Talasanje Srbije Dušana Mašića – prvo poglavlje

Piše: Dušan Mašić, knjiga je objavljena 2006. godine u izdanju Samizdata

Učili su nas svojevremeno na časovima biologije da kada stavite žabu u vodu i zatim posudu zagrevate dok voda ne proključa, da će se žaba skuvati a da ona toga neće ni biti svesna. Možda je tako i sa odrastanjem. Daj grupi dvadesetogodisnjaka radio i posle petnaest godina oni neće ni primetiti da su odrasli. Ili se ovaj ¨zakon radio odrastanja¨ može primeniti samo u Srbiji i samo u slucaju Radija B92? A možda ključ leži u ¨katalizatorima¨- proganjanju, pretnjama, zatvaranjima, prisluškivanjima… pokušajima ¨starijih¨ da nama koji smo u okrilju B92 pronašli način da ostanemo normalni, pokažu put za odlazak iz ove zemlje. Da nas nateraju da postanemo deo virtuelne Srbije u kojoj i dan danas nesuđeni lekar, a sada konobar iz Njujorka, polemiše sa frizerkom iz Toronta, koja je diplomirala arhitekturu, da li se u Hagu sudi Miloševiću ili srpskom narodu.

Kada sam 15.maja 1989. ušao u zgradu Doma omladine Beograda (DOB), na čijem se drugom spratu nalazila ¨redakcija¨ Omladinskog radija B 92, prvo što sam primetio je da- lift ne radi. Za nekoga sa sto i više kilograma možda dovoljan razlog da odustane, tim pre što je ¨studio¨ bio na petom spratu. Ali, popeo sam se i tu ostao.

Dušan Mašić je umro u 56. Godini života. Osnivač i urednik Radija B92, saradnik NINa, dopisnik Glasa Amerike, radio kao konsultant za razvoj medija u BBCiju.

Nepunih mesec dana pre toga primljen sam na audiciji u redakciju Indexa 202, studentske emisije  u okviru Programa 202, gde su svakoga dana studenti, uglavnom manje uspesni,  imali sat vremena da kažu šta oni smatraju da je važno. I to skoro slobodno.  Tada sam prvi put sreo Milicu Kuburović koja je na prijavnici Radio Beograda potvrdila da sam ja zaista Dušan Mašić i da su me oni zaista pozvali da dođem kod njih u redakciju. Milica je imala 20 godina, tri manje od mene, sva u crnom sa jakom šminkom. Već je dosta dugo radila u Indexu i skoro da je došla do statusa urednika emisije. U svakom slučaju bila je jedna od najmladjih, a takvi obično idu da dočekuju goste. U narednih nekoliko dana upoznao sam i ostale zvezde Indexa 202: Saša Kovačević, Saša Žigić, Aleksandar Vasić, Zoran Mamula, Srba Bogdanović, Voja Žanetić,  Dule Novakov..sve urednici emisija, zatim uslovno rečeno rezerve Dragan Đilas, Milica Kuburović, Slavica Jovović, Milica Delević…. naravno i glavnog urednika Nenada Cekića, ali on obično nije imao vremena da baš puno priča sa ¨početnicima¨. A ja sam stvarno to i bio. Nikoga od njih nisam poznavao od ranije, osim onog sto se kaže ¨sa radija¨, nisam imao ni ¨vezu¨, jednostavno sam bio uspešan na testu opšte kulture, a izgleda da su pronašli nešto zanimljivo i u tekstu koji sam pisao na audiciji, ne sećam se više na koju temu, pa su odlučili da me pozovu. Moj rad u medijima se pre toga svodio na par tekstova u lokalnom opštinskom listu o rukometnom klubu za koji sam igrao. Radio sam i na razglasu u osnovnoj školi i malo je falilo da budem i urednik. Pohadjao sam i jednu omladinsku novinarsku školu. Ali, voleo sam medije. Redovno sam čitao novine, gledao televiziju, ali najviše slušao radio. Više govor nego muziku.  Rad u Index svodio se na 2-3 odlaska nedeljno, obično da urednik kaže da ga ne zanima ono što sam ja imao nameru da uradim, a za ono što je njima trebalo da se uradi uvek je bilo dovoljno ¨iskusnijih¨. Možda bi se zbog takvog pristupa ne baš ni tako mladom, ali definitivno upornom ¨talentu¨, moja novinarska karijera brzo završila, te bih se možda ozbiljno posvetio i studijama tehnologije i danas mućkao bog će ga znati šta, da se nije pojavio prostor u obliku Omladinskog radija  B92.  Tu sam upoznao sve dobre, manje dobre i ostale junake ove priče. Od čistačica i kafe kuvarica do vodećih domaćih i svetskih političara, intelektualaca, novinara,  muzičara, umetnika….Oni su ti koji su od B92 napravili ono što je on danas. Oni su ti koji će mi pomoći da vama, koje zanima priča o radiju B92 i Srbiji devedesetih, tu priču i ispričam. A vi ste bili  značajniji deo te priče od mene.

U aprilu 1989. svi su u Indexu pričali o omladinskom radiju. Znalo se da ce početi sa radom 15.maja u podne, ali se nije znalo kako. U toku su bili razgovori ¨velikih¨urednika o kojima mi ¨početnici¨nismo znali ništa. Nismo znali ni da se sama ideja o omladinskom radiju javila nekoliko godina ranije. Možda više iz zavisti nego zbog potrebe. Naime, Zagreb i Ljubljana, veliki gradovi tada velike Jugoslavije, imali su svoje radio stanice. U Ljubljani Radio Študent a u Zagrebu Omladinski radio 101. U Beogradu se sve svodilo na jednu omladinsku i jednu studentsku radio emisiju. ¨Ritam srca¨ koji se emitovao na Studiju B i ¨moj¨ Index 202. Bilo je tu i nekoliko omladinskih novina, oko kojih se svremena na vreme dizala velika prašina. Više medju onima koji su te novine pravili, nego kod onih koji su ih čitali. A Beograd, prestonica, nije mogao da ima svoj omladinski radio. Gorica Stanković (kasnije Nešović) bila je krajem osamdesetih poznato radijsko ime. Par godina starija od mene, a ¨veeeeeeliko¨ ime. Uvek vesela, puna energije. Onako omalena, stalno je zujala kroz redakciju i širila neverovatnu količinu pozitivne energije. U njenoj glavi ideja o radiju rodila se mnogo ranije:

¨Mi smo bili prilično isfrustrirani činjenicom da imamo dve omladinske emisije u Beogradu, a nemamo radio¨ priča mi Gorica. ¨Uvek nam se činilo da nam je to mnogo malo, a i nije ¨naše¨. Jedno 4 godine pre osnivanja radija B92 sedeli smo u ¨Suncu¨ ( znameniti restoran u podnožlju DOB-) sa Radomanom Kanjevcem (tada urednik INDEX-a). Prvi put u životu smo imali sastanak. Redakcije Ritma srca i Indexa 202 organski se nisu podnosile .Nismo imali prosto dodirnih tačaka. Index je stalno nas ¨pljuvao¨, kako smo mi klinci, manje postojimo od njih, itd,itd. Znam da je prvi put bio taj razgovor i to na temu da  postoji neka ideja, inicijativa da zajedno napravimo radio. A, kad će to da bude? Kaže ,pa za jedno 4 godine . Uuuuuuu! To je bio  žešći bedak, kao, ko će to tolko da čeka.  Steva Vuletić nam je bio u to vreme urednik i on je bio predsednik sindikata u GKSSO-u. I mi smo stalno pričali, Stevo daj malo u strukturama, kod ovih dole na drugom spratu..poguraj . I onda je počelo inteziovnije da se priča da je moguće da ćemo imati radio, da ćemo ga dobiti, a kad- niko nije znao da kaže.¨

Za osnivanje radija morali su, što bi se reklo, da se steknu mnogi uslovi. Nije bilo samo dovoljno da postoje ljudi koji bi na tom radiju radili. Sve je , kao uostalom i danas, zavisilo od politike. U zakonu nije postojala mogućnost da se osnuje privatna stanica. O nezakonitom emitovanju tada se nije smelo ni razmišljati, a kamoli da neko postavi predajnik i počne da emituje. Što se toga tiče, Jugoslavija je bila ozbiljna država. Ne ko danas, kada svakom mesaru,poslastičaru ili kafedžiji otvaranje radija nije ništa ozbiljniji ¨greh¨od sitnog zakidanja na računu. Savez komunista je kontrolisao je sve: državu, vojsku, policiju, sport, kulturu, medije…živote svih nas. Od malih nogu su nas učili da su oni koji su bili protiv Tita i Partije odavno emigrirali. Sa njima su se po raznim inostranstvima obračunavali naši ¨najbolji¨ljudi iz DB-a među kojima je bilo, kasnije će se ispostaviti, veoma dobrih pljačkaša banaka i ubica. To nas mlade nije puno zanimalo. Naše je bilo da učimo, možda i na neku ¨dobrovoljnu¨ radnu akciju da odemo, a za ostalo će se već neko pobrinuti. Ako si dobar primićete u Partiju, a onda je tu i zaposlenje, stan, krediti…pa zar ti treba još nešto. A šta ako nisi dobar ? E, i onda će se Partija brinuti za tebe, doduše uz malu pomoć ¨narodne¨milicije i sudija koje su ¨u ime naroda¨ radile sve sto im se kaže. Ja nisam bio član Partije. Nisam išao ni na akcije. Od ¨društvenih¨ akcija nosio sam zastavu Grčke u sred Knez Mihajlove u pratnji sarajevske olimpijske baklje 84-te. Išao sam ranije i da  dočekujem druga Tita ma odakle se vraćao. Igrao sam rukomet, bio odličan djak, tu i tamo pomagao slabijima. Kao takav sam zaglavio u Štipu (Makedonija) na odsluženju vojnog roka od 15 meseci. Nesrećna generacija 85-86. Osma sednica me je mimoišla na prvoj godini studija i tek sam kasnije morao  da učim ko se tu sa kim obračunavao. A tu je zapravo počelo sve ono što nas je kasnije snašlo, a što mi ¨obični¨gradjani nismo mogli  bilo da saznamo bilo da spoznamo. Pucanja unutar Partije bilo je i ranije, ali sada je na čelo došao čovek koji će zagorčati živote stotinama hiljada ljudi. Neke će oterati van zemlje, mnoge na žalost u grob. Mene je izgleda Milošević uterao u B92 i za to bi valjda trebalo da mu budem zahvalan. Ako čita ovu knjigu u haškoj tamnici, eto, neka zna da sam mu zahvalan. No, da se vratimo politici koja je omogućila nastajanje moje druge kuće.

Prvi ¨političar¨ sa kojim sam došao u kontakt bio je Dragan Pavlović, predsednik beogradske omladine (GKSSO). Kasnije će Dragan biti i prvi demokrata Mladenovca, poslanik DS-a u srpskom parlamentu, jedan od bitnijih ljudi oko Zorana Djindjića u vreme dok je bio premijer. Od Dragana ću kupiti i drvene police tokom sankcija, jer je on imao i fabriku nameštaja. Uvek otvoren za priču, visok, i sa izrazom lica iz koga nikada nisi mogao sa sigurnošću da kažeš šta misli. Objasnio mi je kako su se to sticali ¨uslovi¨ za nastanak B92.

¨Ja sam u nekom formalnom smislu bio vlasnik te omladinske redakcije ¨Ritam srca¨ koja je  radila u okviru Studija B.¨, kaže Pavlović. ¨Zakoni su bili takvi. Među novinarima i mlađim ljudima funkcioneri nisu bili omiljena pojava.  Na samu funkciju  predsednika gradske omladine došao sam u nekim čudnim okolnostima  u Srbiji,  kada je posle tog Titoističkog perioda na prostoru bivše Jugoslavije nastala izvesna liberalizacija ali i narastanje nacionalnih politika  gde se tadašnja elita od radničke avangarde transformiše u nacionalnu. Zadržava se ista tehnika vladanja i počinju ozbiljne manipulacije. Pošto je omladinska organizacija bila deo sistema i funkcionisala u jednom zatvorenom krugu  gde se medisjki prostor otvarao samo kao dekoracija ili protokol, gde je sistemu bilo važno da predstavi prisustvo mladih, smatrao sam da je jako važno da se nešto u toj medijskoj sferi promeni. U čitavoj bivšoj Jugoslaviji prva kritička misao se javljala  u omladinskim medijima. U Sloveniji je to bila Mladina, u Zagrebu Radio 101.¨

Kako je tekao sam proces osnivanja B92?

¨To je sve bilo stvarano oko ¨Ritma srca¨¨, nastavlja Pavlović.¨ Uključili smo Index , koji je bio studentski program, da bi sprečili udar sa Univerziteta koji je bio pod uticajem Mire Marković. Radilo se o taktici da čitav projekat bude jači. Krenili smo sa predlogom eksperimentalnog programa koji je trebalo da zameni majske susrete mladih i napravili smo program koji bi obeležio te dane. To je smišljeno u krugu nas omladinskih funkcionera i samih novinara. Ideja jeste bila da se pravi radio , ali ovo je bio dobar povod da se počne. Mi smo uspeli da u odnosima redakcije i rukovodstva omladine kojoj sam ja bio predsednik eliminišemo problem političara koji su želeli da medij podrede potrebama svoje promocije. To je možda bio i ključ uspeha. Jer, ispalo je da sistem pravi nešto sto je očigledno protiv njega. To je bilo apsurdno, ali to je bilo jedino moguće, jer niko nije po zakonu mogao da pokrene privatnu stanicu. Neki su mi govorili da sam mazohista jer sečem granu na kojoj sedim, pravimo nešto što nas ruši, a kod nekih novinara bilo je i nepoverenja u stilu  kako to da su odlučili da nas puste da radimo. Ja sam bio ubeđen da čitava stvar može da uspe samo ako se tako postavi. Potpuna autonomija redakcije da bi postojala podrška ne samo redakcije vec čitavog tog demokratskog mnjenja,  kojoj se  ta redakcija obraćala,  i distanca od sistema.¨

Na čelu te ¨zajedničke¨ redakcije B92 nalazili su se Veran Matić i Nenad Cekić. Njihovi putevi ukrštaće se i razilaziti u više navrata tokom 15 godina. Postaće sinonim za protivnike na medijskom nebu Srbije, mnogo žešći nego recimo oni iz režimskih i nezavisnih medija. Veran je bio nekrunisani lider ¨Ritma srca¨. Svi sa kojima je on radio smatraće ga ¨ocem radija¨. A šta mu onda dođe Cekić? Nebitno. Verana sam upoznao ubrzo po početku rada na radiju. Bio je stariji od svih nas, na pragu tridesete. Stalno je nešto pisao ili čitao. Tu je bilo i obavezno pivo i cigareta. I jedno i drugo će nestati sa njegovog stola u godinama koje će uslediti. Zameniće ih kompjuter. Uvek spreman na šalu, dečak iz okoline Šapca zarobljen u telu tridesetogodišnjaka. Srednjeg rasta, sa gustom bradom i kosom, haosom koji ga je okruživao i najrazličitijim temama o kojima je želeo da razgovara sa svima koji su to želeli. Satima ako treba. Večito u farmerkama i košulji, ako ni zbog čega drugog onda mi se zbog toga svideo na prvi pogled. Uvek sam imao problema sa ljudima koji nose kravate, kao u ostalom i sa samom kravatom. Veran je bio taj oko koga se sve vrtelo. Po ceo dan je sedeo u DOB-u, a kada nije bio tu znalo se da je u ¨Suncu¨. Bio je oženjen Lolom  i imao  malu Anu, i po tome se razlikovao od svih nas. Kao i po stažu. Već godinama je bio u ¨Ritmu srca¨, pisao je za Mladinu, javljao se za zagrebački 101 i ljubljanski Študent. Pisao je čak i skečeve za ¨Nedeljno popodne¨ RTS-a. Šuškalo se da se mnogo druži sa nekim što domaćim što stranim disidentima. A opet, niko nije mogao da kaže jednu ružnu reč o njemu. Po posvećenosti novinarstvu mogu reći da mi je bio i uzor. Uostalom, on je prvi ¨pravi¨novinar sa kojim sam došao u ozbiljniji kontakt. Ubrzo će se tu naći i Ljuba Stojić i Aleksandar Tijanić u NIN-u, ali Veran je bio taj koji bi mogao da bude opravdanje za 12 i više sati dnevno koje sam počinjao da posvećujem novinarstvu. Sam mi je kada smo pričali za ovu knjigu priznao da je to jedini način na koji se mođe doći do cilja koji sebi zacrtaš:

¨Kada nešto jako želiš, to najverovatnije i uspeš da uradiš. Mi smo svi jako želeli da napravimo radio, pre toga smo jako želeli da napravimo dobar Ritam srca, želeli smo da napravimo nešto dobro i lepo u ovom gradu. Kada želiš nešto onda dosta stvari podrediš tom cilju. Uvek se nadje neki način. Da li je on regularan ili ne…B92 je uvek dosta pažnje posvećivao subverzivnosti. Upravo tim strategijama koje su mimoilazile te uobičajene kanale. Najveći deo sopstevenog opstanka zasnovao je na tim subverzivnim strategijama. Izmedju ostalog i na strategiji stvaranja paralelnog života, koji je prvrnstveno imao za cilj da sačuva normalnost svih nas koji smo učestvovali u tome.¨

A koliko su zbog svega toga ispaštali oni koji su Veranu bili najbliži? Lola, Ana i kasnije Đorđe.

¨Mi smo ušli u brak i osnivanje porodice a da ni ja ni Lola nismo imali stalni posao. Bili smo podstanari i više nismo imali nego što smo imali. Povrh svega brinuli smo i za moju bezbednost. Prvi signali koje smo počeli da dobijamo da sam pod paskom DB-a  bili su još 87. kada su pripadnici DB-a dolazili kod mojih komšija na posao da se raspituju o meni. To je na neki način bio pritisak da se izolujemo kao porodica, i da se dobiju informacije o tome kako i od čega živim. Kada sam sada pogledao dosije video sam da sam tada bio i prisluškivan u bar dva navrata. Jer, dosije koji sam video je , kako rekoše, “oštećen”. Porodica je osećala da postoji tenzija , ali mi smo uvek nastojali da se ti pritisci tretiraju kao nesto normalno, kao nešto što je naš izbor i cena koja mora da se plati. Nismo imali nekih porodičnih kriza koje su nas stavljale pred izbor da li ćemo nastaviti da živimo zajedno ili ne zbog svega onoga sto sam radio. Postojala je rešenost da se izdrzi . U julu 89 sam dobio stalni posao. Sada me pitaju da li bih sve radio na isti način. Uradio bih puno toga ponovo, ali bih u svakom slučaju pokušao da pronadjem više prostora  za porodicu. Kada imate represiju i ozbiljne pretnje, jedino od čega vam sve zavisi je pitanje šta će se dogoditi sa vašom porodicom i kako će ona to podneti. Ne znam koliko sam imao pravo da ih toliko izlazem  riziku? Opravdanje mnogih naših kolega je bilo ¨imam porodicu i zbog toga moram da radim ono što radim .¨

Kako je Lola trpela to što te nije bilo od jutra do mraka?

¨I pre nego što je osnovan B92 moja posvećenost poslu  bila je ozbiljan problem. I kasnije, to je uvek bio deo naše priče. Jas sam po povratku kući bio potpuno samleven , potpuno opterećen problemima, a onda su to osećali i Lola i deca. Stalno smo o tome razgovarali. Nekada se i svadjali. Nikada nismo došli do onoga  “ja više ne mogu ovako”. Najozbiljniji razgovori su bili kada sam ja povećavao doze alkohola. To je bila ozbiljna tenzija, ali smo i to rešili.¨

Potpuno drugačiji utisak ostavljao je ¨moj¨ urednik Nenad Cekić. On mi je nekako ličio na one pionirske instruktore koje su nam svojevremeno slali u osnovnoj školi da nas ¨uče životu¨. Mladji od Verana, delovao je mnogo ambicioznije. Nosio je onu kožnu ¨politkomesarsku¨torbicu preko ramena.  Bio je najmlađi urednik jednog omladinskog medija, I to ne bilo kog već Indexa 202. Nije bio član Partije, mada su mnogi mislili da jeste. Pod njim je zvanično bilo i Indexovo radio pozorište, za koje su znali i oni koji radio nikada nisu slusali. Svakoga ponedeljka po kancelarijama se prepričavalo kako su tamo neki klinci ¨opalili¨ po onom ili onom. Za ljude iz ¨Ritma srca¨to je bio prizemni humor, na prvu loptu, ali to je bilo ono što se slušalo, sviđalo se to nekome ili ne. Ne mogu da se setim svog prvog razgovora sa Cekićem, ali nije mi odavao sliku nekoga na koga bih mogao da se ugledam. I u samoj redakciji Index-a bilo je onih koji se nisu baš najbolje slagali sa šefom. Razlika od dve ili tri godine tamo je puno značila. Tako je Nenad uvek bio okružen ¨starijima¨ što je donekle i logično, jer su oni bili tu duže. Sada sve to deluje pomalo smešno jer su ti ¨stariji¨ imali 25 ili 26 godina. Cekić je voleo da pokazuje koliko je ozbiljan i važan. I kada smo posle 15 godina pričali o osnivanju B92 nije se ustručavao da sebe istakne u prvi plan.

Ideja o osnivanju nekog radija prvo se javila na nivou univerziteta, jer su postojale neke analogne stanice u Sloveniji – Radio Študent i MARŠ u Mariboru. Postao sam član predsedništva UKSSO u  vreme čuvenog slučaja Student. Ja sam bio jedan od retkih koji je glasao protiv spaljivanja. I tu mi je zapravo bila ideja da pokušamo preko institucija sistema, jer nije se moglo drugačije,da napravimo studentski radio. Na nivou grada je počelo da se razmičlja o tome godinu dana kasnije. Ako se dobro sećam Veran Matić je bio predsednik komisije za informisanje GKSSO. Prva ideja je bila da bude studentski radio, međutim ,odmah se i gradska omladina uključila u tu ideju. I kad je meni istekao taj jednogodišnji mandat u Univerzitetskoj omladini oni su hteli iz nekog razloga da me  delegiraju u gradsku omladinu. Ja sam pitao: ” Šta ja tamo mogu da radim? Ja nisam zainteresovan za politiku”, a oni kažu ”Idi ganjaj to tvoje s radiom, možda može”. I tu sam sreo Dragana Pavlovića. Pojavio sam se kod njega sa tom idejom, mi smo pričali, on je pričao sa ljudima iz Ritma srca i onda zadužio mene da napravim taj elaborat o društveno-ekonomskoj opravdanosti, to je tada bilo mužno. Bilo je potrebno naći perspektivu iz koje bi to bilo društveno prihvatljivo. Da prošvercujemo ideju koja će se prihvati u komunističkoj javnosti, a ne samo u ovoj alternativnoj, koja je već tad bila dovoljno jaka, ali nije imala institucionalne mogućnosti da pokreće radio stanice. Mi smo smislili da tu radio-stanicu poklonimo Titu na dar za 25. maj.¨

A Tito je već osam godina bio mrtav.

Koliko je osnivanje radija B92 upravo u vreme pada komunizma u Evropi  moglo biti značajno za demokratizaciju Srbije?  Dušan Janjić, jedan od srpskih intelektualaca koji će se više od decenije boriti protiv Miloševića,  smatra da komunizam u Srbiji nije ni pao i da je B92 proizvod sukoba unutar komunista.

¨ B 92 je  plivao izmedju tog sukoba Stambolića i Milosevića, posto je bio pre svega omladinski radio. Kako Milošević nije uspeo da ovlada svim strukturama omladinske organizacije, iz nje su se razvili razni samostalni projekti, a jedan od tih projekata, mislim i najuspešniji je B 92. Ali takav jedan projekat je i Nova demokratija, takav projekat su i serije izdavačkih poduhvata koje je vodio Kazimir Ćurguz . Dakle, hoću da kažem da je on nastao unutar tog slabljenja komunizma u Srbiji i da je nekom srećom to bilo na primer u jednom stabilnijem građanskom društvu, verovatno bi B 92 bilo glasilo reformisanih komunista. To nikada nije bilo glasilo antikomunizma, ali bilo je otovreno za sve. Tako da ga ja ne vidim kao nešto što je rušilo komunizam, jer to što je rušilo komunizma bio je Milošević. Čak i dan danas u ¨Kažiprstu¨ i tim specijalnim emisijama  vi imate zapravo puno onih koji su na neki način socijalni gubitnici zbog raspada Jugoslavije. Oni jesu po retorici ispred sadašnjih političara koji su konzervativni. Oni govore o Evropi, o građanskom društvu, ne govore o komunizmu i klasnoj borbi, ali u suštini se vidi da oni imaju teskobu zato sto žive u jednom okviru… i to je još jedna dimenzija kod B 92, da je on bez obzira na sve to šta je prolazilo i što je držalo tu nacionalnu liniju , pratio šta se dešava u srpskoj naciji  i uvek bio otvoreniji,  izlazio iz toga.¨

1989. godina bila je jedna od prelomnih u svetu. Protest na Tjenanmenu, pad berlinskog zida, pad Čaušeskua. A kod nas se ¨dogadjao narod¨ kako je to lepo izmislio za potrebe Miloševića Milovan Vitezović. Gazimestan. Na velika vrata ušli su nacionalisti, neki sa kokardama neki sa petokrakama. Milorad Vučelić, najpre novinar a kasnije i političar, i danas brani Miloševićevu politiku. Upoznao sam ga u NIN-u krajem 89-te, gde sam honorarno radio. Sećam se da je moj prvi zadatak bio da napravim hronologiju najznačajnijih dogadjaja te godine, koju je on potpisao. Tada je nosio zelenu ¨vjetnamku¨.  Ubrzo će nam se putevi potpuno razići. On će iz NIN-a otići u RTS i SPS, a ¨vjetnamku¨ će zameniti skupa odela.

Razgovor za ovu knjigu vodili smo u njegovoj kancelariji u skupštini Srbije, u okviru poslaničkog kluba SPS-a. Spremao se za unutar partijski obračun sa Ivicom Dačićem. Delovao je pomalo umorno, ali i dalje odlučan da odbrani ono u šta veruje.

¨Znate, u  suptilnijim analizama, koje nisu ove naše analize koje su opterećene  ideologijom i stereotipima, u ozbiljnim knjigama koje razmatraju danas iskustvo zemalja u tranziciji – nacionalizam se ne uzima kao nešto potpuno negativno jer se smatra da bez te njegove energije ne bi bilo ni promena.¨, u jednom dahu kaže Vučelić, govoreći o godini u kojoj je nastao B92. ¨Naime to je iskustvo istočnoeropskih zemalja, naravno i Češke i Poljske gde je nacionalizam bio motor, bio jedna vrsta pokretača,  a ta energija promena bila  je koncentrisana kod njih. Kod nas je bila jedna nevolja, to jedno istorijsko tlo sa istorijskim iskustvima dve Jugoslavije , koje su bile koncipirane na tako nesretan način da su po Ustavu počivale na jedinstvenom  Savezu komunista. Ja mislim da je naš epohalan događaj koji se dogodio, a to je faktiki i naš pad Berlinskog zida, pad i rasturanje Komunističke partije, poslednji Kongres Saveza komunista Jugoslavije. Tad je bilo jasno da se raspada Jugoslavija. Dok je postojala jedinstvena ideologija postojala je i Jugoslavija, kad nije posotjala jedinstvena ideologija i Savez komunista raspala se i ta država. E tu se onda javljaju one stvari koje su stvarno sporne. Ja mislim da mi tada nismo razumeli šta je važno za Srbe. Tu se religija umešala i došlo je do jednog nesretnog ispoljavanja tih raznih nacionalizama koji onda sa margine polako sa krahom te ideologije ulaze u središte političkog života. Dakle, ja ga ne smatram do kraja negativnim, ali smatram jedno baštinjenje četničke ideologije štetnim. Zato što se sa tim me može u Evropu.¨

Paralelno sa idejom o osnivanju omladinskog radija, osnivana je i omladinska televizija. OK kanal uspeo je da opstane samo par meseci, ali iz njega je kasnije praktično nastao Treći kanal RTS-a. Ovaj projekat vodili su Peca Popović i Radoman Kanjevac, dok je za politički sadržaj bio zadužen Milorad Vučelić. Oba projekta imala su jedan zajednički cilj- razbijanje svih tabua.

¨Možda je najsimptomatičnije bilo to što je na  tadašnjem OK kanalu govorio Milovan Đilas.¨,nastavlja svoje sećanje na 89-tu Milorad Vučečić. ¨ To je bio prvi njegov javni nastup na nekoj televiziji. Milovan Đilas nije recimo uopšte verovao da će ući i studio, da ćemo snimiti i emitovati emisiju. Prvo veče emisija je bila zabranjena od strane Ristića i Mitevića, ali onda je dan kasnije bila emitovana. To vreme  je bilo značajno po književnim novinama, Zvezdara teatru kada se pozorište otčepljivalo, kad smo postavljali  komade o Nediću i Profesionalca. Živo, živo, živo vreme što se tiče te kritičnosti. Značajno je što su relativno mladi ljudi iz off-a bili politizovani. Oni su sa tim svojim rokerskim iskustvom bili angažovani. To je počelo u Studentu, već krajem 60-tih godina, pa onda preko Vidika, preko omladinskih novina, stvarao se jedan novi kritički duh, jedan novi senzibilitet , koga mislim danas kada su mladi u pitanju, na taj način nema. To je  vreme radikalnih pozorišnih predstava, politizacije pozorišta, velikih dijaloga,  kritičkih preispitivanja , jedno burno vreme, jedno veliko vreme.¨

Za dramaturga Borku Pavićević osnivanje B92 predstavljalo je veliko ohrabrenje. Borka nikada nije mogla da ostane neprimećena. Smirenim, reklo bi se majčinskim glasom, sa puno emocija i stranih reči, pričala mi je o tome kako je ona doživela početak omladinskog radija i vreme u kojem je nastao:

¨Prvo je važno to što nemam nikakav taj redukcionistički generacijski princip. Mislim, on obično znači da se čovek debarasira od odgvornosti. Kad kažeš –Ajde, mladi ljudi! – to mi je, onako, odvratno. To se mi stariji izvlačimo, želimo da se maknemo sa vetrometine. To što se nešto osnovalo u tom sistemu užasno je mnogo značilo. Pokazalo je put kojim ti možeš sam ili s grupom ljudi da uradiš nešto što je do tada bilo neuobičajeno. To je bila 89-ta, godina u kojoj je pao Zid. Prvi ko to uopšte nije shvatio bio je Slobodan Milošević.  Mi smo u to vreme počeli da živimo u jednom novom sistemu, prošla je VIII sednica, i mi smo u stvari počeli da živimo sa jednim čovekom, odnosno jednim autokratom  – a naročito plus njegova supruga – koji prosto nisu tu vrstu promene hteli da uvaže i mislili su da oni treba da sačuvaju svetu vatru lenjinizma i onoga svega što se ceo drugi, taj deo istočnog sveta debarasirao.Njima je baš bilo do toga stalo. Sad to mnogi objašnjavaju da je to bila samo želja za vlašću, ali baš tako je bilo. Imali smo vlast koja nije sve to razumela. I nije htela da razume. A onda je tu počelo ozbiljno neuviđanje, istorijski jedan prelom između te privilegovane pozicije koju smo mi nekada imali zahvaljujući hladnom ratu, zahvaljujući mnogo čemu, odnosima velikih sila… usledio je slom Jugoslavije, rat za razbijanje  Jugoslavije … To je bio jedan čizmaški udarac u ono najbolje što je u svemu tome bilo.Ja ću samo da se prisetim odbačene teze Ante Markovića iz ’91. kad je on rekao:”Prevedimo Jugoslaviju u celosti u novi sistem”. E , to je ono što se nije shvatilo.¨

¨Ja mislim da smo mi u to vreme imali jedan strašan hendikep zbog činjenice da je Slobodan Milošević simulirao pad berlinskog zida u Srbiji još 87.¨ priseća se tog vremena Veran Matić. ¨ On je u rušenju Stambolića, u promenama u Srbiji te 87., ubedio ljude da je to demokratizacija Srbije. Kada ljudi žive u jednom zatvorenom prostoru, u jednom okoštalom ideološkom sistemu, onda su skloni da svako pomeranje na političkoj sceni shvate kao veliku promenu, a posebno ako im se to sugeriše. To im se izuzetno sugerisalo kroz Politiku a kasnije i kroz RTS. Tako da smo mi u proces pada berlinskog zida ušli u jednoj situaciji kada to kod nas nije mogao da bude neki proces koji će ići kao lavina nego sa idejom da smo mi to već prošli. Mislili smo da je to sada proces za one koji su se nalazili iza čelicne zavese, tako da pad zida na razvoj događaja u Srbiji nije imao ni približno istu ulogu kao na ostale zemlje u Evropi. I to je strašan problem. Mi smo imali ozbiljnu kritiku nacionalizma Slobodana Miloševića , odnosno možda ne toliko nacionalizma koliko dogmatizma. Bilo je jasno iz svake njegove izjave i pojave da je on jedan dogmata koji može da stvori samo nešto veoma, veoma loše. Ali tada nismo shvatali koliko to lose moze da bud. Za mene je pad berlinskog zida 5.oktobar 2000. U Srbiji je berlinski zid pao 11 godina kasnije.¨

U takvoj atmosferi nastajao je Omladinski radio B92. Njegov direktni protivnik nije bio Milošević, već rigidni sistem raznoraznih organizacija kroz koje se jedino moglo doći do radija. Iako se još 83. ili 84. govorilo o tome da Beogradu treba jedan takav radio sve do 88. studentska i omladinska organizacija nije stvarno stala iza čitavog projekta.

¨To nismo dugo uspevali da realizujemo.¨,kaže Matić.¨ Sve dok nismo imali jedno liberalno rukovodstvo u GKSSO, koje je stalo iza toga. To rukovodstvo je krenulo putem slovenačkog rukovodstva. U tom rukovodtvu je bilo i dogmata, ali je bilo i ljudi koji su želeli da naprave nekakav pomak. Mi smo uspeli da ubedimo sve te ljude i da sa druge strane ubedimo studentsko rukovodstvo, to je radio Index, da se donese ta odluka i da se napravi eksperimentalni radio. Tada je vec bilo jasno da su te proslave Dana mladosti postale veliko opterećenje za omladinsku organizaciju. Oni su već postali svesni toga da je to sve malo blesavo, ali nisu znali kako da se izvuku. Stalno su u tim poslednjim godinama eksperimentisali. Pravili su nekakve modele koji bi trebalo da relaksiraju odnos sa mladima , da ne proizvode stalno nekakve kontra reakcije. Imali smo sečenje motornim testerama štafeta u Sloveniji i slične stvari. Zato su nastojali da prime sve nove ideje , ne vršeći čak ni neku veliku selekciju. Te godine na jugoslovenskim susretima mladih, tako se to zvalo, tu je bilo svakakvog kreativnog sveta. Mi smo to iskoristili i nekoliko meseci ranije smo dali predlog da se napravi eksperimentalni radio program  koji ce trajati 15 dana, da se ujedine omladinska i studentska redakcija i na tom talasu je prošla priča bez mnogo debate u tadašnjim komunističkim organizacijama. Možda čak nije bilo dovoljno pažnje sa te strane.¨

A kako je to izgledalo u ¨Ritmu srca¨?

¨Tada je još Stevan Vuletić bio šef Ritma srca.- nastavlja Matić. ¨ On je takođe učestvovao u toj priči. Prvi sastanci objedinjenih redakcija počeli su  negde u martu. Podelili smo ko će šta da radi. Dogovor je bio da pola urednika bude iz Indexa, a pola iz Ritma srca. Onda su ti ljudi počeli sami da prave svoje koncepte šta ce raditi u tih 15 dana  za koliko je postojalo odobrenje. To se sklapalo kao pazzl . Onda smo uveli redovne sastanke na kojima se vršila priprema . Tada smo imali jednu malu prostoriju na 5.spratu DOBa i jednu salu na drugom spratu. To je više bio jedan ad hoc projekat. Tada nismo znali da ćemo nastaviti da emitujemo posle isteka tih 15 dana.¨

Osim političke bilo je potrebno obezbediti i tehničku podršku. Nešto malo opreme je postojalo, deo je donet iz Radio Beograda, ali ključ je bio predajnik. To je bio zadatak za Nenada Cekića.

¨Nije to bilo lako.¨,priseća se Cekić, ¨Imali smo dosta dobru poziciju unutar Radio Beograda jer je Index 202 bio slušana emisija. Ali, nije bilo realno očekivati da će neko sad da nam dozvoli da postavimo svoj predajnik. Znali smo da to ne može tako, pa je čak bila ideja jedno vreme da to bude poseban program, ali unutar Radio Beograda. Otišao sam u tehniku i pitao koji  predajnici čemu služe. Jedan tehničar, više se ne sećam kako se zove, koji je bio blagonaklon, rekao mi je: ”Pe, evo, ovaj 92,5, on ne služi ničemu”.Pitaom sam:”Kako predajnik koji radi ne služi ničemu?”. ”Služi on za pokrivanje kao… nekih ovih, udolina”, kaže,”u Beogradu, ali u principu to je predajnik koji možete da dobijete… odnosno kanal koji možete da dobijete, a da se ne ošeteti sistem ”- tadašnjeg RTB-a, odnosno Radio Beograda. Onda smo krenuli u političku akciju.  Moj deo je bio da te iz Radio Beograda nekako izlobiram da oni to prihvate, jer kao mi smo dobra deca, njihovi smo – mi smo non-stop pravili neke gluposti, bili na tapetu, ali u principu nismo slovili za nekoga ko je nerazuman. Dragan Pavlović je tad bio član Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i on je imao obavezu da izlobira ove malo veće igrače od omladine. I to se zaista i desilo. Ja sam lično napisao prvi ugovor za 92,5 megaherca, koji je predvidjao tehničku saradnju na godinu dana i eksperimetalno emitovanje. Mogli smo da počnemo.¨

Dva tabora ¨Index¨ i ¨Ritam srca¨ pokušavali su da se naviknu jedni na druge. ¨Bili su kao ulje i voda¨, rećiće Nenad Cekić. Trebalo je odrediti i ko će čitavu stvar voditi. Formalno, Stevan Vuletić je bio šef ¨Ritma srca¨, ali se Cekić opredelio za Matića. ¨Kada se to kaže iz ove perspektive deluje zabavno, mislim s obzirom na našu međusobnu istoriju. Kada smo delili funkcije ja sam, moram da kažem, bio onako dosta velikodušan, pa sam rekao:”Dobro, dve redakcije i šta su najpribližnije funkicje, glavni i odgovorni. Ajde ja ću biti glavni, neka iz ¨Ritma srca¨ bude odgovorni urednik”, i tako se to delilo. Kao, iz ¨Indexa¨ su jedni, pa imaju svog urednika, ovi iz ¨Ritma srca¨ svog i mi se zapravo nikada nismo do kraja integrisali na početku rada, ali je to sve opet bilo novo i drugačije u odnosu na ono što se čulo do tada u etru.  Dragan Pavlović me je pitao:”S kim bi ti sarađivao? Da li sa Stevom Vuletićem?” Sa njim sam  inače sarađivao u Indexu 202 i nisam imao loša iskustva. Ali Steva je bio čovek,onako, malo zastarelijeg kova. On nije loš profesionalac, ali nije spreman na hazard.On bi više da to sve bude po pravilima, a ja sam mislio da su nama  potrebni ljudi koji će malo i da rizikuju . Me malo ,nego mnogo da rizikuju i da zbog toga treba da bude neko  mlađi. Taj mlađi je bio Veran Matić i to je bilo prihvaćeno bez naročitih problema, mada, Stevi nije bilo pravo. Njemu je isticao mandat na mestu glavnog i odgovornog urednika ¨Ritma srca¨. Veran je trebalo da bude imenovan za vršioca dužnosti. Bio je problem na nekom predsedništvu i onda sam ja ubedio te iz predsedništva, kao:”Ljudi, napravili smo radio. Nemojte sad da pravite problem, imenujte Verana”, i to je tako krenulo.

Ja nisam poznavao ni jedne ni druge, tako da sam sve to posmatrao po strani. Na neke velike sastanke nisam ni išao, jer se nama ¨mlađima¨ po stažu uglavnom govorilo šta treba da se radi. Za uređenje studija bio je između ostalog zadužen i Saša Mirković. Imao je 21 godinu i do tada je bio muzički saradnik. Samo četiri godine kasnije postaće direktor radija B92. Visok, crn, neizmerno vredan, odgovoran i pedantam. Od njega ste uvek mogli da čujete najsvežije tračeve iz beogradskog visokog društva.

¨Ja sam bio jedan od onih koji su lepili izolaciju u studiju neposredno pred početak emitovanja.  Tu je bio i šef tehnike Krle, Miroljub Krsmanović, i Miško Bilbija. Bila je nedelja i sutradan je trebalo da krene program.Nismo bili toliko vični  lepljenju tih sunđera i kartona za jaja koji su služili kao izolacija. Lepak  je pao Mišku na majicu i uništio je. Bio je jako besan. Takođe, pošto nismo imali fonoteku, nismo imali ploče, o CD-ima i da ne govorim, Miško je išao sa svojim crvenim jugom po gradu, i skupljao ploče po kućama. Mnogi od nas tada nisu imali ni vozačku dozvolu. Došao je kod mene i ja sam mu sneo sve  ploče koje sam tada imao.Te ploče sam kasnije držao u svojoj kaseti na radiju. Svi muzički saradnici su uglavnom koristili svoje ploče, delili ih sa drugima, dok nismo skupili  pare za neke prve ploče koje su postale vlasništvo kuće.¨

Uzbuđenje je dostiglo vrhunac 15.maja 1989. tačno u podne. Bilo je toliko sveta na petom spratu DOB-a da nisam uspeo ni da se probijem do tamo.

¨Sam program su otvorili Branko Greganović ( predsednik SSOJ-a)  i Dragan Pavlović , a voditelj je bio Saša Žigić¨seća se Veran Matić.¨  Bio sam presrećan. Nisam mogao da verujem da dobijamo mogućnost da sami upravljamo jednom moćnom institucijom kao sto je radio program.¨

¨ Ja sam mislila da će nam ga uzeti.¨ kaže Gorica. ¨ Prosto, da je to privremeno, dali nam malo da se poigramo, pa će nam ga uzeti. Ja sam lično imala tu bojazan u glavi. Ja takvu imam i prema detetu. A pritom,  ta radost da smo dobili radio, da ga MI imamo. I pitanje: Šta sad s njim da radimo?¨

Samog otvaranja seća se i Dragan Pavlovć.

¨Bio sam jako uzbuđen kao i većina ljudi koji su tu radili. Danas imate puno medija i nekako smo se navikli da se može čuti sve i svašta. Ali tada , ta mala liberalizacija koja se nije ogledala samo u političkim stavovima koji su prezentovani, već i po načinu na koji se sve radilo, gde su napuštene sve zvanične i krute šeme. To je bilo jako uzbudljivo. Još kada čujete da sutra svi pricaju o tome. Kažu ti priča se o B92 u SANU, u ambasadama, pričaju novinari…vidite da ste uradili nešto veliko, a u stvari ste se poigrali sa lošom tehnikom i uz malu prevaru pod firmom majskih svečanosti počeli da radite nesto važno.¨

Samo ¨dugme¨ za početak programa pritisnuo je Robert Klajn. On je uobličio većinu onih špica i džinglova po kojima je B92 poznat. Robert je čudo od čoveka. Nekoliko puta je dolazio i odlazio sa radija, ali je uvek ostajao ¨naš¨.  Visok, mršav, a jede za dvojicu. Što se tehnike tiče mogao je od svačega da napravi nešto što bi moglo da se iskoristi za emitovanje programa. Ni dan danas ne može sebi da oprosti što je u trenutku otvaranja programa gurnuo pogrešan ¨regler¨.

¨Sat pre početka programa mi smo još uvek lemili kablove i rasporedjivali opremu¨ seća se Robert Klajn.¨ Sve sam spremio. Na jednom magnetofonu najavna špica, na drugom reklama. Tu su bile i dve pesme. Znam da je reklama počinjala sa rečenicom ¨Od sada pa ko zna do kada…¨. Oko mene gomila ljudi. Kada je trebalo da krenemo pritisnuo sam pogrešno dugme. Umesto najavne špice pustio sam reklamu. Odmah sam ukapirao šta sam uradio i brže bolje pustio pesmu. Bila je to Disciplina kičme  i ¨Vreme je za pravdu, vreme je za istinu¨. Tako se nekako sve dobro poklopilo. Prvo što se čulo na B92 bilo je ¨Od sada pa ko zna do kada..Vreme je za pravdu, vreme je za istinu¨.

Od smaog početka svi su pružali maksimum, ne bi li to što se zvalo program bilo nešto najbolje na svetu. Za nas ništa drugo više nije bilo važno.

¨Ja sam cela treptala, ja to tebi ne mogu da objasnim, to je adrenalin na najvećem mogućem nivou.¨ i posle 15 godina uzbuđeno priča Gorica.¨ Dolazila sam od ranog jutra iako uopšte nemam nikakva posla  tu, ali prosto moram tu da budem. Nekako, da budem na nekom drugom mestu, to mi je bilo potpuno besmisleno. Ceo moj život zapravo se dešava  tu, na tom mestu. Onda smo dobili onu redakciju na drugom spratu. Kao, malo nam bilo ono gore,drvena vratanca od studija i ono sve sklepetano …ali ,prosto,osećala sam se kao kada bih sad recimo dobila milion funti i treba da smilslim kako ću ja njih da potrošim. Pazi, ja ih imam, ali još nisam počela da ih trošim. I to je ta jedna vrsta sigurnosti, radosti…sreće…. Ne znam, svega što ti očekuješ i planiraš, a ne znaš odakle da počneš. Mi smo se trudili, ali nismo imali mnogo pojma o tome ko nas sve sluša, ni koliko nas ljudi sluša. I da li je važno da nas sluša što više ljudi. Mi smo mislili da smo fenomenalni, iako smo se čuli u krugu od, ono otprilike, vidik oko Doma Omladine. I onda je bilo raznih onih nameštaljki: kontakt programi, pa se mi svi javljamo. Ne bi li neko ko vrti radio stanice natrčao, pa vidi neko se tu javlja, postoji neko dešavanje, neki program. Pa će se tako od usta do usta  preneti informacija da mi postojimo, pa će nas slušati i drugi.¨

Moj angažman je bio skroman. Delio sam rubriku ¨Dogodilo se na današnji dan¨ i uglavnom sam po ceo dan sedeo u dokumentaciji Radio Beograda i borio se sa prašnjavim ukoričenim kompletima Politike, Večernjih novosti i Borbe. Nisam iz odeće mogao da isperem taj miris starih novina. Tražio sam najbizarnije stvari iz naše bliže i dalje prošlosti. Ko je kome i kada slao kojekakve telegrame podrške. Šta su sve naši nesrvrstani prijatelji poklanjali Titu u raznim prilikama. A poklanjali su zaista svašta. Oni ¨odgovorniji¨ imali su u svojim glavama mnogo širu sliku o tome šta je program Omladinskog radija B92 trebalo da bude.

¨Mi smo tih 15 dana programa pripremali dva meseca¨ kaže Veran Matić.¨ Dogovorili smo se da napravimo što je moguće više progresivniji koncept. Za nas koji smo u svemu tome učestvovali to je bilo prirodno, jer su mnogi od nas radili za studentsku i omladinsku štampu. Mi nismo menjali naš odnos prema novinarstvu . Znam da smo pripremili intervju sa Milovanom Djilasom, koji smo emitovali nekoliko puta i to je bio prvi put da se Djilas mogao čuti. Onda smo pripremili razgovore sa disidentima, sa svima koji se glasom do tada nisu mogli pojavljivati. Dok smo sve to pripremali ja sam bio jako uzbudjen jer smo prvi put imali neku vrstu celovite slike. To više nije bio neki moj tekst u tamo nekoj novini, obično u Sloveniji ili Hrvatskoj, nego nešto što će biti tu po ceo dan. Ta priča se prožimala i kroz kulturu i kroz muziku. Posle toga su kockice počele da se slažu i vrlo brzo smo doneli odluku da ne prekidamo sa emitovanjem. U tome nas je podržala Omladinska organizacija Beograda. Paralelno sa tim bilo je jos nekih procesa poput OK kanala. To je takodje pomagalo svakome od nas da se oseća sigurnije. Uzbudjenje je generalno bilo veliko u gradu oko oba projekta.¨

Sa druge strane Nenad Cekić nije bio toliko ambiciozan.

¨Ja sam imao vrlo jasan koncept. I dan danas smatram isto što sam smatrao i ’89. godine – nema priče o nezavisnosti novinarstva bez finansijske nezavisnosti. Ja sam mislio da taj radio mora da bude komercijalan, u onom smislu u kome smo mi bili na tragu u Indexu 202, sa Indexovim pozorištem i sa komercijalnom mejnstrim domaćom muzikom. To se tada slušalo. ¨Ritam srca¨  je imao potpuno oprečnu viziju. Sve je bilo alternativno i to mega alternativno. Na početku rada imali smo čak dobre poslovne rezultate. Mi smo imali dosta reklama. Istina, tu nam je nehotice pomogao Slobodan Milošević , zato što je to bilo onda kad je zabranio komunikaciju sa Slovenijom a delimično i sa Hrvatskom, pa su onda oni koji nisu mogli nigde drugde došli  kod nas da se reklamiraju .Ali, s druge strane bilo je stvarno mnogo prostora da se napravi komercijalna stanica, jer praktično komercijalnih stanica osim Studija B u Beogradu nije bilo.

Muzika će biti samo povod za definitivni razlaz Matića i Cekića. Do tada će B92 proslaviti i svoj prvi rođendan. Zbog mira u kući bilo je dozvoljeno sve i svašta.

¨Radili smo šta smo hteli¨priča Gorica Nešović, sada programski urednik radija. ¨ Mogli smo, bre, da se iživljavamo. Ali kad ti neko da mogućnost da se iživljavaš, odnosno kada ti je sve dopušteno, onda se ti ne iživljavaš, već postavljaš sam sebi neku granicu. I onda, nekom je ta granica bliža, nekome dalja. I ta jedna potpuna disharmonija je postojala. Kad uđu ovi iz informativnog programa, pa nismo imali ni agencije ni ništa, oni su snimali neki po SSOJ-u, po GKSSO-u, po nekim institucijama su snimali neke priloge, neke konferencije, neka ludila! To puštaju po pola sata! I to je sve ozbiljno! A, onda pre i posle toga uđemo mi koji ne radimo taj program i : AAAAAAAAAA! Ludilo.  Ne znaš gde si. A sad pesma!…ha,ha, ha……..Lupamo gluposti, uopšte ne vodimo računa kako sklapamo rečenice. Kao, to uopšte nije bitno, baš smo nenormalni.  A svaki put kad lupiš, imaš izgovor. Mladi smo,  nema veze. I  danas postoji taj džingl : Jesmo mladi – JESMO. Međutim, više nismo mladi, odnosno, onako smo mladi. To je bio zaštitni znak : Oprostite nam, mladi smo, srećni smo i super je. S jedne strane. S druge strane uopšte situacija nije bila simpatična. U početku jeste, 89. je još bio Ante Marković, osećalo se to blagostanje, mogli smo sve i svašta da radimo sa sobom, da izlazimo i da se provodimo. I onda je mnogo i tih najava događaja bilo u programu i osećalo se sve to, da se mi provodimo i van programa., pošto smo pričali gde smo bili i šta smo radili. A, onda je prestalo da bude tako dobro i onda su neke druge teme počele da budu dominantne na programu i onda  se  sva ta energija, koja je bila eskapistička prilično, u prvoj godini radija, ostala prilično na tom nivou, samo se pretvorila u neku drugu vrstu energije. I ja mislim da je to, zapravo cela ta naša zajednička energija koja je postojala, u zidovima, u prostoru, se posle toga transformisala u jedan drugi vid energije. Isto tako jak i veliki, ali prosto je ta energija nastavila da postoji.

To što Gorica zove prilozi iz SSOJa i GKSSOa, konferencije i ludila bio je deo informativnog programa B92. Tu se nije mnogo osećao jaz izmedju ¨Cekićevaca¨ i ¨Veranovca¨. Urednik je bila Jelica Sretenović (kasnije Greganović). Po ključu je došla iz ¨Ritma srca¨ kao praktično jedini novinar-informativac. Lepo smo se slagali, a možda nismo imali ni vremena za svađe što zbog toga što nas je bilo malo, što  zbog svog ¨ludila¨o kojem je trebalo izveštavati.

¨Na početku je informativna redakcija bila jako ograničenog karaktera.¨ priča mi Jelica Greganović.¨ To znači, da ako smo mi omladinski radio da ćemo onda pričati o stvarima koje se odnose na omladinu i studente. One ¨velike¨ vesti, tipa šta je radio predsednik, to se nas ne tiče. To je tako moralo da izgleda na početku. Onda smo mi polako počeli to da širimo jer nismo mogli da se ograničimo isključivo na omladinske i studentske vesti, odnosno da samo pratimo aktivnosti njihovih organizacija. Na drugoj strani, nismo imali ni para ni tehnike da radimo kao prava informativna redakcija. Ali, mogli smo da se bavimo Evropom. Tada se već pričalo o uključenju Jugoslavije u Evropsku zajednicu, pa smo mi u našem informativnom programu uveli stalnu rubriku u kojoj smo govorili šta je potrebno uraditi da bi se približili Evropi. Tako smo počeli da pričamo i o višepartijskom sistemu i da zagovaramo politički pluralizam. Ubrzo smo na tu temu otvorili posebnu ¨rubriku¨. Stvarno smo se trudili da mladima pružimo nešto novo i da budemo drugačiji od ¨matoraca¨. Sve je to bilo jako teško upakovati u nešto što se zvao ¨Dnevnik¨. Teško je zamisliti, ali tada nismo imali prava da prenosimo bilo čije vesti, nismo imali para za agencije, nismo imali telefaks, a kamoli kompjuter. Samo ono što smo snimili telefonom ili što nam je u formi saopštenja i obaveštenja neko doneo ¨na noge¨. Onda smo počeli da ¨krademo¨ vesti. Kada god bi neko išao u Studio B ili radio Beograd vraćao bi se se ¨plenom¨. Uzdali smo se i u novinarsku solidarnost pa smo ¨kukali¨ za isveštaje od dopisnika Tanjuga. Sećam se kako sam na ¨bezobrazluk¨ dobila izveštaj od Juga Grizelja iz Pekinga u vreme demonstracija na Tjenanmenu. Pozvala sam ga i rekla:¨ Dobar dan, mi smo B92 i nemamo para¨. On je bio negde blizu trga. U pozadini se čula pucnjava i graja. Potpuni haos. Rekao je: “Nema frke, nemate para, brzo recite šta hoćete”. Tako smo dobili izveštaj i zvuk Tjenanmena. To smo jedino mi imali. Na sličan način smo izveštavali i o padu berlinskog zida. Ipak, morali smo da budemo oprezni. Znali smo da samo čekaju priliku da nas zatvore. Zato smo često u ¨Dnevniku ¨ pričali o studentima i omladini, a sve vezano za neke druge stvari ¨gurali¨ u druge segmente programa. Znali smo da to ne slušaju tako pažljivo. Osmu sednicu nismo smeli ni da dotaknemo, ali smo zato mogli da budemo na ulici. A ta 1989. je bila prva ¨nenormalna¨ godina. Drugačija od svih dotadašnjih. Prvi pit sam videla gladne radnike u državi koja je trebalo da bude ¨raj za proletere¨.  Bio je to prvi veliki štrajk radnika ¨Zmaja¨ ispred Savezne skupštine. Kampovali su u Pionirskom parku. Ja sam do tada štrajk videla samo na filmu. Tada sam prvi put videla i specijalce pod punom ratnom opremom. Čula sam kako policajci objašnjavaju kako se čovek može na smrt pretući a da nema ni jedne modrice. Videla sam i dugačke pendreke na lakat. Do tada su za nas policajci bili ljubazne čike a radnici siti, srećni i zadovoljni. Toga dana sve je bilo druačije. Sećam se da je radnika koji je stao

ispred mene policajac udario, i da sam ja potpuno naivno podmetnula ruku sa vokmenom između radnika i policajca. Tako sam dobila pendrekom po ruci i to ću pamtiti dok sam živa. Pamtiću i reči kolege sa RTS-a koji me je pitao: ¨Dete, jel imaš ti pres kartu?¨ Ja kažem imam, a on me pita da li je  plasitficirana.¨Jeste, onda je stavi  u zube i trči¨. Tako je i bilo. Na kraju je došao i Milošević. Ruka mi je bila potpuno modra, ali ja sam držala moj kasetofon. Tada, prvi i poslednji put u životu, stajala sam dva metra od Miloševića.¨

Iako je imala samo 20 godina jedna od najaktivnijih u redakciji bila je Milica Kuburović. Znala je sve,  bilo gradske bilo univerzitetske omladinske lidere i uvek je imala informaciju ¨iznutra¨. Dolazila je na posao među prvima, odlazila često noćnim autobusima na Cerak gde se ,što je govorio Zoran Mamula, ¨ne stanuje, nego živi.¨

¨Sećam se tih likova iz gradske konferencije saveza socijalističke omladine koji su bili dvoje vrata do nas i tako nekih likova iz komiteta koji su tu protrčavali s vremena na vreme.¨  priča mi Milica. ¨A sad, kada se prisećam tog perioda,  prva asocijacija mi je, kad je došao Vuk Drašković da da prvi intervju, pa kad spremačica i kafe-kuvarica Jasna nije htela da mu kuva kafu, jer ga je čula dan ili dva pre toga kad sam ga telefonom snimala i vikala:  ”Neću četniku da kuvam kafu”. Posle  je ¨sekla vene¨ na njega. Sećam se flaša od piva u hodniku o koje smo se saplitali, Veranovih flaša,  i možda sve zajedno pet ili šest ljudi koji su, onako po smenama, radili program. Nikada, ni u jednom trenutku nije bilo više od pet, šest ljudi, a pamtim i kad sam ja bila sama u informativnoj redakciji, sama spremala Dnevnik, pošto su na jedina dva događaja u gradu otišla jedina dva novinara. Nismo imali ni dovoljno papira, ni vremena, ni ljudi da radimo preglede strane štampe iz TANJUG-ovog crvenog biltena ili domaće iz naših novina. Nismo mogli to da prekucavamo i da na tenane pravimo priče već smo to seckali i lepili selotejpom. ¨

U celoj Informativnoj redakciji postojao je jedan jedini telefon. Plastični, zeleni sa dugačkim gajtanom. Bio je povezan sa jednim u ¨montaži¨, tačnije preuređenoj ostavi, gde su se snimali svi razgovori i gde su jedva dve osobe mogle da stanu. Nebrojano puta smo jedni drugima uletali u snimanje, a i gajtan se često kidao jer smo razvlačili telefon po sobi, pa ga svako malo neko zakači nogom. Na kraju je telefon morao da se zakuca za sto, a preko njega se obavezno stavljao papir sa napisom ¨Ne diraj, snima se! Sečem ruke!¨. Za Verana je ideja i misija uvek bila važnija od para. On je taj oko koga su se okupljale najznačajnije ličnosti sa kraja osamdesetih i početkom devedesetih. Zbog toga nikako nije želeo ni da prihvati ni da razume Cekićev ¨komercijalni¨pristup. Jedna od tih osoba koju sam upoznao kao ¨saradnika B92¨ bila je i Sonja Liht. Kasnije smo je prozvali ¨Veranova mama¨. Sonja je od početka videla veliki potencijal omladinskog radija, i kasnije ,kada je došla ne čelo Fonda za otvoreno društvo, bila je pravi saveznik. Ona je, možda koliko i Veran, doprinela opstanku B92. Medjutim, teško je podnosila snimanja u ¨šupici¨.

¨Pamtim tu šupicu, koja je bila onako, što kaže Dragan Đilas – malo one kutije od jaja, malo oni sunđeri. ¨priča Sonja Liht.¨Sećam  se mog prvog ulaska u studio i  šoka. Na jedan način je bilo strašno uzbudljivo, bilo jako hipijevsko, iako je naravno to bilo već jedno posthipijevsko vreme. Sa druge strane bilo je strašno tužno. Ja sam ipak videla neka mesta, neke medije pre toga i  bila sam jako zabrinuta, jer nisam mogla da verujem da se s tim može nešto ozbiljno uraditi. Ljudi su bili pre svega jako mladi, svi su bili strašno mladi. Znate šta, objektivno, razlika u godinama između mene i njih je bila sigurno negde oko petnaest-dvadeset.Meni je taj njihov generacijski duh jako odgovrao. Nekako sam ja umela s njima da napravim, i oni sa mnom, neku komunikaciju. Pamtim ih kao zanimljive, znatiželjne, možda pomalo uspaljene klince i klinceze. A sa Veranom sam od samog početka uspela da uspostavim neko jako dobro i duboko razumevanje.Mi se sada jako retko viđamo, ali bilo je godina kada smo bukvlno tri-četiri puta nedeljno sedeli i raspravljali .S jedne strane maštali, s druge brinuli. I opet, iako potičem iz jedne druge generacije, iako je radio na jedan način nešto drugo u odnosu na ono što sam ja radila – naročito od kad sam bila u Fondu – imali smo to jedno dubinsko razumevanje, ne samo  oko  B92 i medija, nego oko kompletne društvene situacije.¨

Sonja Liht je bila ta koja je na talase Omladinskog radija B92 dovela istočnoevropske disidente. Mi, ¨mlađi¨, prizajem, uglavnom nismo znali ko su ti ljudi.

¨Moj suprug i ja smo se vratili iz Amerike 5. jula ’89. Bili smo tamo od avgusta ’88. do jula ’89.  Tamo sam doživela Tjenanmen koji je jedan od mojih najvećih šokova u celom tom vremenu. Kad smo se vratili ja sam bila strašno uzbuđena, počela sam da slušam radio i shvatila sam da je to nešto novo. Imala sam jako veliku potrebu da dođem u bliži kontakt sa radiom. Mislim da smo se sa Veranom sreli u našoj kući. Milan je krenuo da pravi Socijal-demokratsku uniju, odnosno Savez socijal-demokratskih stranaka Jugoslavije sa nekim ljudima, pa je valjda Veran došao da ga intervujiše, i tako smo se nas dvoje sreli. I kad je on shvatio šta mene zanima onda smo se dogovorili da ja napravim jednu emisiju posvećenu promenama u istočnoj Evropi. Tako sam sedela u onom malom studiju, u onom gde jedva dvoje ljudi mogu da stanu i telefonom zvala razne ljude, od Praga do Moskve, uključiv i Levativ Ofeeva, recimo, onog dana kada se vraćao sa sahrane Saharova. Zvala sam Janoša Kiša u Mađarsku, Kostaka Geberta, alias David Varšavski u Poljskoj, Petera Ula u Češku. To je bila jedna dvočasovna emisija koja je puštena onog dana kad je uhvaćen Čaušesku. Bila sam na demonstracijama pred rumunskom ambasadom i odatle došla u B92. U toku emisije je javljeno da je Čaušesku  uhvaćen i ubijen. To je bilo vreme kada se stvarno pravila istorija, ali  ne naša. Pravljena je istorija ovog kontinenta i sveta. A mnogi ljudi kod nas bili su ubeđeni da se to nas ne tiče, da smo mi sve to prošli, da smo u nekoj drugoj priči.¨

Kako je B92 uspeo da preživi te prve dane, nedelje i mesece? Koliko su se partijski čelnici zabrinuli zbog ono što tamo neka deca pričaju, a što se može čuti tek tu i tamo u Beogradu. I to, ako vam je baš stalo.

¨Svašta je tada bilo¨ kaže Dragan Pavlović.¨ Paralelno sa nastajanjem radija otvorio se jedan sukob u okviru tadašnje vladajuce garniture, prvi posle osme sednice. Osporavan je Zoran Todorovic Kundak, a to smo mi pokrenuli. To je dobilo veliku medijsku podrsku. Paralelno je u DOB radio OK kanal gde smo se takodje mi pojavili kao osnivači. Bilo je više razgovora o B92, ali jednog se jako dobro secam. Zvali su me u DB. Tadšnji šef beogradske službe, koji je bio političar a ne policajac, me je pozvao i rekao da bi bilo jako dobro da se vidimo. Kao ,nisam video nikada DB pa da se malo upoznam sa tim. Krenuo sam tamo i očekivao da će me vodati kroz neke prostorije, da vidim tehniku, međutim, on me je sa jednim svojim saradnikom uveo u kancelariju u kojoj su bila dva stola i ništa više. Nije bilo slike, fikusa..samo stolovi i stolice. Seli smo i oni su se interesovali za pozadinu sukoba oko Kundaka. A onda su me ,kao usput, pitali nekoliko stvari. Prvo, zašto se radio zove B92, zar to nije provokacija ka policiji. Onda su se interesovali za Verana Matića, posto je on bio poznat po razgovorima sa disidentima, da li je on prava ličnost za urednika. Ja sam rekao da je on jako popularna ličnost među mladima, što nije bilo bas tako, i da je politički rizično da se ulazi u konflikt. Nastupio sam kao neko ko je deo sistema i ko za to odgovara. Pokazao sam malo otpora i uspeo da ih ubedim da ćemo mi to kroz razgovor da zadržimo pod kontrolom i da ne moraju da se brinu. Upozorili su me na “pojave” koje su sa stanovišta državnih interesa problematične i to je meni bio signal da moramo biti oprezni. Zato je Veran uvek bio vršilac dužnosti urednika. Tek po uspostavljanju preduzeća postao je i zvanično urednik, jer mu je ovaj vd status pružao odredjenu vrstu zaštite. Što se političara tiče,ovo tvrdo krilo, Zoran Todorović, Snežana Aleksić… oni su bili jako protiv. Međutim, Radoš Smiljković, koji je bio dosta omražen ali i uticajan, nije hteo konflikt sa omladinom. On je na neki način zaštitio B92, a ključna  stvar za pregovore sa Radio Beogradom bila je na neki način umerena podrška Ratomira Vice. Pretpostavljam da ni oni nisu znali šta će B92 postati i šta će se sve desiti. Za radio je uvek bilo najzaslužnije javno mnjenje. Zasluge ovog i onog su prisutne, ali to javno mnjenje je bilo toliko jako da je održalo B92.¨

Istine radi, mnogo veću prašinu tog leta 1989-te podigao je OK kanal. Em sto se radilo o televiziji, em se dobro i videla. B92 je tek tu i tamo mogao neko da čuje. Na neki način, zahvaljujući OK kanalu koji je stradao provukao se B92. To priznaje i Nenad Cekić:

¨ Paralelno sa B92 krenuo je i OK kanal, koji je izazvao je mnogo više pažnje u tom trenutku.  Tad se prvi put Đilas pojavio, mnogi disidenti i tako dalje, tako da smo mi ostali u senci. Potpuno u senci tog događaja. Na  ideološkom planu se pojavio jedan neprijatelj protiv koga se trebalo boriti, a mi smo trebali samo da se sačuvamo da nas ne pokupe u tom talasu. Tako je OK kanal primio taj udarac .Zoran Čičak je pokrenuo tu priču, u okviru SSRN-a.  Bio sam na jednoj njihovoj sednici tim povodom i mi smo zapravo bili zaštićeni OK kanalom.¨

Te sednice se seća i Veran Matić:

¨Sednici odbora za kulturu i informisanje SSRN-a predsedavao je Savo Križavac. Održana je nekoliko dana po isteku eksperimentalnog roka i raspravljalo se šta da se radi sa nestašnim omladincima iz ta dva projekta. Tu smo bili Cekić,Saša Kovačević i ja. Na TV izveštaju sa te sednice je Kovačević čačkao nos. Sama sednica je izgledala kao klasična socijalistička sednica Odbora za ..nešto. I danas su sednice suvoparne. Ne znam više šta se tačno zameralo i jednom i drugom projektu, ali mnogo vise napada je bilo na OK kanal nego na radio. Epilog je bio da je OK kanal ukinut, a B92 je nastavio sa emitovanjem. Biće da smo se provukli na to da je radio manje moćan medij ili što je to trebalo da posluži kao kompromisno resenje. Jedna od kritika koje se sećam iz te početne faze je povodom naše inicijative za legalizaciju lakih droga. Sećam se da je ¨Politika¨ objavila pismo jedne navodno mlade Novobeograđanke koja je poručila da je bolje da dođemo i uređujemo travnjake nego da promovišemo pušenje trave.  Mi smo vrlo brzo krenuli da uzburkavamo javnost. Da pokrećemo inicijative od kojih su se pravile priče u drugim medijima. Inicijativu za dekriminalizaciju lakih droga podržalo je 16 ili 14 intelektualaca, od toga tri lekara. Tako da se razvila jedna ozbiljna debata o narkomaniji u društvu. O tome, kao i o dekriminalizaciji prostitucije pričalo se i u prlamentu. Mi smo taj front veoma brzo širili. Front ideja, front saveznika, front debata. Nisu to bile samo izolovane inicijative B92.¨

Ovaj politički poraz nije teško pao Miloradu Vučeliću. On je već tada igrao na nekoliko frontova:

¨Nije mi bilo krivo kada je zatvoren OK kanal a ostavljen B92. Ja sam tada imao daleko veći angažman u NIN-u  i u Književnim novinama. Biosam i direktor u Zvezdara teatru, bio sam i u Budva Grad Teatar umetnički direktor. Bilo mi je milo, bilo mi je drago da postoji takav radio i nije mi bilo krivo. A na neki način je taj OK kanal i stvorio Treći kanal televizije. On je povremeno bio jasno profilisan, a povremeno nije za razliku od B92 koji se jasno profilisao od početne kritičnosti do ove faze u kojoj je etabliran na način na koji je etabliran.¨

O sudbini B92 tada je odlučivala drugorazredna, ili možda i trećerazredna grupa političara. Oni kao da su se zadovoljili izricanjem smrtne presude za OK kanal. To im je valjda bila dovoljna preporuka za napredak u karijeri. U slučaju Zorana Čička, Zorana Todorovića Kundaka i Snežane Aleksić to se i potvrdilo. Kao i uvek u politici na kraju se sve svede na trgovinu. Daj nešto da bi dobio nešto. Daj OK kanal, da bi dobio B92. O tome svedoči i Dragan Pavlović:

¨Bilo je i toga. Sećam se razgovora sa Ratomirom Vicom. Sreli smo se slučajno.Rekao sam mu da je sramota da Srbija nama omladinski radio, a da Zagreb ima. Igrao sam na tu kartu. On je rekao da je realno da radio ostane, a da se televizija svede na jednu emisiju. Tu sam shvatio da postoji zeleno svetlo za radio. U tim sukobima jednom prilikom me je zvao čovek koji je bio blizak sa Radmilom Bogdanovicem. Rekao mi je da ako mi neko preti da mu se javim. Bilo mi je čudno,  ali me je i ohrabrilo. Shvatio sam da nismo sami, da postoji raspoloženje da se nešto uradi. Na kraju je bilo klasične trgovine. Tih zadnjih dana kada je trebalo tamo nekim omladincima ostaviti prostorije i instituciju koja nije vredela mnogo, ali su mislili da vredi, cena je bila da izaberemo rukovodstvo B92 i donesemo akt koji je omogućio registraciju radija kao društvenog preduzeća. Tada smo uspeli da i DOB sačuvamo od političkih nasrtaja koji su bili žestoki.  To je postala neka oaza u kojoj su kasnije sve stranke osnovane, a B92 je bio mesto gde su se prve oglasile.¨

Sećam se tog trenutka kada smo postali ¨Društveno preduzeće sa delimičnom odgovornošću¨.Sreći nije bilo kraja, mada nisam imao pojma čemu to služi. Kao ni većina drugih. Za mene konkretno to je značilo da akreditacije više ne mora da mi potpisuje neko iz GKSSO, a radio je dobio i žiro račun, pečat….mogli smo da okačimo i tablu na zgradu. B92 je polako dobijao svoj poslovni identitet. Onaj programski je bio prepoznatljiv od prvog dana. U Beogradu ,u to vreme, nije bilo kao danas više od 100 radio stanica. Beograd je tada bio, po radijskim standardima, ¨normalan¨grad u kome je moglo da se čuje desetak stanica. Mi nikome nismo bili konkurencija, ni po sadržaju, ni po čujnosti. U Radio Beogradu se nisu preterano uzbuđivali što tamo neki klinci ¨divljaju¨ po svim temama pa i političkim.

Dušan Radulović je ,kao i mnogi, svoj novinarski put u Radio Beogradu krčio kroz Index 202. Oni najbolji iz te generacije, već su nalazili svoje mesto na Prvom i Drugom programu, dok su u Index-u ostajali oni kojima je bilo potrebno ¨kaljenje¨. I Duško će u jednom periodu doći na B92, no pre toga će ga izbaciti iz Radio Beograda, proći će kroz srpsku redakciju BBC u Londonu, voditi biro radija Slobodna Evropa u Beogradu. Desetak i više godina stariji od nas, sa neizbežnim lenonkama, razbarušene kose i brade, uvek je imao vremena da nama ¨mladjima¨ mirnim i dubukom glasom objasni gde su razlike između dobrih i loših novinara. Često je to bilo uz pivo, ili viski, što ga je možda sprečavalo da bude još bolji. Za mene je on bio ¨gospodin¨, jedan od onih za koje mogu reći da ih neizmerno cenim u ovom našem poslu. A takvih nema mnogo. Kada smo se sada prisećali tih početaka B92, Dule je bio urednik Prvog programa Radio Beograda. Još uvek pokušava da vrati tu kuću tamo gde je ona bila krajem osamdesetih i još uvek je daleko od tog cilja.

¨Uopšte nismo doživljavali  taj novoformirani radio kao konkurenciju¨, priča Radulović.¨ Prošla je 8.sednica i mi smo mislili da smo preživeli. Nismo shvatali, da smo već tada bili bivši. U to vreme smo radili neke emisije koje su bile krajnje slobodne i oštrije, po mom ličnom mišljenju, nego što je to bilo na B92. On je bio bezobrazniji. Mi smo radili neke ¨Nedeljom u 10¨, neke ¨Argumente više¨ i to baš u vreme kada je B92 imao svoje udarne emisije. Dakle,već smo imali neku razvijenu publiku i nismo ih shvatali kao konkurenciju iz prostog razloga što smo mislili da mi imamo dovoljno znanja  i analitičke svesti. Mislili smo da sa tim nekim analitičkim pristupom u Beogradu retko ko može da nam konkuriše. Bili smo ekipa u najboljim godinama i smatrali smo da bez obzira na B92, koji je bio nov i atraktivan, da ipak u ganjanju homo politicusa, slušaoca kojeg zanima politika, ne mogu u tom trenutku da nam priđu. Mi nismo imali apsolutno nikakav utisak da su nam informacije…..sečene.Prvi put smo shvatili da B92 može da nam bude konkurencija onog trenutka kada je pokojni Mitević zabranio izveštavanje o  prvoj tuču ispred televizije. To je bila  90. godina.¨

Ne samo do 1990. već sve do 1992.  sa urednicima Radio Beograda borila se i Svetlana Lukić. Sve dok je nisu izbacili. U svakom slučaju jedinstvena. Dve takve bilo bi mnogo, ne za Srbiju, već šire. Bivša rukometna reprezentativka, oštra i puna gorčine prema onima koji su za nju ¨loši¨ doći će na B92 1993. Operisana od diplomatije, čvrsto rešena da uvek izgura ono što je naumila. Makar i posao izgubila. To se često i dešavalo. Svetlana je 1989 uređivala emisiju ¨Niko kao ja¨na Drugom programu radio Beograda. I tu su radili mladi koji su ¨izmicali¨ kontroli. Zvali su je da odmah dođe na B92, što je ona odbila:

¨Nas nekoliko koji smo radili ¨Niko kao ja¨  bili smo suviše opsednuti problemima na Radio Beogradu da nismo ni razmišljali o konkurenciji. Stalno smo bili na ivici suspenzije ili izbacivanja. Posle svake emisije zove te urednik ,preslišavaju te, dal’ će da te izbace dal’ neće da te izbace , borili smo se za  opstanak od danas do sutra. Zvali su me da pređem u B92, ali ja onda nisam to uradila zato što sam imala emisiju koju je potencijalno moglo da sluša 8 do 10 miliona ljudi. Bilo mi je zanimljivo da se javljaju početkom rata ljudi iz Slavonije ili Makedonije.To mi je to bio suviše veliki izazov da bih napuštala tu emisiju koja je već imala neki status na Radio Beogradu. Inače, oko mene je bilo jako mnogo ovog starijeg sveta koji su smatrali da je Radio Beograd takva institucija ,kao otprilike i ¨Politika¨, za koje je sve ostalo bila sića.To su ti ¨bardovi¨ koji smatraju da su u državnoj instituciji i da sve ostalo nije vredno spomena.¨

Niko tada nije mogao da kaže koliko koja stanica ima slušalaca. Nije bilo istraživanja slušanosti, što je možda za nas bilo i dobro. Ta brojka bi nas verovatno obeshrabrila. Čini se da su novog konkurenta, koji se istina čuo samo u nekim delovima Beograda , mnogo ozbiljnije shvatili na radiju Studio B. Ovoj stanici najpre će doći glave vlastita televizija, a potom će je B92 do nogu potući u borbi za najbolju gradsku stanicu. Ali, do tada će proći par godina. Svi smo mi odrastali uz Studio B ili Beograd 202. Ja sam slušao obe stanice, kao uostalom i većina drugih. Na Studiju B honorarno je radila većina onih na koje je računao B92. Vrlo brzo, kako priča Saša Mirković, stavljeni su pred ni malo jednostavan izbor: B92 ili Studio B. Ne može oboje.

¨Ja sam u Studio B išao svakodnevn. Puštali smo muziku, koristili fonoteku i tamo su stvarno bili vrlo ljubazni prema nama iz ¨Ritma srca¨. Međutim, onoga trenutka, kada je najavljeno da će krenuti nova radio stanica, u samom Studiju B, od strane određenog broja uticajnih ljudi, generisana je atmosfera tipa da bi bilo dobro da se nama oni što pre zahvale na saradnji, zato što mi u stvari zloupotrebljavamo njihovu fonoteku za početak jednog radija. Bilo je doduše i onih koji su nas vrlo podržali da odemo sa Studija B. Sećam se recimo Slobe Konjovića,tadašnjeg muzičkog urednika. Kada sam mu rekao da odlazimam rekao je:¨ Miki, odlično, idi sa broda koji tone.¨ A to je bila 1989. Negde sa početkom rada B92  mi smo morali da se odlučimo gde ćemo raditi. Na primer, ja sam imao neke honorarne smene na Sudiju B. To je sve moralo da se prekine. I naravno, svi smo se listom odlučili da pređemo na B 92. A to su bili ljudi koji su radili u ¨veeelikim¨ emisijama Studija B: ¨100 veličansrvenih¨, ¨Fontana želja¨, ¨ Beogradska razglednica¨…… Gde god je neko imao neki angažman ili kako bi se to reklo tezgu, morao je da se toga liši.¨

U to vreme i u štampanim medijima pokreću se nove inicijative. I to van takozvane omladinske štampe. Sa grupom novinara iz NIN-a, Dragoljub Žarković je pripremao pokretanje prvog nezavisnog političkog nedeljnika ¨Vreme¨. Onako mršav, sa cigaretom koju nije ispuštao iz ruku, Žare je uvek delovao pomalo tih i puvučen. Ne bi se na prvi pogled reklo da je to neko ko je odlučan da narednih desetak godina provede u borbi protiv Miloševića. Ali njegovi tekstovi su bili njegova sušta suprotnost. Ne znam nikog drugog ko sa manje reči može više da ¨ubode¨. Žare je i danas jedan od najvernijijh slušalaca B92. Kada smo pričali o početcima B92 i ¨Vremena¨ iz njega je ponovo zračio duh beogradskog ilegalca.

¨Mi smo tragali u tom trenutku, rukovođeni idejom ¨Vremena¨ za modelom kako napraviti privatnu medijsku kuću. Zakon Srbije to nije dozvoljavao. Moglo je kao B92, u okviru nekog tela koje onako već pokazuje otklon prema jednom rigidnom režim, ali mi smo želeli privatni medij. Tek ’90, kada je Hrvatska donela zakon o mogućnosti da privatno formiraš medij, mi smo krenuli s tim projektom ¨Vremena¨ i registrovali ga u Hrvatskoj, jer u Srbiji tad još nije moglo. Čim smo ušli u ideju oko ¨Vremena¨ mi smo počeli da tražimo prirodne saveznike. Jedini prirodni saveznici u to doba, u medijskoj sferi, bili su B92  i Borba, koja je opet sad zbog drugog centra moći ,saveznog, pružala otpor politici Slobodana Miloševića. To savezništvo u početku, dakle do izlaženja tog prvog broja ¨Vremena¨, ono je bilo više idejno nego praktično, ali je uzajamno osluškivanje između ¨Vremena¨ i B92 neprestano postojalo za ovih 14 godina kolko ¨Vreme¨ postoji . Misilim da i dan danas postoji. Mi  smo jedni drugima pružali neku vrstu podrške, uverenja da nismo baš sami.U tim vremenima jako je važno bilo imati osećaj da nisi potpuno sam. Niti smo mi za Radio B92 u tom samom početku bili neka uzdanica, niti su oni za nas bili neka uzdanica i zaštita prevelika, ali sam osećaj da nisi sam je prosto bio dramatično važan u tom trenutku. Jer, čovek bi onako kad pogleda okolinu, mogao da pomisli da je poludeo i da ono što on misli, ono što on objavljuje i ono na čemu on insistira ,da postoji samo u njegovoj glavi. Da to ne postoji u realnom životu. I onda, nama se B92 javio kao neka vrsta ogledala koje je davalo sliku o nama samima. Neki put čovek ne vidi sebe dobro ili prosto umišlja da vidi nešto drugo, a ovde kad postoji neki reper i kad može da se nešto meri onda to izgleda  kao objektivizacija onoga što želiš da uradiš. U tom smislu prirodno je bilo da mi u B92 vidimo velikog, značajnog saveznika i meni već godinama jutro počinje tako što uključim vesti Radija B92. To je  moja jutarnja kafa , jedna od najjačih mojih medijskih navika. Jača, na primer, od ¨Poilitike¨. Nju sam počeo da čitam pre 45 godina, ali mi je slušanje jutarnjih vesti Radija B92 jača navika nego čitanje ¨Politike¨.

Žarkovićev dugogodišnji kolega iz ¨Vremena¨, Petar Luković, je na B92  od početka gledao iz drugačije perspektive. Luković je roker. Malo izlizan, ali i dalje roker. Ne znam ikog ko je pisao bolje muzičke kritike od njega.  I danas ga mozete sresti nedeljom kod SKC-a na razmeni diskova. Psovanje u program za njega ne predstavlja problem. Kao ni van programa. Tako je bilo od početka. Prvi put smo se sreli u u sponzorskom satu koje je ¨Vreme¨ kupilo na B92 odmah pošto je počelo da izlazi. Nikad nisi znao kako će se razgovor sa njim završiti. Nisi znao ni kako će da počne. Kakvu će glupost Pera da izmisli. Jednom je rešio samo da klima glavom i ništa da ne govori. Sada je direktor ¨Pinka¨ za  Bosnu i  nije skroz puko. Mada ima onih koji tvrde da jeste.  O B92 smo pričali u kafiću u DOB-u. Nekada je bila ¨Tačka¨, sada ni ne znam kako se zove. A dane smo tamo svojevremeno provodili. Trećina plate je išla u ¨Tačku¨, trećina na taxi, a za ostalo šta ostane. Čini mi se da je Peri uvek bilo žao što nije malo mlađi pa da urla sa ovim našim ¨umetnicima¨ na programu. Mada, nije neko koga bi godine sprečavale da bilo šta uradi.

¨ Jedva sam uspeo da nađem B92 na skali aparata.¨ počinje svoju priču Luković.¨ Čuo sam  priču u gradu…..kao ima jedan novi radio. Odmah  sam pitao kakva je muzika. To me je odmah interesovalo. Kakva je muzika. Rekli su da je kul muzika, super , a ja sam rekao, ako je super muzika onda ok. Tek kasnije sam ukapirao da tu radi gomila ljudi koje ja još kao klince znam. Naime, godinama pre toga sam radio u Studiju B i tu sam upoznao gomilu tog sveta iz ¨Ritma srca¨. I znao sam da je reč o super klincima. Od prvog trenutka program nije bio anarhičan. On je bio – omladinski radio. Jeste bio drugačiji od ostalih, ali nije imao tu vrstu suidicalnog anarhizma koji mu se sad pripisuje. Naprotiv, ozbiljni su bili voditelji. Bilo je tu svega o omladinskoj organizaciji, šta se dešava u Savezu komunista i u Savezu omladine. Bilo je to ,ipak, pod nekom packom. Moglo se primetiti da omladinski radio nije potpuno oslobodjen od omladine i političkih komesara. Tako je bilo u početku.¨

U tom i takvom vremenu (po)rađala se opozicija u Srbiji. Oni liberalniji u vlasti pričali su o nadstranačkom pluralizmu, a disidenti su bili na dobrom putu da postanu političari. Istina, opozicioni ali ipak političari. Dragoljuba Mićunovića često zovu ¨ocem¨ Demokratske stranke. Ove nove, jer Davidović i Grol su stari i za starog profesora Mićunovića. Meni je on uvek bio jedan od ¨normalnijih¨opozicionara. Imao je tu neku harizmu koja kao da je govorila da je politika za ozbiljne ljude. Mada, za sve njih smo imali ¨naša¨ imena. Tako je Mićunović bio ¨Baba Draga¨ dok je Desimir Tošić bio ¨Deda Desa¨. To mu nikada nisam rekao. Ni kada smo pričali za ovu knjigu. Profesor se sve teže seća tog vremena kada su nastajali i B92 i Demokratska stranka, ali ima nekih stvari koje se seća kao da su bili juče:

¨Početkom decembra 1989 našli smo se u Klubu književnika. Pokojni Miodrag Perišić je tu ima kancelariju kao urednik u ¨Književnim novinama¨. Tu smo nas 13  potpisali  to pismo o namerama ,s tim što Pekić i Danojlić nisu bili prisutni ali su imali ovlašćenje. I onda je nastala jedna mala debata ko će sad to sutra da objavi na konferenciji za novinare. U to vreme to je bilo kažnjivo,  po nekom članu dal’ 110 krivičnog zakonika, po kome je to udruživanje za obaranje ustavnog poretka jer nije bio predviđen višepartijski sistem .To je stvaranje neke organizacije van sistema. I onda su mi onako u šali govorili pa slušaj ti si već bio u zatvoru, tebi je to lako, ako dođe do toga ajde ti to je li pročitaj, ti ćeš to lepo objasniti. Ja sam rekao dobro, u redu. Na žalost, od nas 13 sutra je bilo samo njih 6 na tom objavljivanju. Ja sam rekao jednu prostu rečenicu da mi to činimo svesno i da znamo da je to kršenje krivičnog zakona i da ih pozivamo da nas zbog toga uhapse ,ali da ćemo se mi braniti poveljom Ujedinjenih nacija i Paktima o građanskim i ljudskim pravima koja ljudima obezbeđuju političko organizovanje. Bio je to jedan izazov, oni su se malo kolebali šta će sada sa time da rade,a u međuvremenu se pripremao nekakav Kongres socijalističke partije .Da ona malo menja ime. Oni su želeli da i dalje ostane jednopartijski sistem u državi i u poslednji čas su dopustili neki pluralizam. To je bio neki  njihov manevar.  Šta se tu dogodilo ja to ne znam, ali  tako smo mi opstali.¨

Sećam se te konferencije za novinre. Bili su svi naši iz redakcije. Više da gledaju. Jedva smo se dogovorili ko će da radi. Stvaranje opozicije za nas dvadesetogodišnjake bila je velika stvara. Ne velika, VEEEEEEEEEELIKA! Ne toliko ni u profesionalnom smislu, koliko u ljudskom. Ali, nismo pohrlili da se učlanjujemo. Većina nas nikada nije bila član ni jedne stranke, ali to je bila NAŠA priča. I tu priču smo pričali narednih 10 godina. Vrlo brzo smo se upoznali sa svima njima. Sam profesor Mićunović je odličan jer rano ustaje, pa ga možete dobiti za Jutarnji Dnevnik. Ni mi ,ni oni, nismo imali gde drugde. Oni kod nas (B92) mi kod njih (opozicija). Bila je tu i Borba, malo Studio B, Vreme i…tu se priča skoro završava.  Bar u prvih nekoliko godina.

¨B92 je uz Borbu bio praktično jedini prostor u kojima je inicijativa tog sektora mogla da dobije ozbiljan publicitet.¨priča o vremenu kada je stvarana opozicija Veran Matić.¨Tu ne govorimo o suvoparnom praćenju te priče, nego o očiglednoj naklonosti. Pretpostavljam da je to bilo važno za one koji su pokretali te inicijative za osnivanje političkih partija, za one ljude koji su želeli da se angažuju u njima, to je nešto što ih je svakodnevno hranilo. Da nije bilo B92 i da nije bilo Borbe sve bi išlo mnogo sporije. Ovako, veoma brzo je sve to postalo prirodno. Prirodno je da neko bude član opozicione partije, da se politički angažuje i da ima pravo da iznosi svoje drugačije politicke stavove. I da ima gde da ih iznosi. To je jako važno. To je velika razlika izmedju onoga što smo imali recimo u Poljskoj ili nekim drugim zemljama gde je postojao taj podzemni Samizdat. Ovde je postojala oficijalna radio stanica koja je to prenosila, davala tome jedan ozbiljan legitimitet . I ono sto je veoma važno za celu priču, a to je otvorenost  za slušaoce. Veoma brzo smo kroz te kontakt programe oslobađali i slušaoce. Svi smo se nekako oslobadjali. Običan, mali čovek je dobio pravo da kaže svoje mišljenje o politici i o vođstvu. O bilo kojoj temi.¨

Mnogo bi još moglo da se priča o tih prvih šest meseci Omladinskog radija B92. O lažnim gostima Srđana Miletića. Jedan je tvrdio da ima AIDS, pa Cekić posle nije hteo sa njim da uđe u lift. O Voji Nedeljkoviću koji je zvao prijatelje iz vojske u Sloveniji da ih pita da li on i dvadesetak njegovih prijatelja mogu da prespavaju kod njih jer dolaze na ¨Miting istine¨ koje je u svom nacionalističkom zanosu svuda po bivšoj Jugoslaviji organizovao Slobodan Milošević. Ili možda o Fleki i njegovom ¨Šišmišu¨ koji je otvorio potpuno novu stranicu u istoriji srpskog radija. Ja to nisam mogao da slušam, ali privrženost nekih slušalaca tom programu, može se meriti samo sa onima koji su 9.marta 1991. skakali  sa drvenim motkama na borna kola. Ali, ovo je samo prvi deo priče o radiju koje mnogima tokom ovih 15 godina pomogao da ostanu normalni. Mnogima i nije, ali su ,što bi se reklo, poludeli kao mladi pa im život prolazi u veselju.