1992. Rat u Bosni… Prva beogradska barikada… Crni flor – 6. poglavlje

Piše: Dušan Mašić, knjiga je objavljena 2006. godine u izdanju Samizdata

“SAO Dečija soba.” –  Nadrealisti

U sobi Informativne redakcije radija B92 na petom spratu DOB-a stalno je bio uključen televizor. SKY, BBC, CNN, RTS, Eurosport…ili neki malo ¨slobodniji¨ fimovi za našeg čuvara Radeta u sitnim noćnim satima.  I oči svih nas bile su tog 6.aprila 1992. godine uprte u taj televizor u ćošku sa velikom antenom koja je pretila da padne i ubije nekoga. Gledali smo i nismo mogli da verujemo šta vidimo. Demonstracije ¨Jugoslovena¨ Nijaza Durakovića u Sarajevu i onda pucnji iz ¨Hajata¨ili odakle god. Ljudi trče u panici, mnogi polegali na asfalt, sakrivaju se iza žardinjera. Misle ako su oni zažmureli i ne vide ništa, ne može niko ni njih da vidi . I sve se to dešava u ¨tvojoj¨ zemlji. Šok te vrste imao sam i 11.septembra 2001 kada sam gledao na CNN-u ¨bliznakinje¨ koje se ruše. Sve sam se nadao sada će neki Brus Vilis da dođe i sve to reši. A nije bila u pitanju moja zemlja. U Bosni te 92. sve tri strane su već imale svoje Rambo-e, Ćele i Štele  i samo se čekalo ko će prvi da počne. Kao da je to neko opravdanje za one koji su to jedva dočekali.

Talasanje Srbije je i slika jednog stanja duha, objašnjenje kako smo mogli da ostanemo normalni u vremenima o kojima je u knjizi reč. Prkos, inat, cinizam, naivnost, nevinost, principijelnost, poštenje, humanost, pravednost – čitav jedan sistem vrednosti svakako je ono što je povezivalo ljude i događaje u ono što je, u nedostatku preciznije definicije, moguće nazvati jedino – fenomenom B92. Taj sistem bio je suprotstavljen sistemu koji ga je okruživao. Taj sistem vrednosti, emitovan preko radio talasa, obuhvatao je u sebe i sve slušaoce B92, koji su postali njegov deo, svakako i sve čitaoce ove knjige.

¨Svi smo bili u polušoku , doduše ne baš tolko šokirani kao sami Bosanci.¨ seća se Milica Kuburović. ¨I šta možeš da radiš? Opet, zovi sve žive. Trudili smo se da to pokrijemo. Otvorili smo telefone. Posle smo išli kod Ofelije Backović na Radio Pančevo i radili ”Noć za mirnu Bosnu”. Naiva, Generalić…sad ćemo mi, kao ne znam, da zaustavimo rat.¨

Radio Pančevo se uvek trudio da bude ¨veliki¨ radio. U gradu udaljenom samo 13 km od Beograda, ovaj radio se trudio da bude i beogradski, ali tih 13 km su mu uvek predstavljali nepremostivu razdaljinu. Naime, teško su ih u Beogradu prihvatali kao ¨njihov¨. Nekada su, istina, to koristili kao svoju prednost time što su mogli da se zaklone iza opštine Pančevo koja je bila njihov osnivač, pa su tako uspevali da odole udarcima vlasti iz Beograda. Njihov reporter Nenad Zafirović bio je tih dana u Sarajevu. Snimao ¨mirovnjake¨ koji su pevali ¨Kad ja pođoh na Bembaše…¨ i išli ka srpskim barikada kada su na njih zapucali. Javljao se i za B92. Zafirović, baš kao i njegova urednica Ofelija Backović, vrlo brzo će se preseliti u B92. Nenad će ostati naš ¨čovek za Bosnu¨ dve godine, a onda će prvo u BK Televiziju, pa u Ameriku. Radiće i u Glasu Amerike, izveštavati za Fonet i BBC, a nedavno sam ga video na RTS-u sa potpisom ¨dopisnik RTS-a i Tanjuga iz Vašingtona¨. Ni on sam verovatno više ne zna za koga sve radi.

Beograđani su se, tokom 80-tih, uvek delili na one koje nešto više vuče ka Zagrebu i one kojima je Sarajevo bilo u srcu. Ja sam bio od ovih prvih. U Sarajevu sam do rata bio samo jednom na nekoj ekskurziji i znam da se nismo nešto lepo proveli. Umalo da dobijemo batine od nekih ¨hajvana¨. Za razliku od mene, Milica je imala puno što prijatelja što poznanika u Sarajevu. Višegodišnja opsada tog grada njoj će jako teško pasti.

¨Bilo je grozno¨ priča Milica.¨Dok su radili telefoni to je jš nekako i funkcionisalo, ali posle…  Pri tom, prijatelji su mi  bili Srbi i Muslimani. Hrvata nije bilo, nekim čudom. I onda ne možeš da uradiš ni najbanalnije stvari. Ajde to što nemaš izveštaj dopisnika, ne znaš ni da li je živ, ne znaš ni da li su tvoji prijatelji živi, šta se dešava sa njima. Neki od njih su kasnije  počeli da rade za Izetbegovića, pa su dobili satelitske telefone. Javljali su mi se i ja sam mogla njih da zovem. Nekada smo tako dobijali i izveštaje ili neke intervjue. Ali, bilo je baš strašno. Telefonske veze sa Bosnom su pukle dok sam razgovarala sa Rasimom Kadićem koji je u postdejtonskoj Bosni bio ministar za socijalu. Tada je već imao stranku,  Liberalnu, a znamo se iz njegovih ¨omladinskih¨dana. Bio je u Visokom da poseti svoje roditelje, dugo smo pričali, dok je nešto rokalo okolo. On kaže:”Ajde ostani na vezi samo da roditelje odvedem u podrum pa ću se ja vratiti na telefon”. Vratio se, mi taman da nastavimo  priču i onda odjednom pukoše veze. Tad je pogodilo to nešto strateški bitno što je bilo važno za telefone i tako….sledeći put smo pričali posle rata. U međuvremenu slala sam mu pakete preko Adre, kao i drugima. Čak smo i cigare i alkohol nekad švercovali iako to Adra nije nosila. ¨

Telefon je za svaku radio stanicu ¨žila kucavica¨. Pogotovo tada kada nije bilo mobilnih. Nekada smo satima okretali neki broj u pokušaju da se ¨probijemo¨. A onaj glupi zeleni telefon ima brojčanik. Nema ¨redial¨. Pa bole prsti. Kada se jedan umori, drugi nastavi. No, nekada se ta upornost i isplaćivala. Recimo u ¨slučaju¨ Murata Šabanovića.

Murat je jedan od onih ¨junaka ludaka¨ sa početka rata u Bosni koji je pretio da će dići u vazduh branu u Višegradu i poplaviti i pobiti hiljade ljudi. Mislim da je on sa tom porukom nazvao nas. Veran ga je uključio u program i ¨uživo¨ ubeđivao da to ne uradi.Murat je dao rok do 15h da se vojska povuče. U 15h počinje ¨Intervju dana¨, naša udarna emisija, ko poručeno za uključenje ¨sa brane¨. Ali, čik se ¨probi¨. Puštamo snimak prethodnog razgovora, uključujemo slušaoce..vreme prolazi. Prsti mi već pozeleneli od onog telefona, kad Murat diže slušalicu. Ide u program i hiterično viče ¨Ide voda da potopi generale¨. Srećom, nešto nije ispalo onako kako je Murat planirao. Brana je ostala tu gde je i danas, ali su u međuvremenu stotine Muslimana u Višegradu ubijene. Samo mali delić onih koji su poginuli u tri godine godine bosanskog sukoba.

¨1992 je počeo najgori deo tog rata, onaj u Bosni.¨ seća se tadašnji urednik Informativne redakcija radija B92 Dragan Đilas. ¨ U Hrvatskoj je relativno brzo došlo do podele teritorije i svako je čuvao svoje, tako da nije bilo nekih velikih događaja. Užas je bio u Bosni. Mi smo pokušali da pokažemo šta se tamo dešava, da ljudima odande damo šansu da kažu, da onima koji su želeli to da čuju pružimo priliku za to. Na žalost, snaga B92 je bila mala. Nismo imali snage da to iznesemo. Te godine smo imali studentski protest, Vidovdanski sabor, uvedene su nam sankcije, traženi su izbori… u maju je bio Crni flor sa 100.000 ljudi na ulicama Beograda. Tada da si nekoga pitao rekao bi ti da je nemoguće da će Sarajevo dve godine biti bombardovano, nemoguće da će se dešavati zverstva na svim stranama, stim što je srpska vojska bila najjača pa je valjda zbog toga počinila i najviše tih zločina. Divljaci na svim stranama u takvim situacijama isplivaju na površinu.

Ljudi zaboravljaju koliko je jak tada bio RTS. Bila je Naša Borba koja takođe nije imala uslova za rad, a može se reći i pogrešan koncept. Kao što je B92 imao pogrešan muzički koncept tako i  ¨Borba¨ nije imala dobar koncept. Bolje je bilo napraviti nešto kao ¨Blic¨ što će ljudi čitati nego praviti novinu koju ce čitati 15-20.000 ljudi koji već to što piše unutra i onako misle. Ista stvar je bila sa B92. Slušale su se vesti, a muziku su mogli da slušaju samo prijatelji muzičkog urednika. Samo je B92, sa malo Studija B, u zavisnosti da li  je slobodan ili ne, mogao nešto da radi. I opet, sve se to završavalo u Beogradu. Ljudi su mogli da shvate da nisu sami i da tu postoji još neko ko misli kao i oni. Bili smo im veza sa normalnošću. B92 je bio najbolji prijatelj mnogih Beograđana u to vreme.¨

B92 je bio i jedina nada Sarajlija da će ¨tamo daleko¨ neko čuti šta se njima dešava. Veran Matić i Zdravko Grebo, koji je vodi radio ¨Zid¨, provodili su sate u programu, dok su telefoni radili, pričajući o Beogradu i Sarajevu koji su sve manje postojali. Ovaj drugi grad i bikvalno. Zdravko će biti taj koji će nam reći o ljudskoj glavi koja se kotrljala ulicom Vase Miskina i krvavoj reci u koju se pretvorio red onih koji su čekali hleb. Većina će ovde ostati nema na to. Oni su, uostalom, već navikli da večeraju uz leševe koji su preplavili ¨Dnevnik¨ RTS-a i njegov ¨Dodatak¨. Svako veče novi leševi. Manje hrane na stolu, više leševa. Jedna koleginica mi je kasnije rekla kako je zvala oca u Beograd da mu kaže kako joj je metak srpskog snajpera sa Trebevića prošao kroz kosu dok je prelazila ulicu. Otac joj je odgovorio:  ¨Ne budi glupa, znaš da snajper sa Trebevića ne može dotle da dobaci¨. To što je njegova ćerka za dlaku izbegla smrt bilo mu je manje važno.

Odmah posle prve barikade u Sarajevu i B92 je odlučio da podigne svoju u Beogradu. Napravili smo je u slepoj ulici u centru Beograda, Šafarikovoj.

¨To smo smislili za pola dana.¨ priča Veran Matić.¨  To je bilo drugog dana barikada u Sarajevu koje su bile potpuno besmislene. One su bile odjek ¨Top liste nadrealista¨. Mi smo napravili barikadu u slepoj ulici. Cilj je bio privlačenje pažnje javnosti i to nam je uspelo. Došli su ljudi iz Centra za antiratnu akciju i dobili smo i napise u nekim novinama. Kada sam se kasnije sreo sa ljudima iz Sarajeva rekli su mi da im je to puno značilo i da smo ih time hrabrili. Možda smo im učinili lošu uslugu time što smo ih terali da ostanu u Sarajevu, ali to je bila jedna od akcija koja govori o duhu B92 koji je tada vladao.¨

Na ¨barikadi¨se našao i Željko Drašković, tadašnji šef Marketinga B92. Iako je počeo kao tehničar vrlo brzo je sebe pronašao u marketingškim vodama. Srednjeg rasta, lepuškast, vazda nasmejan voleo je da pokazuje kako se bavi ¨ozbiljnim¨ poslom. A za nas ¨informativce¨on je uvek bio neki naš ¨Del boy¨ koji tamo nešto ¨mulja¨ i okuplja oko sebe zgodne saradnice. Međutim, sve tamo negde do 93. ili 94. B92 je ¨živeo¨ od onoga što Željko i ¨njegovi¨ sakupe.

¨Barikada je bila fenomenalna.¨ seća se Željko. ¨Zatvorena ulica, koja nije ulica uopšte, nego tunel, kroz koji niko i ne prolazi. Kao da je juče bilo.Nije uopšte bilo ljudi, troje-četvoro-petoro angažovanih koji su fanovi B92 i gomila novinara. Znači, novinari su zakrčili ceo taj tunel i to je bilo spektakularno.To je obišlo svet. Svi su to videli, objavili su,strani novinari su to objavili. Međutim,sada kada to gledaš, to je bilo samo jedno  dobro zezanje. Sve to što je B 92 radio to je bilo jedno dobro zezanje sa jasnom porukom, ali nije imao ko da čuje tu poruku. Jednostavno, ništa mi nismo mogli da uradimo, to je najgore. Mi smo mogli da se zavitlavamo, da ismejavamo sve to, ali  nismo mogli ništa da uradimo. Sile rata su zakotrljale taj točak i tu nije bilo spasa. Tačno se znalo šta će se destiti i ništa više to nije moglo da spreči.¨

Prvu beogradsku barikadu zabeležio je svojim foto aparatom i Goran Basarić. Danas mu izgleda drugačije nego tada.

¨Gledao sam pre neki dan te kontak kopije i  izgledala mi je mnogo zanimljivije sada posle 12 godina, nego stvarno kada se ono događala.¨ priča Goran. ¨Organizovana je neposredno posle onih barikada u Sarajevu i tada još uvek nije bilo jasno kuda mi idemo, šta će se desiti sledeće. Bilo je jako malo ljudi, bilo je praktično više ljudi sa radija nego prolaznika ili ljudi koji su došli da vide šta se događa. Ali, tu imam par odličnih slika. Najbolja je ona u kojoj je Veran u prvom planu sa beretkom. Vrlo me podseća na Čea, a iza njega su Vaske, Saša Vučinić, Mileta Prodanović i jedan klinac koji  drži srednji prst u vazduhu, onako potpuno dijagonalno od Verana. Veran je sa tamnim naočarima na kojima ima veliki refleks neba. Onako, potpuno je vizionarska slika, kao i onaj klinac pozadi sa tim srednjim prstom dignutim, ne znam kome je on pokazivao to, ali sa Veranom savršeno ide. Mislim da pokazuje Veranovu pravu, anarhičnu prirodu. Ono što je za mene bio problem je tunel,crna rupa iza. Za mene kao fotografa je bio problem kako da ja njih odvojim od te crne rupe.¨

Za dramaturga , Borku Pavićević, ta barikada je udarila osnove načina na koji će biti ¨dizajniran¨ protest 96-97.

¨B 92 je imao tu vrstu kreativnosti.¨ priča Borka.¨Nije bio bitan samo protest već i način. Ništa nije sad i odjedanput. Odnosno,  to što su se te akcije imale tu kreativnu, pozorišnu ravan, to smišljanje kako se nešto može obilkovati, a ne samo kako nešto jeste naživo, to je jedan trag koji se posle indukovao u studentske demonstracije. Kulminacija toga je bila kada si imao kordon i kontra kordon.  Onda si ustvari mogao da vidiš šta je u stvari godinama radio B92. Ali, tada se indukovao takav jedan pristup protestu, koji je posle jako mnogo opevan, tokom ’96. i ’97. godine.¨

Barikada nije bila jedini protest protiv početka rata u Bosni, ali ni ti drugi nisu mogli da ¨prođu¨ bez B92.

¨Prvi miting koji je organizovan protiv rata u Bosni bio je ¨kod Konja¨ nastavlja Borka Pavićević. ¨Sećam se da sam zvala Verana Matića i da smo se mi dogovorili da to napravimo, pa smo posle zvali Stojana Cerovića, pa smo zvali Nikolu Barovića, pa smo zvali Vesnu Pešić. I mi smo se oko tih demonstracija dogovorili u roku od 12 sati. To su bile prve takve demonstracije. Posle smo to radili dalje, ali to je bilo to nekakvo supartnerstvo i to ne, naravno, nisam samo ja u pitanju, nego čitav jedan pokret ljudi.¨

Jedna od najvećih mirovnih manifestacija ikada održana u Beogradu bio je i ¨Crni flor¨ oko kojeg se okupilo, neki kažu, i 100.000 ljudi. Od Slavije do Terazije građani su razvukli crnu papirnu traku u znak solidarnosti i protesta protiv onoga što se dešavalo u Bosni. To je bio ¨naš¨odgovor ratu. ¨Njihov¨je bio da toga dana organizuju prve savezne izbore za novu ¨Saveznu republiku Jugoslaviju¨. Kako su izbori u Miloševićevoj Srbiji uglavnom prolazili u svečarskoj atmosferi gde njegove pristalice igraju kolo na biralištima, a opozicija na kraju plače, na ulicama Beograda nije bilo policije. Kao da su očekivali da će se sve završiti na stotinak ¨onih¨ što pale sveće i zveckaju zvončićima. ¨Crni flor je organizovao Beogradski krug, Centar za antiratnu akciju i SPO.¨priča Veran Matić. ¨Tu je bilo važno uključivanje Vuka Draškovića i SPO kao jake političke institucije. On tada počinje ozbiljnije da se angažuje u antiratnom pokretu, rasčistio je sa svojim militantnim krilom, već je tada preživo ubistvo Giške i Belog i to je doprinelo da imamo 100.000 ljudi na ulicama Beograda toga dana. To je bila važna indikacija raspoloženja u samom gradu. Ja sam tada video da nema energije i naboja koji bi pomogli da se nešto pomakne, ali to je bilo važno u situaciji kada su svi Srbi bili predstavljani u svetu kao agresivci, a i nama samima je često bilo teško i osećali smo se usamljenima. Činjenica da je bilo toliko ljudi govori da je i tada postojala svest da je Miloševićev režim loš i možda je to više značilo nama da se ne osećamo samima nego što je to moglo da utiče na vlast.¨

Činjenica da se ovom protestu pridružio i SPO jako je važna i za Sonju Liht.

¨Mene jako  nervira u tim hronikama antiratnih događanja da ko ih piše taj piše kako je on bio najznačajniji.¨ kaže Sonja Liht.¨ To je valjda ljudska priroda, šta da radimo! Jeste Crni flor bio užasno važan, ali da se mi ne zavaravamo. Izuzev tog koncerta ”Ne računajte na nas” gde je bilo između 20, 30 i 50 hiljada ljudi, dok SPO nije prišao antiratnim aktivnostima to je uvek bilo mnogo, mnogo ograničen broj ljudi. Crni flor je ogroman uspeh zato što je tu verovatno bilo 100 hiljada njih. Ono što je  tužno i pretužno je da  su takve fantastične manifestacije protesta u ovoj zemlji Srbiji jedva bile zabeležene u svetu. Tako je bilo i sa ¨Crnim florom¨. Sticajem prilika sam gledala  BBC to veče i on je toj manifestaciji posvetio desetak sekundi, možda trideset. A tamo nekakve demonstracije u Hong Kongu, kada su se Britanci pripremali da se povuku odande, gde nije bilo više od pet hiljada ljudi, traju minutima. Možda meni izgleda i duže nego što je trajalo, zato što sam bila toliko pogođena da u stvari ni svet, nažalost, nije bio spreman – nije bio spreman ni posle, ali to mi je bilo sasvim jasno već tada – da u dovoljnoj meri podrži antiratni aktivizam u ovoj zemlji, uključiv i B92.¨

Kolona ljudi na čijem čelu je bio Vuk Drašković došla je u jednom trenutku do ulaza u RTS. Nije tu bilo ni oklopljenih specijalaca, vodenih topova i bornih kola, snajperista po krovovima. Samo portir na prijavnici. Naoružan, doduše. Drašković se hvata za ona vrata, stajao sam iza njega, masa viče ¨Uđi Vuče, uđi Vuče¨ kada se on okrete i reče ¨ Ne sada. Drugi put¨. Povede nas potom na Trg Republike gde se sve ubrzo i završilo. Ekrani RTS  zamračiće se 5.oktobra 2000, osam godina kasnije. Da li je moglo da bude drugačije?

¨Očigledno da nije bilo moguće¨ ubeđuje me danas Sonja Liht. ¨Da je bilo moguće desilo bi se. Ja mislim da naša opozicija nije bila spremna i to je opet taj Vuk Drašković koji je čudan jedan lik. Mislim, tu negde ima i te njegove iskrenosti kad kaže:”Ne sad srugi put”, jel. Možda bi neko drugi prosto se napravio da nije čuo. Nije bila spremna.Opozicija nije bila spremna ’92, ali što je još gore ona nije bila spremna ni ’96, ’97. kad se stvarno vlast valjala ulicama i mi to znamo. Naravno, tu je trebalo biti spreman na rizik, ali taj rizik uvek postoji. Uzgred budi rečeno, i 2000. je postojao rizik. To je problem naše opozicije, po mom dubokom ubeđenju. U tih nekoliko trenutaka koji su izgledali kao potencijalno prevratnički, ili kao mogućnost preokreta, da ne upotrebljavam teške reči, ona se uvek na neki način povlačila. Ja lično mislim da nije bila spremna ni 2000. Ja sam i dan danas ubeđena da je u stvari pritisak civilnog sektora, medija, nevladinih organizacija i drugih građanskih aktivnosti, a pre svega samih građana, u stvari njih prelomio da odbace svoje uskogrude parcijalne interese za trenutak. Kao što smo videli, ne uspevaju da to urade dugo, ali su uspeli ,bar za trenutak,  da se ujedine. Dakle, nije to za mene ,gledajući post festum, ni jedina ni jedinstvena situacija i zato kažem ne znam dal je moglo. Moglo bi sa drugačijim ljudima. Vidite, treba da budemo na neki način i malo analitični. Ta opozicija  je politički nastajala u jednom jako teškom procesu gde se ona u stvari oblikovala samo kao druga strana medalje Miloševića. Nije uspevala da se izvuče ispod senke tog moćnog lika i da prosto bude nešto što je drugo od druge strane maedalje. Mislim da mi to plaćamo i dan danas, jer je vreme bilo takvo da su  mnogi od njih izašli trajno oštećeni.¨

Ali, ruku na srce, i mi u B92 smo imali svoje dileme. Ne istina tako velike kao da li da ostavimo Miloševića na vlasti ili ne, ali  neke oko kojih su se lomila mnoga koplja. Jedna od njih bila je i da li prihvatiti sve ono što nove vođe rade po novim državama, a što promovišu državni mediji, ili se držati neke stare realnosti, makar ona bila i nerealna. Da li ustoličiti Republiku Srpsku kada Karadžić to odluči ili je zvati nekako drugačije? Tu su , naravno, i RSK, SAO Slavonija Baranja i Zapadni Srem, SAO Dečija soba. Ne, ova poslednja je iz ¨Top liste nadrealista¨. Ozbiljno. Neke je to strašno nerviralo, drugi su tu videli neku skrivenu ruku ¨zapada¨ ili koga god. Možda će vam to zvučati glupo, ali ja sam to radio SAMO zato da ne bih zvučao kao RTS. Za mene je bilo nešto najstrašnije da mi neko kaže da te 92,93…..96 radim isto ono što i RTS. Slažem se sa onima koji će reći da smo time izgubili na kredibilitetu, ali i mi smo bili u ratu. Ratu protiv državne propagande. Kao i u svakom ratu istina uvek strada. I tu se borio kako je ko znao i umeo.

Bojana Lekić je te 92. radila na Studiju B. Na B92 će doći 95. Slatkorečiva, ¨neodoljiva¨, plavuša, nama baš mnogo toga lepog da kaže o B92 iz tog perioda.

¨Kada je krenuo rat u Jugoslaviji meni se nije sviđao B92.¨ iskrena je Bojana Lekić.¨ Sa stručnog aspekta mi se nije dopadao zato što sam ja taj program videla kao histeričan. Zašto? Zato što imaš ljude koji vuku u različitim pravcima, a mi smo u zajedničkom iskustvu imali taj momenat raspada Koalicije Zajedno – znači jedan trenutak u kome ljudi koji u 90% slučajeva dele mišljenja, počinju da se razilaze. To je jako loše i to je u slučaju B 92 dokaz da ipak nije još uvek izrastao u veliku profesionalnu kuću gde se znaju svi standardi. Imaš različite ¨Dnevnike¨. Potpuno različite kada ga vodi, ne znam, Mašić ili kada ga vodi Milica ili kada ga vodi Zafirović . Razumeš? Znači, jasno se videlo da svako vuče na svoju stranu. B 92 je poslednji ostao da Republiku Srpsku zove ”takozvana Republika Srpska”. Kada je već ceo svet zvao Republika Srpska samo B92 to nije. A zašto je to tako? Ako je to realnost, kao što je recimo bila nezavisnost Hrvatske i ceo svet je prihvatio kao realnost, samo Milošević ne, tako jedino  B 92 nije prihvatio da postoji neki entitet koji se zove Republika Srpska, nego je za  B 92 to bila ”takozvana Republika Srpska”. Ja sam se onda pitala, kao: ”Jebote, kome se dokazuju oni? O čemu se ovde radi?”. I onda kad ti imaš neki prefiks uz nešto gde nema ceo svet taj prefiks, onda počinješ da se pitaš da li da veruješ i sledećoj vesti i sledećoj vesti i sledećoj… Znači, ako ti govorim o relevantnosti informacije meni je bilo užasno žao što je takav preiod postojao u devedesetdvojci, baš zato što mi nije bila relevantna i zato što ti Zafirović iz Bosne šalje jednu vrstu ¨Jutopije¨, a onda uđe neko drugi u studio i vodi potpuno drugačiju politiku. Onda tu ne vidiš više politiku jedne stanice. I to je za mene bila najgora faza B 92.¨

Naravno, moglo bi se polemisati oko ovoga, ali to nije cilj ove knjige.Baš kao što i Dušan Janjić misli da je tu oko B92 postojalo i nešto drugo.

¨Ima tu nešto što se zove usmeravanje.¨ kaže Janjić. ¨Nije to cenzura. Kada se vodi  ¨projekat¨, onda vama baš ne da uredništvo i onaj glavni papa da mu suviše iskočite izvan projekta. Neće vas skinuti sa programa, ali će vas upakovati. I to B 92 ima. On ima tu jednu dimenziju. Jeste bio objektivan, u jednom momentu je bio jedini izvor plus ovaj pisani Naša Borba. B92 je bio jedini gde ste mogli  tada da čujete direktan razgovor izmedju Zdravka Greba i generala Mladića, gde on traži od Mladića da ne bombarduje Mostar. To je moglo da prodje samo na B 92. Drugo, infromacija da, na primer, majke iz Hrvatske dolaze da traže od Generalštaba u Beogradu da im se deca vrate, mogla je samo da se pošalje preko B 92. Znači, antiratna informacija, ova mobilizacijska informacija demokratskoj opoziciji  mogla je samo da ode preko B92. I mi smo to znali. Samo zoveš Verana ili nekog sa B92 i to prolazi. Oni su jednostavno imali unapred otovrena vrata za te stvari. Još jedan događaj vezujem za  B92 iz tog perioda. Tokom opsade Sarajeva dve ćerke jednog mog kolege , Muslimanke, prebegle su u Beograd. I sada žive tu kao izbeglice. Ranije su radile na jednom sličnom radiju tamo, Radio¨ Zidu¨. I ‘ajde ja ih pošaljem kod Verana da nešto deca zarade, da ne budu neintegrisana. I Veran, već kako to za njega nije bilo bitno, i u opšte za ljude iz B 92, tog dana su se pred Generalštabom održavale demonstracije za vraćanje vojnika  i on pošalje njih dve da izveštavaju o tom skupu. I ova jedna, naravno, došla je u onome što je imala , nekim čudnim slučajem imala je zelenu suknju i ljubičastu jaknu. Jer, ni njoj taj etnički momenat nije bio toliko važan. Ali, čim se približila toj masi ,odmah je masa počela da urla na nju, nacionalisticka masa. A pogotovo kada je progovrila sarajevski , prepoznali su je da je Muslimanka. I onda kad sam ja pokušao da objasnim Veranu da je trebalo da je zaposli na primer u desku jer odlično govori engleski, a on kaže :¨Nema veze, ona je dobar novinar.¨ Hoću da kažem da je ta dimenzija uvek bila prisutna i uvek je iskakala iz šablona kojime se kretao Beograd i Srbija.¨

Ali, kako god se okrenuo te 1992. ne valja. ¨Jedna slamka međ vihorovima¨, što bi napisao Njegoš. Nije nam bilo ni približno teško kao ljudima u Sarajevu, ali često smo se , baš kao u onom vicu iz tog doba, osećali promašenim. Ne samo mi novinari. Željko Drašković se takođe često pitao da li sve to ima smisla, ali i nalazio snage da nastavi.

¨Snaga je bila među tim ljudima kojima smo bili okruženi. Znači, mi smo bili kao jedan geto, ali vrlo pozitivan geto. I mi smo živeli taj svoj život u tom getu i osećali se odlično. Imali smo prilike i da odemo u inostranstvo i da odemo u druge republike. Mi smo ’91. bili u Sloveniji. Posle rata, možda par meseci, išli smo sa ¨Partibrejkersima¨ u Ljubljanu. Bili prvi ljudi iz Srbije koji su otišli tamo, i javno nastupali. To je nešto što daje B 92 i to ti daje snagu. To je i sada  slučaj. Jer,okruženi smo sa raznoraznim ludacima i bolesnicima, ali taj krug  B 92 se sada samo proširio, što je dobro. Tada je bio vrlo mali, bilo je stotinak, dvesta, trista ljudi i to se širilo tokom vremena, ali jednostavno odlazak na posao u B 92 nikad nije bio kao:”E ,idem na posao, ne mogu da idem!”. Ne, odlazak je uvek bio zadovoljstvo. Jer, znam da će se nešto desiti što nema veze s poslom, ali desiće se neki intervju, doći će neki ludak, doći će neki političar, doći će neki sportista… Mislim, to su bile stvari koje su ti davale snagu da se izdrži i u onim najgorim trenucima. A kad su najgori trenuci bili, tad nismo osećali nikakav umor. Tada se ostajalo po 24 sata tamo i niko nije pitao ”Ej, jesi umoran?”. Ne, niko nije bio umoran. Svi smo doživljavali to kao svoju  kuću, jednostavno zato smo i dolazili tu. To mi je, u stvari, i bila druga kuća¨

Od tog aprila 1992. počeo sam da verujem da je sve moguće. Kao i ,da ako postoji nešto što bi moglo do povede stvari u nekom boljem pravcu, da se verovatno neće dogoditi. Već je bilo onih koji su tvrdili da će posle Hrvatske i Bosne rat doći i u Srbiju. Naše je bilo da sedimo i čekamo. Na našem malom ¨ostrvcetu¨ na petom spratu DOB-a. I da tešimo jedni druge da to sve i nije tako strašno… a bilo je.