Zagađenje je glavni politički problem

Autor: Kristina Koprivica

U Srbiji je skoro pet hiljada prevremenih smrti godišnje prouzrokovano zagađenjem vazduha. Ovaj problem je najprisutniji u gradovima u kojima posluje teška industrija, poput Bora i Smedereva. Mogu li međunarodne organizacije da pomognu građanima u rešavanju takvih problema?

– Ne samo UNEP, već i SZO i čitav sistem Ujedinjenih nacija govore o povezanosti lošeg kvaliteta vazduha i prevremenim smrtima svih starosnih grupa. Siromašno stanovništvo je u većoj meri pogođeno ovim problemom jer mu je ograničen pristup zdravstvenom sistemu, a kvalitet vazduha u domaćinstvu lošiji jer koristi stare peći i jeftine sirovine za grejanje, pa je tako u većem riziku od prevremene smrti. Država mora da obezbedi prosperitet, cirkularnost i zelenu ekonomiju uz implementiranje rešenja zasnovanih na prirodi.

Naša istraživanja vezana za Srbiju, ali i ostale zemlje regiona, pokazuju da je kućno grejanje glavni uzročnik lošeg kvaliteta vazduha. Lokalne i državne vlasti prvo treba da obrate pažnju na zagađenje koje dolazi direktno iz domova, a da se potom bave onim koje je prouzrokovano saobraćajem preispitujući urbano planiranje.

Zemlje koje izvoze polovne automobile u Srbiju takođe treba da preuzmu odgovornost; da bi se otarasile starog materijala koji nije usklađen sa nivoima emisija njihovih zemalja, one ga šalju i prodaju u zemljama gde je zakonodavstvo fleksibilnije. Zagađenje je internacionalno pitanje, naročito ono koje dolazi iz industrije.

Na nacionalnom nivou postoje alati koje kompanije ne primenjuju u potpunosti, iako se pozivaju na društveno odgovorno poslovanje i poštovanje ekoloških protokola za ograničavanje zagađenja, što nije slučaj samo u Srbiji.

Dobar alat je i pritisak izazvan klimatskim promenama. Postoje međunarodne konvencije poput Pariskog sporazuma koje primoravaju zemlje da ograniče emisije CO2, metana i drugih zagađivača i rade sa privatnim sektorom kako bi njihove emisije dovele do nivoa na kome treba da budu za postizanje globalnih ciljeva.

 Mislite li da je problem, kada je reč o zaštiti životne sredine u Srbiji, u zakonskom okviru ili u nesprovođenju zakona? Koji je ključ za uspostavljanje dobrih ekoloških politika u Srbiji?

– U Srbiji postoje dobri zakoni, ali sprovođenje je problem u svakoj zemlji. Zaštita životne sredine mora da postane jedna od ključnih tema kojima se vlada bavi. Lokalne vlasti u ovome imaju veoma važnu ulogu i ako se ne uključe neće doći do neophodne zaštite životne sredine.

Pre trideset ili četrdeset godina ideja o zakonima koji se tiču životne sredine i njihovo sprovođenje uglavnom su postojali samo kao akademske ideje. Danas je to realnost. Definitivno ne savršena realnost, ali je realnost: imate zakone koji se primenjuju.

Uloga civilnog društva je takođe izuzetno važna. Čuo sam da u Srbiji ima gotovo 36.000 nevladinih organizacija, što ukazuje na to da postoji zaista živo civilno društvo i to je ključno.

Nedavno je prikupljeno više od trideset hiljada potpisa za narodnu inicijativu kojom se traži uvođenje zakona o zabrani eksploatacije bora i litijuma u Srbiji. Prošle godine je počela serija ekoloških protesta koji su kulminirali blokadama puteva i saobraćajnica širom zemlje krajem godine zbog delovanja kompanije Rio Tinto. Da li postoji bezbedan način da se ove rude eksploatišu i koliko su ostali ekološki problemi stavljeni u drugi plan zbog ovoga?

– Ovaj problem su ispratile Ujedinjene nacije i veoma je teško posmatrati ga crno ili belo. Velika je potražnja za litijumom širom sveta zbog energetske tranzicije i novih načina proizvodnje. Svaka zemlja ima pravo da razvija svoju industriju oko toga, ali uz odgovornost da to radi na održiv način. Održivi razvoj je ravnoteža između tri strane trougla – ljudi, planete i prosperiteta. Problem nastaje kada trougao nije jednakostraničan.

Kada se odlučuje o eksploataciji prirodnih resursa, važno je uzeti u obzir kompletan socijalni i ekološki uticaj rudarenja. Sporna pitanja životne sredine od rudarstva do eksploatacije rečnih korita rešavaju se kroz dijalog industrije koja mora razume svoje odgovornosti, lokalnog stanovništva koje mora da razume rizike i koristi i lokalnih i globalnih vlasti čija su prava i odgovornosti jasno naznačeni u vrlo ranoj fazi.

U suštini, potreban je veoma rani dijalog. Izuzetno je važno da rudarske kompanije koje u zemlju dolaze sa velikim ulaganjima uzmu u obzir svoju korporativnu odgovornost prema zajednici i životnoj sredini. Srbija se suočava i sa zagađenjem plastikom i otpadom.

Upravljanje otpadom je veoma složena stvar, zagađenje se drastično povećalo i taj trend će se nastaviti ako se ne pređe na cirkularniji tip ekonomije. Dakle, treba smanjivati, ponovo upotrebljavati i reciklirati koliko god je moguće. Upravljanje otpadom ne sme dovesti do daljeg popunjavanja jama daleko od gradova. Potreban je dijalog sa korporativnim svetom, ali i sa potrošačima. Građani treba da se edukuju o održivoj koncepciji proizvodnje kako bi manje zagađivali. Plastika treba da se posmatra kao vredan resurs, a ne potrošna roba.

Evropski model

Kako se evropski modeli zaštite životne sredine mogu preslikati na rešavanje ekološke situacije u Srbiji?

– Potpisivanjem međunarodnih konvencija Srbija je stvorila dobru osnovu, ali te obaveze mora pretočiti u akciju. Postoji ambicija da se sektori srpske privrede transformišu ka zelenoj ekonomiji. Mislim da evropski modeli ne treba da se preslikavaju kao takvi, već da se prilagode lokalnom kontekstu. Signal da Srbija ide u dobrom pravcu je otvaranje klastera 4 u pregovorima sa Evropskom unijom. Sofijska deklaracija takođe predstavlja važan korak jer je tamo potpisana Zelena agenda za Zapadni Balkan. Obaveze koje postoje kroz globalne konvencije veoma su važne, a jedna od njih je i Karpatska konvencija.

Rat u Ukrajini i ekologija

Smatrate li da će kriza izazvana ratom u Ukrajini uticati na ekološku situaciju u Evropi s obzirom na to da deluje kao da su pojedine zemlje već odustale od Zelene agende?

– Uticaj ukrajinske krize tek treba u potpunosti razumeti. Ono što je zabrinjavajuće sa globalne tačke gledišta jeste gigantski uticaj koji će ona imati na prehrambene sisteme. Sve zemlje će biti pogođene – ili neće dobijati hranu koja im je potrebna, ili će razmišljati o vraćanju na stare načine proizvodnje. Treba iskoristiti krizu kao priliku da razmislimo kako da prehranimo planetu, a da ne uništimo biodiverzitet. Smatram da se Zelena agenda još uvek nalazi visoko na listi prioriteta evropskih vlada zbog klimatskih promena, a mi insistiramo da tako i ostane. Našli smo se u krizi, ali krize sa kojima ćemo se suočavati i za sto godina su klimatske promene, gubitak biodiverziteta i zagađenje.

Podrška poljoprivrednicima

Danas se više nego ikada ranije shvata da su zagađenje, gubitak biodiverziteta i klimatske promene glavni politički problemi. Biodiverzitet će nestati veoma brzo ako hrana nastavi da se proizvodi na način na koji se proizvodi danas. Poljoprivrednici se moraju podstaći da promene dosadašnje modele proizvodnje. Centralnu ulogu u tome igra finansijski sektor, koji treba da shvati da nije riskantno, već korisno ulagati u ovu promenu. Mislim da je moguće ovo ostvariti u Srbiji ako svako preuzme deo odgovornosti. Poljoprivrednici nisu odgovorni, oni svoj rad organizuju prema potražnji svog proizvoda i u pravcu u kom ih finansijski i proizvodni sistem guraju. Naš zadatak je da podržimo tranziciju poljoprivrednika ka boljim radnim mestima i prihodima. Zadržavanjem trenutnog monokulturnog modela koji karakterišu jaka upotreba hemikalija i degradacija zemljišta poljoprivrednici će biti sve siromašniji.