Talasanje Srbije Dušana Mašića – 1996/97 Protest… Zatvaranje B92… „Voda u kablu“

Autor: Dušan Mašić, deo iz knjige “Talasanje Srbije”, knjiga je objavljena 2006. godine u izdanju Samizdata

U našoj „velikoj“ sobi  prolomio se aplauz. A onda snažno ¨ŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠ!¨. Oči svih nas bile su uprte ka televiziru u ćošku. B92 bio je prva vest na CNN-u. Više od trideset poznatih i nepoznatih nestrpljivo je čekalo da čuje šta će reći Aleksandar Vasović  „LIVE“ za CNN iz Beograda. Čuli bi i da su otvorili vrata susedne kancelarije odakle je Vaske „proterao“ Verana Matića i Sašu Mirkovića kako bi moga da se javi u Atlantu. A nisu morali ni da slušaju, jer su već i onako znali: B92 nije emitovao program. Tog 3. decembra 1996. vlast se nije odlučila da pošalje policiju na peti sprat DOB-a. Umesto toga isključili su predajnik preko kojeg je emitovao B92. Kao i predajnik radija „Index“. Sve u nadi da će to zaustaviti protest koji se već više od dve nedelje valjao ulicama Beograda i najvećih gradova u Srbiji. Desetine hiljada ljudi tražilo je iz večeri u veče da im se vrati možda i poslednje što im je nakon osam godina vladavine Slobodana Miloševića preostalo. Pravo da glasaju protiv njega i njegovih. 

Kada su građani Srbije prvi put glasali na višestranačkim izborima 1990, izgleda da im se to mnogo svidelo. Svako malo bi organizovali nove izbore. I, manje-više, rezultat je stalno bio isti. Opozicija ne uspeva da se dogovori da nastupi jedinstvena, Milošević kontroliše najvažnije medije, izborni zakon i glasovi sa Kosova uvek idu u korist vlasti, Milošević pobeđuje i sâm ili uz pomoć radikala ili nekog iz opozicije ostaje na vlasti. Nije bilo nikakvog razloga da tog novembra, kada su na red došli savezni i lokalni izbori,  bude drugačije. Uostalom, glasali su za njega kada je zemlja bila u ratu i sankcijama, a gladni se teturali ulicama. Zašto bi sada bilo šta menjali? Nema rata, sankcija, a i Zapad je konačno uz nas. Milošević je „faktor mira i stabilnosti na Balkanu“. Mediji su pod kontrolom, glasovi na Kosovu već prebrojani, a Vojislav Šešelj i Dušan Mihajlović spremni da urade šta im se kaže. Na saveznim izborima opozicija je još i dobro prošla. Poraz je bio ubedljiv, ali ne i katastrofalan. 

Talasanje Srbije je i slika jednog stanja duha, objašnjenje kako smo mogli da ostanemo normalni u vremenima o kojima je u knjizi reč. Prkos, inat, cinizam, naivnost, nevinost, principijelnost, poštenje, humanost, pravednost – čitav jedan sistem vrednosti svakako je ono što je povezivalo ljude i događaje u ono što je, u nedostatku preciznije definicije, moguće nazvati jedino – fenomenom B92. Taj sistem bio je suprotstavljen sistemu koji ga je okruživao. Taj sistem vrednosti, emitovan preko radio talasa, obuhvatao je u sebe i sve slušaoce B92, koji su postali njegov deo, svakako i sve čitaoce ove knjige.

 

To kao da je ulilo dodatno samopouzdanje režimu. Nisu se posebno trudili da animiraju ljude za drugi krug lokalnih izbora, koji je trebalo da usledi kroz dve nedelje. Izborni zakon je tu uradio ono što lideri opozicije nisu mogli sami. Na silu ih je ujedinio. Posle svega, niko nije očekivao ništa spektakularno. Mi u B92 smo se uvek nadali. Nekada i više nego što bi bilo normalno, ali ni mi ovoga puta nismo imali neka prevelika očekivanja. Između dva kruga bio sam u Svilajncu i Nišu, gradovima gde je koalicija „Zajedno“ zabeležila najgori i najbolji rezultat. U Svilajncu mi je lider socijalista živopisni Bidža, koji je u kancelariji predsednika opštine imao malu fontanu i knjigu utisaka, pričao o lokalnom popu koji je suvlasnik toples bara. Rezultati izbora nisu ga iznenadili, jer je, kako reče¸ opozicija bila gomila nesposobnjakovića. On je znao s njima. Kada bi zakazali miting, Bidža bi organizovao na istom mestu i u isto vreme Sajam pčelara. Ne treba milicija da interveniše. Pčele će da urade svoje. U Nišu je bilo drugačije. Na čelu demokrata nalazio se ambicizni Zoran Živković. Brzo smo uspostavili dobre odnose. Živković je bio rešen da pokaže kako Niš nije najveće Miloševićevo uporište. Delovao je ubedljivo. Socijalisti, predvođeni Miletom Ilićem, nisu nam dozvolili ni da primirišemo u njihove prostorije. Kao da su znali šta im se sprema. Mi, iskreno, nismo.

„Ja sam 17. novembra bio u Mostaru na nekom skupu alternativnih umetnika iz bivše Jugoslavije koji su se tamo okupili“, seća se Dejan Radojević. „To je bilo godinu dana posle Dejtona i činjenica da je radio nekoga slao tamo govori o tome šta se očekivalo od tih izbora. Ništa. Milošević je već bio pobedio na saveznim izborima dve nedelje ranije i očekivalo se da će ti lokalni izbori biti još jedna tragedija za sve ljude koji su se nadali da će nešto da se promeni“.

Prevarili smo se. U noći kada su stizali rezultati, socijalisti su gubili jedan po jedan grad. Najpre one velike: Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac. Zatim i manje: Kraljevo, Čačak, Užice, Pirot… Na kraju, ispalo je da je opozicija pobedila u skoro svakom mestu gde ima više od dve benzinske pumpe i tri semafora. Četrdeset i nešto opština prešlo je te noći u ruke opozicije. 

Bar su takvi bili rezultati. Socijalisti nisu bili spremni da to prihvate i kreću da falsifikuju zapisnike. Najpre u Nišu, a kasnije i u drugim gradovima. Stotine „njihovih“ prigovora zatrpavaju „njihove“ sudove. Mnogi će kasnije za sve ovo optužiti JUL, ali se Goran Matić kune da oni s tim nisu imali ništa.

„Falsifikat je bio očigledan“, priča mi tadašnji portparol JUL-a. „Sekretar britanske ambasade dan posle izbora dolazi kod mene kući i donosi kopije falsifikovanih zapisnika. „Pogledaj, ovo se deli po ambasadama. Ovo što su uradili u Nišu je skandal. Kako mislite da će to proći? „Ja sam tada prvi put video taj falsifikat i bio sam šokiran. Imali smo sastanak i rekli smo: „Ljudi ovo je neodbranjivo! Ono u Nišu mora da se reguliše, da se operemo od toga i onaj ko je to uradio mora da odgovara“. To je apsolutno kreirano van JUL-a. Mira je bila u Indiji kada je počelo. Kada se vratila, kaže mi: „Jesu li oni normalni? Kako mogu da falsifikuju izbore? Vidi šta su napravili!“ To je bio njen komentar. Šta nam znači pet ili deset gradova? Pustimo ih da pokažu šta znaju. Od nje su napravili crvenu vešticu, a žena je imala normalan pristup tim stvarima. Kada neko napravi neku glupost, onda kažu: „Mi smo to morali jer su nam naredili iz JUL-a sa onom njegovom ženom koja je imala uticaj na njega“. Čini mi se da je JUL bio kao neka perionica za sve gluposti koje su sistematski rađene. Zašto su mediji ometani ’94. kada nije bilo JUL-a? Zašto je B92 imao problema kada nije bilo JUL-a? Postoji taj kontinuitet pritiska na medije kao jedna vrsta nezrele režimske reakcije koja je funkcionisala godinama. Ja pripadam struji koja je pokušala da otkloni tu vrstu reakcije“. 

Ono što smo očekivali da će biti „dostojanstveni poraz“ pretvara se u „veličanstvenu pobunu“. Koalicija „Zajedno“ pozvala je građene da izađu na ulice i tako odbrane svoj glas. S njima smo izašli i mi iz B92. Ostaćemo tamo više od 80 dana.

„Trudim se da ne ispadnem pretenciozna, ali mislim da smo mi bili veći simbol tog naroda na ulicama nego oni koji su bili na bini“, priča mi Bojana Lekić. „O tome govore fotografije. Ime B92 izvikivano je podjednako kao i imena Vuka Draškovića ili Zorana Đinđića. B92 je rekao narodu: „Smeš  u protest“. Rekao im je: „Buđenje!!” A onda je izveštavao o svemu. Uopšte nije bilo dileme šta da se radi. Kolektivno osećanje bilo je „Dosta, bre!“ Ugrožen je bio i moj i tvoj glas, elementarno ljudsko pravo. B92 je bio kreator tog narodnog bunta u toj meri u kojoj je bio simbol tog naroda koji je bio na ulicama. Na balkonima i govornicama su bili njihovi politički predstavnici, a B92 je bio s njima. Užasnem se kada se setim kako sam visila s četvrtog sprata, gde je bilo sedište Demokratske stranke na Terazijama, zakačena jednom nogom za prozor. Druga je bila na simsu i na nju sam se oslanjala. U jednoj ruci mikrofon koji je nekada za govornike bio i važniji od onog ‘za razglas’, a u drugoj ruci držim Motorolu kojom smo se uključivali u program. Lideri kolicije „Zajedno“ na simsu, a ispod desetine hiljada ljudi. I lepa i strašna slika. Noćima sam se u panici budila zbog nje. Malo ljudi to zna, ali ja se plašim da pogledam niz stepenice, a kamoli sa četvrtog sprata.“ 

Ništa u Srbiji nije moglo da bude normalno. Čak ni vreme. Globalno zagrevanje nas je mimoišlo te godine. Temperatura se kretala na nivou porasta industrijske proizvodnje: nula, jedan, dva… Kasnije na nivou godišnjeg porasta životnog standarda: -5, -10 ili –15. I tako danima, nedeljama, mesecima… Baš kao i protest.

„Krenulo je nekako traljavo“, seća se Milica Kuburović. „Zima, bljuzga, sneg i led. Nekako mi nije delovalo da će da istraje, da se omasovi. Mi smo tada ‘pržili’. Samo tako.  Kratko rečeno – neprofesionalno. Imali smo jednu istu osobu ili različite osobe po smenama po raznim punktovima. I one ne samo da su odatle izveštavale, nego su učestvovale  i u organizaciji. Prenosili smo sve. Uključivali se i ‘pržili’. Opozicija je tada tvrdila da je pobedila čak i tamo gde nije. Čuveni spiskovi za Gonzalesa“.

„Kada god su se pojavljivali protesti u Beogradu mi smo postajali na neki način deo toga“, priča mi Veran Matić. „U nekim slučajevima i motorna snaga. Medij koji je uvek potpuno posvećivao svoj program protestu. Mi bismo promenili koncepciju i programsku šemu i bili smo poznati po reporterima koji su odmah izlazili na ulicu i na neki način bili ‘ukras’ samih demonstracija. Oni su vidljivi na svim fotografijama i izveštajima sa protesta. Uvek su u prvim redovima, u blizini glavnih ljudi koji su vodili demonstracije, ali i na najopasnijim mestima, gde je bilo najviše represije. To je nešto što karakteriše B92 u celoj njegovoj istoriji. Nekada smo bili ozbiljni organizatori, a nekada inspiratori. U ovom slučaju, B92 je imao ulogu inspiratora. Studenti su tada primenili one mehanizme koje je B92 lansirao pre toga. Ta duhovitost i karnevalski pristup imali su razoružavajuću ulogu u odnosu na represivni aparat. Onu ulogu koja je trebalo da predstavlja simbol oslobađanja. Uvek je bilo važno stvarati zanimljive događaje. Animirati ljude da učestvuju u nečemu, a da to ne bude uzvikivanje parola i slušanje govornika jer to dosadi posle dva-tri sata. Prvi put smo imali situaciju u kojoj smo svakog dana imali proizvodnju novih događaja. Strašno je važno bilo animirati što je moguće veći broj ljudi u što je moguće dužem vremenskom periodu. Ove demonstracije su donele toliku raznovrsnost da je režimu bilo teško da pronađe bilo kakav mehanizam protiv takvog otpora. B92  je bio u stalnoj komunikaciji sa studentskim protestom. Davali smo im neke ideje kroz program i kroz akcije koje smo sami pravili. Pozvali smo, na primer, sve ljude koji se zovu Slobodan Miloševic i Mirjana Marković da dođu i stanu ispred kordona“.

Kako je protest odmicao, Veran je sve duže ostajao u radiju. Njegova žena Lola, kao i mnogo puta pre i posle, preuzela je brigu o deci. Međutim, to joj nije bilo dovoljno. I ona je želela da učestvuje u protestu.

„Imala sam utisak da treba nešto mnogo više da uradim“, priča mi Lola Matić. „Iako je Veran bio 24 sata u protestu, želela sam i ja nešto da uradim. Zaključam decu u kuću, pa izađem. Idem sa kolonom ulicama, lupam u šerpe. To mi je bilo potpuno normalno. Strašno me je uvek nervirao onaj pristup ‘Neću ja to da radim, ima ko će’ . Zvala sam roditelje da čuvaju decu  kako bih išla na miting. Sve vreme sam išla i na posao. Onda mi je Veran u jednom trenutku rekao׃ „Dobro, jesi li ti normalna? Zar je iz ove kuće malo ludila, pa moramo svi.¨ Verovala sam da će da se sve završi onako kako se završilo. Sve mi je to bilo normalno. Pa i to zatvaranje radija. Nije bilo neočekivano. Baš će Sloba da te pusti da ti radiš sve i svašta, a on neće ništa da radi. Malo sutra. To jeste bilo glupo, ali nema veze. Neverovatna snaga i energija su tada postojale. Tokom protesta sam se osećala fenomenalno jer sam radila nešto za šta sam verovala da je ispravno. Čini mi se da bismo bez toga potpuno potonuli. I  danas to mislim. Na stranu to šta se sve izdešavalo posle. Tada mi ništa nije smetalo. Bila sam spremna na sve. I da se tučem sa milicijom.¨ 

Tuča sa policijom nije baš nešto što se uči na studijama novinarstva. U stvari, kad radiš ‘na ulici’ trudiš se da ne razmišljaš o tome. Valjda se nadaš da ‘neće baš tebe’. Zavaravaš se da postoji neka razlika između ¨njih¨- demonstranata i ¨nas¨- novinara. E, sad bi i kod ¨nas¨ mogli da pravimo razliku između onih i ovih, ali obično se na ulici nađu samo ¨naši¨. A policiji su svi isti. Ako su ispred tebe – udri. Tu i tamo se neko zbuni kada drekneš ¨Novinar!!¨, ali ima i onih kojima novinar dođe k’o kec na deset. Ti valjda misle da je kada udariš novinara to kao da u isto vreme tučeš sve njegove slušaoce ili čitaoce. Možda su i u pravu, navikne se čovek. Posle budeš srećan kada te ‘malo’ tuku. Kako je vreme odmicalo sve teže je bilo biti ¨zanimljiv¨. Prvih nekoliko dana te ponese ta gomila ljudi, pa prosto ne želiš da ideš kući. Onda oni polako postaju ¨demonstranti¨, a ti shvatiš da je debeo minus, da te policija mrko gleda i da su ti uvalili cipele koje propuštaju i ¨motorolu¨ čija baterija je na izdisaju. Pa ajde sad ostani normalan. Ali znam nekoga kome je to bilo super u odnosu na vežbu ¨slepi miš¨ sa četvrtog sprata na Terazijama. 

„Posle tih prvih dana i ‘visenja’ sa četvrtog sprata, kad smo izašli na ulice meni je to bila pesma, u bukvalnom smislu.¨ priča mi Bojana Lekić. „Ako smo mogli da radimo i da ne idemo kući, da padamo u nesvest i tugujemo sa Kninom i Krajinom, što ne bismo mogli sada? Jeste hladno, ali vidiš tu energiju u ljudima i, konačno, vidiš jedno lepše lice zemlje za koju se boriš. To je bio jedini smisao življenja, ne samo moj nego i svih tih ljudi koji su u tome učestvovali tih dana. Meni je lično bilo najlepše na ulici, između tebe i Timofejeva. Strašno je bilo važno to što smo mi umeli narodu da prenesemo pravu sliku. Bez uvrede drugim kolegama, ali njihova uključenja su izgledala kao kao izveštaj o saobraćaju. „Kolona ide levo, pa skrene od ulice desno, pa na-na-na… ¨ A mi smo imali pozitivno takmičenje u reporterskom izveštavanju. Izvodili smo radijske akrobacije. Jedan reporter je bio na početku, jedan u sredini, a jedan na kraju kolone. Činjenica da smo mi to umeli da prevežemo, a da nas niko u međuvremenu ne najavljuje, meni je  bio dovoljan razlog da se tog dana osećam dobro.¨

Kako i ne bi kada smo imali toliko prilika da „vežbamo¨. Javljali smo se na svakih 15-20 minuta, nekada i češće. Ja sam obično išao ispred ili na čelu kolone, Bojana u sredini, a Timofejev na kraju, nogu pred nogu sa ¨najsporijima¨. Meni je bilo najlakše. Uvek sam imao nekog od ¨lidera¨ pored sebe, mada je, kako je vreme odmicalo, to sve više ličilo na intervjuisanje fudbalera. Po pravilu nikada ne kažeš sve, već nešto ¨sačuvaš¨ za sledeće uključenje. Nekada je to transparent koji nosi neko od demonstranata, nekada prepričaš razgovor sa nekim od njih. Tu su i ljudi iz obezbeđenja, penzioneri koji ¨kunu¨ izdajnike sa trotoara, nervozni vozači kojima je kolona presekla put do kuće. Zatim druge kolege koje uvek imaju nešto da kažu. Gledaš i pamtiš. Od velike je pomoći bila i Milica koja je najčešće bila u studiju i koju je zanimalo ¨Kako je napolju?¨. Uvek mi prvo padne na pamet da kažem ¨Hladno¨, ali znam da to nije ono što ona očekuje. Nekada je bilo dovoljno samo da odgovorim na njena pitanja i predam ¨štafetu¨ Bojani. Onda su njih dve mogle da ćaskaju do mile volje i izluđuju Timofejeva, koji nikada nije znao kada će doći red na njega. Posle svakog uključenja čestitamo jedni drugima, pa sve ispočetka. Za one koji su se kasnije uključili. Iz sata u sat, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec. 

„I šetaš i šetaš… i pola redakcije dobije upalu pluća“, priča Milica Kuburović. „Pitaš se, dokle, bre, više…. Bilo je tu i uspona i padova, krize u samoj redakciji. Uglavnom zbog bolesti. Ljudi su se smrzavali. Pamtim da su nam crkavali i Sony profesional kasetofoni. Ona dva nova što smo imali. Moj walkmen  se dobro držao i izdržao je tu zimu. Svi su ga koristili za snimanje demonstracija. Uvek je jedan prenosio, a jedan snimao. Volela sam da radim sa Bojanom. Dok su još koristili ¨Vukomobil¨, nas dve se nacrtamo ispred, pa kad se Vuk, Đinđić i Vesna popnu i počnu da drže govore, nas dve gledamo u njihove cipele i komentarišemo ¨Ko ima najlepše?¨ Zaključili smo da Vuk ima apsolutno najlepše cipele i da se najbolje oblači.“ 

Ko o čemu, žene o modi, a muškarci o automobilima. Hit na četiri točka te zime bio je ¨Vukomobil¨. Opozicija je uvek imala problem sa održavanjem mitinga. Prijava skupa, iznajmljivanje bine, priključak za struju. To su bile noćne more za organizatore skupova pristalica opozicije. Vlast je uvek pronalazila razlog što nešto ne može. Čini se da su o saobraćaju brinuli više nego o državi. Rešenje je stiglo u obliku ¨Vukomobila¨. Sklepano za potrebe SPO, ovo ¨vozilo¨ ili pokretna bina, omogućilo je Draškoviću i drugima da se obrate svojim pristalicama gde god i kada god se za to ukaže potreba. Najčešće je bilo dovoljno puštati muziku preko velikih zvučnika kojima je ¨Vukomobil¨ bio okićen. Vozilo je postalo jedan od simbola protesta i zborno mesto za izveštače. Ispred, pored, iza – bila su ¨mesta okupljanja¨ reportera B92. Da razmene snimke, baterije, ¨predaju smenu ili jednostavno prozbore koju kada je sve ostalo bilo nezanimljivo. Policija je u nekoliko navrata pokušavala da privede ¨Vukomobil¨ na vanredni tehnički pregled. Kao, nije podobno za saobraćaj. Pa, nije ni bilo namenjeno saobraćaju. Naprotiv, bilo je namenjeno blokiranju saobraćaja tako što su se oko njega tiskale hiljade onih koji su hteli da čuju šta će im to danas reći oni koji su im govorili i juče, a koji će im govoriti i sutra.

Ne znam šta se na kraju dogodilo sa ovom skalamerijom, ali prava je šteta što nije negde ¨sklonjena¨. U Muzej primenjene ili savremene umetnosti. Svejedno. Samo da bude spremna za neke nove proteste ili da bar podseti one koji su na njoj ¨došli¨ do vlasti da besni audiji i BMW nisu  jedino u čemu su se vozili.

Odmah do ¨Vukomobila¨ u tom ‘muzeju uspomena’ na protest mogle bi se naći i naše ¨Motorole¨-pokretne reporterske stanice. Zahvaljujući njima bili smo svugde. Tada nije bilo mobilnih telefona, barem ne za nas. ¨Motorole¨ su bile naš ¨alat¨. Iste takve imale su i ¨kolege¨ iz policije, pa smo morali ove naše da izlepimo nalepnicama B92 kako bismo sprečili sumnjičave iz opozicije da nas mrko gledaju. Ne znam da li su i policajci u civilu koji su bili tu sa nama pribegli istom triku. Za one koje sam upoznao tih dana znam da nisu. Bio sam ljubomoran jer su njihove stanice duže trajale. Istina, oni su manje pričali. Avala i par brojeva, pozicija i to je to. A mi sve naširoko i nadugačko. Što u program, što van njega. A onda naš šef tehnike Era čupa ono malo kose kada se baterije isprazne za deset minuta.  

„Imali smo dosta muka da obezbedimo dozvole za ove stanice“, priča Milivoje Erić. „Na kraju smo nekako registrovali ove naše radio prijemnike, poslali smo da se atestiraju i dobili smo 10-godišnju dozvolu za upotrebu. Imali smo pet prenosivih stanica i jednu baznu stanicu koja se nalazila u Domu omladine. Šta je bio problem? Bazna stanica iz Doma omladine mogla je da komunicira sa tim motorolama i na 30 kilometara. Ali sama ta motorola nije mogla da dobaci do bazne stanice u Domu omladine, jer je imala slab predajnik. Mi smo izvršili malu prevaru. Poznavao sam ljude koji su se bavili primopredajnom tehnikom u Radio-Beogradu. Kada nam je MUP nabaždario stanice, one su bile pet puta slabije od snage sa kojom su mogle da rade. Gospodin Slavko je bio čovek koji nam je pomogao. On je bio glavni serviser ¨Motorole¨, imao je atest policije, policija je kod njega štelovala svoje stanice. E, on je obožavao B92 i bio je protivnik režima, tako da su te stanice  kod njega ali i kod onih ¨vasionaca¨ iz Radio-Beograda bile baždarene uvek na maksimum. Na nesreću, veća snaga znači i brže trošenje baterija. Zato naši prenosi nisu mogli da traju duže od 30 minuta i to sa prekidima. Ako bi stanica neprekidno radila, baterija se praznila već posle 10 minuta. Kada smo imali važniji prenos nosili smo svih 5 stanica sa sobom, pa ih onda koristiš naizmenično. Kasnije smo kupili dodatne baterije, ali i one imaju svoj vek trajanja. Posle tri meseca intenzivnog punjenja i pražnjenja ona već počinje da gubi svoju snagu, a nakon godinu dana je neupotrebljiva. Izuzetno su bile skupe i dosta smo novca potrošili na njih.“

Nas, koji smo ‘trošili’ te baterije nije zanimalo koliko one koštaju i ko baždari stanice. Samo bismo proklinjali i njih i Eru kad god bi nas ¨izdale¨ usred posla. A kada ¨reporterišete¨ pet i više sati, možete izračunati koliko vam baterija treba. Uvek više nego što ih ima. Zato se nekada i dešavalo da krenemo sa tri reportera, a da se dva tokom šetnje ¨izgube¨. Imali smo mi ¨političku¨ priču za to. Kao, često izveštavanje sprečava ljude da sami aktivno učetvuju u protestu. Međutim, istina je da nismo imali dovoljno baterija. 

Teško mi je da zamislim koliko je B92 bio značajan za obične simpatizere opozicije, ali znam da je nama bio važniji od svega. I kada nismo radili, bili smo ¨nakačeni¨ na 92,5 MHz. Znati ili ne znati šta se dešava je bilo maltene pitanje života i smrti. 

„Ja stanujem 10 kilometara od centra Beograda¨, priča mi Svetlana Lukić. „Sećam se da sam kada sam jednom dolazila na posao razmišljala o tome kako bi u stvari da nema B92 mogli na Terazijama da me sačekaju tenkovi ili vanzemaljci, a da ja to ne znam. Shvatiš koliko je u stvari važno da postoji takva stanica. Živim u Beogradu i krenula sam, eto, da pređem tih nekoliko kilometara i ako nema tog radija može da bude svašta. Bukvalno može da bude krvi do kolena, a može da se desi i da je Milošević pao, a ja to ne znam jer nema Radija B92. Kao u situaciji tokom Drugog svetskog rata, kada su ljudi slušali BBC ili Glas Amerike da bi saznali šta se dešava na 2 kilometra od njih. Ja sam to doživela u Pakracu, početkom devedesetih, kada sam spoznala tu neverovatnu moć medija. Sve su roletne bile spuštene i kako zakucam na vrata i kako ih neko otvori, čujem radio u pozadini. Ako slušam Radio-Zagreb, to su Hrvati. Uđem u drugu kuću, slušaju Radio-Beograd. To su Srbi. I slušaju izveštaje o onome što se dešava u Pakracu. A to je jedna selendra i samo treba da pogledaju kroz prozor. Ovako, Srbi veruju  Radio-Beogradu, a Hrvati Radio-Zagrebu. I onda kada Radio-Beograd javi da su ubili pravoslavnog popa u Pakracu, onda se oni u roku od 24 sata nađu u šumi sa stražama i sa puškama. A pop živ i zdrav tri kuće od njih. Znači, možeš da uradiš šta god hoćeš. Ako možeš u Pakracu, šta tek možeš da uradiš u Beogradu! Ljudi imaju potrebu da budu informisani. Zato je i bilo logično da Milošević guši B92. I što ga više guše, tebi postaje važnije da ga čuješ. Jer,  čak i kad sumnjaš i znaš da je skot, ne znaš stvarno da l’ je skot dotle da je izveo tenkove ili su tu i dalje ¨obične¨ demonstracije. I onda ti je od životne važnosti da znaš. Baš kao što je bilo važno da budeš tu. Ja sam bila očarana tim protestom. Ne zato što sam verovala da je Milošević pao i da je gotov, nego zato što je Beograd pokazao svoje umiveno lice. Tu je bilo najbolje što Srbija ima. 

Taj protest je doneo nešto novo. Prvo su na čelu kolone išli predvodnici opozicije i onda oni, kao, krenu negde, a odjednom, spontano, ljudi dođu ispred njih i oni se utope. Rekli su im׃ ¨Šta ćeš ti mene da vodiš više?¨. Ne treba mi megafon, ne treba mi neko ko će da me vodi. Nisu se ponašali onako kako Vuk Drašković, ovaj ili onaj kaže. Narod je preuzeo tu stvar i tu je bilo dovoljno ljudi da se stvori jezgro koje će dovesti do pada Miloševića.  E, da sam znala da će da traje još četiri godine, ja bih se ubila, ali tada to nije izgledalo tako. To više nije bila mala grupa ljudi, zaluđenika, skoro sekta, nego stotine hiljada njih. Sad me ubeđuju neki ljudi da je tada u Srbiji stvoreno nešto što bi se uslovno rečeno moglo nazvati društvom i da je to zapravo tekovina tog protesta ’96/’97 godine. Ti ljudi i to društvo sada  ponovo mogu da pruže otpor ovome što se sada dešava u Srbiji.¨

„Ja bih voleo da tvoja knjiga pokaže koja je bila uloga B92 u organizaciji tog protesta¨, rekao mi je Dragoljub Žarković kada smo pričali o petnaest godina B92. „Vrlo sam skeptičan prema ideji da je to sve bilo spontano. Ja mislim da je tu neki rad postojao. Ako nije postojao rad, onda je postojao fenomenalan menadžment koji se naslonio na to. Jer, ako je nešto pronelo slavu B92 širom sveta, to je bilo to. Neprestani odgovarajući odgovori na situaciju, promocija tih raznih oruđa – od pištaljki preko šerpi, majica, bedževa, svega toga. Ovi iz Otpora su mala deca za ondašnji B92 u smislu artikulacije jedne građanske pobune. I mislim da, ako ni zbog čega drugog, zbog toga Radiju B92 treba podići neki mali spomenik  na mestu gde su ljudi šetali i reći׃ „U slavu medija koji je unapredio građanski duh u Srbiji.¨ Mi smo izdali četiri knjige foto-albuma povodom tih događaja. Ja mislim da je na svakoj drugoj strani te knjige neko obeležje B92. Da li je to pištaljka, majica, Čalija zagrljen sa dve devojke ispod neke zastave… Ne znam. U toj knjizi svaka druga slika je povezana sa B92.“

Sklon sam nekako da poverujem da je ceo B92 i tada kao i u situacijama pre i posle protesta funkcionisao kao savršen romski orkestar. Apsolutni sluhisti i tek po neko zna neku notu. A kada se sklope… Čudo! U takvim situacijama nema nekih velikih strategija i dogovaranja. Funkcioniše uglavnom zdrava logika. Svako je radio ono što najbolje zna, a onda kada se sve to gleda sa strane, izgleda kao operacija koju je u najmanju ruku isplanirala NASA. 

Tako je svoju utakmicu igrao i marketing. Nije im trebalo mnogo da zaključe kako će najbolja reklamna kampanja u ta tri meseca biti ona namenjena samom radiju. Svi su ga slušali i sada je trebalo samo još da ga i vide. I to tamo gde im je bio najznačajniji – na ulici.   

„Svaki put kada je prolazila kolona, sa prozora smo bacali letke¨, seća se Željko Drašković. „Imali smo i svoje pištaljke sa znakom B92. Delili smo ih po gradu, kao i bedževe. Jedan moj prijatelj  nam je besplatno napravio tih 1000 bedževa, a pištaljke smo dobili od neke gospođe iz Pazove, po nekoj sumanuto niskoj ceni. Ona je samo rekla: „Nemoj da kažeš ko ti je to pravio!”. To je bio jedini uslov. Ljudi su se plašili  i nije bilo popularno sarađivati s nama, a posebno praviti takve stvari. Ali, svi su nam pomagali. I štampanje biltena sa najvažnijim vestima i letaka bilo je besplatno. Producenti i ljudi iz marketinga išli su i delili to po ulici, sačekivali gomile ljudi koje su dolazile i delili im propagandni materijal. Mi se tad, jednostavno, nismo bavili našim poslom, nego smo se bavili promocijom B92. Hteli smo da ljudi slušaju B92 i slušali su. Ne zato što smo mi to hteli, već zato što oni nisu više mogli bez nas.“

Nas nekolicina ¨udarnih¨ reportera provodila je sate sa liderima opozicije i ljudima iz njihovih stranaka. Međutim, nikada to, bar u mom slučaju, nije prerastalo u bilo kakav pakt. Jednostavno, svako je radio svoj posao, ali nam je konačni cilj sigurno bio isti. Veranu Matiću i Saši Mirkoviću, kao čelnim ljudima Radija, zapala je druga vrsta kontakta.

„Ne samo da smo imali kontakte, nego sam im ja doneo finansijsku pomoć od nekih donatora“, priča mi Veran. „Pomoć je bila namenjena proslavi Nove godine na Trgu. Ja sam bio posrednik, a Soros fondacija je dala pare za organizaciju proslave. Ja sam to odneo Đinđiću. Cilj je bio spektakl, tj. poklon opozicije Beograđanima. Mnogi i danas pamte kako je to izgledalo. Tada je bilo jasno da nema koordinacije. Da su na jednoj strani Đinđic i Vesna Pešić, a da se Vuk distancirao. Ja se sećam da mi je Đinđić rekao da bi bilo dobro da Vuk za ovo ne zna, a ja sam ga pitao zašto. On je odgovorio zbog toga što će Dana odmah to da objavi u novinama. Pred novogodišnju noć meni je bilo jasno da će tu biti ozbiljnih problema u nastavku. Ubrzo je to bilo jasno svima. Znam da su se čak posvađali u stanu jednog našeg prijatelja u Vašingtonu kada su otišli u Ameriku.¨

Kako se taj sukob rasplamsavao, šetnje su postajale duže, a govori kraći. Na opšte oduševljenje građana, RTS je pričao o sukobu Đinđića i Draškovića, ali njima i onako niko ništa nije verovao. Bar ne oni na ulici. Nama su verovali, ali mi o tome nismo pričali. Zašto? Ne znam ni sam, ali znam da razlog sigurno nije bio taj što nam je neko rekao da ne pričamo o tome. Biće da se suviše lepih stvari dešavalo oko nas da bismo obraćali pažnju na sujete dvojice lidera koji se nisu slagali ni pre kao ni posle svega ovoga. Nas su pre svega zanimali ¨obični¨ ljudi. Domaćice u kućnim haljinama koje su lupale po kontejnerima u 19.30, šetači sa kućnim ljubincima i mladi bračni parovi koji su iznosili svoje bebe na balkone da vide taj ¨drugi¨ Beograd.   

„Kako smo krili sukob? Pa, po principu ¨nije mi ništa¨, nismo nikad ništa javili od toga¨, kaže mi Milica Kuburović. „Osim u jednom slučaju. Saznala sam da je Đinđić u jednom od tih dana odšetao do Miloševića. Bojana je sutradan  bila na čelu kolone i  uključivala Đinđića, a ja sam vodila program iz studija. Onda ona kaže: ‘Ima li pitanja iz studija?’, a ja kažem: „Ima jedno za Đinđića… Šta je radio sinoć kod Slobe?”. Sad Zoran to nije čuo, nego mu polušokirana, u stvari potpuno šokirana, Bojana prenosi, pošto shvata da ja to u program izgovaram. On nešto muca, idi mi-dođi mi, i posle jedno tri minuta ničega… demantuje da je išao. Tek kada se protest završio, priznao je da je ipak bio.¨

Kritičari i teoretičari medija mogli bi na primeru protesta da dokazuju neobjektivnost Radija B92. Ali, to nikome nije padalo na pamet tada da čini. I vlast i opozicija su znali na čijoj smo mi strani. Pa i naše glasove je neko pokrao. Vlast se borila protiv B92 na svoj način. Pretnjama, ometanjem i gašenjem, dok opozicija nije ni pokušavala da stavi radio pod svoju kontrolu. Samo naivni bi mogli reći da to ne bi želeli. Međutim, znali su da to ne mogu, pre svega zbog činjenice da je radio uspeo da sebi obezbedi stabilno finansiranje i da je u organizacionom smislu funkcionisao bolje od samih političkih stranaka. Zahvaljujući tome, B92 je bio u poziciji i da bude katalizator i organizator  protesta, kao i da izveštava o njemu na način na koji je on želeo. 

„To smo radili sve vreme i ja se toga ne stidim“, kaže Svetlana Lukić. „To je bilo jedino moguće, jer mi nismo imali normalan sistem, pa da ti kažeš ‘Jao, pa vi ste ovakvi a vi onakvi’. Nismo mi živeli u običnoj državi, pa da kažu šta se vi petljate u neke stvari koje nisu posao medija. Ja mislim da smo mi izveštavali i bili katalizator toga, kao i da smo bili simbol za mnoge od tih ljudi. Pogotovo za one kojima se sve to malo zgadilo, a nije ni čudo što im se zgadilo. Znaš kako, nije baš lako da ti sa svojim uverenjima ideš iza Vuka Draškovića i ovih njegovih koji pevaju ¨Spremte se, spremte, četnici“. A on je recimo prvi koji je izašao na ulicu. Nekome je verovatno bilo isto toliko zlo da ide za Vesnom Pešić. B92 je bio zajednički imenitelj svega toga. Nije bio politička partija i bio je ¨čist¨. Neki kristal oko koga su se okupljali. U isto vreme davao im je ono što je njima bilo od životne važnosti – informaciju.“

I za B92 i za opoziciju postojalo je još nešto što im je davalo dodatnu snagu – studentski protest. I ranije su studenti ¨pomagali¨ opoziciju, ovoga puta su je možda spasli. Nikada neću zaboraviti taj prvi dan kada su studenti izašli na beogradske ulice. Nisam bio s njima. Da budem iskren, nije me ni zanimalo šta će da rade. Moj posao je bila opozicija i njen protest koji je trebalo da počne u 15 sati na Trgu Republike. Već nekoliko prethodnih dana to ¨okupljanje¨ je išlo kilavo. Zima, odsustvo ideja, sukob Đinđića i Draškovića koji se naslućivao, bili su razlog da se tek dve ili tri hiljade ljudi pojavio na Trgu. A ja pričam o tome kako su ljudi odlučni da nastave protest mada bih kao i oni zbrisao u prvu kafanu. A onda, bukvalno sa svih strana dolazi reka mladih ljudi koji svoje crvene indekse drže iznad glava. Iz Kolarčeve ulice, iz Makedonske i Francuske, hiljade studenata ulaze na Trg, a zatim odlaze do Platoa, odakle su tri sata ranije i krenuli. Taj trenutak je promenio sve. Na promrzlim licima uglavnom starijih simpatizera lika i dela Vuka Draškovića pojavio se osmeh. I oni su, kao i ja pomislili ¨Ima nade¨. I stvarno, veliki broj njih se ubro vratio na Trg da bi nastavio protest. Kad par hiljada postane desetak, onda je sve drugačije. Tog i narednih dana, studenti su davali ¨štafetu¨ opoziciji i pomogli joj da nastavi sa protestom. I nama je bilo lakše da još više ¨zalegnemo¨ da cela stvar uspe. U odbrani svoje ¨nezavisnosti¨ možeš reći da podržavaš studente, a ne opoziciju. Studentski protest izbacio je na političku scenu Čedomira Jovanovića i njegovog imenjaka Antića. I B92 je tokom tog protesta dobio svoja nova lica, generaciju koja će naslediti Bojanu, Milicu, Timofejeva, mene i ostale ¨veterane¨. Danijel Bukumirović je bio jedan od njih.

„Prvog dana  studentskog protesta slučajno sam se našao u redakciji“, priča Danijel. „Bilo nas je svega dvoje ili troje i urednik je pitao: „Ko će da ode na Plato, izgleda se okupljaju studenti?“ Ja sam se prvi javio, i rekao ‘Ja ću!’, iako nikad do tada nisam radio nijedno živo uključenje sa ulice. Uzeo sam reportersku stanicu za koju nisam znao ni kako funkcioniše. Obučio sam se za pet minuta, otišao na Plato i narednih 43 dana, bez dana odmora, bio sam sa studentima u studentskom protestu. Smršao sam osam kilograma i navukao težak bronhitis na ivici upale pluća. To je bilo neverovatno iskustvo, kao i mnogo toga kasnije na B92. Radio je funkcionisao u jednom revolucionarnom zanosu. Mislim da smo svi učestvovali u tom protestu. Poštovali smo neku granicu objektivnosti, možda je nekada i prelazili, ali generalno smo, ne samo učestvovali već i pomagali protest tako što smo se uključivali  svakih 15 minuta sa  ulice. Davali smo mu na značaju i kada ga možda nije bilo. Kada je bilo 500 ljudi, uključivali smo se kao i kada je bilo 50 hiljada. To je  bilo sasvim legitimno u tom trenutku, jer B92 je imao stav. Imao je stav i pre toga i posle toga. Zato i ne čudi što ljudi kada su završavali posao, posle deset sati provedenih ili na ulici ili u montaži, nisu odlazili kući. Opet bi odlazili na ulicu ili sedeli u redakciji i delili svoje impresije sa kolegama. Tada sam se prvi put osetio kao deo redakcije. Bio sam ponosan što sam tu jer nije bilo boljeg, većeg i značajnijeg medija u tom trenutku. A bilo je i sumanutih situacija. Pošto je opozicija prenosila B92 preko razglasa, sa prozora Demokratske stranke, dešavalo se da recimo 20 hiljada ljudi stoji na Terazijama, ja idem uživo u program i 20 hiljada ljudi sluša mene. Stojim u toj masi i svi gledaju oko sebe, pokušavajući da me nađu. Nekada je bilo neprijatno. Ljudi te vide da pričaš, pa krenu da ti nešto govore dok izveštavaš, da te udaraju po ramenu. U stilu ‘Gde si, majstore, super si’. Ja ne volim da sam baš toliko u centru pažnje, a i smetalo mi je da radim. Na drugoj strani, postojala je i ogromna solidarnost među samim kolegama u radiju. Jedni drugima smo grejali ruke posle povratka sa minus deset. Kucali su mi vesti dok mi se ruke ne odlede, pomagali u montaži i pravljenju izveštaja.“

Za razliku od Danijela koga je protest ¨izbacio¨ na ulicu među ¨prave¨ novinare, za Danicu Ilić se može reći da ju je protest ¨ubacio¨ u B92. Daša, danas jedan od udarnih glasova i novinara srpskog servisa BBC, te ’96. bila je student filozofije. Crnokosa Kraljevčanka skoro prozirnog tena, punih sedam godina provešće u B92. Od dvadesetogodišnje stidljive lepotice koja je mogla da zaplače ako neko počne da viče  u krugu od tri metra od nje, izrašće u ¨opasnicu¨ sa kojom je teško izaći na kraj u razgovoru jedan na jedan. Nama starijima ubrzo je postala izvor informacija o tome kako žive ¨mladi¨. Shvatili smo da nas vreme polako gazi. Danica i nesto stariji od nje su tražili  svoje mesto u B92. 

„B92 sam počela da slušam kada sam došla da studiram“, seća se Daša. „I kada sam prvi put ušla u radio, moram da priznam da sam mislila da su svi ti ljudi mnogo više cool. Onda sam shvatila da su to obični ljudi koje povezuje jedna specifična ideja, pa se oni onda sami specifično osećaju i to emituju kroz program. A razlog za moj dolazak u B92 bio je protest. Naime, studenti Filozofskok fakulteta i  još neki sa Arhitekture su odlučili da organizuju protest i meni je zapao zadatak da napišem saopštenje za javnost. Saopštenje smo sastavile moja drugarica i ja. Napisale smo ga rukom na običnom papiru, a zatim fotokopirale. Podelili smo se ko će u koji medij da ide. Tada nismo imali ni faks ni e-mail. Ja sam poželela da odem u B92 kako bih videla ko su ti ljudi koje volim da slušam. Pitala sam na ulazu gde je informativna redakcija i pokazali su mi put do sobe na kraju hodnika. Ušla sam i videla veliki sto na sredini za kojim su svi sedeli. Na čelu je sedela, kasnije ću saznati, Milica Kuburović. Pošto je bilo veče, oko 20 sati, spremao se ‘Noćnik’ pa su zato svi bili u poslu. Dosta je glupo zvučalo to što sam ja izgovorila u tom trenutku׃ „Znate, mi smo studenti i mi imamo saopštenje za javnost, pa bi bilo baš lepo ako bi mogli da ga objavite u Noćniku”. Milica me je pogledala, ne znam kako to da opišem, kao poslednju budalu, uzela taj papir i više se niko nije okrenuo. Ja sam izašla, otrčala do kuće, uključila Noćnik i u prvih deset minuta ničeg nije bilo. Bila sam strašno razočarana. Onda je Milica pročitala jednu jedinu rečenicu . ‘Dobili smo najave da će se i studenti okupiti sutra u 12 na platou ispred Filozofskog fakulteta’. To je za mene bilo sasvim dovoljno.“

Tako je u program ušlo saopštenje o početku studentskog protesta. Do Dašinog dolaska u B92  proći će još nekoliko meseci. 

„Tokom samog protesta jedan moj prijatelj išao je u novinarsku radionicu koju su držali Bojana i Slaviša Lekić“, priča Danica Ilić. „Jednog vikenda rekao mi je da je to strašno zanimljivo i da bi bilo dobro da dođem i, ako ništa drugo, vidim to. Otisla sam i dopalo mi se. Odlučila sam da nastavim da idem u tu radionicu koja je trajala dva ili tri meseca. Naravno, nisam uopšte bila redovna, jer je protest bio u toku, ali je ta radionica podrazumevala da imamo praksu. I kada je Bojana pitala ko gde želi, ja sam rekla – B92. Bila sam tamo dve nedelje i to se završilo. Mislila sam da ću se vratiti filozofiji i biti dobar student, kao pre svih tih dešavanja. Međutim, ubrzo sam srela Bojanu na ulici ispred DOB-a i ona me je pitala da li sam slobodna tih dana. Vlast se promenila u Skupštini grada i Radiju su trebali ljudi za praćenje Skupštine. Kao, bilo bi zgodno ako mogu do leta, do ispita, da dođem i malo  pomognem. Ja sam, naravno, to prihvatila i više se nikada nisam vratila na fakultet. Trebalo mi je više od dve godine da se ¨probijem¨ u B92. Brzo sam se osećala kao punopravni član redakcije, bez obzira što sam uglavnom radila ankete i išla na konferencije za novinare. Radila sam i čekala priliku. Onda je Sanda Savić, koja je imala status urednika i važila za jednog od vodećih novinara, koja radi ¨Jutopiju¨, kultnu emisiju B92, na redakcijskom sastanku rekla׃ „Ja bih želela da na sledećoj ¨Jutopiji¨  koju radim o situaciji u ‘Zastavi’ sa mnom bude Daša Ilić“. Rekla je da zna da sam mlada, ali da sam jako vredna. Tako sam počela da radim sa Sandom i odmah mi je data sloboda i neka vrsta odgovornosti. Dogovarale smo se oko sagovornika i pitanja koja ćemo im postaviti, ali ja sam osećala da sam ‘bačena u vatru’, ali i da neko ima poverenja u mene. To mi je mnogo značilo.“

Tokom samog protesta nisu samo čelnici opozicije bili ti koji su se međusobno svađali. Naravno, danas će vam svi predstavnici bivše vlasti reći kako su baš oni bili ti koji su se protivili krađi glasova, dok ovi drugi ili neće ili ne mogu da pričaju. Pravila igre haškog tribunala su, naime, jasna. Goran Matić, koji je tada bio ‘samo’ portparol JUL-a ima svoju teoriju po kojoj tromesečna šetnja po Srbiji ima više veze sa odnosima unutar vladajuće stranke nego između vlasti i opozicije.  

„U vreme protesta, u Srbiji je bila ravnoteža aparata represije¨, ubeđuje me Matić. „Zato je to bilo toliko mučno i zato je toliko dugo trajalo. Protest je na izvestan način bio pritisak na Miloševića od strane onih koji su bili nezadovoljni njegovom politikom. Iz vlasti, ne iz opozicije. Deo aparata represije, pre svih vojska, izvukao se. Perišić je primio studente i rekao da se to rešava na drugom mestu i da vojska sa tim nema ništa. Na izvestan način se aparat represije oko toga podelio. I sada se priča o tome da li je DB bio na jednoj, a javna bezbednost na drugoj strani. Gde je bio Badža, a gde Jovica? Jedan deo službe i policije vrši pritisak na Miloševića za povratak kadrova koji su otišli zbog nepristajanja na promenu nacionalnog kursa, kao što su Vučelić, Minić i drugi koji su sklonjeni u grupi sa Borom Jovićem, Minovićem i Mihajlom Markovićem. Imate drugu stranu koja je tražila da se sve to saseče. 

Ja, kao portparol JUL-a, mogao sam samo da posmatram jedan teški obračun u kome sam video ravnotežu u dve eksponirane sile iz aparata represije i protest koji se vukao i nije mogao da dovede do ishoda. Na kraju se protest pretvorio u obračun aparata represije unutar samog sebe. Pritiskali su Miloševića da uradi nešto što nije imalo nikakve veze sa onim zbog čega se protestovalo. Milošević je mogao pozvati Gonzalesa i priznati izbore u decembru. Sve je ‘ladno tada mogao da razreši. Da izađe i kaže: ‘Lex specijalis, doviđenja Šajo¨. Da kaže da niko ne sme da vara narod i bude legenda. Zašto to nije uradio? Ne znam. U javnosti postoji fama da smo mi ‘zli julovci’ koji smo njega terali da vuče loše poteze i brani po svaku cenu ono što se ne može odbraniti. Ne, to nije tačno. Mi smo tražili sastanak u Botićevoj između SPS-a i JUL-a, na kome smo tražili da se SPS izjasni o protestima, da kaže da je dosta svega, da se priznaju rezultati i  da pokažemo jedinstvo levice.“

Jedinstvena ili ne, tek levica je umesto priznavanja rezultata izbora odlučila da proba da uguši one koji su javljali o onome što se dešavalo na ulicama Beograda i Srbije. Najpre su počeli sa ometanjem frekvencije B92.

„Ometanja se najčešće obavljaju iz više tačaka¨, objašnjava mi Milivoje Erić, šef tehnike B92. „Može i iz jedne tačke direktno ka našem antenskom sistemu na istoj frekvenciji, ili u širem opsegu frekvencija. Dovoljno je da ti sa jačim predajnikom na istoj frekvenciji emituješ tišinu. Čista fizika. Nije teško utvrditi otprilke odakle se to radi. Davor, koji je za nas pravio raznorazne uređaje, uspevao je uhvati ‘ometače’. Obično su koristili već postojeće antenske sisteme za raznorazne komunikacije: vojska, vodovod i kanalizacija,  vatrogasna služba ili pošta. Koristili su postojeće stubove, na njih su montirali antene, tako da smo znali da to mora da je tu negde. E sad, boriš se ako imaš kontrolu nad predajnikom, a tada je nismo imali. Sve drugo je PR.“

„Mi smo u tih nekoliko dana kada su nas gušili već pravili atmosferu napolju da će nas ugasiti¨, kaže Veran Matić. „Osećali smo da će uslediti zabrana, naročito zbog toga što je sâm režim shvatio da ne zna kako da izađe na kraj sa demonstrantima koji šetaju. Onog trenutka kada se to dogodilo, mi smo već imali razrađenu atmosferu u inostranstvu, jer je na dan kada smo zabranjeni već izašao tekst u Njujork Tajmsu i Vašington Postu da se guši B92.“

„Ja jesam bio portparol JUL-a, ali ne mogu da kažem da je B92 bio medij koji je predimenzionirao protest¨, objašnjava mi Goran Matić. „B92 je o tome izveštavao korektno. Neki su naduvavali. Pojavio se list ‘Demokratija‘, koji je radio neprofesionalno, i imali smo RTS koji je snimao pred početak mitinga,  pre nego što se ljudi okupe i krenu u šetnju kako bi prikazali da ih je bilo malo. Slikali su ih i kako se razilaze i to smo mi kritikovali na sednicama. Ja sam nekoliko puta bio na ulici. Nisam još bio ‘poznata’ faca, pa sam slobodno mogao to da posmatram. Tu je bilo neverovatno mnogo ljudi. Šetali su sa decom u kolicima, izvodili kućne ljubimce. To je bio hepening, a ne protest. Ali, to je taj dualizam o kome govorim. Aparat represije je tada imao svoje favorite na jednoj i na drugoj strani. On se ponaša autistički. Sa jedne strane, imamo B92 koji radi na emisionom sistemu RTS i praktično je deo njihovog sistema. Tada Dragoljub Milanović ili tehnički direktor Topalović prave problem oko emitovanja B92. Ja mislim da je sve to bio autogol. Oni koji su se time bavili radili su na svoju štetu. Stvaraju se minusu koji se posle godinama vuku i kapitaliziju kao što se to dogodilo 2000. Ili, kao što ovi sada prave minuse, pa će im se na kraju sve to isporučiti. Tada, 1996, kroz pokušaj da se realna stvarnost predstavi na drugačiji način, počeli su da se stvaraju osnove za oktobar 2000, i za jedan koncentrovani protest. Moj princip je da akcija prema mediju ili nosiocu poruke uvek više štete nanosi onom ko preduzima akciju nego što može da ospori prenošenje poruke. To je moj doktrinarni stav. Ja sam stalno tvrdio da sa medijima ne treba ratovati na takav način, već da treba da izađemo u medije bez obzira na to da li su oni režimski ili nezavisni i da naše mišljenje tamo sukobimo sa drugim političkim mišljenjem. I, ako mi nemamo bolju politiku, ako nemamo bolji način da objasnimo ljudima kakva je naša politika, onda treba da izgubimo. A ne da gušimo medij koji omogućava nekom ko misli suprotno od nas da iznosi svoje stavove.“

Srpska radikalna stranka tada (još uvek) nije bila u vlasti. Protest su gledali sa strane, iako su oni na ulici o njima imali skoro isto mišljenje kao i o Miloševiću. Aleksandar Vučić bio je najmlađi ‘lider’ radikala. Odan Šešelju ‘do koske’, a opet ne neko sa nožem u zubima. Voleo je da se druži sa novinarima. Uvek ga je zanimalo šta oni misle. Znao je da mi kaže׃ „Znam da nas dvojica nikada nećemo biti na istoj strani, ali poštujem ono što radiš¨. U svakom slučaju, Vučić je bio neko sa kim se moglo razgovarati, tim pre što je on bio taj koji je kreirao medijske nastupe radikala. Kasnije će postati i ministar informisanja. Uvek je bio jedan od najvećih kritičara, ali i najvernijih slušalaca B92. Kada smo razgovarali o protestu, nije bio spreman da tek tako odbaci ‘teoriju zavere’ Gorana Matića.

„Nisam siguran da su oni nisu jasno znali ni šta, ni kako tu da rade“, priča mi Vučić. „Nije  tu bilo jasnog plana. To znam zbog svega što se kasnije dešavalo. Mislim da je postojalo više struja. Veći deo njih se plašio. Razmišljao je: „A šta ću posle, kada dođe do promena?“ A do promena je  moralo da dođe. Drugi deo se plašio da odbije  poslušnost i otkaže lojalnost za ono što se od njih tražilo. Meni je priča s tim kablovima, iako se u tehniku ne razumem, potpuno sumanuta. U to vreme bili smo u opoziciji i nisu nam bili jasni njihovi motivi. Time su davali priliku B92 da bude žrtva i da sa oreolom žrtve postigne još veću slušanost i rejting. Time su,  u stvari,  pokazali koliko su bili blesavi.  B92 je sada sa pravom mogao da kaže: ‘Pogledajte kakvi su oni! Ne daju nam da radimo, a mi samo hoćemo objektivno da izveštavamo’. To im je bila velika greška.“

Samo ometanje programa bilo je frustrirajuće za nas u radiju možda koliko i za slušaoce. Stalno se pitaš: „Ima li to smisla¨. Kada dođeš kući, a ne možeš da čuješ šta se dešava, dođe ti da iskočiš iz kože. Ili da se vratiš nazad u redakciju, što se često i radilo. B92 nije bio posao. To je bio način života. Na kraju, poželiš i da te zatvore. Da to mrcvarenje prestane. 

„Javlja se slušalac i kaže: „Znate, vas ometaju!”, priča Milica Kuburovič. „Pitam ga odakle zove, a on kaže: „Iz Obrenovca“. Ja nemam pojma da smo se ikad čuli u Obrenovcu. A on objašnjava: ”Znate, moja žena visi kroz prozor i drži antenu i drži je sin, a sina drži ćerka, a ja držim ćerku”. Svašta su ljudi radili tih dana. Stojiš na jednoj nozi u kadi i slično. Samo da čuju B92. Kad to čuješ, onda ti bude toplo oko srca. Mislim da je Srđan Anđelić išao kod tih ljudi sa kamerom i snimao. Stalno smo se zezali oko te vlage u kablovima, kojom su ovi iz vlasti objašnjavali smetnje. A onda su nas zatvorili. Bio je to za mene de ža vi. Mislim, nema veze. Već smo to prošli. Opet će nešto da dođe, pa će nas otvoriti. Nije bilo straha.¨ 

„Zatvaranje je usledilo posle nedelju dana ometanja signala¨, seća se Dejan Radojević. Već sam se bio navikao da kod kuće, iako sam živeo blizu radija, ne mogu da slušam. Postojao je osećaj ljutnje. Zašto nam ne daju da se čujemo, makar u centru Beograda. Pitao sam se ko nas uopšte čuje? Bilo je trenutaka kada sam se u u samom studiju, dok idu reklame, pitao da li ovo iko čuje. Kakvog sve to smisla ima? Ali, ne mogu da odustanem. Ako nas čuje 100 ljudi, vredi raditi samo za njih. 

Mi smo tih dana krenuli da otkrivamo Srbiju. Radio je do tih izbora bio okrenut ili ratu (Bosna i Hrvatska) ili Beogradu i aktivnostima čelnika opozicije. Vrlo malo smo mi imali Srbije. Odjednom smo počeli da otkrivamo ljude koji su slali izveštaje iz Pirota, Čačka, Niša, Novog Sada… To je za nas bilo baš važno. Ali, tih nedelju dana ometanja bilo je vrlo frustrirajuće i ti se, jednostavno, osećaš nemoćno. Zbog tog ometanja i činjenice da je praktično bilo nemoguće dozvati radio s obzirom da su linije stalno bile zauzete, ja nisam ni znao da je radio zatvoren. Toga dana trebalo je da radim ‘Noćnik’. Kada sam došao nešto posle 17 sati da preuzmem smenu, shvatio sam da nema ‘Dnevnika’. Osećaj je bio neprijatan. Počneš da doživljavaš sve to lično, jer ulažeš mnogo energije. Ti želiš da pružiš informaciju, a neko te sprečava. Sada više nema ni onih 100 ljudi do kojih to što radiš dopire. Na drugoj strani, znao sam da Milošević ima taj obrazac ponašanja da napravi tako nešto dramatično, a kada bude suočen sa otporom, onda mora da vrati više od onoga što je uzeo na početku. Znao sam da nema nikakve mogućnosti da se to što se tada dešavalo u Srbiji zaustavi. Bez obzira na radio. Da će ti protesti, pored svega što će doneti, doneti i naš povratak u etar. Jedino nisam znao koliko će to trajati.“

Za Verana, Milicu, Mamulu, mene i još nekolicinu, to je bilo drugo zatvaranje. Ali, oni kojima je to bilo prvi put – nisu krili svoj bes.

„Moja prva reakcija bila je: „Ne mogu da verujem“, priča Nataša Narančić, tada jedna od najmlađih u Informativnoj redakciji B92, a koja danas sa Dejanom, Dašom i Topovićem radi u BBC-ju u Londonu. „Sve vreme, to je bilo tu negde. Ometanje, priče da će možda zatvoriti radio. Nije bilo nikakvog razloga da se iznenadim. Ali, kada se to desilo, nisam mogla da verujem. Valjda sam se podsvesno nadala da će nas mimoići. A, onda proradi čist inat. Pomislila sam׃ ‘Ne možete to da nam  radite’. Zašto ja ne bih mogla da radim to što radim? Ako verujem da je to u redu, pošteno… Zašto bi mi neko zabranio da radim posao koji volim? Zašto bi neko zatvarao radio koji dobro radi i govori istinu. To je probudilo taj neki inat i rekla sam׃ ‘E, vala neće moći…’

„Ja sam bila na ulici, a Milica u studiju“, seća se Bojana Lekić. „Ona nas je prethodno opominjala da ne psujemo preko motorola, da možemo jedni druge da podržavamo i hrabrimo, ali da to ne mora da bude toliko lascivno. I neki drugi su, naime, to slušali. U jednom trenutku je rekla da više ne moramo da se javljamo, a ja sam pomislila da se zeza na temu naše interne komunikacije. Pitala sam: ‘Je l’ to cenzura iz studija?’, a ona je rekla: ‘Ma, nije, bre. Isključili su nas’. To im je bio još jedan pogrešan potez. Pomislila sam: „Kako su se opet zajebali. Koliko li će ovo da traje¨. Klasičan Njutnov zakon akcije i reakcije. Kao kad opadne broj ljudi na ulici, a onda izađe Dragan Tomić i kaže: ‘Šačica se šeta’. Sutradan izađe sto hiljada ljudi. Nisam se uplašila jer sam znala da je to autogol i da ćemo biti nazad u etru pre nego što i sami mislimo.“ 

Ko god da je smislio priču o vodi u koaksijalnom kablu, zaslužuje zahvalnicu od B92. Najpre, 99% ljudi ne zna šta je to koaksijalni kabl i šta uopšte voda tu može da traži, a još kada je rezultat svega toga da ¨njihov¨ radio više ne emituje program, onada su – mnogo ljuti. To se pokazalo već u nekoliko narednih sati na ulicama Beograda. Odluka o ‘kvašenju’ kablova udvostručila je broj demonstranata. Sada im je, osim glasa, neko ukrao i radio. 

„To sa kablom je bila klasična prevara¨, objašnjava mi tadašnji šef tehnike B92 Milivoje Erić. „Nešto tako nije moglo da se desi. Ljudi treba da znaju da taj ‘kabl’ nije kabl, već više liči na vodovodnu cev. Radio-Beograd ima stručnjake koji su napravili toranj na Avali i njima se nikada nije desilo da im voda uđe u kabl. Odmah smo znali da je to priča za malu decu i da nas lažu. Brutalno su nam isključili predajnik i to je bilo to. Bar što se tehnike tiče.¨

Sve u B92 tih dana protesta bilo je podređeno informativnoj redakciji. I muzičari su se trudili da budu ‘konstruktivni’. Znali su da se oko malog radija igra velika igra.

„To je bio ozbiljan izazov za ljude¨, priča Gordan Paunović. „To su situacije koje su uvek unosile neki viši nivo solidarnosti u priču oko B92. Ta podela na levu i desnu stranu sprata, muzičku i informativnu, nestajala je. Ljudi su još tokom zatvaranja ’91, a  potom i tada ’96, uvek shvatali da postoji viši interes od tih ličnih mišljenja o ovima ili onima. Ja sam to zatvaranje doživeo po principu ‘ajde da vidimo šta ćemo sada da radimo’. To je kratko trajalo. 

Jedna stvar je bilo ono što se dešavalo unutar radija, a druga ono što je rađeno prema napolju, na međunarodnom planu, animiranje stranih medija kroz njihove dopisnike odavde, strane diplomate. To je bila razlika u odnosu na ono zatvaranje ’91, kada mi se činilo da smo još uvek bili slabi, da smo se izvukli na glupost režima koji se preplašio što su studenti izašli i što su tražili da im se vrati B92. Mislim da su tada mogli rutinski da nas skenjaju. Zauvek. Godine ’96. shvatio sam da iza B92 stoji mnogo ljudi koji rade za nas, čega do tada možda nisam bio ni svestan. OK, diplomate su donosile ploče, ali odjednom si bio na CNN-u i BBC-ju, svakih deset minuta je bila priča o nama, a oko nas su stalno bili neki strani novinari. Radio je bio pun i više je bilo onih koji nisu bili iz B92, nego nas samih. Tada mi je to bio znak da smo OK i da to što radimo ima smisla. Da te doživljavaju kao nekoga ko zavređuje ometanje i zatvaranje. Tada sam bio siguran da ćemo pobediti.“

Uroš Đurić je jedan od onih u B92 koje smo mi iz informativne zvali „umetnicima¨. Za razliku od nekih drugih, on to i jeste. „Gradska¨ faca, poznat i kao „Anđeo¨ iz Dragojevićevih filmova, „UĐU¨ je već svojom pojavom stavljao do znanja da nas ima „raznih¨ u B92. Zvezda „Ritma srca¨ i zagriženi sportski komentator koji zna najneverovatnije podatke – samo se nasmejao na priču o vodi u kablu.

„To je možda bilo i smešnije od mitinga debelih¨, kaže Đurić. „Tu je čitav jedan sistem pokazao svoju atrofiranost i zarđalost. Ne možeš a da ne počneš da se smeješ kada tako nešto čuješ. Svi su znali šta je u pitanju. Ali,  već tada B92 poprima određenu dimenziju koja se prostire izvan njegovog realnog medijskog dometa. Taj radio se nije mogao čuti ni u celom Beogradu, a o njemu se pričalo u celom svetu.  Tako B92 u Srbiji počinje polako da prerasta u mit. I to onaj koji Srbi najviše vole. Mit o otpadniku i to nepobedivom otpadniku. Nešto a la Robin Hud u Šervudskoj šumi. Čini mi se da je sa svakim takvim idiostkim potezom vlast gubila i među onima koji su bili na njenoj strani,  poput Čovića, znaš. On je tu deo jedne mejnstrim mreže, ali naprosto postoje stvari koje vređaju tvoju inteligenciju i  inteligenciju većeg dela ljudi koji je do tada možda još i bio na njihovoj strani i verovao u spasenje, pogotovo posle Dejtona i svih tih pizdarija.¨ 

Za razliku od Gordana, Milivoje Čalija nije verovao da će se B92 brzo vratiti u etar.

„Nije mi bilo jasno zašto velika mačka pušta malog miša¨, kaže Čalija. „Nisam očekivao da će kabl tako brzo da se ‘osuši’. Mislio sam da će potrajati mnogo duže, ali je bilo jasno da su političke promene koje su se dešavale u zemlji takve da ta vrsta bezobrazluka jednostavno nije mogla da prođe. Ljudi koji su to uradili shvatili su da nas u takvim političkim okolnostima ne mogu držati tri meseca van etra, već najviše tri dana.

U takvim trenucima osećanja je dvojako. Imaš snažno osećanje nepravde, a sa druge strane, to upumpava toliku količinu ega u svakog od nas da je posle teško nositi se sa realnošću. Teško je shvatiti koliko si ti zaista uticajan na funkcionisanje javnog mnjenja. Čini mi se da je B92 stalno išao sa jedne na drugu stranu, bivajući, s jedne strane, minorni element samoga društva, pa do toga da su ljudi u B92 smatrali da su oni krucijalni za samo društvo. Mislim da se istina nalazi u sredini. Mi smo bili vrlo bitan element u društvenim promenama koje su se desile u zemlji. Nismo bili krucijalni element u pogledu strateške težine, ali smo bili jako uporni. Postojala je jedna doslednost. I dan-danas u kući postoji dilema oko toga u kojoj meri mi utičemo na javno mnjenje. Ja smatram da je naš uticaj niskog intenziteta, ali trajnog karaktera. Tiha voda breg roni. Bili smo jedna vrsta konzistentne sile, koja je usmeravana u pravom smeru. Njen intenzitet nije bio velik, ali je bio dugotrajan.¨

Još jedna radio-stanica je tih dana „drmala¨ Beogradom. Ma koliko se to nama u B92 sviđalo ili ne, radio ‘Index’ je imao svoje slušaoce i pomagao protest možda koliko i mi. „Siromašni rođak B92¨, kako mi je kasnije Zoran Đinđić objašnjavao ulogu ‘Indexa’, trudio se da na ulici bude i kada tamo nikoga nije bilo. Nenad Cekić je tada bio urednik ovog radija. Zbog svega što se ranije dešavalo između „njih“ i „nas“ nije bilo nikakve komunikacije. Da, liči malo na priču o srpskoj opoziciji. Iako su bili u senci B92, protest je za „Index“ bio njihovih „pet minuta slave“. Tačnije, nekoliko meseci.

„Tada smo mi iz ‘Indexa’ dobili neku satisfakciju da to što smo uradili nije potpuno besmisleno¨, priča mi Cekić. „Mislim da smo tada čak učinili uslugu B92, koji se uljuljkao u svojoj ideji o tome da su oni jedini nosioci slobodnog novinarstva, a zatvarali su radio-stanicu u dva posle ponoći i puštali program sa satelita. Mi smo krenuli da izveštavamo tokom cele noći. Imali smo nekada čak i 14 reportera, a nismo imali nijednu reportersku stanicu. Imali smo dva mobilna telefona, a svi ostali su bili fiksni. Mi smo tada uveli tu neku novu zvučnu dinamiku. To je, otprilike, bio koncept kako sam ja zamišljao radio. Tu smo pokazali jednu veću dozu fleksibilnosti. B92 je više išao na to da se podrazumeva da će ljudi slušati, a ondašnja istraživanja pokazala su da su zapravo te dve stanice izjednačene. A bilo je gotovo nezamislivo da se neko približi B92. ‘Index’ je postao nekakva marka. Zato je istoga dana kada je ugašen B92, ugašen  i ‘Index’. Ali, naravno, buka je dignuta oko B92 zato što smo mi bili potpuno marginalizovani. Ipak, prvi put se pojavila nekakva zdrava konkurencija. Morali ste da budete bolji od ovih drugih i da se borite za  slušaoce. Mi smo, naravno, tehnički  bili jedno petsto puta lošije opremljeni od B92, ali to za radio nije toliko bitno. Računa se ono što se čuje. A predajnici su nam bili ‘blizanci’, bukvalno u istoj prostoriji. Znam gde su stajali. U istom trenutku su zamukli i u istom trenutku su se vratili u etar. To nam je bilo zajedničko iako nikada više nismo bili zajedno. Bila je to nekakva zajednička pobeda nad potpuno besmislenom odlukom o zatvaranju dve radio-stanice koje su se čule samo u Beogradu i koje su mogle da budu ugašene kad god je neko hteo. To je bio drugi put da je režim pokazao ozbiljnu nervozu.¨  

Tišina na predajniku aktivirala je „alarm¨ u prostorijama B92. Saša i Veran su se nakratko zatvorili u svoju kancelariju, a novinari su, umesto izveštavanja o tome šta se dešava napolju, krenuli da šalju izveštaje o tome šta se dešava unutra, u B92. A zvali su nas sa svih strana. Od običnih slušalaca do CNN-a. I hiljadu i jedan put pričaš istu priču i znaš da ćeš je za 30 sekundi pričati ponovo. Niko nije morao da nam kaže šta da radimo. Radili smo ono što smo smatrali da je najkorisnije. Neko je kuvao kafu, neko tešio nekog. Jedni galame na prozoru, drugi u slušalicu. I svi smo tu, zajedno i znamo da ćemo na kraju pobediti. Bar smo tako mislili.

„Prvo sam pozvao američkog ambasadora Ričarda Majlsa, a potom i britanskog – Ajvora Robertsa¨, seća se Saša Mirković. „Bili su šokirani.  U roku od sat vremena došli su u radio kako bi sami videli šta se dešava. Odmah smo im predočili moguća rešenja. Rekli smo im da ćemo emitovati sa prozora i štampati bilten najvažnijih vesti. Tu je bila i gomila što stranih, što domaćih novinara. Kamere na sve strane. Brend Sadler iz CNN-a i pokojni Gabi Rado. Svi čekaju ispred vrata. Odjednom je B92 postao globalna priča. Tražili smo i način kako da izađemo na „globalnu“ mrežu i pomoću interneta pošaljemo svoj signal.¨

„Dok su se diplomate još motale po radiju, došao je i Zoran Đinđić sa Ružicom“, seća se Tanja Petrović, koja je tokom protesta bila prekomandovana iz kulturne u informativnu redakciju kao neko ko može „hladne glave¨ da vodi program. „Bilo mi je jako teško i užasno sam se osećala. Svi smo sedeli nabijeni oko stola u informativnoj i bilo nam je drago što se on pojavio. Ni njemu nije bili baš svejedno. Kao: „Dobro veče, evo ja sam došao da vas podržim”. Nešto je popričao sa svima, bio užasno šarmantan i prijatan i to je bilo i najbolje što je u takvoj situaciji mogao da uradi. Ta poseta se razlikovala od uobičajenih poseta političara koji su obično dolazili na B92 da bi ‘nešto’ rekli. Đinđić je tada došao da priča s nama. Sećam se i da smo posle sat vremena postali prva vest na CNN-u. Dok nije eksplodirala glupa bomba u Parizu. Eto, nismo imali sreće čak i kada su nas zatvorili.¨ 

Veran Matić u ovakvim situacijama deluje vrlo hladnokrvno. Ne priča mnogo i važno mu je pre svega da se ljudi oko njega osećaju sigurno. Njegova razmišljanja išla su u dva pravca. Prvo, kako naći način da se B92 što pre pojavi u etru i, drugo, koja vrsta političkog pritiska bi u ovoj situaciji mogla dati najbolji rezultat.  

„U to vreme strani dopisnici su već došli u Beograd jer su shvatili da se dešava nešto bitno i za njih zanimljivo¨, priča Matić. „Ne mislim samo na lokalne dopisnike, već i na one velike zverke. Onog dana kada se dogodila zabrana, mi smo radili s našim novinarima koji su izveštavali za Glas Amerike, Radio Frans Internasional, Dojče vele, BBC. Ja sam davao izjavu za Glas Amerike i Maja Druker, urednica redakcije, pitala me je da li može nešto da pomogne. Setio sam se stare ideje koju sam često iznosio strancima – da je neophodno da se veliki predajnici iz hladnog rata daju na upotrebu lokalnim medijima i da je jedino preko lokalnih medija moguće nešto napraviti. Znao sam da postoje slobodni termini na njihovim predajnicima i tražio sam da nam dozvole da u tim slobodnim terminima emitujemo program. Ona je rekla da će se javiti kasnije. U to vreme kod njih u redakciji je bio jedan od portparola State Departmenta ili Bele kuće. Ona mu je to prenela i on se oduševio. Rekao je da je to prava stvar i da će odmah na prvoj konferenciji za novinare reći da ce Amerika pomoći B92. Tako je njoj za manje od sat dato zeleno svetlo da može da nam pomogne i mi smo nastavili da pravimo program. Tada nam je važno bilo da ljudi u radiju ne osete neku vrstu poraza, već smo ih stalno držali u osećaju da je sve u redu, da će se program vratiti, da ćemo uspeti da pobedimo.¨

U svem tom ludilu znam da sam sa Bojanom i Milicom pričao da je dobro da se malo odmorimo i ogrejemo. Milica i ja smo „dužili¨ Glas Amerike, Timofejev i Vasović Dojče Vele, Mamula Slobodnu Evropu, a Stupar BBC. Samo su nam Francuzi nekako promakli – ne znam ni sam kako. Njihovo „dopisništvo¨ bilo je u redakciji „Vremena¨. Mlađi su bili zaduženi za medije iz okruženja: Radio 101 u Zagrebu, OBN u Sarajavu. Desetine izveštaja izlazilo je iz B92 svakoga dana i znam da smo često pričali o tome da bismo mi u B92 ako bismo smislili neku „zajebanciju¨, mogli vrlo lako ceo svet da dovedemo u zabludu. Povrh svega, tu su još od ranije bili i novinari iz raznoraznih medija kojima je B92 bio „baza“ za slanje izveštaja.

„Ja tada nisam razmišljao koliko je to bilo značajno za nas“, seća se Dejan Radojević. „Niko od nas nije imao vremana da razmišlja o tome. Nekada si morao da preskačeš kamere i kablove da bi došao do redakcije. Trudio sam se da odgovorim na sva njihova pitanja. Tu je bila gomila novinara koji nikada ranije nisu pratili dešavanja u Srbiji. Znam da sam svima rekao da postavljaju kratka pitanja kako bih mogao da se vratim poslu. Uopšte nisam razmišljao o tom aspektu da B92 postaje globalno poznat, što se tada desilo. Valjda sam bio preblizu događaja da bih bio svestan njegovog značaja. Više sam razmišljao kako da dođem do poslednjih informacija o protestu u Kragujevcu, tuči u Nišu, nego o značaju slobodnih medija.“

Nisu bili samo novinari ti koji su se zaglavljivali na vratima informativne redakcije. Svakakav svet je dolazio tu tih dana. Od onih koji su ispod prozora skandirali „B92¸ B92¨, pa su rešili i da se popnu i vide kako taj B92 izgleda, do nekih starijih koji su rešili da se „pobrinu“ za nas.

„Uuuu, to skandiranje je bilo ludilo“, seća se Milica Kuburović. „Pomisliš, nema veze što su te zatvorili. Gledaj samo koliko ih je. Pa još kad čuješ svoje ime… A tek ovi što su nam donosili hranu. Zaista dirljivo. Posebno dva starija bračna para iz Makedonske ulice sa mesom, escajgom, tanjirima, tortama i kolačima. Ništa nisu propuštali na radiju i onda dođu posle ‘Dnevnika’, kad znaju da smo mi završili i da imamo ‘rupu’ u programu tokom koje se malo odmaramo. Dođu, rasklone i obrišu sve sa stola, stave stolnjak, postave i kažu: „Deco, jedite!“ To je bilo da ne veruješ. Ne znam da li je ijedan medij u svetu imao priliku to da doživi. Stranci su bili u čudu. A i među njima je bilo svakojakih. Uključujući i poluinteligentnu telad koja nije znala da l’ je pošla ili došla. To me je uvek najviše izluđivalo. Padne sa Marsa i krene meni da objašnjava šta se dešava u Srbiji. S vremenom sam počela da bežim od njih. Pogotovo od jedne Šveđanke ili Norvežanke, šta li je bila, koja nas je „pratila“ 24 sata u stopu. Krenem u WC, ona ide za mnom. „Gde ćeš, aman, mislim se ja“.

Pravljenje posebnih emisija koje su se emitovale na frekvencijama Glasa Amerike, Slobodne Evrope, Dojče vele i Radio Frans Internasionala, značio je samo jedno – nema odmora. Tu više nije bilo onog „ajde da se malo odmorimo¨ pa pustiš pesmu. Trebalo je tačno u određeno vreme emitovati emisiju određene dužine. B92 nikada nije bio dobar u tome. I dan-danas mu vesti kasne po koji minut i uvek imaju dobar izgovor za to. A kada ti se satelit „otvori¨ i „zatvori¨ u tačno određeno vreme, onda možeš da se pravdaš do mile volje, samo što te niko neće čuti.

„Zanimljivo je da nam je to zatvaranje donelo još više posla¨, priča Bojana Lekić. „Amerikanci hoće pola sata, ovi drugi 15 minuta. Tačno u određeno vreme, a ne kao mi – kad nam padne na pamet. Trebalo je da pravimo pet emisija. To je bilo strašno. Samo sam se bojala da se ne posvađamo između sebe. Bili  smo umorni i u takvoj situaciji kada sve mora profesionalno da se odradi i da sve ono što je rasplinuto sažmeš, imaš idealan povod da se posvađa ekipa. Toga sam se strašno bojala. Vidiš kakvi smo bili. Ne razmišljaš o nekakvim giga-mega svetskim posledicama, već samo o onome što se tiče nas koji radimo.  Da se ne posvađamo ko će šta i kako. Kada ću ja da izveštavam, kada ćeš ti da radiš, šta će meni da zapadne. Kuku majci, neće valjda ono od 15 minuta za Dojče vele. Kako da sažmem sve to? Sa druge strane, i dalje smo bili jedna velika porodica. To je onaj prelep deo priče vezan za B92. Lično smo bili vezani jedni za druge. Gledaš Vasovića na CNN-u i osećaš se kao keva iz unutrašnjosti koja bodri svoga sina na pesmi Evrovizije. Baš tako sam se ja osećala kada se Vaske na svom fascinantnom engleskom pojavio na CNN-u. Ta kombinacija istorijskih događaja i nekih ličnih ljudskih priča te u suštini drže u svemu tome. Da toga nema, malo sutra bi izveo revoluciju. Za nas je bilo važno da je Vaske bolje govorio engleski nego voditelj u Atlanti. Znači, mi smo imali potpuno ličnu reakciju vezanu za to, jer nas za sve ovo „veliko¨ dešavanje u Srbiji već pomalo bolelo uvo.¨

„Kada sam dan posle ‘zatvaranja’ došao na posao, nisam mogao da verujem šta me je snašlo“, priča mi Dejan Radojević. „Na zidu ispisani termini emisija na stranim stanicama. Za razliku od ustaljene šeme sa vestima na sat i dva ‘Dnevnika’,  počeli smo da pravimo pola sata u 10.30, pa 45 minuta u 13.30, pa sat vremena ovde, 15 minuta tamo… To je zahtevalo mnogo rada. Više nego pre no što nas je Milošević zatvorio. Srećom, ovo je trajalo samo tri ili četiri dana. Kada smo se vratili u etar, radio sam ‘Noćnik’ i to je bila jedna od retkih situacija u kojoj se nisam drao na ljude u redakciji zato što galame dok ja pokušavam da ‘sastavim’ emisiju. Imao sam razumevanja te večeri. Bio sam, inače, poznat u redakciji kao neko ko se vrlo glasno žali na buku dok radi. Kada su nas vratili, otvorio se šampanjac i viski, a Milica i ja smo se povukli u montažu i nekako uspeli da skrpimo ‘Noćnik’. To je  bio lep osećaj.¨

Jedini strani servis koji tih decembarskih dana 1996. nije prenosio emisije B92 bio je BBC. Desetak ljudi iz B92 proći će kasnije kroz srpsku redakciju BBC u Londonu, a danas ih je tamo više nego što ih je iz te „revolucionarne¨ ekipe ostalo u Beogradu. Aleksej Zorić, koji već petnaestak godina vodi ovu redakciju, nije neko ko je odrastao uz B92. On je ona starija generacija iz Radio-Beograda koja je na vreme digla sidro i krenula u svet. Nekada mi se činilo da je više Englez nego „naš¨, a onda shvatiš da čovek s godinama stekne iskustvo koje mu pomaže da mnogo racionalnije gleda na neke stvari. To što tada BBC nije ušao u saradnju sa B92 na način na koji smo mi u Beogradu očekivali – pokazaće se kao dobar potez za sledeći korak B92 – uspostavljanje mreže ANEM-a i izlazak na satelit. 

„BBC nema običaj da svoje talase ikome nudi i ustupa¨, objašnjava mi Zorić odluku Londona. „Mi nismo nikada prenosili nijednu radio-stanicu. Međutim, BBC je našao jedan drugi način da sarađuje sa B92 i ANEM-om. To je urađeno na taj način što je uspostavljena stalna telefonska veza između B92 u Beogradu i BBC-ja u Londonu. Nama je B92 tada bio lokalni far slobode u prilično tamnoj Srbiji. To što mu se dešavalo ukazivalo je na to da se u Srbiji nešto drastično menja i da su na udaru ne samo B92 već i druge stanice koje su reemitovale naše vesti. Sa jedne strane nam je bilo izuzetno žao zbog toga što se desilo sa B92, ali je, sa druge strane, bilo  jasno da će  pritisak javnosti i u zemlji i van nje biti takav da ta zabrana neće moći da opstane.“

Prvi deo svog plana ‘spašavanja’ B92 i „sušenja¨ kabla, Veran Matić je uspešno realizovao. Ljudi su bili sve samo ne besposleni, desetine hiljada demonstranata klicalo je Radiju ispod prozora odakle je Srđan Anđelić čitao vesti, B92 je bio na naslovnim stranama najznačajnijih svetskih novina i u udarnim vestima svih „globalnih¨ TV stanica. Diplomate su se konsultovale sa svojim vladama na temu šta dalje i ostalo je još samo da se pred Slobodana Miloševića iznese čitav problem. Od njega je sve počinjalo i sa njim se sve završavalo. „Džoker¨ B92 bila je Kati Marton, predsednik Svetskog komiteta za zaštitu novinara i, što je daleko važnije, supruga Miloševićevog postdejtonskog prijatelja Ričarda Holbruka.

„Tih nekoliko dana novinari su radili više nego ikada, što je zadržalo energiju  u samom radiju¨, priča Veran. „Onda smo kontaktirali s Kati Marton i ona je obećala da će pokušati što pre da stigne u Beograd. Bila je u avionu, dok joj je Holbruk dogovarao razgovor sa Miloševićem. Kada je stigla, mi smo već počeli ponovo da emitujemo program, ali je ona insistirala da se vidi sa Miloševićem. On joj je tada obećao da neće dirati medije, a ona ga je naterala da to čak napiše i potpiše na nekom papiru koji je kasnije pokazivala. To je za nas bila ogromna pobeda. Ne samo zbog činjenice da smo se vratili u etar, uz idiotsko objašnjenje režima da je voda ušla u kabl, već pre svega što smo privukli pažnju Holbrukove žene koja je došla u Beograd i koja je kasnije govorila svom mužu o svemu što se ovde dešavalo sa medijima. U tim trenucima zaista mislite da je možda moguće nešto ozbiljno promeniti. Ja sam bio ubeđen da će Milošević morati da se povuče i da prepusti opoziciji vlast na lokalnom nivou.

Onda sam počeo da računam koliko tu ima lokalnih stanica. Shvatio sam da je bilo potrebno pripremati, i pre nego što se to dogodi, situaciju u kojoj bi do tih stanica mogli da distribuiramo nezavisne programe. Znao sam da će kada ih preuzme opozicija biti ogromnih problema sa samim programom. Tamo su radili ljudi koje su godine proveli u komunizmu i podržavali Miloševićev režim. Onda sam video da moram veoma brzo da pronađem pomoć za te stanice kako bi počele da primaju program B92.“

Najveću podršku u „Operaciji Kati¨ Veran je imao od Sonje Liht, čelnice Sorosove fondacije u Beogradu. Sonja je uvek bila ta koja je bila spremna da učini šta god se od nje tražilo ako je u pitanju bio opstanak B92. A ovde se radilo o tome.

„Da se mi ne zavaravamo. Zapad je tada bio na strani Miloševića¨, priča mi Sonja Liht. „Pa u vreme trajanja tih protesta događalo se da dođu zapadni političari, pa im njihove diplomate narede da ne smeju da se pojave na protestu sem kao privatna lica. Američkim kongresmenima je to rečeno. Savetovano im je da je  najbolje da ne idu na taj protest. Ali to nije bilo samo sa Amerikancima. Kati Marton je znala da smo svi mi, uključiv i B92, prodati u Dejtonu. Zato je i došla. Nas dve smo se upoznale tog leta tokom mojih pokušaja da obnovim rad Fonda. Imala sam sve njene telefone i kada je zatvoren B92, zvala sam je na kuću. Rekla sam joj: takva i takva je stvar, ona je rekla: „Upravo sam dobila informaciju”. Rekla sam: „Kati, moraš da dođeš”. I ona mi je rekla: „Ja sam već zvala turističku agenciju da vidim kad mogu da dobijem kartu. Misliš da moram da dođem?”, „Moraš da dođeš”, rekla sam, „bez toga to neće pustiti. Ovo mu je sad fantastičan momenat”. I ona je došla. Kada je stigla ovamo, radio je već bio nazad u etru. Sećam se da je bila organizovana večera u američkoj ambasadi u njenu čast. Ja sam osoba koja ne voli da drži govore, ali moram da priznam da sam tad održala jedan mali govor. Rekla sam: „Kada bi političari delovali tako brzo kao što je delovala Kati Marton, onda bi verovatno cela naša priča i priča ovog jadnog Balkana bila drugačija. Nijedan političar nije bio tom brzinom spreman da preduzme akciju”. To i dan-danas mislim. Mislim da  njoj treba da budemo zahvalni ne zato što se B92 vratio u etar, već zato što je pokazala da je pravovremenim i odlučnim reagovanjem moguće postići mnogo. Ako ste, naravno, i osoba od uticaja. Ona je neosporno bila u tom trenutku osoba od uticaja. Rekla mi je da je Milošević u razgovoru sa njom bio manje ljubazan nego ikada pre. On je očigledno nju  doživljavao samo kao Holdbrukovu ženu. Naravno, ispričao joj je celu priču o B92. Te neprijatelji, te plaćenici i sve to. Kako u njenoj zemlji ne bi mogao da postoji medij koji izdržavaju drugi. Bila je šokirana kada joj je rekao da namerava ponovo da se kandiduje za predsednika, iako mu to Ustav nije dozvoljavao. Naravno, bila je zadovoljna što je čitava stvar sa B92 dobro prošla.¨

Milošević se, inače, tada žalio da je zbog susreta sa Kati Marton morao da odloži planirani lov na patke. Čudo šta se ljudima mota po glavi kada protiv njih demonstrira sto i više hiljada ljudi. A što se tiče samog potpisa da neće gušiti medije, nije ni prvi ni poslednji koji ga je pogazio. 

Uvidevši, valjda, koliko je sve to oko gašenja B92 i kvašenja kabla bilo glupo, vlasti su već posle 24 sata bile spremne da vrate radio u etar. Kao, eto bio kvar pa smo ga mi, kao, popravili. I nikom ništa. 

Međutim, Veran Matić se opredelio da ide na sve ili ništa. Uostalom, što bi sadašnji gledaoci „Milionera¨ rekli, imao je i pomoć publike, doduše na ulici i prijatelja – iz inostranstva. Rešio je da pokrene program tek kada dobije frekvenciju i ugovor o njenom korišćenju od RTS-a. Za sve je, međutim, znalo samo nekoliko ljudi u B92. Ja nisam bio među njima. Nisam ni siguran da bi ovakva igra našeg „menadžmenta¨ prošla na „zboru radnih ljudi¨. To su verovatno i oni znali, pa nam zato nisu ni rekli.   

„Kada su me tehničari obavestili da je signal vraćen, ja sam rekao da ga sad oni ukinu¨, priča Veran Matić. „Svi su bili šokirani. Tražio sam da nam se izda dozvola za korišćenje frekvencije. To je bio dobar psihološki momenat za tako nešto i bio sam srećan zbog tog svog ‘plana’. Oni su hteli da nastavimo da radimo kao da se ništa nije dogodilo. Rekao sam da nećemo emitovati program dok ne dobijemo napismeno dozvolu za to. Da nas ne bi ponovo gasili sa obrazloženjem da nemamo dozvolu za emitovanje. Tako je nastao ugovor sa RTS-om. Prvo smo tražili da nam se kaže zbog čega nismo mogli da emitujemo. Onda su napisali ono o vodi u kablu. Onda smo im to vratili jer nije bilo pečata. To je bilo prilično hrabro, ali nismo imali šta da izgubimo. Onda su udarili pečat, ali smo posle u paketu sa Kati Martom i celom situacijom tražili da dobijemo ugovor. To je bio prvi ugovor sa RTS-om posle ’89.¨

Izvođenje „plana¨ povereno je Saši Mirkoviću i advokatu Banetu Živkoviću.

„Ukupno smo bili 51 sat van etra¨, posle skoro 10 godina, precizan je Mirković. „Negde u drugom danu već je počinjala da se dešava drama. Ne nama, nego vlastima. Videli su da se demonstracije zahuktavaju, da su ljudi na ulici besni… Naši advokati su sve vreme bili u kontaktu sa RTS-om i Ministrarstvom za telekomunikacije. Posle 24 sata krenula je priča da bi moglo da dođe do početka emitovanja programa. U naredna 24 sata počeli su da nas požuruju u stilu׃ ‘Zašto ne krećete sa programom kad je sve u redu’. Rekao sam njihovom šefu tehnike da hoću napismeno objašnjenje zašto smo bili van etra. Bio sam u poziciji da mogu na neki način da ih ucenjujem. Želeo sam da to isteram na čistac i saznam šta se zapravo desilo. Kada su videli da mi zaista ne želimo da krenemo sa programom, sastavili su onu glupost. Taj papir mi je i sada u fioci. Sve na memorandumu RTS-a. Tada sam prvi put video to za vodu i kabl. U razgovorima koje smo imali do tada to niko nije ni pominjao. Znači, smislili su tu priču u nekoliko sati koliko je prošlo od našeg zahteva, do memoranduma koji je stigao u B92. E, onda smo im tražili pečat i potpis. I to smo dobili. To nam je omogućilo da napravimo čitav cirkus oko toga, a u međuvremenu smo tražili ugovor o tehničkoj saradnji sa RTS-om koji bi omogućio našu „legalizaciju¨. Na kraju smo dobili poziv da dođemo u Takovsku 10. Sećam se da smo ušli u prostorije televizije koja je izgledala kao kajgana. Jaja su bila ne sve strane, kao i polupana stakla. Posledica ‘žute revolucije’. Cela fasada je bila uništena od žumanaca i moram da priznam da sam ulazeći tamo pomislio׃ „Šta ako me neko vidi?¨ Ono što je tada činio B92 bilo je nespojivo sa odlaskom u RTS.  

Sa Dragoljubom Milanovićem, njihovim direktorom, koji je bio naš ‘sagovornik’, nikada se nismo sreli. On je sedeo u prostoriji do one u koju su nas smestili. Dali su nam da pogledamo ugovor. Sećam se da su nas pitali šta želimo da popijemo. Ja sam rekao kafu, a onda su oni doneli kafu sa ratlukom, po onom starinskom običaju. Naš advokat je odbio piće. Posle mi je rekao da se plašio da su nam nešto sipali ili, ne daj bože, pljunuli u kafu. Toliko su nas tada mrzeli. Takođe, tadašnji generalni sekretar RTS-a, Dušan Jakovljević, ponudio je da kamere RTS-a slikaju potpisivanje ugovora. Rekli smo da to ne dolazi u obzir. Nisam želeo nikakvu ‘uspomenu’ na taj događaj. Osim ugovora, naravno. Ja sam prvi potpisao, a onda su oni odneli to Milanoviću. Ni kada se sve završilo, nismo se videli. Kao u filmu. Inače, ja skoro 10 godina pre toga nisam kročio u RTS.  A tu, u tim hodnicima, na neki način sam prohodao. Otac me je bar jednom nedeljno vodio sa sobom na posao. On je bio osnivač Drugog programa i direktor te televizije u njenom najboljem periodu. Tada su snimane serije ‘Grlom u jagode’, ‘Otpisani’, ‘Neven’ i druge. Dok smo se peli liftom, jedna žena koja nas je sprovodila do ‘kabineta direktora’, pitala nas je da li smo ikada bili u RTS-u. Ja sam rekao ‘Jesam, kao klinac. Uostalom, otac mi je ovde radio’. Pitala me je ko mi je otac i kada sam joj odgovorio, njen pogled mi je govorio sve. Potpuno je bila šokirana. Za nju je percepcija B92 bila ona Miloševićevih sledbenika. Da smo mi nešto najgore što se zamisliti može. Kako sin nekog ‘takvog’ uopšte može tu da radi? Ja mislim da su o nama u RTS-u mislili gore od onih kontramitingaša koje su doveli u Beograd. Pogotovo kada ih iz večeri u veče gađaju jajima. Ne kažem da su svi bili isti, ali je činjenica da je velika većina imala dovoljno jak stomak da tamo  radi i da su, kada su nas videli, shvatili da se stvari ipak menjaju i da će biti drukčije nego što je bilo. Osećao sam se fantastično kada se sve to završilo. Izašao sam iz zgrade sa ugovorom koji smo čekali 7 godina. I to na vreme, pre nego što krene još jedna protestna šetnja i polete jaja. Sada sam mogao da se ‘kao heroj’ vratim u B92 i da nastavimo tamo gde smo stali.“

Vremena za slavlje nije bilo. Veran je bio čvsto rešen da sve ovo što se dešavalo u Beogradu iskoristi i lansira B92 u Srbiju. Milošević mu je u tome nesvesno pomogao. Kada je u martu ’91. zatvorio B92, napravio je od male alternativne stanice sa neslušljivom muzikom radio koji je postao najpoznatiji u Beogradu. 1996, zatvaranjem B92, najslušanijeg beogradskog radija, omogućio mu je izlazak u Srbiju, pa čak i šire. Na satelit, pa u svet. I dok je opozicija još razmišljala da li će da krene levo ili desno, ovom ili onom ulicom, Matić je spakovao kofer i krenuo put Vašingtona sa idejom o mreži nezavisnih stanica. Ideja je bila tu, trebalo je još naći pare. 

„Već 10. decembra sam otišao u Ameriku, zakazao sastanke sa Sorosom, čelnicima u State Departmentu i USAID-u.  Kada sam došao tamo, usmeno sam predstavio projekat Sorosu. Njemu se to svidelo. Tada se prvi put uspostavio mehanizam koalicije donatora za nekakav projekat. Ovo je bio prvi veći projekat. Kada sam došao, Soros je rekao da će on dati jednu četvrtinu. Mislio sam da bi cela stvar mogla koštati milion dolara. Onda sam otišao u DC i tada su mi rekli da im treba papir. Tu smo, praktično, preko noći i telefonom, sve to završili Goca Janković, Saša Vučinić i ja. Ujutru smo imali gotov ‘projekat’. U USAID-u su bili dosta nepoverljivi i uopšte im nije bilo jasno o čemu se tu radi. Očigledno je postojala suzdržanost prema tom pokretu u Beogradu što pokušava da sruši Miloševića koji je za njih tada bio garant mira na Balkanu. Ta atmosfera vladala je i u naredna dva-tri meseca. Naš osećaj da je moguće srušiti Miloševića istopio se, između ostalog, i zbog toga što nije bilo ozbiljne podrške međunarodne zajednice. Upravo zbog naše težnje da pravimo donatorske konzorcijume, USAID je na kraju podržao ovaj naš projekat uspostavljanja mreže i obećao jednu četvrinu. Ostatak smo našli u Evropi i krenuli smo da lobiramo BBC da od njih dobijemo prazne termine na satelitu i mogućnost da distribuiramo signal B92 do Londona. Ideja je bila da se on tamo diže na satelit, koji će posle biti priman u lokalnim stanicama.“

Do realizacije ove ideje proći će još pola godine, ali to je neverovatno kratak vremenski period u svetu donatorstva. Tu važe neka druga pravila, od kojih je prvo da ako nešto želiš, onda to moraš da tražiš barem godinu dana pre nego što ti to zaista treba. B92 je to prvi naučio, pre svega zahvaljujući Veranu, koji je stalno gledao unapred. Često ga ni mi najbliži nismo razumeli, ali najvažnije je bilo da neki drugi jesu. U ovoj priči ključ je bio u Londonu, jer bez satelita čitava stvar ne bi mogla da funkcioniše. A druge šanse za satelit nije bilo.  I zato je ponekad uzdržanost Britanaca bila korisna. Vlast je uvek na njih gledala drugačije nego na Amerikance. Negde su se nadali da im oni mogu pomoći da uđu u Evropu na velika vrata. Činjenica je, opet, da su oni, kao i sve diplomate, igrali i s jednima i s drugima. Trudili su se, ipak, da nas ne spajaju. Osim za kraljičin rođendan. „Još su demonstracije bile u toku kada sam dobio poziv iz britanske ambasade za ručak kod ambasadora Ajvora Robertsa¨, seća se Saša Mirković. „Neposredno pre toga, Veran je bio u Vašingtonu. Pričao mi je kako je nekoliko dana pre toga, dok je leteo iz Londona u Beograd, bio veoma srećan kada je na naslovnoj strani Herald Tribjuna pročitao priču o B92. Kaže: ‘Niste ni svesni koliko vam je ta priča pomogla’. Prema njegovim rečima, ona nas je promovisala i posle nje nam je London odobrio sredstva za korišćenje satelita. Naime, vlada je platila BBC-ju troškove postavljanja signala B92 na satelit. Na tom ručku smo prvi put pričali o nečem drugom, a ne o demonstracijama. Sada je još samo trebalo da okupimo stanice. Roberts nam je preneo da London želi da pomogne stvaranje te mreže i da učestvuje u tom fondu sa svojom četvrtinom. Karte su nam se polako otvarale.“

U međuvremenu, na ulici se nastavljalo mrcvarenje između demonstranata i policije. Kordom u Kolarčevoj danima je sprečavao studente da nastave svoju šetnju sve pod izgovorom da vlast želi da se saobraćaj u Beogradu odvija normalno. A saobraćaja, bar u centru grada, faktički nije ni bilo. Negde su ga blokirale pristalice opozicije, a negde desetine autobusa koji su sa svih strana dovozile policajce iz cele Srbije na „ekskurziju¨ u Beograd. Neverovatno je koliko je malo potrebno pa da počneš da ne primećuješ hiljadu policajaca postrojenih u špalir na Terazijama. Prođeš između njih da bi pogledao izlog. Niti je njima jasno šta tu traže, niti ti možeš da objasniš sebi šta se to dešava u Srbiji na izmaku 20. veka. U par navrata, ‘živci’ su izdavali i jedne i druge. A onda, suzavac, pendreci i opšta „bežanija“.

„Tukla sam se s milicijom u dva navrata¨, priča mi Lola Matić. „Jednom sam se tukla zato što nisu hteli da me puste preko Brankovog mosta i zato što su postavili onaj dupli kordon. Išla sam peške iz Zemuna u obdanište po dete i nisam mogla da stignem na vreme. Rekla sam da ću da ih pobijem i udarala sam onog jednog koji je bio duplo veći od mene. Pustili su me zato što su verovatno videli pomislili ‘luda žena’.A drugi put sam se tukla kad i svi ostali. To je bila malo veća tuča u Kolarčevoj. Policija je napravila neku hajku i izbubecala desetak ljudi. I ništa, idemo dalje. Ne mislim da je to bilo nešto mnogo hrabro s moje strane, ali eto desilo se. Veranu tada nisam rekla za to.“ 

On je verovatno mislio da mu žena sedi kod kuće i čuva decu. Imao je taj protest još svakih ‘malih’ heroja, ali i ‘anti-heroja’. Likova koji su se tada i nikada više pojavljivali na državnoj televiziji i radiju i verovatno „po zadatku“ pričali najbesmislenije stvari o onome što se dešavalo na ulici. Dejan Erić je bio perjanica JUL-a na Radio-Beogradu. Nama je bio interesantan jer se u svojim „izveštajima¨ koristio delovima iz našeg programa. Znali smo da imamo vernog slušaoca, pa mu ni mi nismo ostajali dužni. Džingl, „Kaži, Deki¨ bio je jedan od zaštitnih znakova B92 tokom protesta. 

„To je s vremenom preraslo u zajebanciju¨, priča Veran Matić. „Nosili smo bedževe sa natpisom ‘Ja sam špijun’. Bilo je gadno prvih godina kada su vas optuživali. Sećam se da su na Radio-Beogradu tada rekli da sam genetski izdajnik. Kada vam se to kaže ’92. ili ’93, to je zaista strašno. Prvi put se susrećete sa takvim kvalifikacijama i shvatate ih mnogo dramatičnije. Kasnije to postaju izanđale fraze. Te ’96/97. nije više bilo ni kreativnih ljudi na državnim medijima koji bi mogli da vode kampanju protiv opozicije. Čekali smo svakog dana vesti u 15 sati da bismo se posle njih još bolje zabavljali.¨

S vremenom nam je čak bilo krivo ako bi Deki ili neki od takvih likova propustili da nas pomenu. 

„Mi smo njih podjebavali, pa oni nas…i tako u krug“, seća se Milica Kuburović. „Plašili smo jedni druge u stilu ‘Nemoj da šetaš Takovskom, uvešće te u televiziju da vodiš Dnevnik‘. Isticao se tada i onaj matori Milika Šundić. Meni se sve činilo da su oni radili po sistemu ‘Šta bi Sloba želeo da čuje’. Ali, da čuje juče. Jer, takvi likovi ‘a la’ Milika, ili Deki Erić, koji jeste bio mnogo mlađi od cele te ekipe, mentalno i duhom su bili zastareli. Tako se dešavalo da Novosti dana na Radio-Beogradu u 15 sati pričaju jedno, a Dnevnik na televiziji u 19.30 sasvim drugo. To še dešavalo i ranije, a ne samo tokom protesta. Posebno uoči Dejtonskog sporazuma. Oni su bili ¨model ’91¨, dok je ‘Dnevnik’ na televiziji bio u toku sa onim što je Milošević zaista želeo da čuje. Zato su na Radio-Beogradu zvučali smešno i karikaturalno. Čak su za tu ‘njihovu’ stvar bili kontraproduktivni. Na RTS-u su to radili ipak malo bolje, ostavljali su prostora za ‘zaokret’. Za ove na radiju, vreme je stalo tamo neke ’91. ili ’92.“ 

Da glupost nema granice potvrdio je i takozvani kontra-miting. Bio je to očajnički pokušaj vlasti da ono što su njeni mediji propovedali pretvori i u sliku s beogradskih ulica. Trebala im je podrška i rešili su da je „dovezu¨ autobusima. Iz cele Srbije. Tog 26. decembra već u 7 ujutru, smrzavao sam se u svom plavom „trabantu-karavanu¨ na izlasku s auto-puta na Konjarniku. Brojao sam autobuse iz Niša, Leskovca, Kragujevca i drugih gradova koji su okićeni slikama Miloševića i sa zastavama SPS-a dovozili, mahom starije zaljubljenike u lik i delo Slobodana Miloševića. Njegovi mediji su ih „pripremili¨ tako što su im rekli da će ih sačekati šačica plaćenika, fašista i izdajnika koji tumaraju ulicama. 

A ono što će ih snaći u Beogradu nisu mogli ni da sanjaju! Da budem iskren, ni ja nisam verovao da ću tog dana prvi put biti zahvalan policiji što je uradila svoj posao kako treba i sprečila krvoproliće u centru grada. Ovako se sve završilo jednim teškim ranjavanjem, tučom i pljuvanjem. Za sve nas na Radiju, to je bio najteži dan protesta. Znali smo da će biti „čupavo¨, ali ne baš toliko. Kako su ovi „Slobini¨ izlazili iz autobusa koji su Bulevar Revolucije pretvorili u parking, na njih je počelo da leti sve i svašta. Klinci su ih presretali i otimali zastave i parole. Izgaze im transparente, otmu motke, pa udri po njima. Taj „topli zec“ protezao se sve do Terazija, gde je postavljana bina za Miloševićev nastup. U isto vreme, opozicija je imala svoj „redovni“ protest i nije bila spremna da centar grada prepusti nezvanim gostima. Ovi pametniji posakrivali su se po kafanama i nije im na pamet padalo da idu na Terazije, gde ih je čekala ta „šačica¨ od nekoliko desetina  hiljada ljudi.  

„To je bio još jedan autogol režima“, priča Veran Matić. „To nas je podsetilo na Ušće ’91. Bilo je jasno da će se ovo izroditi u svoju suprotnost. Mada je situacija bila mnogo opasnija i pretila je krvoprolićem. Bilo je mnogo naoružanih ljudi. Taj pokušaj demonstracija po sistemu „nije nam ništa¨ na bini na Terazijama bio je vrlo dramatičan. Tada sam se ozbiljno uplašio za ljude koji su izveštavali s ulica. U jednom trenutku sam i sâm izaošao da izveštavam. Stalno sam imao osećaj velike odgovornosti za ljude i grižu savesti da nije pošteno da ja sedim u kancelariji. To je za mene bio trenutak sličan onom iz ’91. kada sam u program pričao o građanskom ratu. Često sam se pitao koliko je moguće promeniti nešto u Srbiji bez građanskog rata, a onda kada sve to vidite, shvatite kolika bi to katastrofa i užas bili.“

I tada „neutralni“ Aleksandar Vučić pamti taj dan.

„Došli su ovi mučenici iz unutrašnjosti da podrže Miloševića. Uglavnom stariji ljudi. Negde kod CK, vozio sam prema gradu, išli smo brat i ja, kada su neki momci iz dva  golfa izašli, parkirali i počeli da tuku neke starce. Bilo je užasno. Ja sam uzeo jednog čoveka, odvezli smo ga na Urgentni centar. Stariji  čovek, negde iz Vojvodine, kolonista. Dobio je strašne batine a nigde niko reč o tome nije rekao. A te ekipe mlađih ljudi iz Beograda su išle i jurile te starije ljude i tukle ih gde god su stigle. O tome skoro niko nije izveštavao. Jedino što je bilo važno da se izvesti bilo je da li policija tuče pripadnike koalicije Zajedno, odnosno njihove simpatizere. Tada sam video da istine nema i da se neće čuti. I bio sam u šoku 2-3 dana i nisam mogao da razumem te ljude koji imaju želju da tuku starce od 60 i 70 godina. Bukvalno, bilo je užasno. Brat i ja smo izašli, pošto smo i fizički snažni, u to vreme i trenirali borilačke sportove, oterali smo ih, ali još mi je to ostalo u sećanju i ne mogu da se načudim takvoj vrsti ostrašćenosti i takvoj vrsti političke mržnje.“

Mi smu u redakciji razrađivali naš „ratni plan“. Krajnje jednostavan. Milica Kuburović i Tanja Petrović bile su zadužene za rad u studiju. Svi ostali – na ulici. Deo da snima, a deo da „reporteriše¨.  Za Tanju je sve ovo bilo pomalo novo. Devojka iz „kulture“ sjajno je odigrala ulogu „glasa razuma“ iz studija B92. 

„Meni je bilo važno da budem tu¨, seća se Tanja. „Da se nađem kao neka ispomoć ljudima iz informativne. I  bez obzira što ovo možda deluje patetično, ja sam bila užasno ponosna što sam kao pomoćni spiker bila u Dnevniku ili što sam radila poneku smenu uključenja reportera sa terena. O tom kontramitingu da i ne govorim. Znaš, ja sam za radio ‘zapaljena’ od malena. Kada sam imala sedam godina, igrala sam se radio-voditelja. Mojim roditeljima je bilo jasno da ja živim za radio. Oni nisu pokazivali mnogo straha. Posle su mi rekli da ih je ipak bilo malo frka. Oni su zamišljali da nas drže na nišanu i da će svakog trenutka da upadnu i da nas pohapse. Ja sam im govorila: „Dok dođe do mene, ima još dosta da se hapsi”. Toga dana kada su došli ovi iz unutrašnjosti, znala sam da moram da budem smirena i staložena. Veče pre toga sam se dogovarala sa Milicom. Dišeš duboko i znaš da moraš da budeš odmerena. Nema sad padanja u histeriju i dramu ‘Jao, Mašiću, pogodili su te! Jao!!!’ – razumeš. Znala sam da sebi ne smem da dozvolim da bilo šta komentarišem ili, ne daj bože, da se pravim pametna. To je najodvratnije i najgluplje što može domaćin u studiju da radi u takvim prilikama. Stalno samu sebe vraćam: „Uzdrži se! Mirno”, to je to. Ima ko će da daje komentare. Vi ste na ulici, vi ćete to sve da odradite, a ja ću da budem tu da vam pomognem. Ja, u principu, volim timski rad i bilo mi je uzbudljivo. To mi se sve svidelo i mislim da smo odlično odradili posao. Nije bilo nekog blamiranja i prolupavanja.“

Moj zadatak trebalo je da bude „koordinacija¨ reportera, ali je ubrzo vrag odneo šalu. Vasović je u jednom trenutku „izgubio kompas¨. U njegovom izveštaju, krv je već tekla ulicama i morao sam da ga povučem nazad u redakciju. Uzeo sam stanicu i krenuo put Terazija, na „bojno polje¨. Bilo je već rano popodne i izgradnja bine ličila je na građenje Skadra na Bojani. Taman radnici nešto postave, kada dođu pristalice opozicije i to rasture. Njih je bilo bar tri puta više od ovih koji su došli da pokažu Miloševiću koliko ga vole. Motke lete na sve strane, malo-malo, pa izbije tuča. Vređanje i pljuvanje postaje opšte mesto. Pokušao sam sve to da oslikam smirenim glasom dosatnog komentatora zanimljive fudbalske utakmice. A u sebi sam samo govorio „Gde je ta policija?¨

Već smo se bili navikli na stotine policajaca oko nas, ali toga dana na Terazijama nije bilo nijednog. Moraš biti velika budala da bi tako nešto „planirao¨. Najopasniji su bili oni mršavi sedokosi koji su uglavnom ćutali i držali ruku ispod mantila. Neki se nisu ustručavali da pokažu da su naoružani. Jedan „patriota¨ je već u Knez Mihajlovoj pucao čoveku u glavu. I onda oko 15 sati na plato ulazi „konjica¨. Stotine policajaca pod punom ratnom opremom pohrlilo je iz Balkanske ulice i krenulo da razdvaja dve grupe koje su sve teže mogle letvama da dobace jedna do druge. Što telima, što pendrecima, potiskivali su pristalice opozicije ka Trgu Republike. I mene s njima. Dva puta su me zveknuli po leđima, ali to je najmanje što je moglo da mi se dogodi. Prvi put sam bio iskreno srećan što je policija došla i uradila ono što je trebalo. 

U narednih pola sata situacija se smirila. Majstori su prionuli na posao da završe binu i sve je bilo spremno za dolazak onoga zbog koga se sve ovo i desilo. Kamermani RTS-a zauzeli su svoja mesta naslanjajući se na policiju i samo je trebalo da paze da ne uhvate zvižduke koji su stizali iz opozicionog tabora.Višestruki kordoni policije čuvali su nekoliko stotina metara ničije zemlje na kojoj su samo ostali pocepani transparenti, slomljene letve i pokoja kapa i rukavica koju su demonstranti ostavili u svom povlačenju.  

„Verovatno si ti na jedan način to video tamo na licu mestu, a na potpuno drugi način ja  iz studija¨, kaže Milica Kuburović. „Mogla sam da gradim sliku na osnovu onoga što čujem iz tih reporterskih uključenja. Bila sam stalno u drami, pošto je na RTS-u bio prenos ovog Slobinog mitinga, ali tu nema ništa o zvižducima koji su se čuli u pozadini. Nisam znala da li će tamo neko da uleti, da li će pasti krv na sve strane, da l’ će naši ljudi da najebu. Oni su bili između jednih i drugih. To je  bila jedna od napetijih, ako ne i najdramatičnija situacija. Deveti mart, ono nešto pred izlazak tenkova i dok su tenkovi defilovali kroz grad i taj kontramiting. To su u stvari dve najrizičnije situacije. Ne računam bombardovanje.¨ 

Jedni su bili na Trgu, drugi na Terazijama. Dve Srbije na 300 metara. Bile su i bliže, ali ih je, srećom, policija razdvojila. Saša Mirković je tada takođe imao svoju „misiju¨.  

„Imao sam sastanak u Fondu za otvoreno društvo, koji je tada bio u Tolstojevoj, na Dedinju“, priča mi Mirković. „Okolo je bila neviđena gužva. Vraćao sam se preko Dušanovca, jer se do centra drugačije nije moglo. Tu sam sreo ove kontramitingaše. Nije mi bilo prijatno jer sam nosio pare koje su bile namenjene opoziciji za organizaciju demonstracija. B92 je nekada bio i ‘protočni bojler’ za njihove aktivnosti. Od para za sendviče i piće, do materijala za lepljenje plakata, organizaciju koncerata. To je tako trajalo do smene Miloševića. Pri tom, B92 aposlutno nikakvu korist od toga nije imao. Jednostavno, bili smo  dovoljno ludi da to radimo zato što smo stvarno verovali u to i što sam ja bio uveren  da je to OK. Želeli smo da pomognemo ljudima koji ili nisu znali ili su bili malo manje hrabri. Doneli bismo im pare u koverti, oni bi potpisali – i to bi bilo to. Nastavili bi da rade na tom polju gde mi nismo bili dovoljno jaki, jer se nismo ni bavili političkim aktivizmom. 

Na Radiju sam čuo da su jednog čoveka ranili ispred sedišta SPO. To se završilo kako se završilo, ali je ostao mučan utisak da je stvarno moglo da bude građanskog rata i da je to zaista neko provocirao. Sad, posle svega, ja sam radio to što sam radio, a Željko Mitrović je, kažu, bio sa heklerom na bini kod Hotela ‘Moskva’. I gde je on sada, a gde smo mi. Zanimljivo, zar ne?“

Čudno je kako se nekima putevi ukrste, a nekima raziđu. 

„Čovek koji je danas član antikorupcijskog saveta – Ivan Lalić, bio je moj ‘gazda’ u to vreme“, priča mi Milica Kuburović. „Iznajmljivao mi je stan u Strahinjića Bana i dao mi je otkaz početkom januara. Trebalo je da se iselim do kraja meseca. Usred zimskih demonstracija, posvađao se sa roditeljima i nije mogao više s njima da živi. Onda sam, takoreći za jedno popodne, morala da nađem novi stan. U ovom sam bila samo mesec dana i džaba sam krečila. I po tome pamtim taj protest“.  

Moja dodatna „uspomena“ na ta tri meseca jeste Julija. Nova „srpska snajka“ koja je iz Londona došla na 19. sprat betonskih blokova na Novom Beogradu. Sve joj je bilo novo. Jezik, kultura, Novi Beograd… Da, i muž. Imala je ideju da radi kao lektor na fakultetu. Nije radila ni mesec dana, kada je zbog studentskog protesta fakultet zatvoren, pa se našla „na ulici“. Srećom, i ja sam uglavnom tu bio. I danas pamtim koliko je bila preplašena kada je prvo jaje poletelo na zgradu RTS-a. Ja sam „glumio“ kako je to normalno u Srbiji, a u stvari sam samo gledao odakle će da zapuca. Pa kasnije – sva ta policija, kordoni, suzavac… Mogu samo da zamislim kako je njoj bilo ni na nebu ni na zemlji, u poluhladnom stanu usred „ničega“, dok čeka da ja dođem iz „šetnje“. Komšije svake večeri lupaju u šerpe pre nego što s pištaljkama krenu u lokalnu šetnju. 

Ubrzo se i ona preselila na peti sprat DOB-a. B92 je pokrenuo vesti na engleskom, Glas Amerike dobio svog stalnog izveštača iz Beograda, a kasnije je Julija postala glavni pregovarač B92 sa strancima i jedan od čelnih ljudi u menadžmentu Radija i ANEM-a. Tako to biva. Udajom za nekog iz B92 udaš se i za B92. Ne možeš samo da ga slušaš. Moraš i da ga „živiš“.