Milena Trobozić Garfild: Preživeće „kultura za poneti“

21. Maj 2020.
Proleće 2020. godine Mileni Trobozić Garfild, pozorišnoj i filmskoj producentkinji, počelo je izvanrednim kritikama u američkoj štampi za njen novi pozorišni projekat „Gospođa Ajnštajn“, da bi desetak dana kasnije to bila poslednja odigrana predstava u Vašingtonu pred proglašenje pandemije.
timothy-eberly-dTLlhgeEJWg-unsplash
Foto: Timothy Eberly/Unsplash

Piše: Vojka Pajkić Đorđević

Dva meseca kasnije, ona se pita ko želi da ide u pozorište pod maskama, gde pre početka čujete snimljenu poruku – isključite telefone i stavite svoje maske. I dok u svom domu u predgrađu Vašingtona sluša cvrkut ptica, zaključuje da je ovog proleća naučila da je tačno ono što je rekao Ciceron, da čoveku koji ima baštu i biblioteku ništa nije potrebno.

Milenu Trobozić Garfild možemo opisati jednom rečenicom „živi mnogo raznih života i profesija“, možemo je i locirati pomoću dve geografske tačke Vašington-Beograd. Ali, to bi bilo šarmantno šaputanje u odnosu na ozbiljnost svega što je radila i radi.

Po vokaciji glumica, Milena Trobozić Garfild je kao pozorišni producent devedesetih godina napravila bum na našoj pozorišnoj sceni. Zahvaljujući njoj, po prvi put u pozorište je ušao privatni novac, bila je to predstava Zapali me Lenforda Vilsona u režiji Alise Stojanović.

Načinom na koji je medijski zaokružila celu priču – izbacivanjem TV i muzičkog spota za pozorišnu predstavu, uvela je talas promene u oblast marketinga u kulturi. Usledile su i druge predstave u njenoj produkciji, većinom i u njenom prevodu.

Kako sama voli da kaže, u jednom od svojih života je i književni prevodilac. Između ostalog, prevela je Markesov roman koji se tokom ove pandemije dosta pominje, Ljubav u doba kolere. Ova multimedijalna umetnica je iz pozorišnih ušla i u filmske produkcijske vode.

Prvo sa filmom Beli, beli svet Olega Novkovića, a svakako prelomnu tačku ovom delu njene biografije predstavlja produkcija filma Šavovi Miroslava Terzića.

U osvit ove globalne pandemije (5. marta) po Vašoj ideji i u Vašem prevodu u centru „Atlas refforming arts” u Vašingtonu premijerno je izvedena predstava Gospođa Ajnštajn srpske spisateljice Snežane Gnjidić u režiji Karin Roznicek. Koliko je pojava koronavirusa uticala na sudbinu predstave i šta su dalji planovi?

– Predstava je odigrana deset puta i dobila je zaista veliki broj – 6 ili 7 izvanrednih kritika. Mislim da bi oni želeli da nastave sa igranjem predstave u septembru, ako bude moguće, i da bi voleli da naprave američku turneju. Snežana Gnjidić i ja smo dobile ponude iz Argentine i Švedske da se i tamo postavi. Ali sve je to sad neizvesno, ne zna se šta će biti moguće.

U svakom slučaju predstava je imala veliki odjek i Mileva Marić je sada prepoznatljivo ime u Americi. Zanimljivo je da je to poslednja predstava koja je odigrana u Vašingtonu pre proglašenja epidemije. Tako se desilo.

Milena Trobozić Garfild:
Mali saveti za bolji život
Samizdat B92

Da li je stanje u svetu umetnosti još uvek sažeto u frazi „niko ne zna”, kako je već u martu pisao Vašington post. O kojim vrstama strategije za izlazak iz ove situacije, kada se još uvek zabranjuju velika okupljanja – pa samim tim su institucije kulture u nemogućnosti da zarađuju od ulaznica, razgovara u Americi?

– Niko ne zna, to je tačno. Ali već sad se vidi da nikad više neće biti isto. Naravno situacija je drugačija u Americi, na Brodveju ili na londonskom Vest Endu. Tamo je pozorište milionski biznis koji zavisi i od putovanja i prema tome, nepovratno je ugrožen.

Naše institucije kulture su relativno zaštićene jer su najvećim delom podržane iz državnih fondova i one ne žive od prodatih ulaznica, to jest ne zavise direktno od publike. Apsurdno zvuči, ali one mogu da prežive i bez publike. Njih štiti država.

Ali pitanje čemu umetnost bez publike ? I pitanje je da li će se publika vratiti, da li će moći da se radi u uslovima kada nije preporučljivo okupljanje ili kada se zahteva nošenje maski. Jer izlatak u pozorište je socijlni čin pored toga što je kulturni, idete da biste videli predstavu ali i da biste videli druge ljude.

Ko želi da ide u pozorište pod maskama?

Zamislite predstavu na kojoj čujete snimljenu poruku isključite telefone i stavite svoje maske. Za vreme kuge nije bilo pozorišta, što nam nažalost opet dokazuje da umetnost ne spada u tzv. primarne delatnosti. Ona je bila i ostala nadgradnja, a kad su temelji, odnosno baza, poljuljani ona prva pada.

Oseća li se strah od toga šta će biti sa donacijama za kulturu?

– Donacije su već bile smanjene još od ekonomske krize 2008. I ja sam puno o tome govorila. Ta davanja se nisu vratila na stari nivo. U Americi se o tome piše i razgovara, ali ne sa stanovišta formiranja neke strategije, niti sa stanovišta da se umetnicima mora pomoći.

Ne mora. Mora se pomoći lekarima. I beskućnicima i nezaposlenima ma kom sektoru pripadali. To će dugo vremena biti na prvom mestu.

Umetnost tu postaje efemerna i njen opstanak je njena briga, kao što je slučaj i sa drugim delatnostima koje su pogođene. Neka pomoć će možda uslediti ali ona neće biti strateška već jednokratna, pomoć, a ne rešenje. Jer rešenje još niko nema.

Ko po Vama ima veću šansu da se prvi oporavi?

– Kultura za poneti. Dakle ona kultura koja ne podrazumeva destinaciju, odlazak i okupljanje već naprotiv usamljivanje. Sve što je na našem kompjuteru će preživeti, filmovi, serije i knjige, sve što možemo poneti sa sobom.

Nekada, pre ove krize, ja sam tvrdila da je sve što nije živo – mrtvo, to jest da je digitalno jeftino i neodrživo, a živi događaji – koncerti predstave, jedinstveni, ekskluzivni i zato isplativi.

A sad tvrdim suprotno. Sve što je živo je – mrtvo. Ugašeno. Publika je zarazna i prema tome sve što ne zahteva prisustvo publike i prisustvo živih umetnika će preživeti, uz male zarade, na internetu.

Da li će po Vama besplatan pristup kulturnim sadržajima na internetu započet tokom globalne izolacije, napraviti tektonske poremećaje u kulture?

– Neće. Pošto je to bila vanredna situacija i neće, pošto ti sadržaji zanimaju veoma mali broj ljudi. Internet pripada mladima, a mladi ne vole da im se recituje, igra balet ili peva opera preko interneta, to je njima presporo.

Mladi traže brze sadržaje u malim zalogajima. Njima je i Jutjub epska forma. Oni su na Tik-Toku, tako da nema opasnoti da će besplatni sadržaj na internetu ugroziti kulturu, jer njih gleda zanemarljivo broj ljudi (zanemarljiv kad je internet u pitanju).

Što se tiče onog dela da su besplatni, to kod nas konkretno, nije problem jer je kod nas kultura zapravo besplatna i kad nije na internetu, jer cene ulaznica za većinu kuturnih sadržaja su dotirane, a ne tržišne.

Tektonski poremećaj o kome govorite nije izazvan digitalnim besplatnim prikazivanjem, već pitanjem da li će se publika vratiti u novonastalim uslovima. I kad se uslovi možda jednom vrate na staro, da li će se vratiti stare navike ?

Navike se teško stiču, a brzo gube. Kad jednom izgubite publiku veoma ju je teško vratiti.

Nedavno ste pisali da je kreativna industrija, o čemu se kod nas dosta govori u poslednje vreme, u svetu već ušla u neku vrste krize. Odnosno da je usled prezasićenosti došlo do kreativnog krkljanca. Kako onda vidite budućnost kreativne ekonomije u ovim izmenjenim uslovima?

– Da to sam nazvala i Kreativni Krah. Ono što sam tada rekla sada važi još više: zasićenje sadržajima odnosno kreativni krkljanac i fragmentacija publike uled prevelike ponude dovodi u pitanje monetizaciju.

Dakle produkcije će biti, umetnosti će biti i biće je sve lakše proizvesti, objaviti, snimiti, izložiti ali neće biti para. Biće manje publike uživo, a sve što je na internetu biće neuporedivo jeftinije od živih događaja.

Neće biti moguće ili – biće sve teže živeti od umetnosti. I desiće se ono što je uvek bilo, preživeće samo najbolji, genijalni, vrhunski koji će naći svoje bogate mecene ili najprizemniji, koji će biti puka zabava, a ne umetnosti.

Sve između toga će nestati. Nestaće kvalitetne, ali osrednje institucije jer njihovi troškovi rada, proizvodnje, održavanja će ostati isti, a zarade i donacije neće.

Eto, to je taj model kraha. Osim toga ogromna proizvodnja sadržaja i velika ponuda obara cenu radu. Danas na internetu možete da kupite dizajn vebsajta ili logo za 100 dolara i da dobijete 20 ponuda, i teško je preživeti kao prosečan dizajner.

Kako ste prihvatili ovu globalnu izolaciju, kako „trošite dan”?

– Pa ako mogu tako da kažem nisam ih trošila, naprotiv, koristila sam ih polako i pažljivo. Naravno ova situacija je zabrinjavajuća i teška ali ja sam u nekoj vrsti izolacija već skoro dvadeset godina od kako sam se preselila u Ameriku i od kako mi se rodila ćerka.

Mi živimo desetak kilometara od Vašingtona u predivnom zelenilu, okruženi potocima, i pticama najdivnijih boja koje do sada nisam primećivala jer su se skrivale od buke aviona koji su nas nadletali.

Radimo od kuće, na daljinu tako da, osim putovanja koja su sad neizvesnija u mom ličnom životu nije se mnogo promenilo. Ja sam eto i u ličnom izboru bila preteča života u prirodi, rada na daljinu, komunikacije preko interneta i relativne socijalne izolacije.

Uvek sam u tome uživala jer mi je ostavljalo više vremena da čitanje, za raumišljanje, za pisanje. Druženje je važno ali socijalizacija je precenjena.

Po čemu ćete pamtiti dane „ostani kod kuće”?

– Pamtiću ih po zvuku kiše koja je opet padala i po cvrkutu ptica koji me je budio svakog jutra u isto vreme, po bojama ptica žutim crvenim, narandžastim, plavim, po plavom nebu i po dugačkim telefonskim razgovorima sa prijateljima, po nekoliko najveselijih Zum rođendana na kojima smo se mnogo smejali sa svih strana sveta, dokazujući da je distanca moguća bez emotivnog udaljavanja.

Uostalom nekada, kada su putovanja bila teža, ljudi su godinama gajili prijateljstva preko pisama. Fizičko odsustvo ne isključuje prisustvo.

I naučila sam da je zaista tačno ono što je rekao Ciceron, da čoveku koji ima baštu i biblioteku ništa više nije potrebno.

Da li su Vaši prijatelji disciplinovani? Kako biste opisali sliku i zvuk grada Vašingtona tokom pandemije?

– Svi moji prijatelji se vrlo disciplinovano i danas pridržavaju izolacijskih pravila, rade
od kuće i nismo se videli već više od dva meseca. Neki su dobili i nove unuke koje još nisu
videli.

Kod nas je kućni režim još uvek na snazi, javni parkovi i sva mesta javnih okupljanja su zatvoreni. Ako bi trebalo da opišem ulice one izgledaju nekako kao ulice iz snova, skoro nestvarne, često puste, a ono što je najneobičnije je nestanak aviona, koji je vratio najlepše ptice u naša dvorišta.

Kako biste opisali osećanje koje sada vlada Amerikom, da li je strah ta reč kojom se može definisati, ono što se oseća među stanovništvom?

– Amerika je podeljena, zaprepašćena i zatečena onim što ju je snašlo i više u nekoj vrsti strepnje i neizvesnoti i napetosti, nego u osećanju straha. Bez posla je ostalo preko 33 miliona ljudi.

Mnogi biznisi, restorani, prodavnice,tržni centri, pozorišta su zatvoreni i nikada se više neće otvoriti. Mnogo je ljudi na ivici egzistencije, i još uvek mnogo slučajeva obolelih, među najvećim brojem u svetu.

Njujork je pust grad. Mislim da je među mnogim Amerikancima došlo do velikog osvešćenja i razočarenja jer su shvatili da Amerika nije najbolja, najspremnija, najslobodnija demokratija, već zemlja stvorena za privilegovane.

To je zemlja bez ikakve socijalne zaštite pa tako ni medicinske, bez brige za zejednicu, ali i bez brige za pojedinca. Postoje samo interesne grupe koje spaja zajednička korist. Kod nas je nezamislivo da neko ne može da ode u bolnicu zato što će posle toga pasti u teške dugove, ili da neko preko noći postane bukvalno beskućnik u redu za hleb.

Mislim da prisustvujemo buđenju iz američkog sna koji se pred našim očima pretvara u košmar. Koji je zastrašujući jer je mnogo neukih, ogorčenih, a naoružanih.

Da li se na emocionalnom planu nešto promenilo u Americi? Da li je došlo vreme neke nove osećajnosti?

– Nažalost, mislim da nije. Ni u Americi niti igde u svetu. Bojim se da će epidemija doneti jednu dugogodišnju izolaciju, sada ne onu pojedinačnu nego izolaciju država, otežano putovanje, veće kontrole, zatvaranje u svoje granice, jednu veliku ksenofobiju i strah od drugoga pa makar on dolazio i iz drugog grada naše zemlje.

Bojim se da će ova epidemija u smislu nove osećajnoti doneti samo nove strahove i kulturološko udaljavanje, buku i bes.

Više nije na snazi zabrana kretanja tu gde živite ali je još uvek, osim samoposluga, sve zatvoreno. Šta biste prvo uradili kada biste mogli da izađete?

– Otišla bih kod frizera. Moje veliko ograničenje je nemogućnost putovanja, jer će procedure biti komplikovane a putovanje od 15 sati s maskom u punim avionima neprijatno a i opasno.

Koji su Vam naredni profesionalni planovi?

– Pa znate kako kažu – kriza je loša stvar koju ne treba propustiti.

Dakle ja sam uvek radila neke nove pionirske stvari bilo da je u pitanju brodvejska produkcija u pozorištu, u filmu sam strateški radila samo one projekte koji su mogli da vrate naše naš film na A festival, u PR-u sam spajala umetnost i događaje, privatnim izdavaštvom sam se bavila još 80 tih godina kad sam objavila knjigu «Pametne žene, pogrešni izbori», najveći hit tih godina.

Tako i sada pokušavam sa grupom kolega iz nekoliko zemalja da razvijem novi samoodrživi model pozorišne produkcije kroz koji ćemo edukovati mlade pozorišne umetnike i menadžere za novo doba.

Prijavili smo se s tim projektom na konkurs «Kreativne Evrope» za Zapadni Balkan i ako dobijemo sredstva isprobaćemo novi model koji će biti primenljiv u Evropi čak i u novim uslovima smanjenja publike i nedostatka para.

Taj novi model zvaće se RED.

Šta bi danas, posle ove pandemije izazvane korona virusom bila okosnica neke nove vaše knjige Mali saveti za bolji život, četiri godine nakon objavljivanja originala?

– Sve što je novo je staro. Otkrivamo lepotu u novoj bliskostiču rečima i pogledima, u diskretnim naznakama, kao u starim romanima kod Džejn Ostin, bez preteranih dodira i bez napadnih gestova.

Otkrivamo lepotu prirode, u svemu što nam je dato bez para, ne više u cipelama, brendovima, satovima, stvarima koje nemaju vrednost ako ih niko ne vidi. U osamljenosti koja nije samoća, u postojanju u nama samima s našim mislima snovima i sopstvenim ostvarenjima.

Odavno sam počela da pišem knjigu tekstova koja se ove Kako biti sam

Zvuči kao da je sad smišljeno ali nije, jer ne govori o usamljenosti i izolovanosti nego o lepoti i dragocenosti osamljivanja, o rekreaciji vrednosti. Jedan od mojih tekstova u knjizi «Mali saveti za bolji život» se zvao Kako živeti ? I bio je inspirisan Montenjom.

A sad je novo pitanje – a kako živeti dalje?

Samo živeti, jednostavno, radosno, bez takmičenja. Živeti bez manipulacije medijskim sadržajima, kuvati, spavati, možda sanjati. To je sve. Moja ruža koja je procvetala na balkonu važnija je od svakog Oskara.

Tekst je prenet sa portala RTS.