Za ubicu – poseban tretman (FOTO)

Autorka: dr Slavica Plavšić

Većina njih ga ne poznaje i nikada ga nije videla. Verovatno im je, posle 4. maja, ovo bio jedan od najtežih dana, od svih teških koje svakodnevno preživljavaju. Znali su da će im biti strašno i pokušavali su da se psihički pripreme za to. Ali kako? Kako biti u istoj prostoriji, kako disati isti vazduh, kako pogledati ubicu svoga deteta? Kako pogledati monstruma koji je ubio: Daču, Pecu, Nemanju, Lazu, Acu, Nikolu… Onoga koji je naneo užasne, jezive povrede od kojih se još uvek oporavljaju: Andrijana, Nemanja, Jovan, Miloš, Anđela, Nevena, Ivan, Mile, Jovica…

Kako pogledati onoga ko ti je ubio oba deteta? I ćerku i sina. Zorica i Saša Panić iz Dubone su izgubili sve što su imali i što su sa najviše ljubavi i pažnje odgajali. Sina Milana od 22 godine, i ćerku Kristinu koja je imala 19 godina. Kako da ostanu pribrani i da mirno sede u klupama na pola metra od ubice?
Kako da obuzdaju neodoljivu želju da pravdu uzmu u svoje ruke jer to država, za ovih godinu dana, nije uradila.

PORODICA PANIĆ FOTO GALERIJA: Privatna arhiva

Pripremno ročište nije održano. Proces će se nastaviti u Beogradu, u Specijalnom sudu za organizovani kriminal, a datum će se odrediti kasnije. Tako je objavljeno, mada se roditelji protive toj odluci. O tome šta se tačno dešavalo u sudnici, detaljno su izvestili tabloidi, a i svi drugi mediji su preneli najvažnije vesti.

Bilo je strašno, bilo je užasno, bio je haos…

To su reči kojima roditelji opisuju susret sa ubicom i atmosferu u sudnici.

Na mnogobrojnim snimcima koji su kružili medijima i društvenim mrežama, mogli smo da vidimo ubicu koji je sređen, pošišan, obrijan, obučen u crnu odeću, sa satom na ruci i pancirom na grudima. Po gruboj proceni, ima oko sto kilograma.

Očigledno je da u pritvoru ima – poseban tretman. 

Majka ubijene dece, Kristine i Milana, Zorica Panić, rekla je ispred suda okupljenim novinarima:

“Ovo nije suđenje njima, nego nama! On je u mog sina sasuo deset metaka, u moju ćerku osam, u Daču šest.

I sada njemu treba da se sudi, da se dokazuje krivica. Monstrumu koji je prošlog 4. maja ubio devetoro mladih i ranio još dvanaest osoba u Duboni i Malom Orašju. Ovo nije suđenje, ovo je mučenje za nas roditelje.” 

“Ubio mi je sina!”. povikao je otac Dalibora Todorovića. Daliborovoj majci Danijeli, ovo je bio prvi izlasak iz sela posle više od godinu dana. Njene odrednice su bile kuća i groblje. Možda čak groblje i više od kuće. Ni kod ćerke nije otišla nijednom. Ni do prodavnice, ni do škole, gde se desio masakr. Od prelepe, zdrave mlade žene, pretvorila se u svoju senku.

DALIBOR TODOROVIĆ SA PORODICOM FOTO GALERIJA: Privatna arhiva

Onesvestila se. I ona i Pecina majka Biljana. Ispred suda su dežurale dve ekipe hitne pomoći koje su zbrinule nesrećne žene.   

“Ovo se sudi nama, ne njemu. Za njega možemo da prihvatimo samo doživotnu kaznu. Tu ću da sedim, štrajkovaću glađu, šta god”, rekla je Zorica Panić.

Gledajući Uroša Blažića, hladnokrvnog monstruozbog ubicu, koji očigledno i u pritvoru ima sve što poželi, odzvanjaju mi reči Zorice Panić, koje je pre šest meseci napisala na svom fejsbuk profilu. Sada su dobile svoju punu potvrdu i još biše od toga :

“Zašto kuću ubice, gde živi njegov deda i gde majka redovno dolazi, čuva policija 24 sata 7 dana u nedelji i ko to plaća? Od koga njih čuvaju? Oni se osećaju ugroženo i brinu se o svojoj bezbednosti!? A njima niko ništa nije nažao učinio. Niko se sa njima nije svađao, niko im nije pretio. Njima se ništa nije dogodilo i oni su zaštićeni. I oni u zatvoru i ovi kod kuće. Nad njima neprestano bdi policija i čuva ih 24 časa!?

“Tog 4. maja je život za mene stao! Ubio me je jedan monstrum. Ali pre mene, ubio je moju porodicu, moju decu, moju dušu. Ubio je devet nedužnih divnih bića. Zavio je u crno selo u kom sam rođena i selo u kome živim, gde sam udata. Tog dana je sve stalo i mi živimo u okovima i kao po kazni… Jedno tatino derište je dalo sebi za pravo da oduzme život naših najvoljenijih. Tog prokletog četvrtog maja, sve je stalo.

KRISTINA PANIĆ FOTO GALERIJA: Privatna arhiva

Ali isto ne važi i za ubicu! Njemu suđenje nije ni počelo. On jeste u pritvoru, ali spava u čistoj postelji, ima tri obroka dnevno, ima šetnju. I ono što mi najviše smeta je nedeljna poseta porodice.

A sve to je on nama uskratio. Mi ne možemo više da viđamo svoju decu, ne možemo da im spremamo omiljenu hranu, ne možemo da ih poljubimo.

Ja više nemam kome da napravim ledene kocke, a on to, naravno, može da naruči svojoj mami da mu donese.

Pa se ovako pitam, da li je to normalno da jedan krvnik ima pravo na posete i bilo šta lepo? A pre toga je našoj deci sva ta prava oduzeo.

Ja mislim da je to samo podstrek ostalima da mogu to isto da urade, a proći će maltene nekažnjeno. Trebalo bi da mu je dosad presuđeno i da mi imamo nekakav mir, ako to može da se nazove mir.

Pitam se ko je ovde ubica?

Jer njegovu kuću i dan danas čuva policija. Ljudi, zapitajte se ko plaća taj nadzor 24h? Ko su oni?

Kakve posledice oni snose što su nam oduzeli živote?

Ovo nije slučaj Mladenovac! U Mladenovcu se 4. maja nije ništa dogodilo, već u selima Malo Orašje i Dubona!

Zar je teško da se to izgovori?

Totalno smo zapostavljeni što se tiče stručne pomoći!

Ljudi osvestitite se! Mogla su tu biti i vaša deca.

Bar nam pomozite da ubica bude osuđen na doživotnu robiju, zajedno sa ocem, jer mu je on sve to omogućio.”

Prema ubici se u pritvoru postupa više nego humano.

Vozi se blindiranim automobilom pod pratnjom i rotacijom kad ga vode kod lekara ili da popravlja zube. Tamo ima na raspolaganju biblioteku, teretenu, vidimo i frizera. Ima i dovoljno novca za kantinu, a i majka mu donosi sve što poželi. Oni su zaštićeni. I oni u zatvoru i ovi kod kuće. Nad njima neprestano bdi policija i čuva ih 24 časa!?

Koja je to naopaka logika?

Šta je sa žrtvama? Ko njih čuva i štiti? Ko njima pomaže? Niko. A obećana im je psihološka, finansijska, svaka druga pomoć. Obećano im je da će se porodica ubice iseliti iz Dubone jer se porodice žrtava osećaju nesigurno i uznemireni su dok su oni u njihovom okruženju. Osećaju se užasno kada svakog petka vide majku ubice koja doterana, sređena, uzdignute glave, nosi u zatvor pune pakete svega i svačega što požele njen sin i muž.

Porodice žrtava mogu samo da odu na groblje i zagrle hladne spomenike umesto svojih sinova i ćerke i žive u strahu koji je realan. Ubica preti da će se osvetiti i nastaviti započetu krvavu misiju i kada izađe iz zatvora?!

Jedan mladi monstrum, jedna porodica, bogata i moćna, bahata i surova. Kao neko strano telo, kao korov usred najlepše bašte.

Sva ubijena deca su rasla u složnim i srećnim porodicama, uz mnogo pružene ljubavi i pažnje. Od rođenja su vaspitavani da budu časni, vredni, pošteni ljudi.

A on, ubica? Ubogi siromah. Jedan od one “užasno siromašne dece, kojima roditelji osim para nisu ostavili ništa drugo” (Duško Radović)

Kao da nije mogao da podnese toliku količinu dobrote i ljubavi koju su ta deca širila oko sebe. Kao da je hteo da im se osveti za to što su oni toliko predivni, savršeni, idealni… Što su već tako mladi pronašli pravi put kojim su čvrsto hodali. A on je hteo da pripada nekom drugom svetu, surovom i kriminalnom, koji ga, takođe, nije prihvatio. Zapravo, on nigde nije ni pripadao, osim možda toj šupi u koju se sakrio i gde je pronađen.

On je imao novac, motore, automobile… sve što je želeo.

I moćnog oca koji ga je štitio od zakona za mnogobrojne prekršaje koje je ranije činio. Da je tada bio kažnjen i uhapšen, mladi iz Malog Orašja i Dubone bi bili živi i masakr ovakvih razmera se ne bi dogodio.

Dok su druga deca učila, pomagala roditeljima u kući i na njivama, dok su brali voće i brinuli se o životinjama, družili se, pravili palačinke i kokice, igrali fudbal… on, ubica se igrao jezivim “igračkama” kojima se ubijaju ljudi.

Počeo je ubijanjem životinja i maltretiranjem meštana, napadom na policajca. Pošto ga niko nije zaustavio i kaznio, završio je kao masovni ubica koji je izvršio masakr nad najdivnijom omladinom. Zato što su se u trenutku njegove pomahnitalosti slučajno našli u njegovom vidnom polju.

Mladi policajac Milan Panić ga je molio da spusti oružje i da ne puca?! Nije mogao da zna da su se spasili samo oni koji su te strašne noći uspeli nekako da pobegnu ili koji te noći nisu bili tu.

MILAN PANIĆ. FOTO GALERIJA: Privatna arhiva

Teško je poverovati da je u jednom mirnom selu vrednih poljoprivrednika, voćara i radnika, živeo takav monstrum!? I cela ta ohola i problematična porodica.

Šta će im toliko oružje u kućama? I odakle im kalašnjikov i drugo oružje koje ne može da se kupi ni regularno ni “na crno”? Jasno je da je samo otac mogao da ga donese. Oružja je bilo strahovito mnogo. I ono što je zvanično pronađeno u vikendici gde je ubica živeo, i kod njegovih rođaka, i ono nezvanično, o kome se samo šapuće i poverljivo prenosi. Pominju se i druga mesta gde se krilo oružje, gde je verovatno i sada. Ali se o tome ne govori da se ne bi ugrozila istraga, a i zbog straha od osvete.

Ovaj zločin se ne bi dogodio da nije napravljeno toliko grešaka i pogrešnih procena, da su prethodni prekršaji ili zločini bili kažnjeni. Za sve to nisu označeni krivci, a mnogo ih je i niko još uvek nije ni smenjen, ni kažnjen.

Zna se da je po zakonu ubici maksimalna zaprećena kazna 20 godina, jer je mlađi punoletnik. Zašto se tretira kao da je izvršio jedno teško ubistvo, a ubio je devetoro i 12 ranio, toliko da će ostati doživotne teške posledice i invaliditeti? Još može dobiti i skraćenje, ako se bude dobro vladao. Možda će ga tome naučiti njegov branilac, advokat, koji je, verovali ili ne, poreklom upravo iz Dubone?!

Kakav je to (ne)čovek koji je mogao da pristane na tako nešto? Koliko košta odbrana takvog monstruoznog ubice?

Ima on prava na odbranu, to niko ne spori. Ali, logično bi bilo da to radi advokat po službenoj dužnosti. Bar po kriterijumima nas koji tako laički tumačimo pravo i pravdu.

Rođeni brat ubice, koji je živeo u istoj kući, odselio se odmah sa ženom i decom u drugi grad. On se brani ćutanjem?! On ima prava na to?! Kako?

Koja je to naopaka logika? Porodice žrtava mogu samo da odu na groblje i zagrle hladne spomenike umesto svojih sinova i ćerke i žive u strahu koji je realan. Ubica preti da će se osvetiti i nastaviti započetu krvavu misiju i kada izađe iz zatvora?!

Da li je moguće da iko veruje da će posle 20 godina izaći kao bolji čovek?!

Čak i ako odsluži celu kaznu, on će imati samo 40 godina. A sa 40 se svašta može. Ne zna se kolika će biti kazna za njegovog oca? Kada će on izaći i da li će nastaviti da se ponaša osiono i bahato kao pre zatvora?

Da li je moguće da u celoj toj priči majka ostane potpuno nevina i da nema elemenata da se i ona optuži. Nemoguće je da nije znala za aresnal oružja koji se krije u njihovoj kući i vikendici koju su kupili sinu.

FOTO GALERIJA: Privatna arhiva

Ona sme da prijavi policiji nesrećne roditelje za uznemiravanje, čak i kada se se slučajno sretnu u gradu i kada joj ni reč ne kažu!?

Pa, gde je tu pravo i pravda?

Dvadeset godina za ubistvo devetoro mladih!? Za strašne povrede koje je zadobilo dvanaest osoba od kojih će neki ostati doživotni invalidi. Za sve porodice koje je zavio u crno i zauvek uništio, treba da dobije po dvadeset godina i to bi bilo malo.

Prošla je prva godišnjica ovog jezivog masakra. O tome su pisali i govorili mnogi mediji, novine, portali, govorilo se na mnogim televizijama. U nekim medijima je bila saopštena samo kratka vest.

Malo Orašje i Dubona su udaljeni od Beograda samo oko 60 km. A po važnosti, možda čitavu svetlosnu godinu.

U zemlji gde se ne poštuju nikakvi zakoni, gde se krše na svakom koraku ili donose novi preko noći i po hitnom postupku, da li će se za ove nesrećne ljude naći zakon koji će osuditi ubice i krivce za ovaj masakr maksimalno mogućom kaznom?

Za ubijenu omladinu, za ubijene porodice nijedna kazna nije dovoljno velika i ne može vratiti njihovu decu.

Ali, doživotna kazna bi sprečila nove moguće zločine koje bi počinili povratnici ili neki drugi zločinci.

“Verujem, cenjeni sude, da dobro poznaješ ljude,

vi barem imate posla jer ćud je ćud, a sud je sud.

Verujem, cenjena glavo, da si i učio pravo,

da svakom sudiš pošteno jer čast je čast, a vlast je vlast.

I sve po zakonu, za to sam prvi,

ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu!

Vlast je vlast,

i ja to poštujem, tu su paragrafi pa zagrabi

nek isto je i đavolu i đakonu…” Đ. Balašević