Mnogi bi pomogli Srbiji kad bi im se dozvolilo

Dr Svetozar Rajak, profesor međunarodne istorije na LSE London

Intervju: Nevena Kostadinović, Nova ekonomija

EU nije jedina opcija i pitanje je da li je i najbolja za Srbiju. Ovo pogotovo ako je očigledno da Srbija za sledećih barem 15 godina najverovatnije neće pristupiti EU – to je vremenski skoro jedna generacija. Da li to znači da će Srbija, čekajući, imati još jednu, koju po redu, izgubljenu generaciju? Koliko jedna mala, potpuno izrabljena, opljačkana i osiromašena zemlja može sebi da priušti izgubljenih generacija?

Raznolikost partija koje su zastupljene u novom sazivu Evropskog parlamenta i suočavanje sa izazovima sadašnjice znače i teži dolazak do nužnih kompromisa koji osiguravaju kontinuitet Evropske unije u obliku u kome sada postoji, ocenjuje za „Novu ekonomiju“ Svetozar Rajak, profesor međunarodne istorije na Londonskoj školi ekonomije (London School of Economics and Political Sciences). Iako EU s više brzina izgleda privlačno kao najbrži lek za evidentne boljke sistema, to bi istovremeno značilo udaljavanje od koncepta jedinstvene Evrope, navodi profesor Rajak.
Na pitanje da li će novi odnos snaga unutar EU značiti i promenu politike prema Srbiji, profesor Rajak kaže da Brisel već duže vreme prema Srbiji vodi politiku „dugog štapa“ i da ta politika može da traje unedogled, bez ikakve obaveze prijema u punopravno članstvo, jer suočena sa sopstvenim problemima oko Bregzita i unutrašnjeg uređenja, EU nema ni vremena, ni apetita da se bavi proširenjem, niti oko toga postoji saglasnost članica. Kako Srbija, prema njegovim rečima, neće pristupiti Evropskoj uniji verovatno u sledećih 15 godina, profesor Rajak smatra da bi selektivna primena evropskih zakona omogućila da sistem u Srbiji funkcioniše kao sistem jedne članice EU, a da pri tome ima slobodu manevrisanja u izradi ekonomske strategije i vođenju spoljne politike u sopstvenom interesu. Spas leži u mladim i obrazovnim ljudima, kojih Srbija ima.
Posle izbora Borisa Džonsona za novog premijera, britanski pristup Evropskoj uniji se još više menja. Džonson je najavio da će sprovesti Brezgit do 31. oktobra i da će učiniti sve da iskoristi prednosti koje izlazak iz EU donosi. Kako tumačite izbor konzervativaca posle Tereze Mej i koje bi to bile prednosti izlaska Velike Britanije iz EU?
Jedan od glavnih razloga nestabilnosti vlade Džona Mejdžora, sredinom 1990-ih godina, upravo su bili stalni sukobi i podele unutar njegove Konzervativne stranke oko pitanja ostanka u EU. Dolazak Borisa Džonsona na čelo konzervativaca, a time i na mesto premijera, nije izazvao promenu raspoloženja stranke, već je bio rezultat snažne podrške većine njenih članova izlasku iz EU 31. oktobra, po svaku cenu, sa dogovorom ili bez njega. Sredinom juna, YouGov anketa među članovima Konzervativne stranke koji su tih nedelja birali svog novog lidera, pokazala je da bi skoro dve trećine glasalo za Bregzit bez dogovora sa EU, čak i ako bi to dovelo do izlaska Škotske ili Severne Irske iz Ujedinjenog Kraljevstva, ili imalo izuzetno teške posledice po britansku ekonomiju. Pre tri godine, kada je Tereza Mej izabrana za šefa Konzervativaca i premijera, Džonson nije uživao veliku podršku svoje stranke. Prilikom ovih izbora on je bio apsolutni favorit i za njega je glasalo više od dve trećine članova. To govori do koje mere je došlo do polarizacije britanskog društva i radikalizacije onih koji podržavaju Bregzit. Džonson se, sa svojom demagoškom i ‘tvrdom’ retorikom, nametnuo kao njihov logičan izbor. Kada pominjete pogodnosti nakon Bregzita koje Džonson najavljuje, pretpostavljam da pre svega mislite na mogući trgovinski sporazum sa SAD. Istina, pored članova sadašnjeg kabineta koji o tome govore kao o izvesnosti, i Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton je to najavio prilikom svoje nedavne posete Londonu. Mnogi među analitičarima su, međutim, skeptični. Oni smatraju da Britanija, pod prinudom hitnog traženja alternative EU, a imajući u vidu i dosadašnju istoriju trgovinskih sporazuma koje je administracija predsednika Trampa potpisala sa drugim zemljama, ne može obezbediti po sebe povoljan sporazum, ili bar ne u nekom kratkom roku.
Koji su to mogući scenariji do 31. oktobra?
Razvoj događanja na političkoj sceni Britanije nakon referenduma 2016, a pogotovo u poslednjih devet meseci, ispunjen je neočekivanim političkim obrtima i čak presedanima. Analitičari političkih prilika u Britaniji sugerišu više scenarija, uz ogradu da su to ipak nagađanja i da su neočekivani obrti lako mogući. Po mišljenu jednog broja njih, Džonson bi mogao zakazati vanredne izbore pre 31. oktobra u nadi da će obezbediti takvu većinu u parlamentu koja bi podržala Bregzit i bez dogovora sa Briselom. Sugeriše se i alternativna procena da bi Džonson mogao tražiti od kraljice da suspenduje parlament na određeno vreme i time omogući sadašnjoj vladi da izvede Britaniju iz EU 31. oktobra bez potrebe da za to traži odobrenje parlamenta. Drugi predviđaju da bi krajem avgusta ili početkom septembra moglo doći do izglasavanja nepoverenja Džonsonovoj vladi u parlamentu, uz pomoć nekoliko konzervativnih poslanika koji ne žele Bregzit bez dogovora. Džonson u ovom trenutku ima većinu od samo jednog poslanika. Po tom scenariju, usledilo bi imenovanje privremenog premijera i koalicionog, tehničkog kabineta, odlaganje Bregzita i nastavak pregovora sa Briselom. Bilo kakav dogovor sa EU koji bi usledio, kao i opcija ostanka u EU, bili bi predmet novog javnog referenduma. Jedan broj analitičara ne isključuje ni dogovor Džonsona i Brisela u poslednjem trenutku uz dovoljno izmena u sporazumu koji je Tereza Mej potpisala sa EU. To bi omogućilo premijeru da dobije podršku kako većine u parlamentu, tako i onog dela javnog mnjenja koje želi izlazak 31. oktobra po svaku cenu. Oni koji razmišljaju o ovakvom scenariju baziraju svoju procenu na tome da ni Briselu ni Džonsonu ne odgovara ‘neuređeni’ Bregzit. Postoji i niz drugih nagađanja.
Bez obzira na promene unutar vlasti, britansko društvo je ostalo duboko podeljeno. Vidi li se svetlo na kraju tunela?
Doskorašnji najviši državni službenik Velike Britanije je pre nekoliko meseci izjavio da ni Suecka kriza 1956. koja je dovela do velikih političkih potresa, okrnjila međunarodni ugled Britanije i dovela do ostavke premijera Entonija Idna, nije bila tako duboka i toliko pogubna po ugled i status Britanije u svetu kao što je kriza izazvana Bregzitom. Ona je proizvod dugogodišnje krize u koju je britansko društvo zapalo nakon gubitka statusa vodeće svetske sile posle Prvog svetskog rata i raspada njene globalne Imperije nakon Drugog svetskog rata. Raspad vladajućeg sistema, države ili sukobi unutar društva nisu privilegija ‘nezrelih’ ili ‘zaostalih’ zemalja, kao što se često govori, navodeći ‘banana’ države ili Balkan. U zavisnosti od veličine izazova, tj. pitanja koja se nameću kao sudbinska i toga da li određeno društvo ili država ima mogućnost za rešavanje tih izazova kroz institucije političkog sistema, svaka država može da postane plen društvenog raslojavanja, ustavne krize i ugrožavanja sopstvene egzistencije. Bivša Jugoslavija nije posedovala mehanizme odbrane i završila je kako je završila. Britanija koja vekovima važi za simbol političke i društvene stabilnosti bazirane na snazi institucija i poretka, promoviše sebe kao najstariju kontinuiranu demokratiju u svetu, pokazala je, pogotovo poslednjih devet meseci, do koje mere je i ona ranjiva.
Bez obzira na sve teškoće s kojima se suočava, Velika Britanija, kao svetska sila, napušta Evropsku uniju. Srbija, s druge strane, čini sve da postane njena članica.
Britanija jeste peta najveća ekonomija u svetu iako će je uskoro prestići Indija. Takozvana ‘imperijalna nostalgija’ i verovanje u trajanje ‘specijalnih odnosa’ sa SAD, od ulaska Britanije u EEC je razlog što deo konzervativne elite zagovara izlazak iz Evropske unije. Zahvaljujući mnogim okolnostima, od loše vođene kampanje za ostanak u EU, nezadovoljstva politikom ‘stezanja kaiša’ od 2008, do neznanja dobrog dela običnih birača o posledicama izlaska, oni su konačno uspeli da povedu zemlju na put Bregzita. I pored snage ekonomije i mesta u svetu, veliki deo stanovništva u Britaniji, kao i većina poslovnih ljudi i stručnjaka iz oblasti ekonomije i politike smatra da će Bregzit imati izuzetno negativne, možda katastrofalne posledice po Britaniju.
Srbija zbog svog položaja, kako geografskog tako i ekonomskog, vidi u članstvu EU mogućnost slobodnog pristupa EU tržištu, dobijanje finansijskih beneficija i injekcija od strane EU po raznim osnovama, poboljšanje saobraćajne i informativne infrastrukture i razne druge povoljnosti. Koliko je sve ovo realno, može da posluži primer Bugarske. Obećavanjem članstva u EU već skoro dvadeset godina politička elita u Srbiji pridobija izborno telo. U isto vreme, to obećanje služi toj istoj eliti da opravdava sve svoje greške, neefikasnost u borbi sa korupcijom, pljačku kao i rasipanje i trajno otuđivanje resursa i potencijala koji su Srbiji preostali.

I pre izbora za Evropski parlament bila je primetna nesloga među njenim liderima oko evropske budućnosti. Da li je sada smanjena neizvesnost opstanka Evropske unije i kakva je budućnost Evrope s takvom Evropskom unijom?
Dosadašnje dugo postojanje ne znači da će u budućim metamorfozama EU ostati dosledna originalnim premisama ili ideji jedinstvene Evrope. Vrlo je moguće stvaranje EU sa nekoliko brzina ili koloseka. Iako to izgleda privlačno kao najbrži lek za evidentne boljke sistema, pogotovo bogatijim članovima EU, to bi u isto vreme značilo udaljavanje od koncepta jedinstvene Evrope, osnovne premise Evropske zajednice. Ako se to dogodi, to može da označi kraj ovakve EU, ideje Evrope kao zajedničkog doma i povratak na međunarodni sistem u kome vlada pravo jačeg. Pošto svet vrtoglavo juri upravo ka takvom scenariju, Evropa se, htela to ili ne, verovala u neke svoje principe ili ne, neće moći tome odupreti. Sa krajem devetnaestog veka svet je prestao biti evrocentričan.
Da li raznolikost partija koje su u novom sazivu Evropskog parlamenta može ojačati ulogu i te institucije i cele Evropske unije? Koliko veće interesovanje javnosti doprinosi promeni više puta naglašavane birokratske uloge Brisela?
Raznolikost partija koje su zastupljene u novom EU parlamentu, u meri u kojoj su predstavnice različitih interesa, pojedinaca, delova društva ili zemalja članica, mogu doprineti da se teže dođe do nužnih kompromisa koji osiguravaju kontinuitet EU u obliku u kome sada postoji. Put do nalaženja kompromisa ili usaglašavanja stavova može biti sve duži i postoji opravdana bojazan da može doći do sužavanja principa konsenzusa kako bi se ubrzali procesi donošenja odluka. Pored toga što može olakšati nametanje stavova najjačih članica ili briselske birokratije, opasnost ovakvog suženog koncepta je stvaranje EU na nekoliko koloseka ili ‘kastinske’ EU. Samim tim bi bio ugrožen princip na kojem je EU bazirana i često samo naizgled privržena – konceptu jedinstvene Evrope. Raznolikost političkih interesa, a sve više i različitost pristupa i što je još gore, nespremnost pojedinih zemalja na kompromis pri rešavanju problema sa kojima se EU suočava, samo može dovesti do jačanja uloge birokratije u Briselu kao instrumenta nametanja jedinstvenog stava EU – namerno ne upotrebljavam reč kompromis. Birokratija u Briselu će na taj način sve više biti instrumentalizovana od strane najjačih članica. Takođe, aparat u Briselu može prerasti u nadnacionalnu evropsku elitu koja će izgrađivati i nametati svoj sopstveni interes. Opasnost je stvaranje nomenklature koja će živeti život koji nema dodirnih tačaka sa onima koje zastupa i, radi sopstvenog samoodržanja, nastojati da na svaki način odbrani sopstvene interese. To se već sada prepoznaje i u tome treba tražiti razloge nezadovoljstva mnogih građana EU, malih zemalja članica i rastuće popularnosti anti-EU stranaka.
Da li smatrate da će Bregzit i sve što sa sobom nosi potvrditi neefikasnost neoliberalizma ili će usloviti snažniju, ali reformisanu Evropu?
S vremenom postaju jasnije moguće dalekosežne posledice Bregzita. Ne zato što je Britanija danas vodeća svetska sila – iako je peta ekonomija u svetu ona to odavno nije, već stoga što Bregzit može biti i rezultat, ali i najava nestabilnosti svetskog ekonomskog poretka, koncepta EU i, kako neki smatraju, samog neoliberalnog sistema.
Brezgit je nametnuo nove izazove za Evropske uniju. Koliko nam novi odnos snaga unutar Evropske unije ide u prilog na putu evropskih integracija?
Bregzit, pogotovo bez dogovora Britanije i EU, i ukoliko se dogodi, nosi opasnost privremenog ili dugotrajnijeg zastoja daljih evropskih integracija. Pored Bregzita EU se suočava sa čitavim nizom kardinalnih pitanja. Između ostalih, to su pitanja vezana za unutrašnje ustrojstvo – dalja federalizacija ili slabljenje federalnih veza, funkcionisanje postojećih institucija, pitanja vezana za odnos prema Rusiji, odnos prema zemljama koje žele da pristupe EU, odnos sa SAD, ulogu i mesto EU u svetu i odbrambenu politiku EU, i mnoga druga. Suočavanje sa ovim izazovima sigurno ne ide u prilog daljim integracijama. Svi su od suštinske važnosti i zahtevaju potpuni fokus institucija EU i zemalja članica. Pri tome, ne postoji saglasnost među zemljama članicama oko odgovora na sva ova pitanja. Štaviše, čini se da razlike među njima postaju sve izraženije i glasnije se artikulišu. Iznalaženje odgovora na mnoga ova pitanja će potrajati, jer će postizanje kompromisa zahtevati sve više i više vremena.
Da li će trenutna situacija uticati na promenu politike prema Srbiji?
Za sada je mala verovatnoća promene politike prema Srbiji. Možda ovo zvuči zbunjujuće, ali samo na prvi pogled. Već odavno EU prema Srbiji vodi politiku ‘dugog štapa’ i ta politika može da traje unedogled, bez ikakve obaveze Brisela da se suočava sa odlukom oko prijema Srbije i možda još nekoga iz okruženja. Ako se verovalo da će se ta politika u neko dogledno vreme promeniti, situacija oko Bregzita i suočavanja EU sa svojom budućnošću to čini malo verovatnim.
Više puta ste isticali da Evropska unija nije jedina moguća opcija za Srbiju. Šta, po vašem mišljenju, jeste dobra opcija?
EU nije jedina opcija i pitanje je da li je i najbolja za Srbiju. Ovo pogotovo ako je očigledno da Srbija za sledećih barem 15 godina najverovatnije neće pristupiti EU – to je vremenski skoro jedna generacija. Da li to znači da će Srbija, čekajući, imati još jednu, koju po redu, izgubljenu generaciju? Koliko jedna mala, potpuno izrabljena, opljačkana i osiromašena zemlja može sebi da priušti izgubljenih generacija? Opcija je očigledna i prosto bode oči. Ukoliko se misli, ispravno, da su pravna regulativa i način organizacije institucija unutar EU nešto čemu treba težiti, pa se zato i valja truditi da se uđe u EU, zašto se selektivno ne prepišu dobri zakoni i prihvate iskustva EU? Za godinu dana sistem može biti u funkciji. Stroga primena tih istih zakona i neprikosnovenost institucija osiguraće da u Srbiji funkcioniše sistem koji se toliko priželjkuje, kao da je zemlja članica EU, a da pri tome ima slobodu manevrisanja u izradi ekonomske strategije i vođenja spoljne politike u sopstvenom interesu. Nije to komplikovano ni teško izvodljivo. Ironično je da bi to sigurno ubrzalo pristup EU, ukoliko se to uopšte bude želelo. Značilo bi to kraj korupcije, samovlašća, neznanja i neprofesionalnosti – kraj neizmernom samobogaćenju elite baziranom na pljački. To politička elita Srbije unazad dvadeset godina nije rešila, niti dopustila da se reši. Uz političku elitu, zakazala je i intelektualna elita, jer velikim delom stoji po strani i često ima koristi od regulisanog haosa i korupcije. Saučesnik je, jer joj je dužnost da bude kritična i nameće kreativne predloge.
Ipak, Srbija može da se pohvali mladim obrazovanim ljudima.
Zahvaljujući verovatno nagonu za samoodržanjem i nemirenjem, Srbija ima mlade ljude koji su se, uprkos katastrofalnom obrazovnom sistemu i svim nastojanjima države da ih obeshrabri i gotovo tera iz zemlje, sami obrazovali, pogotovo u IT-u, nauci, sportu i umetnosti. Imamo i armiju obrazovanih ljudi u inostranstvu koji su pokazali snagu i znanje, jer inače ne bi uspeli tamo gde jesu, kao stranci. Ljudima u Srbiji često nije jasno koliko je teško nametnuti se svojim znanjem i osvojiti pozicije u inostranstvu. To su ljudi koji su ostvarili veze, imaju znanje i kontakte u političkim, naučnim i poslovnim vrhovima, a mnogi i obrazovanje koje su napolju stekli na kvalitetnim univerzitetima. Dobar deo njih bi želeo da nekako pomogne Srbiji kada bi im se to dozvolilo. Ne žele da pomažu korupciju i razgrađivanje Srbije, već bi želeli da pomognu da ona stane na noge. Voleli bi da imaju gde da se vrate, ako to budu poželeli; voleli bi da se ponose zemljom iz koje su ponikli, jer jesu patriote. Srbija ima ono što je najvrednije – ljudski potencijal. Mnogi sadašnji ekonomski džinovi kao što je Južna Koreja nisu imali ni blizu takav potencijal kada su počinjali svoj uspon. Uz taj potencijal, potrebna je dobra strategija – sagledati šta su to tehnologije i industrije budućnosti gde, uz pametnu strategiju i ljudski potencijal, Srbija može da stvara sopstveno mesto u svetskoj podeli rada. Na taj način bi se i neutralisale izgubljene godine. Za pravljenje strategije i sagledavanje mogućnosti potrebna je pak stručnost i potrebna je posvećenost političke i intelektualne elite dobrobiti svoje zemlje.