Podela nije rešenje

Autor: Yanis Varoufakis, Izvor: Project Syndicate, Preveo: Đorđe Tomić

Priznavanje palestinske države je moralni čin i jedini način da se osigura pravičan mir na Bliskom istoku. Da bismo sledećoj izraelskoj vladi jasno poručili da Palestinci moraju dobiti puna politička prava, potrebno je da novi talas zemalja prizna Palestinu – kao što su to upravo učinile Španija, Irska i Norveška. Ipak, da iza tog talasa ne bi ostala samo barica performativnog simbolizma, moramo posebno naglasiti da ta palestinska država ne sme biti samo odraz u ogledalu današnje izraelske države niti sredstvo striktnog razdvajanja Jevreja i Palestinaca.

Zanemarimo na čas tužnu činjenicu da nijedna od mogućih budućih izraelskih vlada neće biti spremna da razgovara o pravičnom miru i da Palestinci nemaju demokratski legitimizovano vođstvo koje će ih predstavljati. Zamislimo samo da ovaj dijalog treba da otpočne svakog trenutka. Na kakvim načelima bi se taj dijalog morao zasnivati da bi osigurao poverenje u pravičan ishod za sve – bez obzira na etničku pripadnost, veru i jezik – od reke (Jordana) do mora (Sredozemnog)?

Veliki Izrael ne može biti pravedno rešenje zato što svojim palestinskim građanima – 20% ukupnog broja stanovnika – uskraćuje punu jednakost da bi sačuvao status isključivo jevrejske (ne samo izraelske) države. Taj problem ne može biti rešen uspostavljanjem palestinske države pored Izraela.

Ako Palestina bude uspostavljena kao ekskluzivno palestinska i arapska država, šta će se dogoditi s Jevrejima koji su se (nelegalno) naseljavali na teritorije Zapadne obale i u istočni Jerusalim? Jedna od ideja koje se razmatraju je razmena stanovništva, što podseća na tragičnu razmenu etničkih Grka i Turaka posle rata 1919-22.

Jesmo li sišli s uma? Čitav vek posle ove epizode etničkog čišćenja potomci razmenjenih porodica još žale za izgubljenom domovinom. Da li zaista želimo da proizvedemo još jednu sličnu katastrofu, još jedno masovno proterivanje, u ime mira i pravde?

Zamislite palestinsku državu koja oponaša izraelsku politiku izgradnje zatvorenih puteva za povezivanje teritorija koje se ne dotiču (na primer, zatvoreni put koji povezuje Zapadnu obalu i Gazu) ili ekskluzivno palestinskih puteva koji će povezati palestinske zajednice unutar Izraela s novom palestinskom državom. Zatvoreni putevi koje Izrael gradi da poveže jevrejske zajednice funkcionišu kao zidovi koji neizbežno zagrađuju Palestince. Rešenje ne može biti izgradnja novih zatvorenih puteva koji će povezati Palestince i zagraditi Jevreje.

Šta je s idejom da se izraelskim naseljenicima ponudi da nastave da žive u palestinskoj državi kao dvojni državljani i da se Palestincima u Izraelu ponudi dvojno državljanstvo? Ovo ima smisla, ali kako će Jevreji u Palestini i Palestinci u Izraelu biti sigurni da neće biti tretirani kao građani drugog reda? Kako, na primer, sprečiti bezbednosne snage obe države da tretiraju manjine kao problem koji se mora kontrolisati i možda sasvim eliminisati u budućnosti? Ukratko, kako izbeći mogućnost da umesto jednog aparthejda dobijemo dva, jedan pored drugog?

Mnogi Palestinci će se zbog dugotrajne potčinjenosti naći u iskušenju da zatraže da svaki jevrejski naseljenik bude proteran iz palestinske države. Oni kojima je prioritet sticanje državnosti mogu biti zadovoljni rešenjem s dva aparthejda. Ali, vredi li uopšte boriti se za takve ciljeve? Može li takav program osigurati Palestincima globalnu podršku koja im je neophodna za postizanje pravednog mira?

Ako je cilj Palestinaca ekskluzivno palestinska država, ne verujem da će Južnoafrička Republika – čiji su pravnici tako rečito optužili Izrael u Hagu – stati iza takvog cilja. Vizija koja nadahnjuje propalestinske studentske proteste u Sjedinjenim Državama, Norveškoj, Španiji, Irskoj i mnogim drugim evropskim zemljama jeste vizija jednakih prava, a ne simetrija aparthejda.

Načelo odvajanja Jevreja od Palestinaca nespojivo je s ljudskim pravima, jer implicira masovna preseljenja ili tretiranje pripadnika jedne grupe kao građana drugog reda. Zato obe strane moraju odustati od projekta ekskluzivne države (jevrejske ili palestinsko-arapske).

To ne znači da se prava Jevreja moraju ograničiti ili da se Palestinci moraju odreći sna o državnosti. To zapravo znači da cilj mora biti postojanje dve porozne države, jedne izraelske i jedne palestinske, koje garantuju pravo na samoodređenje za oba naroda. Da bi to funkcionisalo, potrebne su konfederalne institucije koje će zaštititi jednaka prava. Konačno, ali svakako ne manje važno, takav aranžman bi podrazumevao puno dvojno državljanstvo. Takvo rešenje osigurava ljudska prava koja zahteva globalni jug (koji danas kompetentno zastupaju južnoafrički pravnici), a koja globalni sever navodno poštuje.

Kako da stignemo do takvog rešenja? Možda ima istine u staroj irskoj dosetki – „Ne bih počinjao baš odavde“ – ali mislim da su odgovor već dali Jevreji, muslimani i ostali koji u isto vreme protestuju protiv antisemitizma i genocida. Izraelci i Palestinci moraju priznati jedni drugima (možda uz pomoć Komisije za istinu i pomirenje, slične onoj u Južnoj Africi) tri vrste bola: bol koji je Evropa vekovima nanosila Jevrejima; bol koji Izrael nanosi Palestincima već osam decenija; i bol Palestinaca i Jevreja u otrovnoj senci rata i otpora.

Dok bombe padaju i propagandni rat besni, veoma je teško zamisliti izlaz iz izraelsko-palestinske tragedije. Ali možda je to odraz naše nesposobnosti da zamislimo rešenje sa dve države koje će doprineti približavanju dva naroda, umesto da osigurava njihovu strogu podeljenost.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.