Talasanje Srbije Dušana Mašića – drugo poglavlje

Piše: Dušan Mašić, knjiga je objavljena 2006. godine u izdanju Samizdata

Marfijev zakon kaže :¨Ako nešto može da krene naopako – krenuće¨ Svi koji su (pre)živeli ovih 15 godina u Srbiji, mogu da se zakunu da se ovo odnosi na sve segmente našeg života i da je taj Marfi bio neki Srbin Martinović ili slično. U ¨suživotu¨ ¨Ritma srca¨ i ¨Indexa¨ od početka stvari nisu išle kako treba. Neki kažu da je rat u Bosni počeo tako što su u jednoj kafani jedni hteli da pevaju jednu pesmu, a drugi drugu. Posle je četiri godine u kafani pisalo ¨Zabranjeno pjevanje¨, ali mušterija više nije bilo. Neki  izbegli a neki izginuli. Matić i Cekić su u svojim glavama imali dva različita koncepta radija, ali ono gde su se ti koncepti najdrastičnije mimoilazili bila je muzika. Samo se čekalo kada će sve da se rasturi u param parčad. Već posle prvih zajedničkih sastanaka videlo se da stvar ne može izaći na dobro.

¨Tu je bilo žešćeg ogovaranja¨, seća se Gorica Nešović.¨Ovi muzičari su bili najveći predmet ogovaranja pošto su muzičke koncepcije naše dve redakcije bile dijametralno suprotne. I onda je bilo…… Miško Bilbija  ¨Jao, sad će da mi pušta ovde Madonu¨. Bio je tu Goran zvani Munja iz Index-a i još jedan visoki kovrdžavi, zaboravila sam kako se zove, ima onako dubok glas. Utrkivali su se muzičari ko će koji termin da radi. Plašili da će svako svakom rasterati slušaoce. Ovi iz Indexa su se žalili da im ovi naši svojom muzikom dovlače na program neke idiote, poluludake i ludake. Tako si tokom dana tačno po muzici znao ko radi, da li neko iz ¨Ritma srca¨ ili iz ¨Indexa¨. Onda su ovi naši iz ¨Ritma srca¨ počeli da rade gore nego ikad. Sećam se , radi Milan Petrović – Tica , a neko iz Indexa je pred mikrofonom. A Tica kaže: ¨ E,  sad ćemo sve najgore da puštamo.¨

Dušan Mašić je umro u 56. Godini života. Osnivač i urednik Radija B92, saradnik NINa, dopisnik Glasa Amerike, radio kao konsultant za razvoj medija u BBCiju.

Za domaću muziku na B92 bio je ¨zadužen¨ Saša Mirković, za koga bi se svašta moglo reći osim da je radikalan u svom muzičkom ukusu. Rat oko gramofona on vidi ovako:

¨Index je bio poznat po tome što je emitovao više od 90 odsto domaće muzike i to je bila muzika 80-tih koja je bila neka vrsta društvenog komentara priloga. Znači, znalo se da u vreme kada je muziku u Indexu birao Zlatko, kasnije muž Nade Topčagić,   da je tu moralo da bude Azre, jednom a možda čak i dva puta u emisiji. I svaki put je to bila neka vrsta muzičkog komentara priče koja je išla pre toga. Mi koji smo radili na Studiju B nikada to nismo radili. Drugo, gomila muzike koja se puštala na Indexu uopšte nije mogla da se čuje na Studiju B . Za nas koji smo odrasli uz Slobu Konjovića, ¨Vibracije¨, ¨Paradu albuma¨,¨ Diskomer¨…to je bilo potpuno normalno. Mi smo bili alternatvniji, oni konzervativniji. Dodatni problem je kada se sukobe karakteri. Ja sam bio taj koji je pokušavao da bude negde između i pokušavao da razume i jednu i drugu stranu, stim da naravno nikada ne bih ¨izdao¨ alternativce. Vremenom, postajalo je sve nepodnošljivije i došli smo bukvalno na ivicu incidenta. Bilo je samo pitanje da li će doći do fizičkog obračuna, ili će neko ući u u studio i polomiti gramofone, spaliti ploče . To je visilo u vazduhu.¨

Jedan od ¨najradikalnijih¨ godinama je bio Gordan Paunović. On je prvi, što bi mi konzervativci rekli, počeo da grebe ploče tj. da ¨skrečuje¨. Sa razbarušenom kosom, u pojedinim fazama širi nego duži, Gordan se među prvima upisao na listu beogradskih DJ-eva. Onih, što su devedesetih do zore izluđivali klince svojim izborom muzike. Svoju muzičku koncepciju na radiju braniće do kraja 20.veka kada će se preseliti u sajber prostor Interneta. Danas je zaslužan ili kriv za sve ono sto možete naći na www.b92.net

Na samom početku B92 Gordan nije bio protivnik fuzije ¨Indexa¨i ¨Ritma srca¨.

¨Mislim da je ¨Ritam¨ bio sam u celoj priči, da B92 ne bi postojao. Ili bi se možda sve završilo posle tri meseca ili godinu dana. Ljudi iz ¨Indexa¨ su bili novinari  konvencionalnijeg tipa koji su davali jednu vrstu težine celom programu. ¨Ritam srca¨ je davao neku iščašenost i pomerenost koja je činila da čitava stvar zvuči drugačije od onoga sto je tada moglo da se čuje u etru. Da nije bilo nas program bi verovatno zvučao kao Beograd 202 sa malo hrabrijim novinarima.¨

A kako vidiš sam sukob na liniji muzike? Disciplina kičme ili Bajaga?

¨Bajaga je uvek bio autsajder za priču oko B92. On se ideološki nije uklapao u našu priču. Ono što je bilo veliko na RTS ili Beogradu 1, nije bilo razloga da bude veliko i na B92. Mi smo uradili jednu bitnu stvar. Uspeli smo da segmentiramo radio tržište. To pre toga nije postojalo. Nije bilo razlike izmedju slušalaca Studija B i Beograda 202. B92 je prvi suštinski izdvojio segment tržišta na taj nacin da onaj koji je postao vezan za B92 nije više mogao da slusa drugu stanicu.¨, zaključuje Paunović.

U informativnoj redakciji  B92, u kojoj sam uveliko pustio korenje tog proleća 1990., stvari su se gledale iz drugačijeg ugla. Svi mi smo uglavnom bili iz ¨Indexa¨. Za nas je dovoljno radikalno bilo ono što se dešavalo na političkoj sceni  Srbije. A širilo se polako i na susedne jugoslovenske republike. Dragan Đilas je svoju uredničku karijeru na B92 počeo u ¨Koledž radiju¨, emisiji namenjenoj srednjoškolcima i studentima. Kasnije će biti i urednik informativne redakcije. Visok,plav, gotovo prozirnog tena. Kada se iznervira to pršti na sve strane. Ostaće upamćen i po tome što mu je ¨Dnevnik¨ u 17h, koji je uređivao, jednom kasnio 25 minuta. U isto vreme su nam došli Žarko Puhovski i Vuk Drašković. Naša ,tada najmlađa,  koleginica Ljudmila Ćetković se onesvestila, pa se Vuk brinuo o njoj. Dragan je razgovarao sa Puhovskim koji je morao da putuje za Zagreb, a ja sam jurio Milicu Kuburović koja je bila u Kninu i nosio trake sa drugog na peti sprat. Nije mogla da veruje da će morati da ostane na vezi dvadesetak minuta jer Vuk masira Ljudmilu, a nema nikog da vodi ¨Dnevnik¨. Sve dok Đilas nije završio svoj intervju. Što ja nisa ušao u studio možda će se neko pitati. Pa, bio sam još ¨zelen¨. Na B92 nije moglo ko danas na nekim stanicama, da svako ko dođe sa ulice sedne pred mikrofon. Za razliku od Milice i mene, Đilas će završiti fakultet. Postaće i lider jednog Studentskog protesta, razbiće Ratka Dmitrovića u intervjuu na RTSu, a onda će se otisnuti u marketingške vode. Napraviće jednu od najvećih agencija u Srbiji, a zatim će ući u politiku. Narodna kancelarija nije poslednja koju će voditi. U međuvremenu se oženio koleginicom iz ¨Indexa¨ i ¨Koledž radija¨, Milicom Delević. Imaju dve ćerke. Kada smo razgovarali o toj 1990. složili smo se da je muzika bila samo povod, a da je sukob bio suštinski.

¨To je bio sukob od prvog dana izmedju dve koncepcije i dve priče u kojoj ja neću da kažem da je koncepcija ¨Indexa¨ bila ta koja je bila pogrešna , ali su ljudi koji su predstavljali tu koncepciju bili pogrešni. Nenad Cekić je birao poslušne a ne sposobne, za razliku od Verana Matića koji nije imao taj problem. On je uvek tražio kreativne i jake ljude. Sukob je kulminirao time sto je Cekic došao na genijalnu ideju da odnese svu opremu koju je uneo u ¨Index¨. Odneli su opremu i pokidali kablove verovatno misleći da radio neće moci da emituje nekoliko dana, a da će oni  funkcionisati i dalje zahvaljujući emisiji koju su imali na 202. A radio je krenuo za par sati, jer su ljudi pomoću štapa i kanapa to nekako spojili. Ja sam pokušavao da budem neko ko će pokušati da pomiri te dve strane na kojima je bilo sposobnih ljudi. Zoran Mamula je imao isti problem kao i ja, pa sam posle čak jedno vreme radio i u ¨Indexu¨ i na B92. Na kraju to više nije moglo tako da funkcionise i ¨prešao¨ sam na B92. Ja nisam bio čovek od poverenja Nenada Cekića tako da nisam ni znao kada će se i šta desiti, ali sam bio protiv toga. Došao sam odmah  na B92 jer sam bio potpuno zgrožen čitavim činom.¨

Milica Kuburović se slaže da se na kraju sve svelo na izbor između dva čoveka.

¨Ne bih rekla da je to bio sukob između ¨Indexovaca¨ i ¨Ritma srca¨, nego prosto između onih koji su u nekom trenutku, kad su shvatili da postoji neki sukob koncepcija  ili čega god – stali iza Cekića i onih koji su stali iza Verana. Ovaj prvi mi je, i danas pamtim,   ¨skinuo¨ jedan prilog, pregled strane štampe, u kome se nešto Sloba pljuje, pa sam ja bila potpuno šokirana, jer do tada nikad niko nikom ništa skinuo nije. Tu mi se grdno zamerio.¨

A po pitanju muzike?

¨Tu sam bila na strani takozvanih ”Cekićevaca”,  koji su smatrali da to ipak malo treba umejnstrimovati, a ne da muzički saradnici iz ¨Ritma srca¨ puštaju ono što ni kod kuće nisu slušali, al taj koncept je  pobedio i godinama bio jači od svih drugih.¨

Da li je na B92 bilo tada cenzure? Da li je to možda bio razlog da se izabere Matić a ne Cekić? Sumnjam. Istina,  ja sam zaradio sedmodnevnu suspenziju kod Cekića zato sto sam u izveštaju sa jednog radničkog protesta ispred zgrade Predsedništva Srbije napisao da su nezadovoljni radnici skandirali Mihalju Kertesu, tada članu Predsedništva koji je pokušao da im se obrati, ¨Jedi govna¨. Imao sam i snimak, ali sam mislio da je dovoljno da kažem. Kad ono, ne može se tako o drugu Kertesu, članu Prededništva – sedam dana odmora. Kasnije me je Saša Vučinić, koji je došao posle Cekića, suspendovao jednom na mesec dana, kao i Kusovca i Mamulu, zbog intervjua koji smo dali HRT-u. Ali, to je druga priče. Cenzura je na B92 bila incidentna pojava. Možda ju je tada bilo i manje nego danas. U svakom slučaju nije bilo autocenzure, druge najveće počasti srpskog novinarstva. Prva je lenjost. Ili je možda obrnuto.

Baš kao i što su se spojile, tako se dve redakcije nisu mogle ni razdvojiti bez ¨institucija sistema¨. Ne računajući samo odnošenje opreme, sve bitno se dešavalo u okvirima GKSSO. Oni su bili ti koji su čitav radio mogli da povedu u jednom ili drugom pravcu. ¨To je bio koncepcijski i programski sukob¨, priča Dragan Pavlović. ¨Veran je hteo da radio bude alternativan u svakom pogledu. U načinu plasiranja informacija, izboru tema, muzici  i B92 je ostao na tom putu do danas na izvestan način. Cekić je hteo klasični radio sa komercijalnom muzikom. Mislim da bi se takva stanica brzo utopila u moru drugih. Veranova koncepcija je bila jača i ona je učinila da radio i danas bude bitan. Poštuju ga i oni koji ga vole i oni koji ga ne vole. Ima prepoznatljiv stil i pristup koji je drugačiji od svih drugih.¨

Tako danas priča Dragan Pavlović, tadašnji predsednik beogradske omladine. Ali šta se  u junu 1990. dešavalo u samom rukovodtsvu omladinske organizacije koje je moralo da se opredeli za Cekića ili Matića?

¨To je bio najkritičniji momenat za B92.¨nastavlja Pavlović¨ Moglo je tada da dodje do gašenja stanice. Zahvaljujuci nekolicini ljudi iz redakcije i medjusobnom poverenju koje je postojalo, radio je preživeo. ¨Index¨ nije bio tvorac projekta, niti je imao neku snagu, ali hteli smo iz političkih razloga da ih imamo u toj priči, a i oni su videli svoj inters. Redakcije su se ujedinile, ali je brzo došlo do razilaženja. Mi smo poštovali autonomiju redakcije i ja nisam ni hteo da razmišljam o tome da li oni dobro rade ili ne. Onda je počela neka koncepcijska kriza, u kojoj nisam video i političku. Te oko muzičke redakcije, te tehnike, i video sam da stvari idu loše. Sve je još uvek bilo na politički krhkim nogama i postojala je opasnost da šitav projekat bude ugrožen. U jednom trenutku čitava stvar je izašla van redakcije i mi smo se sastali u Košutnjaku gde sam dobio poruku da se spremaju smene i onda smo se odlučili na jedan trik. Napravili smo radnu grupu koja je trebalo da proveri stanje u radiju. To je bilo nepopularno, jer kada se u partiji ili sistemu pravila radna grupa to je mirisalo na čistku. Mislim da su ljudi oko Verana imali poverenja u nas i ja sam to predložio da bi se sprečio raspad radija. Nenad Cekić nije imao živaca za to. On se odlučio za otimanje opreme i izlazak iz projekta što je odjeknulo negativno u javnosti. Taj  potez koji je na neki način bio i nasilje ga je diskvalifikovo. Neki mediji u Sloveniji su tada objavili da je DB upao u B92. Taj potez nikako nije mogao da dobije podršku. Tako je ispao iz priče.¨

Da stvar bude gora po Cekića i ljude oko njega, do ¨otimanja¨ kako bi rekli jedni ili ¨povlačenja¨ opreme kako su tu operaciju nazvali drugi, došlo je noć uoči prvih demonstracija opozicije u Beogradu kojim je B92 planirao da da veliki prostor. Taj protest se završio  sukobom demonstranata i policije ispred zgrade RTS-a, o čemu će biti reči kasnije, što je  bacilo potpuno drugačije svetlo na razlaz dve redakcije. Nenad Cekić nije znao da će milicija da bije. Nije ni razmišljao o tome.

¨Uzeli smo tri, četri uređaja koja su bila naša¨, priča o svom povlačenju iz B92 Nenad Cekić, sada predsednik Saveta za radio difuziju.¨ Zašto? Zato što smo ih zadužili u Radio Beogradu. A odluku smo doneli kolektivno na kolegijumu ¨Indexa¨ koji sam ja sazvao jer više nisam mogao da čitam tuđe misli, pre svega Dragana  Pavlovića koji je ćutao kao Sfinga.Nisam znao oće li on mene, oće l’ Verana, oće l’ nas zajedno,  odvojeno ili kako hoće. Oni su mogli beskonačno da nas razvlače.U kolegijumu Indexa 202 je bilo petoro redovnih studenata. Imali smo obaveze na fakultetima, morali smo da ih završimo. Nismo mogli da živimo u permanentnoj napetosti šta će sutra da bude. Ja nisam mogao ništa drugo da zaključim osim da on hoće da nas izbaci. Permanentni latentni sukob, non-stop neko vaganje,  neki Zoran Lazarević kao šef radne grupe. Ja sam se plašio tog scenarija – da mi dođe Zoran Lazarević da mi bude šef. Ja bih ga izbacio kroz prozor. Mogao sam da otrpim da Veran pobedi, ali nisam mogao da trpim Zorana Lazarevića kao šefa – to sigurno. I onda se zakazuje redakcijski sastanak, a da ja nisam obavešten.Šta sam  mogao da zaključim osim da hoće da nas izbace. Ni dan danas nisam siguran  da li je  Dragan Pavlović uopšte znao šta hoće. Sa druge strane Veran se vrlo dobro organizovao. Na tom redakcijskom sastanku ,oni koji su bili,  rekli su mi da su se pojavili neki ljudi koji su jedno dva puta prošli kroz redakciju. Tu je bilo raznih političkih diskvalifikacija. A to da sam hteo da onesposobim radio. Pa znao bih ja kako da ga onesposobim. Da sam pola litre vode polio po mikseti ne bi emitovali program narednih dvadeset dana. Tada naći miksetu u gradu je bio veliki poduhvat.¨

Ali znao si da su demonstracije zakazane za 13.jun?

¨Ničega tu političkog nije bilo.Uostalom, da je neko politički hteo to da uradi ne bi uradio tako. On bi ugasio predajnik na terminalu ili u razdelniku u RTSu. Nismo mi razmišljali na taj način. Uradili smo to 12. uveče, nismo znali šta će biti 13. Trinaestog je bio zakazan redakcijski sastanak. Ako to ne uradimo pre redakcijskog sastanka, mi ćemo ići tamo na ¨klanje¨. Tako smo razmišljali. Sve smo uredno zaveli, poslali zapisnik, potpisali se šta smo uzeli, obavestili zvaničnim pismo. Ništa nije tu bilo spektakularno. Sve je ujutru čekalo Dragana Pavlovića na stolu.¨

Program B92 tada je počinjao u podne. U studio na petom spratu DOB dolazilo se neposredno pred emitovanje. Da nešto nije u redu shvatilo se tek kada niko nije mogao da nadje ključ od studija. Odneo ga je šef tehnike, Miroljub Krsmanović – Krle, koji je noć pre toga pomogao Cekiću u iznošenju opreme. Više neće dolaziti u B92. Igraće kasnije važnu ulogu u pokretanju Radija S, a angažovaće se i u SPS-u. Srešćemo se ponovo tek desetak godina kasnije kada se B92 uselio u zgradu u ulici Svetozara Markovića. Susedna vrata pripadala su Krletovoj televizijskoj i izdavačkoj kući ¨Metropolis¨.

Čudan je to osećaj kada obijaš vrata sopstvenog studija. Razmišljaš šta ćeš zateći unutra. Kada vidiš počupane kablove i prazne police na kojima je koliko juče stajala oprema osećanja su pomešana.  .

¨Videli smo  da nema opreme, da je odneta i našli se pred problemom koji je trebalo rešiti¨priča Saša Mirković.¨Krenula je užurbana potera da se nađe nova mikseta i našli smo je u KST-u. Međutim, ono što ja pamtim je neko olakšanje kod ljudi iz ovog našeg tabora. Da je došlo do definitivnog pročišćenja i da su ¨oni¨,  koji su bili taj suprotstavljeni muzički tabor, da su oni definitivno otišli i da se više nikada neće vratiti. Pobedila je muzička opcija ¨Ritma srca¨, s tim što je takođe  jedna od stvari koja je  ljudima tada mnogo značila bila ta što su neki ljudi koji su došli sa ¨Indexa¨ u B 92  rešili da ostanu bez obzira što je Cekić otišao. To je bila dosta bitna stvar , koliko god ona bila u nekim malim lokalnim okvirima . To je značilo da tu postoje neki ljudi koji su skapirali da mi baš i nismo tako crni, zli, odvratni  i da je taj Veran čovek sa kojim može da se radi a da je taj Cekić neko koji će definitvno da nas vrati korak unazad.¨

Ovo se odnosilo ponajpre na Milicu Kuburović i mene koji smo bili tu, ispred studija, a kroz par sati došli su i Mamula i Đilas. Nas četvoro ćemo ¨nositi¨ informativni program u narednom periodu, naravno uz pomoć svih drugih koji će pre ili kasnije raditi sa nama. Milica i ja smo donekle i učestvovali u tom ¨obračunu¨ sa Cekićem. Ne ponosim se baš tom epizodom, ali i to mora da se ispriča. Na dan kada je Predsedništvo GKSSO trebalo u Košutnjaku da raspravlja o problemima u B92, među ¨Indexsovcima¨, kojima sam i ja formalno pripadao, krenulo je da cirkuliše pismo koje je trebalo da potpišemo, a kojim se faktički pružala podrška Cekiću i ukazivalo na ¨anarhiju¨ koju zagovara Matić i tražila njegova smena. Pismo je bilo namenjeno javnosti. Kada je pismo došlo do mene, ja sam ga ¨malo¨ zadržao. Otrčao sam do prve fotokopirnice i kopirao ga. Nisam ga potpisao i prosledio sam ga dalje. Onda sam seo sa Milicom da vidimo šta ćemo. Pozvali smo i Verana. Njih dvoje su kopiju pisma odneli u Košutnjak Pavloviću…a dalje se zna. To je bio 12.jun 1990. , dan kada su Cekić i kolegijum ¨Indexa¨ doneli odluku o izlasku i kada je GKSSO formirao radnu grupu i zakazao redakcijski sastanak.

¨ Za mene su događaji koji su prethodili odnošenju opreme bili vrlo znacajni¨priča Veran Matić. ¨Ja nikada nisam bio deo političke priče i nikada nisam bio deo strategija, vođenja ratova u okviru političkih sistema¸ pa zato nisam ni osećao to kao ozbiljan proces. Te debate oko toga koji će od dva prisutna koncepta postati dominantan. Odjednom je to eskaliralo i postalo je važno lobirati za svoj koncept. Sve se desilo u samo tri dana. Ključ je bila sednica GKSSO u Košutnjaku gde se odlučivalo iza kog će se koncepta stati. Tu je podržan moj koncept i to je inicitralo upad u prostorije i odnošenje opreme. Naravno, ta operema je mogla biti povučena i na drugi način ako su oni rešili da izađu iz projekta . Tog dana sam došao ranije i uopšte nismo shvatili šta se dešava. Kada smo videli da nema opreme najvažnije nam je bilo da što pre pokrenemo program. Veoma brzo je sklopljena konfiguracija koja je omogućila uključenje voditelja i odmah smo otvorili telefon za slušaoce. Bilo je važno da se program bez obzira na sve nastavi.¨

Dok su se na Trgu Republike okupljale pristalice opozicije, tehničari B92, Sefa, Erić i ostali pokušavali su da ¨skrpe studio¨. Milica i ja smo bili u ¨šupici¨ i pravili ¨Dnevnik¨. Sve, bukvalno sve je moralo da bude snimljeno, uključujući i instrumental koji je išao ispod vesti,  jer je to bio jedini način da se emituje. U studiju je ostao samo jedan magnetofon.  Ne znam ni sam na šta je to na kraju ličilo, verovatno ni na šta, ali imali smo ¨Dnevnik¨i to je bilo najvažnije. Pokazati ¨onima¨ da nam ne mogu ništa. Inat, bato. To je tog dana napravilo ¨Dnevnik¨. Na petom spratu, u studiju, ¨budžilo¨se na sve strane. Milivoje Erić, tada tehničar a kasnije i šef tehnika uvek se trudio da uvede neki red i nauči nas ¨informativce¨ kako da koristimo, a ne da uništavamo opremu. Tražio je redovne ¨preglede¨reporterske opreme. Kao kada ti kažu da ideš redovno kod zubara. A ti ideš samo kada te zaboli zub. Tako smo i mi išli kod Erića sa našim kasetofonima. U nadi da će ih njegova lemilica ¨reanimirati¨. Onako, nizak, mršav i govorljiv ,svaki razgovor  počinjao je njegovim klimanjem glave u stili ¨Ovo neće moći¨. Voleo je da kaže kako je on inženjer, što je i bio, a ne čudotvorac. Ipak, zahvaljuljući Eri i ostalim tehničarima, ono nešto malo opreme, većinom kućni uređaji, radilo je duže nego što bi iko očekivao.

¨Dovlačili smo svoju opremu od kuće, pošto ništa nismo imali, pa je svako ko je imao nečeg viška donosio¨ priča Milivoje Erić o tehnološkom čudu B92 sa početka devedesetih. ¨Neku opremu smo i dobijali kroz sponzorstva, onda sam jo to morao da povezujem, ali sve je to više improvizovano nego što je to bio pravi studio. Radili smo stalno sa amaterskom opremom i onda večito nam je nešto iskakalo tako da je program jedva ¨disao¨. Improvizovali smo na licu mesta, jer ništa nismo mogli da zamenimo pa da na miru popravljamo. Budžili smo.Pravili delove od onoga što smo imali. Naša najuspešnija ¨budževina¨ bila je mikseta. Uspeli smo od jednog ,mi to zovemo stejdž mixerom, koji se koristio za ozvučavanje manjih prostora za svirke, da napravimo studijski mix pult. Ubacivali smo mu funkcije koje mogu da pomeraju, odnosno da pokreću ostale uređaje da rade.¨

Era je uvek imao problema da objasni šta je tačno radio, ali je na kraju radilo. Tako je bilo i tog dana. Ko je tu šta i kako spajao, đavo će ga znati, ali za manje od dva sata ¨čarobnjaci¨ su uspeli da puste voditelja u program i uključe slušaoce. To što je voditelj sve to morao da sluša preko malog radio vokmena je nešto što slušaoce nije zanimalo. Oni su ponovo imali svoj B92,  ¨oslobođen¨ od Bajage, Azre,  Riblje Čorbe, Balaševića………Cekića.

Ali da li je sve moralo da se završi tako? Bilo bi suviše lako nacrtati crno-belu sliku gde je Veran Matić beo, a Nenad Cekić crn. Veran je uvek tvrdio da drugog puta nije bilo.

¨Tenzija je bilo od samog pocetka. Pre svega oko muzike. Tu smo imali jedan neprirodan spoj, koji je bio prisutan i koji je faktički doveo do cepanja. Nismo imali dnevne sukobe, već bi čitava stvar sa vremena na vreme eskalirala. U ¨Indexu¨ nisu razumeli ono što sam ja radio kao i zašto to radim. Poput svih tih inicijativa koje su predstavljale širi angažman od samog emitovanja radijskog programa. Kao i u ovim ministarstvima danas. Svako je dobio svoju redakciju i tu upravljao. Unutar sistema nije praktično bilo mehanizma koji bi omogućio dnevne konflikte. Tako se ta negativna energija akumulirala. Između mene i Cekića  nije bilo ozbiljnih razgovora o tome. Taj odnos nije imao tu vrstu ozbiljnosti. Postoji neko ko je manje radio, postoji neko ko je više radio. ¨Index¨ je imao svoju rezervnu redakciju i deo vremena su provodili tamo. Oni su imali neku svoju odstupnicu. Mi nismo imali tu mogućnost i sve se dešavalo u DOBu. Ja sam bio motorna snaga, što i jeste uloga urednika, a Cekić je bio više “politička” snaga koja je trebala da negde obezbedi nešto. Da stavri “politički ispegla” da nastavimo emitovanje.Tu su stvari bile podeljene i nismo se jedan drugom mešali u posao. Ja nikada nisam imao nikakav lični sukob sa njim.Nisam bio opsednut sa njim, a za njega ne znam. Mi nikada nismo bili u nekom ličnom odnosu. Nismo se družili posle posla, nismo se družili ni na poslu. Nikada nisam imao potrebu da ja kao Veran Matić reagujem. Uvek je to bila reakcija zaštite kuće. Zaštita onoga što smo radili.¨

Cekićev ¨posao¨nije bio samo politika. On je bio odgovoran i za pare. Za honorare svih nas koji smo tamo radili. A bilo nas je najmanje 50. Niko tada nije razmišljao o poslu ¨za stalno¨. Dugo će samo Veran i čistačica Jasna biti jedini ¨stalno zaposleni¨. Ali,i te kako nam je značio taj honorar. Ne kaže se džabe ¨Mala para veseli čoveka¨ A bili smo mnogo veseli. To je možda i osnovni razlog zbog kojeg je Nenad gurao tu ¨komercijalnu¨ opciju, a sa kojom Veran i dan danas u veeeeeeelikom B92 sistemu ima problem.

¨Nije to bio politički sukob.¨ pokušava da mi objasni Cekić petnaest godina kasnije. ¨Sukob je bio na nivou toga da li da idemo da pravimo radio stanicu koja će da bude komercijalna ili ćemo se po svaku cenu baviti društvenim angažmanom  na alternativan način, napadati bubne opne slušalaca. Tad je bila rep i nezavisna muzika. Ja sam i dan danas protivnik te vrste muzike i na toj vododelnici smo se mi podelili. I posvađali, tu nema nikakve dileme. Tačno je da je uređivanje programa pripadalo ljudima iz ¨Ritma srca¨, ali ja sam mislio da ta stanica mora od samog početka da se bori da opstane na tržištu. Čak nije to bilo ni pitanje toga šta ja volim ili ne,nego prosto da li ćemo mi da opstanemo ili nećemo. Ako ne zarađujemo, oni uvek mogu da nas ugase. Tad je veliki bum bila agencija ”Sači end Sači”, pa su oni pomogli, Ivan Stanković i ostali. Jednog meseca ,početkom ’90. godine,na osnovu naših prihoda predsedništvo GKSSO je isplatilo plate njihovim zaposlenima zato što smo mi zaradili, pa su onda oni nama vraćali novac.

Naravno, čim postoji neka podela u redakciji onda oni koji su politički iznad toga tu podelu pokušavaju da upotrebe za svoje ciljeve. Od jedne benigne priče o tome koja vrsta muzike da se pušta na radiju, počela je jedna ozbiljna politička priča. Slobodan Milošević je već tri godine na vlasti, sve je politizovano. I onda je tu krenula ta tuča oko osnivačkih prava nad radiom. Pri tom, naša pozicija je bila ta da smo mi bili, kao, lojalni toj univerzitetskoj omladini, koja se u međuvremenu transformisala u Savez studenata, znači sad nevladinu organizaciju , modernim rečnikom rečeno. Na univerzitetu je dosta vladala paranoja u pogledu studentskih medija, naročito tako probojnih kao što je bio radio. Tada je Mira Marković bila predsednik ideološke komisije univerzitetskog komiteta. I ona je smatrala da je jako opasno pustiti studente da sami to rade. I tu ja sada, naravno, ne mogu  nešto Dragana Pavlovića da krivim. On je prosto gledao šta će za njegovu organizaciju biti najbolje i on je hteo da B92 bude stanica gradske omladine, a da univerzitet, odnosno studente potpuno prebriše. To nama nije odgovaralo, jer nam niko nije garantovao status posle toga. Jer,  šta ako mi pristanemo, a onda nas oni izbace. Tu je onda počela da se generiše ozbiljna nestabilnost unutar redakcije. Mi postignemo neki dogovor na kolegijumu, a onda se pojavi neko, uradi nešto deseto. Pitam ”Pa, jesmo li se tako dogovorili?” a on ili ona kažu:”Nismo, ali to je….ovako i onako¨. Dođe Srđan Miletić u ponoć, uđe u studio i počne da psuje slušaoce, ’89. godine. Naravno da ja reagujem. Ne reagujem zato što mislim da je sada to nešto, u estetskom ili ideološkom smislu loše. Reagujem zbog toga što sutra neka budala iz SSRN-a može da pozove i da kaže:”Toga više nema”. Nije bila moja briga da sada ja zabranim Srđanu da se psuje sa slušaocima. To je , bre, bio komunizam  i sva sreća da je bilo to posle ponoći i niko nije primetio. Ali da je bilo u 2 poslepodne i te kako bi primetili, a u  tri poslepodne više radio stanice ne bi bilo. To je bila moja  briga. Sa druge strane, ja sam tada imao 26 godina. Sada, sa godinama, ja sam stekao neko strpljenje koje tada nisam imao. Bio sam potpuno nestrpljiv, a i ljudi  koji su me okruživali  su bili slični. Želeli smo da se stvar završi što pre i da se više ne nadgornjavamo, naročito ne sa političarima. Ne mogu da kažem da nam nije bilo stalo do karijera, ali nam je bilo stalo  da napravimo nešto svoje. Može paradoksalno da zvuči, ali mi smo pomogli Radiju B92 da preživi time što smo otišli. Da smo tvrdoglavo ostali unutra, a mogli smo da ostanemo, garantovano bi se umešala omladina, pa potom i partija. Onda  bismo imali na kraju nekog aparatčika za glavnog urednika B92. Ovako smo dobili zapravo dve stvari. Prvo, dobili smo  jedan čist koncept B92 koji se razvijao posle toga. Dve godine kasnije mi ,koji smo otišli , napravili smo Radio Index koji je imao svoju ulogu i ’97. i 2000. godine. Tako smo dobili od jedne radio stanice dve  i ja tim razvojem događaja nisam nezadovoljan. Možda bih voleo da sam ja ostao tamo, ali iz ove perspektive čime se sada bavim možda i ne bih. Ostao bih zauvek u novinarstvu, a to mi nikada nije bilo baš naročito zanimljivo.¨

Nenad Cekić je završio filozofski fakultet, magistrirao, doktorirao, postao asistent na ¨Etici¨. U Savet za radio difuziju ga je izabrala Skupština Srbije, 2003 godine. Odmah je izabran za Predsednika Saveta. Godinama je vodio radio Index koji je sada pred samogašenjem.  Veran Matić nije završio studije knjževnosti, ali je pored mnogobrojnih nagrada  proglašen i za jednog od svetskih lidera nezavisnog novinarstva.I danas je na čelu B92, jedne od najvećih medijskih kuća u Srbiji, u kojoj radi više od 500 ljudi. A ja? Ja ću ovde staviti tačku da sukob ¨Cekićevaca¨ i ¨Veranovaca¨ te 1990. godine i nikada se više njime neću baviti. Časna reč.