Septembar 10, 2019
„Gospođo, nije to Agencija za korupciju, nego za borbu protiv korupcije“, strogo bi odgovarao na moj lapsus. Ja sam u tim situacijama pokušavala da napravim šalu na konto mog lapsusa, da malo opustim atmosferu, ali profesoru nije bilo ništa smešno. A i kako bi, kada je ta cela stvar sa osnivanjem Agencije za borbu protiv korupcije, kojoj je svojim članstvom u Odboru legitimitet davao i sam profesor Čupić, počela velikim skandalom sa nameštenim glasanjem u Skupštini Srbije.
13-photo-1280342170-DraganaMatovic-1.jpg
Dragana Matović Fotografije prenete sa portala Pištaljka

Piše Dragana Matović
Bivšu direktorku Agencije za borbu protiv korupcije Verku Atanasković Prekršajni sud u Beogradu proglasio je odgovornom za skrivanje kompromitujućih podataka o bivšem gradonačelniku Beograda, a sadašnjem ministru finansija Siniši Malom.
Direktorka Verka je krila da je našeg ministra finansija Malog jedna banka, pre nego se znalo da će jednoga dana biti ministar i dok je bio samo konsultant raznih firmi u, kasnije će se ispostaviti, sumnjivim privatizacijama, dakle, da ga je ta neka banka sumnjičila za pranje para. Sve to i još mnogo štošta stoji u izveštaju o imovini našeg ministra Malog koji je direktorka Verka skrivala od javnosti zbog čega je i osuđena u postupku koji je pokrenut na zahtev Pištaljke.
U stvari, osuđena pa „pomilovana“… Naime, Prekršajni sud, čiji je predsednik u vreme kada se Verki sudilo bio sadašnji poverenik za informacije od javnog značaja Milan Marinović, odugovlačio je postupak sa namerom da dođe do zastarevanja, pa je zato čitavih pola godine presudu kojom je direktorka Verka proglašena krivom krio od Pištaljke, kako bi ona zastarela. Kada su advokati Pištaljke razotkrili ovu sistemsku zaveru, sud je prvo odbio da im uruči presudu, a onda je izdao rešenje kojim je svoju presudu stavio van snage jer je, kako su obrazložili, zastarela zbog problema u dostavljanju. Valjda im se presuda kojom je direktorka Verka zbog skrivanja ministra kažnjena samo opomenom ipak učinila previše oštrom.
Ali otkud to da je direktorka Verka uopšte bila opomenuta, možda bi se neko upitao?
Pa kako i ne bi?
Dok je o podacima iz imovinske karte ministra Siniše brinula Tatjana Babić, direktorka Agencije za borbu protiv korupcije koja je prethodila direktorki Verki, ništa od svega nije se znalo. Direktorka Tanja nije u javnost iznosila nikakve problematične informacije o tadašnjem gradonačelniku, a sadašnjem ministru Malom. Direktorki Tanji nije se moglo desiti da u javnost procuri bilo kakav izveštaj o imovini ministra Malog, pa čak ni zatamnjen na svim važnim mestima na kojima se pominje pranje para, računi i firme u insiotranstvu, kao što se to desilo direktorki Verki.
Zato direktorka Tanja i nije završila na Prekršajnom sudu kao direktorka Verka. Direktorka Tanja je završila na Ustavnom sudu. Unapredilo je u sudiju Ustavnog suda.
Pa kako to, pitate se?
Pa lepo. Za razliku od direktorke Verke, direktorka Tanja učila je na iskustvu svoje prethodnice, direktorke Zorane.
Zorana Marković bila je prva direktorka Agencije za borbu protiv korupcije. Direktorku Zoranu je na to mesto postavila prethodna vlast. Normalno, direktorka Zorana je krila podatke o ministrima prethodne vlasti, konkretno o Oliveru Duliću i Draganu Šutanovcu.
Dulić je, kako je Pištaljka otkrila, imao firmu koja je poslovala sa 70 državnih institucija, a Šutanovac – koga je takođe Pištaljka razotkrila – na parceli u centru grada koja je upisana kao pašnjak sa još nekoliko bogatih ljudi izgradio zgradu u kojoj je postao vlasnik stana od milion i po evra. Odoka.
Direktorka Zorana je ministru Duliću dozvolila da, pošto je javnost saznala da nije prijavio Agenciji svoje poslove sa 70 državnih institucija, niti je prebacio upravljačka prava nad svojom firmom na nekog drugog što je bio obavezan zakonom, da celu tu dosadnu papirologiju završi retroaktivno. To drugarsko sređivanje u nekim bi se državama koje se drže zakona k’o pijan plota, što reče jedan, zvalo ukratko – falsifikovanje.

Ni ministar Šutanovac Agenciji nikada nije prijavio da gradi zgradu na pašnjaku, pa kada je Pištaljka to otkrila, očekivalo se da direktorka Zorana makar proba da utvrdi odakle ministru koji je imao platu od 100.000 dinara tolike pare.
Direktorka Zorana nije bila totalo neiskusna u tim stvarima, jer je i sama uhvaćena u nekom muvanju oko stana koji je dobila od Agencije, a ova od Vlade Srbije,što se završilo bez posledica po nju. Elem, direktorka Zorana je, naravno, odbila da pokrene istragu o poreklu novca ministra Šutanovca, branivši se da ona ne može da pokrene istragu po službenoj dužnosti.
Kada je Pištaljka podnela prijavu kojom je tražila pokretanje postupka, iskustvo direktorke Zorane dolazi do izražaja, pa ona lepo odlazi na odmor. U njenom odsustvu, neko iz Agencije, možda čak i neko ko je bacio oko na njenu fotelju, prosleđuje prijavu tužilaštvu koje pokreće istragu. Sud, međutim, presuđuje da se ne može tvrditi da je ministar Šutanovac imao zadnju nameru da imovinu sakrije od Agencije, ne daj Bože od javnosti. Nego je, valjda, zaboravio na stan od milion i po evra. A suštinskim pitanjem, odakle Šutanovcu uopšte novac koji je sakrio, sud se, naravno, nije ni bavio. Nikada, ni do dana današnjeg.
Direktorku Zoranu, koja je dozvolila da stvari izmaknu kontroli i da kompromitujući podaci o njoj i o ministrima iscure u javnost, smenio je Odbor Agencije, telo koje i imenuje direktore Agencije. Direktorka Zorana je posle toga otišla u Egipat da bude konsultant na nekom projektu Ujedinjenih nacija, a posle toga dopala je čak i zatvora. Ali ne, nije bila uhapšena zbog muvanja sa stanom niti zbog prikrivanja nezakonitosti koje su počinila dvojica ministara. Uhapšena je zbog muvanja sa zgradom Agencije koja je kupljena pod sumnjivim okolnostima od firme čiji je suvlasnik, kako su pisali mediji, bila žena čoveka poznatijeg pod nadimkom Limun koji se pominje u beloj knjizi MUP-a o organizovanom kriminalu kao lice povezano sa zemunskim klanom.
To sa Agencijom za borbu protiv korupcije, koju sam ja u prvo vreme u brzini često zvala Agencija za korupciju, zbog čega se profesor Čedomir Čupić, inače član Odbora Agencije, ljutio, od početka je išlo po lošem.
„Gospođo, nije to Agencija za korupciju, nego za borbu protiv korupcije“, strogo bi odgovarao na moj lapsus. Ja sam u tim situacijama pokušavala da napravim šalu na konto mog lapsusa, da malo opustim atmosferu, ali profesoru nije bilo ništa smešno. A i kako bi, kada je ta cela stvar sa osnivanjem Agencije za borbu protiv korupcije, kojoj je svojim članstvom u Odboru legitimitet davao i sam profesor Čupić, počela velikim skandalom sa nameštenim glasanjem u Skupštini Srbije.
Ukratko, namera tadašnjeg predsednika države (čik se setite ko je bio), kako se tada nezvanično moglo doznati iz pouzdanih izvora, bila je da na čelo Odbora Agencije postavi svoju prijateljicu, predsednicu nevladine organizacije koja je u svom nazivu imala floskulu „politička izuzetnost“, Sonju Liht. E, tada je u toku bila neka politička trgovina između demokrata i socijalista, pa su se oni cenjkali oko nečega čega se više ne sećam, pa pošto se nisu iscenjkali, prvo glasanje je prošlo tako da Sonja Liht nije prošla. Onda je, pošto je Tadić shvatio da Dačić neće da glasa za Sonju Liht dok ne dobije što je tražio, proglašena pauza, posle koje je poništeno ono glasanje na kojem Sonja Liht nije prošla pa se glasalo ponovo dok nije prošla. Onda je, valjda, već i nju bilo sramota, pa je posle toga dala ostavku i izašla iz te priče. Međutim, da se čovek na sve navikne, pa i na sramotu, pokazaće se malo kasnije kada je u listu Politika sprovedena velika politička čistka novinara i to dok je na čelu Upravnog odbora ove kuće bila niko drugi do Sonja Liht. To ne samo da nije bilo dovoljno da se Liht postidi, ili ne daj Bože da ostavku, nego nije bilo ni prepreka da Sonja Liht danas bez problema vodi dijalog vlasti i opozicije na temu – slobode medija.
Nego, bila je, malo ko se seća, u Agenciji i četvrta direktorka. Posle treće direktorke Verke na ovu dužnost je postavljena Majda Kršikapa iz Visokog saveta Sudstva, koja je posle tri meseca bez ikakvog objašnjenja napustila ovu funkciju. Niko nikada nije objavio šta je bio uzrok njenog naglog odlaska iz Agencije za borbu protiv korupcije. Kada biste nekog pitali otkud to da je četvrta direktorka otišla tako brzo i šta stoji iza toga niste mogli dobiti odgovor čak ni od poznanika četvrte direktorke. Umesto odgovora moglo se čuti samo da se radi o poštenoj osobi. Dovoljno.
Danas je na čelu Agencije za korupciju, ups, izvinite profesore Čupiću – direktor. Donator vladajuće stranke, ne znam da li i zvanično član, kao da je bitno i da nije. Direktor Dragan Sikimić je pre nego što se upustio u borbu sa korupcijom, iskustvo sticao kao pravnik u kompaniji Miroslava Miškovića, a onda i kao savetnik u kancelariji Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu.
Kako će i na šta primeniti iskustvo iz kancelarije Visokog predstavnika ne smem ni da mislim. Ali ne bi me iznenadilo da je upravo korporativno iskustvo direktora Sikimića zaslužno za to što će Agencija za borbu protiv korupcije uskoro držati i obuke za lobiste.
Lobiranje, prema jednoj od definicija, predstavlja obraćanje članovima parlamenta sa namerom da se utiče na zakonodavstvo zarad interesa velikih korporacija i velikog novca. Postoji niz eufemizama kojima se maskira koruptivna suština lobiranja.
Lobiranje je, ipak, samo legalizovana korupcija. I to velika. E, sad, ako su uposlenici Agencije za borbu protiv korupcije toliki stručnjaci da druge mogu da podučavaju lobiranju, onda je to to. Ljutio se profesor Čupić ili ne.

Tekst prenet sa portala Pištaljka 


Članak je prenet sa ove stranice.