Srbija između EU i EAEU
Dragan Šutanovac
Iako od 2000. do danas postoji konsenzus o evropskim integracijama, premijerka Ana Brnabić je, ipak, potpisala Sporazum o slobodnoj trgovini Srbije i Evroazijske ekonomske unije (EAEU). Paradoksalno, Sporazum koji nam ne donosi nikakvu korist, potpisan je u vreme gotovo apsolutne podrške Skupštine politici pridruživanja EU. Srbija je i pre toga imala sporazume o slobodnoj trgovini sa tri najveće članice EAEU, Rusijom, Kazahstanom i Belorusijom, dok u preostale dve, Jermeniju i Kirgistan ništa nije ni izvozila.
Da Sporazum sa EAEU nema samo ekonomske posledice, eksplicitno pokazuje i izveštaj Ministarstva odbrane SAD u kojem se naglašava da je Srbija intenzivirala saradnju sa Rusijom od kada je na vlasti SNS. Samim tim, ovakva vrsta saradnje može u perspektivi predstavljati ozbiljnu opstrukciju odnosa sa Zapadom i procesa evropskih integracija. Evropska komisija u izveštaju za 2019. sugerisala je završetak revizije strategija bezbednosti i odbrane i naglasila da bi one u potpunosti trebalo da odražavaju orijentaciju Srbije ka EU. A kad pisanje tako značajnih dokumenata prepustimo potrebama dnevne politike, dobijamo strategije zamrznutog konflikta, opstrukcije pregovaračkog procesa i virtuelne neutralnosti sa jasno izraženom emocijom prema Istoku. A to je i Pentagon shvatio kad apostrofira da manjak transparentnosti u strateškim i operativnim prioritetima Srbije komplikuje saradnju u oblasti odbrane. Zar je toliko teško da se shvate moguće posledice pogubne međunarodne vojne saradnje?
Iako je aktuelni ministar odbrane ubeđen da je uspeo da unapredi bilateralnu vojnu saradnju sa Rusijom, ofanzivne obaveštajne aktivnosti „partnera“ sa Istoka se očigledno nisu smanjile. Upravo suprotno, kulminirale su veoma agresivnom metodologijom obaveštajnog rada i sa očiglednom finansijskom podrškom. Nedavni slučaj potpukovnika Georgija Klebana, čije su neprijateljske aktivnosti završile i na Jutjubu, predstavlja samo deo aktivnosti koje nam sprovode „braća s ljubavlju“, a što su potvrdili i zvaničnici u Srbiji.
O kakvim se osetljivim operacijama radi možemo zaključiti i na osnovu iznenadnog i nenajavljenog dolaska direktora Spoljne obaveštajne službe Ruske Federacije Sergeja Nariškina koji se 16. aprila 2019. sastao sa predsednikom Vučićem. To je model ruske šatl obaveštajne diplomatije, poput sličnog slučaja iz 2016. kada je sekretar ruskog Saveta za nacionalnu bezbednost Nikolaj Patrušev stigao u Beograd kako bi sprečio izručenje ruskih operativaca vlastima u Podgorici. Tadašnje saopštenje za medije je bilo vezano za potpisivanje memoranduma o razumevanju u oblasti bezbednosti, dok se ovogodišnje, očigledno usaglašeno, odnosilo na unapređenje saradnje obaveštajno bezbednosnih sektora dve zemlje u borbi protiv međunarodnog terorizma.
Javnost je često uznemiravana informacijama koje mogu uticati na ličnu ili opštu bezbednost građana. Tome često doprinose kvazianalitičari, pa i pojedini eksperti poput profesora Edvarda Džozefa, koji na osnovu zvaničnih saopštenja, ne poznavajući u dovoljnoj meri diplomatsku retoriku i ne posedujući informacije „sa terena“, dolaze do površnih zaključaka. Jer, ukoliko sa današnje distance analizirate aferu potpukovnika Klebana, potom saopštenje sa zajedničke sednice Kolegijuma MO i načelnika GŠ VS od 9. aprila 2019, a na kraju i dolazak Nariškina samo nekoliko dana posle tog Kolegijuma, možemo zaključiti da se radi o neprijateljskim obaveštajnim i hibridnim aktivnostima Moskve koje se diplomatski amortizuju benignim saopštenjima. Podsećanja radi, u saopštenju sa zajedničkog Kolegijuma MO i GŠ VS je naglašeno da Vojska Srbije poručuje svima, i u zemlji i u inostranstvu, da nije i neće biti sredstvo za obaranje legalne i legitimne vlasti u Srbiji i nasilno rušenje ustavnog poretka. To je tada protumačeno kao strah od opozicije, ali sada vidimo da se radi o ofanzivnoj obaveštajnoj delatnosti „s ljubavlju“. Osim dežurnih eksperata sa nedostatkom informacija, deo krivice za pogrešno postavljene zaključke snose i mediji koji žele atraktivnost, ali ne po svaku cenu i analitičnost. Tako dolazimo do pogrešne hipoteze o neophodnosti oštrije diplomatije SAD prema Srbiji.
Ono što je za Srbiju sasvim izvesno jeste činjenica da je EU i sada i u budućnosti najznačajniji spoljnotrgovinski partner Srbije u koju izvozimo oko 70 odsto naših proizvoda. Samim tim, strateška orijentacija Srbije bi trebalo da bude izvesna. Jer niti će Srbija ikada uvesti S-400 iz Rusije, niti ćemo ikada izvesti 500L u Rusiju.
Članak je prenet iz štampanog izdanja NIN.
