Aleksandra Prijović razbija deluziju da Zagreb nije Balkan

Autor: Ivan Zidarević

Našu licemernu naciju u nestajanju frapirao je fenomen koji se aktivno negira, od koga se radi udaljavanje i gnušanje, a vezan je za slušanje i pevušenje novokomponovane narodne, čitaj srpske, muzike. Radi se o negaciji inherentnosti pripadanja balkanskom ”buretu baruta” zbog koga će sadašnji gradonačelnik Pule glatko da izgubi naredne izbore u svom ”mediteranskog duha” gradu.

Jer ponovimo da se dogodilo i to da smo u ”tolerantnoj” ili na lepom i živopisnom srpskom jeziku ”trpeljivoj” Puli doživeli da biva zabranjena ”ćirilica”. Radi se o opšteprihvaćenom nazivu za muzički žanr koji je sinonim i za izvornu narodnu muziku. Vremenom se i to izvitoperilo u hibrida koji je nadišao ”Od izvora dva putića” (Lepa Lukić) do novokomponovanih bljuvotina reči i ritma.

Hrvatski mediji su puni senzacionalizma da jedna umetnica iz Srbije – Aleksandra Prijović, snajka čuvene Lepe Brene, u samo nekoliko dana uspešno napunila prestoničku Arenu. Onima koji se neumorno bave identitetskim politikama nacije nikako ne ide u glavu kako je ovo moguće i zašto nitko od institucija, valjda vojska i policija, ne reaguju da nanovo zabrane penetraciju ”meke srpske moći”.

Radi se o aktivnostima koje uključuju instrumentalizaciju istorije, kulture i medija sa mnogobrojnim aktivnostima u različitim oblastima kao što je sport, umetnost, naučne i studentske razmene, učestvovanje na konferencijama i svakojakim deljenjima znanja. U prevodu, ”meka moć” bi bila strateško planiranje države kako bi se obezbedio regionalni ili globalni uticaj (zli jezici bi kazali hegemonija).

Pojedinci koji su skloni da idu mnogo dalje, svuda se izgube u tom bauljanju, ali nikako da završe kod stručnjaka za mentalno zdravlje, vide udar na klimavu samostalnost i suverenitet Domovine time što su sve povezali sa nekadašnjom institucijom opstanka zajedničke države u vidu projekta ”Lepa Brena i slatki greh”. Čuveni serijal filmova o Jugoslaviji i bratsku i jedinstvu ”Hajde da se volimo”.

”Odakle si lijepa djevojko. Gdje si rasla cvijeće proljetno. Gdje te grije sunce slobodno. Kada plešeš tako zanosno. Gdje te grije sunce slobodno. Kada plešeš tako zanosno.”

Za prestoni grad Zagreb, nekadašnji možda ”mali Beč” koji tugaljivo čeka neka lepša vremena obnove i uređenja, postoji kolektivna deluzija o tome kako on nije Balkan, ”Balkan počinje na Oleander terasi Esplanade” – Krleža. Isti ovaj pisac, oženjen sa nekadašnjom jugoslovenskom umetnicom (čitaj Srpkinjom), ostavio je u amanet i rečenicu da ”Srbi i Hrvati su jedan te isti komad kravlje balege koji je točak zaprežnih kola historije slučajno prerezao na pola”.

Koliko je u Zagrebu ljudi koji su tu i rođeni, i ostali, a koliko je onih koju su u Zagreb bili primorani da dođu, centralizacija i odsustvo sadržaja i infrastrukture 21. veka tera ljude na sumanute stvari, pitanje je za sociologe koji prate društvene promene od čijih se rezultata posle šokiramo. Ako se grad definiše kao kolektivni način života onda mi svakodnevno demonstriramo da zajedno ništa ne možemo i nećemo, što je posledica nikakvih aktivnosti nacionalne i lokalne vlasti.

Vratimo li se na estradnu umetnicu iz Srbije vidimo kako je naše društvo, tužno je to da se prizna, zapravo zapušteno i muzički neobrazovano. Čuveni termin ”cajke”, svaka poštena kuća zna koja je frekvencija Extra FM radija, nama je sinonim za javni šund koji je praćen vizuelnim oblicima kiča.

To je ono kada kažemo uvek ne i nikako, ali samo do one granice koja je javna. Privatna sfera nas iznova negira i čini nas, u dubini duše, nesrećnim bićima jer nismo spremni ni hrabri da priznamo šta nas čini srećnima, a da ne izgubimo pokojeg, istog ili sličnog, prijatelja koji takođe radi javne negacije.

”Odakle si lijepa neznanko. Gdje si krala sunca bjelilo. Gdje si pila vino medeno. Kada ljubiš tako slađano. Gdje si pila vino medeno. Kada ljubiš tako slađano.”

Nažalost, nama nije najveći problem to da hiljade, možda i stotine hiljada, ljudi slušaju narodnu muziku, umetnost i ovako ne poznaje umišljene i bodljikave granice i stvar je iz domene ličnog (ne)ukusa, već je nama najveći izazov to da mi nemamo adekvatno obrazovanje mladih ljudi kroz školske predmete u kojima se obrađuje bilo koja naznaka umetnosti. Ne nudimo alternativu, ali ni vekovima priznatu klasiku.

Koliko časova nedeljno je u programu posvećeno za muzičku i likovnu kulturu (glazbeni i likovni) u osnovnim i retko srednjim školama? Koliko naših javnih škola poseduje adekvatnu opremu, muzičke instrumente, koja bi bila korišćena na jednonedeljnom času muzičkog za potrebe razvoja dece i bavljenje muzikom kroz pojedinačnu ili grupnu harmoniju.

Tu je Domovina zakazala i svoje plodove aktivnog nečinjenja lako može da meri (više rasprodanih Arena) kroz kvantitet i, svako nađe svoju nišu, kvalitet sadržaja.

Na kraju bismo trebali biti realni i potencirati vršenje lične samokritike koja je nužna u svetu u kojem živimo (globalizacija). To podrazumeva da se sagledaju savremeni vidovi komunikacije, recimo dopadljivi TikTok bez ikakve i ičije kontrole sadržaja, koji odavno nemaju veze sa realnošću u kojoj preživljavamo.

Upravo bismo i na tim platformama, koje su napravljene da bi nam život bio srećniji i povezaniji – a bivamo sve nesrećniji i od drugih ljudi udaljeniji, uvideli razmere rušenja svih barijera koje nas veštački razdvajaju.

Ekavica i srpski oblik narodne muzike, makar i kroz derivat zvani ”turbo folk”, nije pretnja za nacionalni identitet Domovine. Turbo folk je, po svemu sudeći, odavno, nikad to nije ni prestao da biva, utkan u muzički subjektivitet naših naroda, nismo svi Hrvati, ali imamo hrvatsko državljanstvo, te je svako opiranje tome jednako negaciji kada se razum bezuspešno zamenjuje svetonazorom.

”Oči su mi more Jadransko. Kose su mi klasje Panonsko. Setna mi je duša slovenska. Ja sam Jugoslovenka. Oči su mi more Jadransko. Kose su mi klasje Panonsko. Setna mi je duša slovenska. Ja sam Jugoslovenka. Ja sam Jugoslovenka!” – Lepa Brena i slatki greh.

Članak je prenet sa portala autograf.hr.