Uloga medija u naprednoj Srbiji: Informisanje građana ili demontiranje kosovskog mita

Piše: Nikola Jović

Cilj ove kompleksne i pažljivo osmišljene strateške komunikacije je višestruk. Prvo, predsednik Vučić pokušava da sačuva svoju poziciju koja se zasniva na rejtingu kod kuće i podršci iz inostranstva. Kako je teže manipulisati međunarodnim ktitorima vlasti, manipulativna strategija komuniciranja se primenjuje na građane Republike Srbije. Predsednik Vučić zna da je pregovaranje i potencijalno potpisivanje sporazuma kojim se rešava status Kosova nepopularno, što rezultira zaglušujućom tišinom oko njegovog plana za Kosovo, neinformisanjem javnosti i izbegavanjem odgovora na novinarska pitanja. O rezultatima takve komunikacije govore podaci iz istraživanja koje je sprovela agencija Sprint Insight, koji pokazuju da 60% ispitanika ne zna šta je Vučićev plan za rešenje statusa Kosova. Predsednik Vučić krije svoje karte jer veruje da upoznavanje javnosti sa planom, automatski znači padanje rejtinga. Da je ova pretpostavka tačna, potvrđuju i podaci iz ovog istraživanja.

Drugo, strateška komunikacija predsednika Srbije, usmerena je na demontiranje dominantnog transgeneracijskog emotivnog odnosa građana prema Kosovu. Građani Srbije, velikim delom doživljavaju Kosovo kao kolevku srpskog identiteta i duhovnosti – kao osnovu srpske državnosti. Nameće se pitanje kako onda komunicirati potencijalne dogovore koji vode nezavisnosti Kosova, gde dolazimo do strateškog komuniciranja na dva narativna nivoa. Sa jedne strane, predsednik Srbije poziva na dogovor i neophodnost razgraničenja, odnosno rešenja statusa Kosova, koristeći prilično realističan narativ “Neću da lažem da je Kosovo deo Srbije”. Na ovaj način priprema deo (svog) biračkog tela na ovu nepopularnu odluku. Takva komunikacija odgovara i međunarodnim ktitorima vlasti kojima predsednik govori ono što žele da čuju: otvoreno i direktno komunicira nacionalni poraz i priprema javnost na pasivno prihvatanje ili anestezirajuću reakciju.

Sa druge strane, u medijima pod kontrolom Vučićeve propagandne mašinerije, neprestano se reprodukuje emotivni odnos prema Kosovu. To nije pozitivni, emotivni diskurs predstavljen u narativu Kosovo je srce Srbije, već upravo suprotno, radi se o narativu koji je satkan od mržnje i netrpeljivosti prema Albancima. Novokreirani narativ je regresivan, nehuman i fundamentalno antialbanski. Cilj tog negativnog emotivnog diskursa je da se pozitivni emotivni odnos prema Kosovu neutralizuje i “poklopi” negativnim. Ovaj marketinški posao se radi tako što se Albanci satanizuju, a građanima se na sublimirani način ugrađuje poruka da je zapravo nama u interesu da se razdvojimo od Albanaca jer je sa njima nemoguće živeti u miru. U tabloidnim medijima koji podržavaju vlast, ovaj narativ se promoviše kroz vesti sa sledećim naslovima: “Šiptari se iživljavaju! Šiptarska tortura! Šiptari ponovo hapse Srbe! Šiptarska nenormalna posla! Šiptari se iživljavaju nad Srbima – provociraju krvave sukobe! Šiptari ‘seku glave’ Srbima! U laži su kratke šiptarske noge!” Ovakav medijski diskurs je sam po sebi nasilje, dok nehumana i anticivilizacijska strateška komunikacija ovog tipa čak i uz kratkoročne “pozitivne” efekte, ima zastrašujuće potencijalne dugoročne posledice. Kreiranje netrpeljivosti i mržnje dugoročno ne može voditi stvaranju srećnijeg društva, niti boljim međunacionalnim odnosima.

Da bi se ova strateška komunikacija implementirala, inženjeri političkih procesa u Srbiji na čelu sa predsednikom Vučićem, smatraju da je neophodna kontrola privatnih i državnih medija. Od 2012. godine do danas, stepen medijskih sloboda u Srbiji se dramatično smanjuje, dok se pretvaranje medija u propagandnu mašineriju koja radi prljav marketinški posao za vlast intenzivira. Podaci Sprint Insight istraživanja pokazuju da ova mašinerija kreira zastrašujući socijalni inženjering kada su u pitanju stavovi građana. Sa jedne strane, mašinerija uspeva da održava rejting vladajuće stranke stabilnim, bez obzira na nepopularni realistični stav predsednika Vučića o neophodnosti pronalaženja rešenja za konačni status Kosova. Sa druge strane, ona ne uspeva da probije emotivni zid koji štiti uverenja građana da nikada ne treba priznati nezavisnost Kosova. Rezultati istraživanja pokazuju da su ispitanici protiv svakog rešenja koje u sebi sadrži nezavisnost i da bi za 75% ispitanika priznanje Kosova predstavljalo izdaju.

Dakle, način na koji predsednik Vučić pristupa pitanju Kosova, doveo je do toga su zarobljeni ne samo naši mediji, već i država, društvo i institucije. Da li je cena Vučićeve kosovske politike previsoka? Za strance očigledno nije jer ga i dalje tapšu po ramenu i otvoreno podržavaju. Za naše građane takođe nije što pokazuje njegov rejting koji je već godinama prilično stabilan. Ekvilibrijum podrške koji je vešto gradio Aleksandar Vučić čini se da jedino može da poremeti priznanje nezavisnosti Kosova. Demokratija u Srbiji je već kapitulirala pred predsednikom Vučićem, ostaje nam da vidimo da li će i kosovski pregovarački tim. U suprotnom, predsednik će nam u amanet ostaviti dva izgubljena mita: kosovski i demokratski.

Članak Uloga medija u naprednoj Srbiji: Informisanje građana ili demontiranje kosovskog mita se pojavljuje prvo na KoSSev.