PREMIL PETROVIĆ: Povezujemo muzičare bivše Jugoslavije

: Mnogo mi je drago da smo ponovo u Sarajevu. Prošle godine smo nastupali preko leta, mimo filmskog festivala, u krcatoj sali Doma vojske, takođe u okviru regionalne turneje. Pre Sarajeva smo nastupali u Kotoru i Prizrenu. U septembru nastavljamo turneju: Maribor, Zagreb, Beograd i na kraju Berlin. To što nastupamo u Berlinu takođe je vezano za ovaj projekat pošto se ove godine obeležava 30 godina od pada Berlinskog zida.

U trenutku u kome je svet postao mnogo bolje mesto za život kada je pao Berlinski zid, krenuli su ratovi na našim prostorima i digli su se zidovi. Od dva grada, dva Berlina, je nastao jedan Berlin, a od jedne države je ovde nastalo sedam država. Imamo pet kompozitora: iz Hrvatske, BiH, Makedonije, Srbije i Kosova koji to su stvarno najbolji u regionu po mom mišljenju. Oni su mlađi kompozitori. Njih petoro sada usmerava pogled prema tom jednom, jedinstvenom Berlinu. Izabrali smo klub Berghajn kao metaforu savremenog Berlina. Klub Berghajn je verovatno trenutno najbolji tehno klub na svetu. Berghajn sa jedne strane predstavlja nešto što se zove novi berlinski zvuk ili transgresivni tehno. Sa druge strane, transgresivnost se ne ogleda samo u zvuku, nego i u načinu života ljudi koji posećuju taj klub.

Taj način života je sloboda. To znači biti ono što jesi i nemati strah da će neko da vas isprebija ili ubije zato što ste drugačiji. On proslavlja raznolikost i raznovrsnost. Mi u NBO (No Borders Orchestra) takođe radimo na taj način. Ovde imamo dva NBO nivoa, sa jedne strane su muzičari koji dolaze iz različitih zemalja. Sa druge strane su kompozitori koji dolaze iz različitih zemalja regiona. Kao da imate dvostruki nivo bezgraničnosti.

Mi u regionu u suštini nemamo komunikaciju od ratova. Kompozitori iz Beograda nemaju pojma šta rade njihove kolege iz Prištine. Kompozitori iz Zagreba ne znaju šta rade njihove kolege u Skoplju. Dakle, nama je bila ideja da pozovemo te ljude da se sretnu i upoznaju, da imaju mogućnost da budu predstavljeni, ne samo na lokalnoj ili nacionalnoj sceni, nego i na regionalnoj i evropskoj sceni, da se pokrene dijalog među tim ljudima. Mislim da su produkcija, pa i sam život bolji ukoliko smo zajedno.

To važi za ovaj projekt. Prošle godine smo svirali prilično klasičan repertoar. Uvek imamo na programu i neku savremenu kompoziciju, pa čak smo imali i na prvom CD-u koji smo snimili za Dojče gramofon. Izveli smo kompoziciju Isidore Žebeljan. Sa elektronikom do sada nismo radili. To je ideja za ovaj projekt uslovljena temom tehna, odnosno Berghajna. Bilo je prilično logično da imamo elektroniku i udaraljke i gudački ansambl. Najviše bih voleo da imamo veliki simfonijski orkestar i da nastupamo.

Zbog finansijskih razloga, to je apsolutno nemoguće. Nemamo u regionu nikakvu podršku. Tu i tamo se pojavi neka firma koja nas na lokalu podrži. Mi konkurišemo u Ministarstvu kulture u Srbiji već osam godina i nikada nismo dobili ni jedan jedini evro. Probali smo i u Hrvatskoj u Ministarstvu kulture, nikada nigde nas niko nije podržao. Na svu sreću, postoje neki ljudi u inostranstvu koji razumeju kvalitet ovog ansambla i bitnost poruke. Ovu turneju je podržalo nemačko Ministarstvo spoljnih poslova, Fond za otvoreno društvo iz Njujorka.

Meni je fascinantna situacija da jedini ansambl sa prostora bivše Jugoslavije koji je ikada potpisao ekskluzivni ugovor sa „Universal music“ i koji je snimio CD za Dojče gramofon kod nas ne može da nađe sponzora. Dojče gramofon je najznačajniji brend za savremenu muziku na svetu. To je u rangu Oskara za glumce. Žig Dojče gramofona je apsolutno potvrda vrhunskog umetničkog kvaliteta. Sa druge strane, naša poruka je toliko jednoznačna i toliko jasna, bazirana na evropskim vrednostima, na toleranciji, na saradnji, na povezivanju, na pomirenju, sve ono što nominalno sve zemlje u regionu i vlade zastupaju.

Meni se čini da one zapravo jedno pričaju, drugo rade. Pričaju o nekakvoj Evropi i putu u Evropu, a onda kada imate evropski projekt ga ne podrže. Dakle, strašno tužna situacija u regionu. Na svu sreću, imamo neke prijatelje u inostranstvu koji nas podržavaju.

: Ja sam dirigent. Rodom sam iz Beograda, ali živim već dvadeset godina u Berlinu. Čini mi se da region iz kojeg dolazim ima dosta problema. Mislim da svi ljudi, naročito oni koji se bave javnim poslom, nečim što je vidljivo kao što je umetnost, imaju odgovornost da nešto urade za društvo u kome žive ili odakle dolaze. Strašno je potrebno da se ljudi povežu. Apsolutno sam antinacionalista. Bilo mi je važno da povežemo muzičare, Albance sa Kosova i iz Srbije, da pokažemo da oni, ne samo da mogu da sviraju dobro zajedno, nego da mogu da budu i prijatelji. Isto tako i Hrvati i Bošnjaci i Slovenci i Makedonci. Svi zajedno. Za mene je to vrlo jednostavna i jasna poruka da možemo da budemo zajedno, da to zajedništvo ima najdirektnije posledice po kvalitet ansambla. Čak mislim da ne možemo ništa vrhunsko da postignemo ukoliko ne sarađujemo sa drugima.

Berlinska filharmonija nije ni berlinski, ni nemački orkestar, nego svetski orkestar. Pogledajte procenat ljudi u njemu, Japanaca, Amerikanaca i ostalih. To govori vrlo jednostavnu stvar, da Nemačka ne bi mogla da napravi Berlinsku filharmoniju kakvu sada ima bez svih koji sviraju u njoj. Mislim da kvalitet koji NBO ima ni jedan lokalni orkestar ne može da postigne. Samo zajedno možemo to da postignemo. Kod nas u NBO se ne radi o jugonostalgiji nego o budućnosti. Mi ne glorifikujemo prošlost. Mislimo da je Jugoslavija bila puna problema, to je potpuno jasno. Sve što povezuje je dobro.

: U NBO kažemo da su muzičari iz svih sedam zemalja bivše Jugoslavije, to u Beogradu nije oficijalni stav. U orkestru je sviralo preko 120 muzičara za ovih sedam godina. Normalan broj muzičara u jednom simfonijskom orkestru je oko 60. Mi bi smo vrlo rado išli na turneju sa tim brojem, ali iz finansijskih razloga na ovu turneju idemo sa 23 muzičara: gudači, dvoje udarača i elektronika.

: Inače sam slobodan umetnik i dirigujem sa drugim ansamblima. Pre mesec i po sam dirigovao u Drezdenu. Pre toga sam radio sa verovatno najboljim ansamblom za savremenu muziku u Berlinu. Snimali smo CD jednog francuskog savremenog kompozitora u legendarnom studiju u Kelnu. U martu sledeće godine nastupam u Skoplju, sa skopskom filharmonijom.

: Mislim da je klasična muzika u krizi. Sa jedne strane postoji nekakav klasični koncept ili koncept klasične muzike koji je kao ritualizovana poseta muzeju muzike, počevši od izgleda koncertnih dvorana, do načina na koji se publika ponaša i oblači. Ništa se nije promenilo od XIX veka. Muzičari nose frakove i to je malo bizarna stvar. Frakovi su u XIX veku bili nešto što se nosilo takoreći svakodnevno, kao elegantnija svakodnevna odeća. Sada to izgleda kao da ste upali u nekakav kostimirani bal, vrlo čudno.

Sa druge strane, postoje i neki pokušaji osavremenjivanja i popularizacije klasične muzike gde se klasična muzika prezentira kao popularna muzika. To je kao neka vrsta muzičkog Diznilenda, jedna vrsta redukcije muzike na lepotu ili na komunikativnost, što nije ono što je muzika. Muzika je mnogo više od toga. Ono što mislim i ono što mi radimo u NBO-u i ono u šta duboko verujemo jeste da stvari ne treba da se redukuju da bi bile komunikativne, da bi mogle nešto da kažu. Klasična muzika u svoj svojoj kompleksnosti može da se predstavi na način koji komunicira. Mislim da je to ono o čemu Marina Abramović stalno govori, da je za umetnost najbitnije stanje uma iz kog stanja uma se vi obraćate nekome. To je centralna stvar.

Čini mi se da mi u NBO, i na umetničkoj i na društvenoj osnovi, negujemo stanje otvorenog uma, i komunikativnog i prijateljskog. Čini mi se da to publika na našim koncertima čuje, čak i ukoliko nije čitala naš manifest. Ljudi mi priđu i kažu da nikada pre nisu bili na koncertu na kome su se osećali opuštenije, na kojem je muzika bila tako zahtevna, na kome je sve bilo u komunikaciji.

Podelite ovu stranicu!