Samo konkurencija rađa kvalitet

13. Decembar 2019.
Prema mojim iskustvima, ne postoji dobro razvijena zemlja koja omogućava svim stanovnicima isti nivo zaštite. To je prosto nemoguće, čak i za najbogatije zemlje. Zato se zdravstveni sistem deli na primarni, sekundarni i tercijarni. Primarni sistem zaštite igra možda i najvažniju ulogu u svemu tome, jer sprečava opterećenje na višem nivou. Izuzetno važnu ulogu ima i prevencija. Kod nas to ide malo drugačije.
1. Doktor slika
Fotografija preneta sa portala Novi magazin

Izvor: Nova ekonomija.

Poznati srpski i svetski urolog, doktor Miroslav Lj. Đorđević, redovni je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, urolog i dečji hirurg na Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj, osnivač Beogradskog centra za rekonstruktivnu urologiju, gostujući profesor na više svetskih univerziteta, profesor na Ichan univerzitetu pri Mount Sinai bolnici u Njujorku, sa preko sto pedeset publikovanih naučnih radova u vodećim stručnim časopisima, više od 20 knjiga i poglavlja u knjigama. Slobodno se, bez preterivanja, može reći da je dr Đorđević ambasador srpske medicine u svetu. Jedan je od najpriznatijih svetskih stručnjaka u oblasti urologije i posebno urogenitalne hirurgije, odnosno promene pola. U ekskluzivnom intervjuu za „Novu ekonomiju“ govori o tome kakva je praksa kod nas, a kakva u svetu, kako treba raditi na sebi i stalno se usavršavati, zašto odlaze mladi lekari, zašto su dugačke liste čekanja…

U javnosti su pre nekoliko godina pokrenute velike kontroverze kada je promena pola iz zdravstvenih razloga stavljena na listu prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, sa obrazloženjem da srpski zdravstveni sistem ima mnogo važnijih stvari.

Kakav je vaš komentar kao čoveka zbog koga pacijenti dolaze u Srbiju i koga pozivaju da operiše na najboljim svetskim klinikama?

Uvek moramo da računamo na takve okolnosti kada su neke nove stvari u pitanju, pogotovu kada one nisu razjašnjene do najsitnijih detalja. Transrodna populacija je izuzetno brojna u čitavom svetu. Razvijene zemlje imaju najpreciznije podatke koji kažu da se transrodna osoba rađa jednom u 2.000 novorođenih. Dakle, mi u Srbiji na 60.000 porođaja godišnje, koliko se obično prijavljuje, imamo 20 do 30 transrodnih osoba. E sada, ako upoređujemo naše društvo pre desetak godina, kada smo započeli akciju za poboljšanje uslova života transrodnih osoba i sada, to je gotovo neuporedivo. U početku su građani mislili da RFZO baca ogroman novac kako bi se ispunjavali hirovi malog broja ljudi. Tokom poslednje decenije uspeli smo da stvari pojasnimo na mnogo bolji način i sada mogu da kažem da je ulaganje u tranziciju 15 do 20 transrodnih osoba srpske nacionalnosti oko tri miliona dinara. To, složićete se, nije tako velika suma. Sa druge strane, Srbija je postala jedna od retkih država u svetu, pa čak i ako se gleda najrazvijeniji deo planete, koja je prepoznala i priznala pravo na život i lečenje i ovog segmenta društva. Ja mislim da mi tu ne treba da stanemo, nego da i dalje radimo na uspostavljanju ravnopravnosti naših građana i prihvatanju njih i njihovih života.

Beogradski Centar za genitalnu hirurgiju prema rezultatima i stručnosti dospeo je u sam svetski vrh u toj zahtevnoj hirurškoj grani. Kako se došlo do toga i koji su to uspesi?

Najveći je uspeh danas da budete prepoznati na mapi rekonstruktivne hirurgije u svetu. Dugogodišnji mukotrpan rad, ne samo u operacionoj sali i u kontaktu sa pacijentom, već i aktivno učešće u naučnom radu, publikovanje rezultata koji moraju da budu priznati od bordova vodećih svetskih stručnih časopisa, zatim aktivno učešće na brojnim stručnim skupovima, predavanja na univerzitetima širom sveta, promocija vlastitih operativnih tehnika na sastancima gde se operacije izvode uživo i mnoge druge aktivnosti dovele su do toga da jedna mala grupa hirurga ispod ovog imena promoviše svoj rad i svoju zemlju u celom svetu.

Ono što posebno ističem, jeste činjenica da smo možda i jedini centar u svetu koji obavlja najsloženije operacije bez obzira na uzrast, dakle i kod novorođenčadi sa teškim anomalijama, ali i kod najstarije populacije gde određene bolesti mogu dovesti do izuzetno ozbiljnih zdravstvenih problema. Tome doprinosi i naš rad na Univerzitetskoj dečjoj klinici, ali i u našem Centru.

Prve korake u toj oblasti hirurgije pre više decenija, napravio je prof. dr Sava Perović. Gde smo bili tada, a gde danas i kakva je budućnost ove medicinske grane kod nas?

Tako je. Mnogi vremenom zaborave svoje korene i početke. Skoro sve religije propovedaju poštovanje učitelja, slično poštovanju božanstva. Učitelj ili mentor je osoba koja, vodeći nas kroz praktični svet, usmerava našu energiju i potencijal u najboljem pravcu. Zato danas i delimo mentore na manje dobre i najbolje. Ja sam imao sreću da moj mentor bude među najboljima u tom periodu mog života. Danas je, sa druge strane, teško praviti poređenja imajući u vidu potpuno drugačije okolnosti i savremene tehnologije koje nas okružuju. Danas se lako dolazi do literature, stručnjaka, naučnih dostignuća, što je pre 20-30 godina bilo teško. Promocija naučnih dostignuća je znatno lakša i nas prepoznaju brže i jednostavnije. Za budućnost ne brinem, jer je dovoljno mladih kolega i saradnika koji već uveliko samostalno rade u okviru našeg Centra i koji su prošli dobru školu kroz edukaciju i praktičan rad.

Pošto ste direktni akter razvoja ove grane hirurgije i dovođenja na svetski nivo, šta mislite, na koji način takav uspeh može da postigne i neka druga grana medicine?

Nema tu neke razlike. Bez obzira na disciplinu, mi kao pojedinci, a potom i kao lideri u nekoj disciplini, moramo da radimo na izgradnji kvaliteta te discipline u našim uslovima i, naravno, na promociji. To nikako ne znači da posle nečijeg uspeha treba da usledi praznina. Naprotiv. Svaki stručnjak treba da „proizvodi“ svoje naslednike i da na taj način nastavlja tradiciju i dobru školu. Gašenjem škole gasi se i njen osnivač. To umnogome zavisi od nas kao pojedinaca, mada je i uloga sredine izuzetno velika. Bez dobre podrške rezultati veoma često mogu da nestanu.

Kako osobe koje ste operisali reaguju na psihosocijalnom nivou? Da li se nekada neko pokajao zbog odluke koju je doneo? I šta se tada radi?

To je veoma bitno poglavlje o kome se veoma mnogo priča u poslednje vreme. Ova grana medicine je doživela procvat, danas je čak i stvar prestiža imati centre za transrodnu medicinu. Sve više se priča o medicinskom turizmu i tu se pomalo gubi kontrola između medicinske bioetike i realnog života baziranog na ekonomskim osnovama. Mi kao hirurzi se nalazimo u poziciji da prihvatamo zahteve tih osoba i sve se češće dešava da je dobra evolucija izostala, te se osobe podvrgavaju teškim  operativnim zahvatima, a da u osnovi nema potrebe za tim. Rezultat takvih okolnosti je kajanje i za rekonstruktivnog hirurga je veliki problem da stvari vrati nazad na početak. Mi smo prvi ukazali na taj problem u stručnom smislu, tako što smo objavili rezultate kod naših prvih sedam slučajeva koji su imali pogrešnu tranziciju. Svi oni su došli iz dobro razvijenih zemalja, gde je evaluacija očigledno zakazala. Ja sam ponosan na naš Centar zbog činjenice da od skoro 700 transrodnih osoba iz Srbije i zemalja bivše Jugoslavije nije bilo slučajeva sa kajanjem. To dovoljno govori o profesionalnom pristupu našeg tima i tradiciji dugoj skoro 30 godina.

 Koliko Srbija, prema vašem uvidu, uopšte prati svetske trendove u medicini, a koliko zaostaje?

Isto kao i u ekonomiji. Vi kao novinari možete to bolje da istražite. Sve je vidljivo i transparentno. Danas je veoma lako videti koliko i kako svako od nas doprinosi razvoju i promociji srpske medicine u svetu. Mnogo je pokazatelja i rangiranje je veoma jednostavno.

Može li medicina i u Srbiji da bude unosan biznis, a da se sa druge strane ne svedemo na to da adekvatne zdravstvene usluge dobiju samo imućni?

Medicina svuda u svetu predstavlja unosan biznis. Pitanje je samo koliko mi to shvatamo kao biznis i u kojim područjima. Ako pratimo investicije u izgradnju  novih centara, savremene opreme i boljih usluga, mi onda moramo da investiramo i u medicinski kadar. Samo kombinacija dobre medicine, kvalitetnih usluga i savremene tehnologije može da privuče današnjeg pacijenta i, kako kažete, obezbedi novac od tih imućnih. Medicina u savremenom svetu ne podrazumeva da svi mogu da dobiju sve. Naprotiv, svaka usluga ima svoju vrednost, bez obzira na to da li ste imućni ili ne. Osiguranja su tu da pregovaraju o načinu finansijske podrške osiguranika, bilo u državnom ili privatnom sektoru. Osnovni vid zaštite svakako treba da bude garantovan za svakog člana zajednice, ali sve van toga je u domenu savremene ekonomije. 

Kad govorimo o osnovnom vidu zaštite u državnom sektoru, jedan od velikih problema su liste čekanja i praktično nedostupnost zdravstvene zaštite pod istim uslovima za sve. Kako je to u razvijenom svetu regulisano?

Prema mojim iskustvima, ne postoji dobro razvijena zemlja koja omogućava svim stanovnicima isti nivo zaštite. To je prosto nemoguće, čak i za najbogatije zemlje. Zato se zdravstveni sistem deli na primarni, sekundarni i tercijarni. Primarni sistem zaštite igra možda i najvažniju ulogu u svemu tome, jer sprečava opterećenje na višem nivou. Izuzetno važnu ulogu ima i prevencija. Kod nas to ide malo drugačije. Veliki procenat osiguranika i dalje preko primarnog nivoa dolazi direktno na tercijarni nivo, to jest u bolnice i na institute koji bi trebalo da budu rezervisani za najkompleksnije slučajeve. To se i meni stalno dešava – da od 10 pregledane dece, osmoro potpada pod kontrolu školskog lekara. I onda se stvaraju nedopustive gužve i čekanja. To dodatno opterećuje zdravstveni fond jer treba pokriti i putne troškove i obezbediti veći kapacitet zaposlenih u tercijarnim centrima koji sada treba da pruže osnovnu uslugu. Sistem je u razvijenom svetu to regulisao odavno, ali za reformisanje zdravstva, zdravstvenog osiguranja, poresku politiku i odvajanje za zdravstveni fond treba da se konsultujemo sa ekonomistima.

Smatra se da ćemo se tek suočavati sa problemima jer ćemo tek osetiti nedostatak lekara. Kako, prema vašem mišljenju, Srbija može da se izbori, i da li uopšte može, sa sada već masovnim odlascima lekara i ostalog medicinskog osoblja iz zemlje? 

Naš sistem je omogućio školovanje sa veoma malim ličnim ulaganjem. To predstavlja bazu problema jer se mladi ljudi školuju pod povoljnim uslovima i onda normalno traže bolju sredinu za sebe i svoj život. Te migracije su potpuno opravdane. Gledano po broju studenata medicine u ukupnom broju našeg stanovništva, ne može se reći da mi imamo manjak studenata i planiranih lekara. Šta je to što se dešava dalje, ne samo u sferi medicine, pa mi imamo odliv, ozbiljno je pitanje. Sa odlaskom mladih lekara ostaje manjak kadra u zemlji, a kako se kvalitet rađa iz konkurencije, u sredinama sa slabom konkurencijom i kvalitet medicine će opadati. Nažalost, to je proces koji nije počeo prošle godine. Jedna od bitnih činjenica je i to da se naši lekari jednako vrednuju, mi nemamo rangiranje po stručnosti, produktivnosti, uspešnosti. Sve se svodi na ono – radio, ne radio… Zato i nema izazova, borbe da pojedinac postiže bolje rezultate jer će tako ostvariti bolje uslove za sebe. To se mora uspostaviti u zdravstvu, kako bi zdravstveni radnici mogli da obezbede bolje uslove za život u našoj sredini, a ne da oni najvredniji i veoma kvalitetni odlaze tamo gde će biti bolje prepoznati. Sve se to moglo očekivati i ranije, a primera je već bilo u našem okruženju među zemljama u tranziciji. I da se nadovežem na prethodni odgovor, u rešavanje ovog zajedničkog problema bi morali da se uključe vodeći ekonomski stručnjaci, da naprave analizu i predlože strategiju. 

Da li mislite da je moguće povezati  državni zdravstveni sistem, gde ima manjka kapaciteta i osoblja, sa privatnim u kome često ima neiskorišćenog kapaciteta?

Ne slažem se da ima manjka kapaciteta. Mislim da je mnogo veći problem organizacija zdravstvene zaštite na državnom nivou. Iskorišćenost kapaciteta zdravstvenih ustanova je moguće veoma lako proveriti. Moderna medicina je zasnovana na kodiranju zdravstvenih usluga i iskorišćenost i isplativost je lako proveriti. U skladu sa tim, preduzimaju se mere za njegovo poboljšanje. Privatni sektor je drugačije organizovan i bolnice i ordinacije koje dobro rade opstaju, ove druge se zatvaraju. Tu je konkurencija jasna i borba se stalno vodi da se iskorišćenost i isplativost održe na pozitivnom nivou.

Savremena medicina redovno uključuje saradnju stručnjaka više različitih oblasti, recimo u istraživanje leka za rak odavno su uključeni i programeri i matematičari… Imaju li lekari u Srbiji mogućnost da drže korak sa svetom, bar na nivou da budu informisani?

Nadam se da imaju i da se medicinski stručnjaci povezuju sa kolegama u svetu, kao i sa kolegama iz drugih disciplina, kako bi se postigao bolji rezultat. Nemoguće je ostvariti prosperitet bez toga. Smatram da u našim uslovima jedino putem naučnih projekata možemo biti podržani u nastojanju da podignemo kvalitet života. Te projekte bi trebalo da finansiraju i država i donatori. Kod nas je to još uvek na niskom nivou. Poslednji projektni ciklus našeg Ministarstva za nauku je započeo još daleke 2011. godine i bilo je predviđeno da traje do 2015. godine. Do danas nije zatvoren, a novi nije na vidiku. Donatorstvo za ove svrhe, kao savremena tekovina razvijenog društva, gotovo da i nije zaživelo u Srbiji. Ako posetite poznate univerzitete i bolnice u svetu, prvo što ostavlja utisak su spiskovi nebrojenih donatora na zidovima bolnica.

Kao stručnjak koji je dobio najviša priznanja, kako u zemlji tako i u svetu, držite predavanja na prestižnim univerzitetima, operišete na najuglednijim svetskim klinikama. Da li ste razmišljali o tome da odete iz Beograda i nastavite da radite u nekom od svetskih centara, u daleko boljim uslovima? Šta vas drži u Srbiji?

Ja odlazim stalno, baš iz tih razloga koje ste naveli, ali se i vraćam. Ponosan sam što i u Beogradu, radom na mom fakultetu i u okviru Centra za genitalnu hirurgiju, mogu da pružim gotovo podjednake rezultate kao na bilo kom drugom mestu u svetu. Da nije tako, mi ne bismo svake godine imali po 40 doktora iz sveta koji dolaze u Beograd da uče od nas. Kad sam sa svojim kolegama na svom radnom mestu, ja ne vidim neku veliku razliku u odnosu na rad u inostranstvu, na možda najboljoj svetskoj klinici. Celog svog radnog veka sam se trudio da ne zaostajem za kolegama iz sveta, bez obzira na okolnosti. U svojoj zemlji je uvek najlepše i najsigurnije.

Kao profesor Univerziteta, da li vidite da je i Medicinski fakultet zahvatio pad kriterijuma i kvaliteta, kao što je slučaj na nekim drugim fakultetima?

Ja sam srećan da sam svoj fakultet uvek podržavao i trudio se da doprinesem njegovom ugledu. Tako prenosim znanja i na mlađe kolege, studente, mlade lekare, mlade specijaliste. Ono što znam jeste da i dalje postoji veoma visok nivo prilikom upisa novih studenata. Nemoguće je ispratiti šta se dalje dešava i zašto neki kriterijumi i kvalitet opadaju. Smatram da mora da postoji odgovornost vodećih ljudi na Univerzitetu, fakultetima i u ministarstvima nauke i prosvete u cilju podizanja kvaliteta. Plašim se da nam vremenom sve više ponestaju dežurni krivci i da ćemo na kraju imati priliku da vidimo pravi lik u ogledalu. Mada je bolje da do toga ne dođe, i da krenemo da popravljamo stvari dok je vreme.

Članak je prenet sa portala Nova ekonomija.