Književnost: Jovan Jovanović Zmaj, pesnik koji podučava i leči duže od jednog veka

Kada smo ojačali, poskakivali smo na kolenima odraslih kao „Mali konjanik”, želeći svaki put da poletimo više.

A potom smo na prvim školskim priredbama recitovali „Al’ je lep ovaj svet” ponosni jer smo porasli.

Tako je Jovan Jovanović Zmaj dočekivao i ispraćao generacije dece na važnim raskrsnicama odrastanja.

Dečiji pesnik Ljubivoje Ršumović, danas 85-godišnjak, i dalje se seća prve Zmajeve pesme koju je zapamtio.

„Kad je Bože Zemlju stvarao/Nije hteo da prazna bude/Želeo je da se po njoj razgranaju razne rude“, ponavlja Ršumović stihove, koje je majka njemu i bratu recitovala pred spavanje.

„Zmaj potom moli Boga da ne daje ljudima u ruke gvožđe, jer će početi da kuju mačeve i oružje. To je bila uspavanka, ali i jedna strašno mudra poruka koja je mene i brata uputila na pravi put”, govori za BBC na srpskom.

U Zmajevom umeću da prosvetiteljsku želju za poukom pretvori u priču koju deca mogu da prihvate, vidi jedan od njegovih velikih kvaliteta.

Zmaj je napisao stotine dečijih pesama, u kojima je lik deteta prvi put autentično predstavljen, smatra pisac Vladimir Vukomanović Rastegorac u razgovoru za BBC na srpskom.

„Pored toga što se bavi dosta univerzalnim temama, Zmaj govori u ravni i zahvata ravan u kojoj dete žive.

„On ima jedan blag govor koji je začinjen humorom, što sve zajedno otvara put za laku komunikaciju sa detetom čitaocem”, kaže Vukomanović Rastegorac, koji je i profesor na Fakultetu za obrazovanje učitelja i vaspitača u Beogradu.

Zmaj nije bio samo dečiji pesnik i iza njega je ostalo jedno od najobimnijih dela srpske književnost, koje obuhvata i ljubavne, rodoljubive, satirične pesme, kao i dramaturški, prevodilački i uređivački rad.

Zbog širine koju je zahvatao, Duško Radović je verovao da Zmaj „nije pisao već pevao”.

„Nije se obraćao čitaocima, već ljudima, i nije pripadao literaturi, već životu”, napisao je.

Zmajev život, tragično obeležen smrću supruge Ruže i njihove dece, pretočen je u neke od najlepših pesama srpskog romantizma u zbirci „Đulići uveoci”.

Tako je pesnik, koji je bio i lekar, i koji je pisao da je poezija poslata od Boga da ublaži ljudske patnje, tražio način da sam sebe zaceli pisanjem, kaže Vuk Žikić, nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi „Dr Dragan Hercog” u Beogradu.

Danas mnoge škole i ulice nose ime pesnika koji je umro pre 120 godina, dok se različita spomen-obeležja mogu naći u celoj Srbiji.

Jedno, međutim, nedostaje.

„Prava je šteta što u Beogradu da ne postoji Zmaj Jovin spomenik.

„Duško Radović je predlagao da bude na početku Zmaj Jovine ulice, ali kao spomenik-igračka, tako da deca mogu da se veru po njemu, a kad dođu do vrha, imaju jedno zvonce koje mogu da udare da se oglasi da su se popeli Zmaju Jovi na glavu”, kaže Ljubivoje Ršumović.

‘Škola za život’

Jovan Jovanović Zmaj rođen je 1833. godine u Novom Sadu u imućnoj porodici, što mu je kao detetu zadavalo i muke.

Nije voleo da nosi rukavice i šešire, koje druga deca nisu imala, razljutio bi se i zaplakao kad bi ga nazvali „nemeš” (plemić), a s prozora je čežnjivo gledao kako njegovi vršnjaci podvijaju pantalone da bi skakali po barama, opisao je njegov savremenik, književni kritičar Milan Šević.

Voleo je međutim da čita i da piše, a Šević navodi da je prve rime želeo da ispiše već sa sedam godina u svesci na čijem je početku pisalo: „Stari stihovi mladog stihotvorca“.

Prvu pesmu objavio je sa 19 godina u Letopisu Matice srpske da bi potom nastavio da se pojavljuje u drugim književnim i humorističkim časopisima.

Iako je studirao prava i medicinu, te radio kao činovnik i lekar, bio je iznad svega pisac.

Kao Čika Jova Zmaj pokreće „Neven”, prvi dečiji list u Srbiji, 1880. godine.

„Biće zbilje i pouke, krepite se njom, biće hrane duhu vašem, srcu mlađanom“, poručuje pesnik deci u prvom broju.

Vuk Žikić kaže da su generacije učile uz Zmaja važne životne lekcije od pranja ruku do brige o prirodi.

„Dečija književnost je u povlašćenom položaju jer postaje škola za život”, smatra.

Pored pouke koju je širio, druga važna osobenost njegove poezije bila je „kolokvijalnost”, smatra Ljubivoje Ršumović.

„On je koristio jezik koji je razumljiv i mladima i starima, i to tako vešto da se taj jezik pamti.

„Uz to je, u časopisu ‘Neven’, sam ilustrovao veliki deo pesama i priča, pokazujući potpuno predanost nameri da se njegov pesnički glas čuje, razume i usvoji”, objašnjava.

Vladimir Vukomirović Rastegorac jedan je od roditelja koji deci danas čita Čika Jovine stihove.

„U Zmajevoj poeziji postoji mnogo elemenata bliskih deci, poput upotrebe onomatopeje, antropomorfizovanih životinja, rime i ritma koji ih privlači”, kaže.

Postoje i arhaizmi, u „Pačijoj školi” pačići „na skamijama stoje”, ali to ne bi trebalo da odvrati roditelje i decu, dodaje.

„Kada zastanete i porazgovarate sa detetom o značenju nepoznatih reči, bogatite rečnik, podstičući iznijansiranost izražavanja, što je danas posebno važno.”

Kako danas deca čuju Zmaja?

Nisu samo arhaizmi ono što decu može da odvrati.

Zmajeva poezija nastajala je pre više od jednog veka zbog čega starijim generacijama osnovaca deluje daleko, objašnjava Olgica Spasojević, nastavnica srpskog jezika u Osnovnoj školi „Petar Leković” iz Požege.

„Kada decu pitamo ‘Šta mislite – zašto radimo Zmaja?’, njihov prvi odgovor je: ‘Da bismo videli kako se nekada živelo’.

„Tek kad im skrenemo pažnju na univerzalnost njegovih stihova, i pitanja koja postavlja – mogu li se osećanja izraziti rečima, može li ljubav biti lekovita, da li srca strepe u najvećoj sreći, oni počinju da povezuju njegovu poeziju sa sopstvenim iskustvom”, kaže ona za BBC na srpskom.

Tada se širi njihovo interesovanje za Zmajevu poeziju, posebno kada saznaju za gubitak supruge i dece, i zbirku „Đulići uveoci”, koju žele da pročitaju, iako nije u programu.

Pored ljubavnih pesama, osnovci tumače i „Svetle grobove” i satiričnu pesmu „Jututunska juhahaha”.

„Dok su Đulići usmereni na razgovor o osećanjima, „Svetli grobovi” navode decu da razmišljaju o tome šta je to po čemu se ljudi vinu u večnost, koga i zbog čega sve pamtimo.

„Odnedavno je u programu „Jututunska juhahaha”, koja nam daje priliku da pričamo o samovolji vladara, pasivnosti podanika, mogućnostima da satira i književnost bilo šta promene. Tako proučavanjem Zmaja u osnovnoj školi deca prelaze put od pouke, koju usvajaju kroz pesme koje rade u mlađim razredima, do razmišljanja o univerzalnim pitanjima”, kaže.

Da Zmajevi stihovi bude različite asocijacije i vode decu u različite interpretativne pravce potvrđuje i Vuk Žikić.

Kao predavač u OŠ „Dr Dragan Hercog”, on drži časove učenicima koja su smeštena na Institutu za mentalno zdravlje, sa kojom između ostalog čita „Pesmu o pesmi”.

„Gde je bola, gde je jada – Pesma blaži;Gde se klone, gde se pada – Pesma snaži;Gde su ljudi dobre ćudi – Pesma s’ ori; Što ne možeš drukče reći – Pesma zbori;Gde utehe nema druge – Pesma stiže,A gde sumnja sve obori – Pesma diže.“

„Iz ove pesme biramo delove koji na decu ostavljaju snažan utisak, jer mogu i da se poistovete i da pronađu utehu i nadu.

„U tom smislu Zmajeva poezija, kao i svaka vrhunska poezija, može da bude lekovita”, kaže Žikić.

Empatija kao lek

Iako su Čika Jovine pesme za nijansu didaktičnije u odnosu na savremeno stvaralaštvo, njegovi stihovi su mnogo više od čiste pouke, veruje Vladimir Vukomanović Rastegorac.

„U Zmajevoj poeziji naći ćete dosta empatije za ono što se deci dešava u njihovom malom životu koji njima deluje veliko, kao što nama deluje naš.

„On se saživljava sa pozicijom deteta tako da mladi čitalac pronalazi pitanja ili probleme koji ga muče, dok istovremeno zadržava i figuru odraslog, koji će reći kada je nešto moralno pogrešno. ali na blag način, koristeći humor. U spoju te dve stvari može se pronaći lekovitost”, dodaje.

Ovaj profesor Učiteljskog fakulteta već nekoliko godina drži kurs studentima o načinima na koji tumačenje poezije za decu može biti „most” između odraslih i mladih za pokretanje razgovara o teškim iskustvima kao što je smrt.

„Tumačeći pesmu i razgovarajući o osećanju nekoga trećeg, možete da osvetlite ono što dete oseća i razloge zbog kojih se tako oseća”, kaže.

Među pesmama koje mogu otvoriti prostor za takvu vrstu razgovora nalaze se i Zmajevi stihovi koje govore o smrti životinja i odraslih.

Vukomanović Rastegorac, koji je autor knjige za decu „Bajka o smrti”, veruje da su odrasli skloni da potcene mlade.

„U tematskom smislu, skoro da ne treba praviti razlike među pisanje za decu i pisanje za odrasle.

„Naravno, u dečijoj književnosti izbegavate scene ekstremnog nasilja i slično, i koristiti jednostavne reče i rečenice.

„Ali možete da pokrenete sve ili najveći deo onih problema koje imaju odrasli. Jer, decu muče ista pitanja, možda samo na nekoj drugoj ravni”, kaže.

Ljubivoje Ršumović veruje da „sva deca, svi mladunci, u sebi nose smisao i božji imperativ igre”.

„Da bi neko bio dečiji pisac, mora biti stvaralac sa maštom koja proizilazi iz takve igre kojoj on robuje.

„Kada je jedna koleginica pitala Duška Radovića – kako treba pisati za decu, odgovorio je: ‘Isto kao za odrasle, samo mnogo bolje’. To važi za sve nas koji pišemo za decu.”