budu kritikovani. Preča im je lična sujeta od političkog usavršavanja. Vašar taština pomešan sa ozbiljnim demokratskim deficitom.

Zato, kada se suoče sa kritikama „od svojih“ tako bučno reaguju. „Izdaja“ sa neočekivane strane. Nož u leđa iz mapetovske lože. Priželjkujem društvo u kome Jugoslav Ćosić ili Miodrag Sovilj neće biti brutalno anatemisani, ali i uređeno, tolerantno društvo koje se neće okomiti na Filipa Davida ili Svetislava Basaru.

Umesto da seciraju vlast, opozicionari nalaze zamerke na pogrešnoj strani, i to u odlučnom trenutku kada je njihovo jedinstvo imperativ. Ne bih dalje o tom ideološki, socijalno ili kulturološki problematičnom jedinstvu.

Tema je pravo na kritiku svega postojećeg. U marksističkom i svakom drugom smislu. Tema je da racionalna opozicija ozbiljno razmotri čega u kritikama ima. Možda i nečeg pametnog. A ne da umesto toga etiketira i proziva i da, poput vlasti, osipa rafalno-verbalnu paljbu po neposlušnim – slobodnomislećim – „crnim ovcama“.

Nedostatak elementarne tolerancije je karakteristika ove osione i bahate vlasti. Ne bih voleo da vidim da takva postane i opozicija. Šta bi od nje tek bilo kada preuzme komande ovog društva?