Zona istine, ljubavi i slobode (FOTO)
Autor: Dejan Petrović, Izvor: Kulturni dodatak Politike
Filmovi (ipak) ne menjaju svet, ali gledaoci filmova prikazivanih na Slobodnoj zoni možda i mogu promeniti svet! Ovako bi, ukratko parafrazirano, glasila najkraća i sažeto iskazana lična karta beogradskog filmskog festivala koji je jesenas proslavio jubilarnih dvadeset godina, a ove zime se kao kruna tog dvodecenijskog kontinuiranog poduhvata pred čitaocima pojavila i kapitalna, luksuzno dizajnirana i bogato opremljena, monografija Dodir budućnosti: 20 godina Slobodne zone. Na više od tri stotine strana tvrdih korica, velikog formata i dvorednog sitnog fonta, pred nama se nižu dve osnovne sekcije: „Prostori slobode“ (eseji i studije okvirno povezani sa festivalskom tematikom) i „Biseri van glavnog toka“ (poduži razgovori sa svim bitnim lično involviranim akterima festivala tokom ovog perioda). Prva je izrazito nekoherentna i heterogenog karaktera, utisak je da su ugledni domaći i regionalni autori za monografiju obradili one teme koje su im inače najbliže ili poslali neki već gotov a srodan tekst, ali bi se kao makar najmanji zajednički imenitelj moglo naći da svi oni verovatno svoj odjek imaju u nekom od prikazanih naslova. U tom smislu možemo zaključiti kako je ovaj segment indirektno vezan za sam festival. Nasuprot tome, druga glavna celina donosi direktnu „insajdersku“ vezu i beskrajno obilje korisnih i zanimljivih informacija, prisećanja i anegdota, još iz vremena planiranja, zatim osnivanja i razvoja, pa do potonje stabilizacije i širenja u svakom pogledu. A kako je, pre svega, do svega toga uopšte došlo?
Kum ovog festivala bio je ugledni filmski kritičar Nebojša Popović, a prvo izdanje održano je sada već daleke 2005. u Kulturnom centru Rex, odakle je, u sinergijskoj vezi sa Fondom B92, čitava zamisao i njena realizacija i krenula. Želja da se u skladu sa poletnim optimizmom prve decenije dvadesetog veka napravi festival drugačiji i alternativan u odnosu na sve već postojeće uporno je tražila svoju manifestaciju. Iako se pretežna većina i naših i stranih festivala mahom zasniva na spoljnom utisku i površnoj senzaciji, na guranju paparaca, vrištanju publike i posledičnim gužvama na crvenom tepihu, dok se kao dotadašnja alternativa nametalo tek umetničko umiranje u lepoti festivala izrazito autorskog tipa; ideja tima na čelu sa Katarinom Živanović i Markom Popovićem je da namesto komercijalnog ili estetskog naglasak stavi na angažovano. Estetski momenat u nastanku i etabliranju Slobodne zone nikada nije bio presudan u odnosu na etički, naprotiv, iako su brojna pojedinačna ostvarenja tokom svih ovih godina nedvosmisleno briljirala i u tom pogledu. To je bila i ostala njena differentia specifica. Naravno, nikada nije sasvim svejedno kakvim i koliko ubedljivim sredstvima su ta goruća pitanja današnjice iskazana.
Slobodna zona može da podseća na tipična i uveliko „serijska“ izdanja „ljudskopravaških“ festivala, ali čitalac monografije će moći da jasno uvidi razliku između takvih manifestacija i ovog festivala. Iako svakako srodne, njihove programske politike nisu i iste. Tematske celine se ne prave programski za datu godinu kao što je to slučaj na većini svetskih „Human Rights“ festivala, a zanimljiv podatak otkriva da se jedini događaj takvog tipa koji je u domicilnoj zemlji festival glavnog toka nalazi u Češkoj republici (današnjoj Čekiji). Takođe, sadržaj i sastav Slobodne zone sasvim je srodan i brojnim dokumentarnim festivalima, ali u njenu programsku orijentaciju podjednako ulaze i igrana i dokumentarna dela, naglasak na ovim potonjim nije isključiv niti je to glavni orijentir prilikom odabira selekcije. Kratkotrajni jednogodišnji mandat Srđana Keče, koji je nasledio osnivački duo festivala, zamenjen je dugovečnim i više nego uspešnim selektorskim tandemom Rajko Petrović i Branka Pavlović, koji tu funkciju obavlja i dalje, a određene selekcije u raznim periodima su birali i Biljana Tutorov, Ivan Bakrač i Jelena Maksimović. Osim najvažnijeg i auditorijumu najpoznatijeg segmenta – selekcije filmova – Slobodna zona je unela dragocene, preko potrebne i gotovo revolucionarne novine, daleko šireg značaja i dometa u odnosu na striktno filmske. Naime, uprkos nominalnoj i formalno željenoj te prizivanoj kulturnoj decentralizaciji koja se sa brojnih (ne)zvaničnih adresa decenijama tek planira, od samih svojih početaka ovaj festival je nastojao (i uspeo!) da proširi svoj program preko „Turneje Slobodne zone“ na desetine manjih mesta po Srbiji, do drugih gradova, mesta i sela, pružajući ekskluzivnu mogućnost njihovim žiteljima da se iz prve ruke upoznaju sa delom festivalskog programa.
Pored toga, možda je još i važniji projekat koji je sa predanim entuzijazmom vodila nažalost prerano preminula Olivera Ranđić – „Slobodna zona junior“. Program koji je posebno pripreman i adaptiran za osnovne i srednje škole, a naposletku i Univerzitet, zajedno sa različitim školama i radionicama filma za mlade volontere, nešto je revolucionarno i za veće i stabilnije sredine od naše. Blagodatni uticaj ovog pristupa na sasvim mlade osobe gotovo je nemoguće matematički, taksativno izmeriti, ali nema mesta sumnji da je isti ogroman i da se njime ostvaruje kroz pregalačkim entuzijazmom zasnovan rad male organizacije umesto za to pozvanijih većih i državnih institucija, a koji se sličnim poduhvatima malo ili tek deklarativno i sporadično bave. Ova monografija nudi sintetički prikaz svih (bez)brojnih aktivnosti festivala u enciklopedijskom maniru bez presedana, a kvalitetom i informativnošću ubedljivo nadmašuje i monografiju povodom daleko većeg i bogatijeg „starijeg brata“ FEST-a povodom njegove 40. godišnjice. Ovaj autor bi je možda u tom pogledu ponajpre uporedio sa knjigom Vladimira Stamenkovića Dijalog s tradicijom: Bitef 1967-2006 u izdanju „Službenog glasnika“.
Slobodnu zonu pored vidljivog filmskog programa dakle čine i Slobodna zona junior; debatni razgovori na temu pojedinih filmova Noćni razgovori, kasnije preimenovani u Kompas; posebna selekcija omladinskih dokumentarnih filmova prikazanih na društvenim mrežama Sonar; selekcija Cross media; brojne radionice i škole filma; Digitalni propeler; promocije knjiga i (jedinstveno u zemlji) kontinuirano celogodišnje trajanje ne samo u nekoliko nezaobilaznih prestoničkih sala. U tom smislu treba spomenuti da se Slobodna zona istovremeno otvara u tri naša najveća grada (Beograd, Niš, Novi Sad), a količina prikazanih filmskih dela i pratećih programa se u odnosu na ambiciozne, ali skromne početke, eksponencijalno uvećala. Od ispočetka jedva planiranog incidenta, kada su svi filmovi mogli da budu prikazani u jednoj beogradskoj dvorani (Dvorani kulturnog centra Beograda), pa do istovremenog celodnevnog programa širom grada i jasne etabliranosti u široj kulturnoj javnosti bez snižavanja početnog visokog kriterijuma.
Filmovi angažovanog karaktera utiču na svoje gledaoce da razmišljaju, preispituju, kritički prevrednuju, dubinski analiziraju protagoniste i teme koji su slabi, marginalni, drugačiji, nedovoljno vidljivi, alternativne poglede na kako se dotad mislilo već apsolvirane teme, poglede koji provociraju, intrigiraju i emotivno vezuju. Između svih autorskih tekstova i intervjua nalaze se istaknuti prizori iz prikazivanih filmova ili njihovi plakati, a sasvim u skladu sa enciklopedijskim ambicijama navedena je kompletna dvodecenijska filmografija festivala, zatim spisak učesnika u diskusijama, odštampano je svih dvadeset dosadašnjih zvaničnih festivalskih plakata, tu su svi „gosti-selektori“ i nagrađeni od strane žirija. Potencijalni čitalac monografije Dodir budućnosti ovu ne mora da čita hronološki ili u celosti nego može da bira kada će i kojim redom obratiti pažnju na neki tekst, intervju ili prisećanje.
Najzad, dozvolite i momenat ličnog u ovoj svečarskoj jubilarnoj atmosferi. U skladu sa ambicijom monografije da bude obuhvaćen sveobuhvatni totalitet svega značajnog u ovih (već dugih) dvadeset godina unutar korica jedne knjige, analogijom bismo mogli postaviti pitanje a šta ako bi neki pojedinac, makar dok je filmova i programa u smislu obima bilo znatno manje, mogao da za neko festivalsko izdanje učini to isto? Da predstavi unutar jednog teksta sve filmove određene godine u pretenziji ka pominjanom totalitetu. To je i učinjeno. Pod istim naslovom koji se sada nalazi pred vama, 2008. godine – kada je valjda još poslednji put to i teoretski bilo moguće – upravo je potpisnik ovih redova detaljno kritički analizirao ceo festivalski program, tada kompletno prikazan u popularnom DKC. Od Taksija do tamne strane do Advokata terora. Što je poduhvat koji, već samim nepreglednim obiljem današnjeg izgleda festivala, teško da ikada može biti dostignut i ponovljen. I to u onim nežnim, formativnim festivalskim godinama. Slogan festivala te godine bio je „Pomeri granice“. „Zajedno smo rasli grade ja i ti…“ pevao je Kemal Monteno o svom rodnom Sarajevu. U međuvremenu – za šta će čitalac monografije / enciklopedije imati pregršt informacija i vremena da se pobliže s njima upozna – festival je (ne)očekivano izrastao u nezaobilaznu činjenicu mnogo šireg dometa i uticaja. Po analogiji s tim, ponosni individualni nosilac ove simboličke zlatne medalje istu prilaže za ciglu u stabilnom temelju festivalske potonje uspešne izgradnje. Na osnovama ovih odrednica, istine, ljubavi i slobode, kontinuirano nastavljajući „pomeranje granica“ svih slobodnih zona još šire i još dalje.
