Gde, kako i koliko traje osam radnih sati

30. October 2020.
Izazovno vreme borbe sa virusom kovid 19 pred nas je, pored brojnih drugih pitanja, stavilo i vrlo ozbiljno pitanje radnog vremena. Ako je osam sati dosad bila radna konstanta, u koju ne uključujemo skoro pa obavezan prekovremeni rad, ako je radno vreme podrazumevalo i radni prostor (osim u slučajevima u kojima je drugačije dogovoreno), ako su radno vreme i radni prostor podrazumevali bezbednost na radu, ako je postojanje nekih poslova bilo garantovano ljudskom potrebom za njima ‒ te konstante su danas ozbiljno poljuljane.
markus-spiske-iHeX3jWkv9s-unsplash
Ilustracija. Foto: Markus Spiske/Unsplash

Piše: Kruna Savović, advokat i partner u Advokatskoj kancelariji Živković Samardžić

Poljuljane kako kod onih koji su sve do pojave pandemije svoj posao obavljali na svom radnom mestu, odnosno izvan svog privatnog prostora, a u novonastaloj situaciji taj posao moraju da obavljaju unutar svog privatnog prostora; kod onih koji su svoj posao obavljali izvan svog privatnog prostora, a sad, zbog prirode posla, taj posao ne mogu da izmeste u svoj privatni prostor; kao i kod onih koji su svoj posao obavljali izvan svog privatnog prostora, a sada, u vreme pandemije, potrebe za njihovim angažovanjem na dosadašnjem radnom mestu nema, ili ga ima u toliko smanjenom kapacitetu da svoje radno vreme više ne mogu nazvati radnim.

Pitanje radnog vremena trebalo bi, dakle, preispitati iz najmanje tri ugla. Iz ugla njegove veze s radnim prostorom, s problemom ugroženosti na radu i s problemom opstanka radnog vremena kao radnog.

Kada je reč o odnosu radnog vremena i radnog prostora, odnosno o izazovu izmeštanja posla u privatni prostor, oni koji se s tim problemom nose pred brojnim su izazovima. Može li se kvalitetno, i u vremenskom roku od osam sati, obaviti posao u privatnom prostoru koji nije dovoljno radan? Odnosno, može li onaj ko svoj posao, zbog poštovanja preventivnih mera, obavlja u svom privatnom prostoru taj posao obaviti ukoliko za to nema dovoljno uslova? Ti uslovi širokog su spektra. Pre svega, može li se raditi ukoliko ne postoji dovoljno prostora za rad? Može li se raditi ukoliko za rad ne postoji adekvatna oprema (mobilni računar, internet veza sa dovoljno brzim protokom itd.)? Pitanje je ko sa tim pitanjima treba da izađe na kraj. Poslodavac ili država? Poslodavac kroz gest dobre volje, koja je individualna, što znači da varira od poslodavca do poslodavca? Ili država ‒ tako što će poslodavcu dati preporuku ili mu nametnuti obavezu? Radnik će se svakako nositi s posledicama tog pitanja ukoliko ono ostane bez odgovora. Razvezivanjem radnog prostora od radnog vremena, kad to razvezivanje nije dobrovoljno (rad od kuće kao lični izbor), radni prostor postaje vrednost koju je radnik izgubio i bio bi problem ukoliko bi izgubljeno sâm (sebi) morao da nadoknadi.

S druge strane, kad je reč o poslu koji ne može biti izmešten u privatni prostor (različite uslužne delatnosti), radno vreme u kom se taj posao obavlja dovodi radnika u novi problem. Tokom radnog vremena on je izložen kontaktu s velikim brojem ljudi. Iako je obavezan da nosi masku, iako je često zaštićen zastorom od pleksiglasa, on je ugrožen, jer se pouzdano zna da stopostotne zaštite od virusa kovid 19 nema. Dakle, ukoliko se radnik zarazi na poslu, što se neće moći sa sigurnošću utvrditi, odnosno može se pretpostaviti da pojedinim poslodavcima neće biti u interesu da tako nešto utvrde ‒ kako će se tretirati zaraženost tog radnika? U vezi s tim, koliki procenat zarade će mu kroz obavezno bolovanje biti isplaćen, pod uslovom da je radni odnos regulisan u skladu sa Zakonom o radu? Kako će se nadoknaditi gubitak koji je radnik pretrpeo izlažući se poslu na kom je, neretko, i životno ugrožen? Poslu koji sa sobom nosi rizik koji nije nepoznat.

Naposletku, pored veze radnog vremena i radnog prostora, kao i radnog vremena i bezbednosti na radu, treće važno pitanje jeste pitanje opstanka radnog vremena. Pandemija je mnoge poslove dovela u pitanje. Na koji način zaposleni na tim poslovima mogu biti zaposleni? Jedna od mogućnosti jeste njihova prekvalifikacija. Međutim, za to je potreban izuzetno jak socijalni program, koji predstavlja nužan uslov za to da radnik koji je ostao bez posla kroz proces prekvalifikacije uspešno prođe. Takođe, svesni smo toga da postoje oni koji kroz taj proces, iz različitih razloga, nisu u stanju da prođu. Kako će ti radnici biti tretirani? Kao krivi bez krivice ili krivi zbog vlastitih ograničenja?

U osnovi ovog teksta stoji namera da se pitanje problema radnog vremena – toga gde, kako i koliko traje – naglas postavi i da se postavlja sve dok se na njega ne daju odgovori, ili bar predlozi za odgovore. Za razliku od radnika, kovid 19 je na ta pitanja imun. Bilo bi pogubno ukoliko bismo odlučili da vlastiti imunitet gradimo tako što ćemo ta pitanja zaboraviti.

Članak je prenet sa portala BIZLife.

Članak je prenet sa portala BIZLife.

Click