Sofija Negić (VIDEO)

U ponoć u Tašmajdanskom parku, tamo gde je parkić sa japanskim trešnjama, za sve ubijene u „Ribnikaru“, okupili su se Negići, Martinovići, Anđelkovići… sa srcima – balonima i lampionima, i sa muzikom sa Sofijinog mobilnog. Danas Sofija ima 15. rođendan, a obeležavamo već drugi „nebeski“.

Sofija Negić. Foto: Privatna arhiva

Autor: Veran Matić

„Obeležava“, ko?

Roditelji, drugari… ko još?

Empatija, vrlo citiran termin posle zločina u maju, mnogo pominjana, nije ni zaživela. Saosećanje, toliko naglašavano, nije potrajalo ni nekoliko meseci.

Koliko je medija danas obratilo pažnju na temu nasilja u školama, koliko ih se zapitalo zaista šta se uradilo na prevenciji zla koje se dogodilo u „Ribnikaru“, a potom i u Duboni i Malom Orašju?

Kako je moguće da zaboravljamo i najteže oblike zločina, i najnevinije žrtve?

Zaborav mnogima izgleda kao nešto prirodno, eto, prolazi vreme i štatijaznam, život mora da ide dalje.

Ali, da li je to moguće, da nekako „normalno“ ide život dalje, i da zaboravimo monstruozna ubistva, bez ljudskog, društvenog procesuiranja uzroka zla i zločina, koji će nam se izvesno ponavljati, jer ga je bilo i ranije, a nereagovanjem na uzroke, samo će se intenzivirati…

Razumem da mnogi beže od teme. Teška je, utiče na svakoga, emotivno, snažno… ali, državni aparat nema emocije. On mora da reaguje na izazove na najefikasniji način.

I danas kada se osvrnemo, u proteklih 16 meseci, ništa se nije bitno promenilo u odnosu na stanje pre nezapamćenog zločina. Ništa se sistemski nije dogodilo što bi pomoglo ranjenima socijalno i zdravstveno, porodicama ubijenih. Što bi predstavljalo trajnu ne samo memorijalizaciju, već i korišćenje iskustava iz ovog zločina, a u cilju prevencije.

Ako zaboravimo zločine i imena naših najdražih, žrtava nepojmljivih zločina iz „Ribnikara“, Dubone i Malog Orašja, biće to dokaz da nikada nećemo uspeti u pokušajima da popravimo naše društvo, naš svet.

U mobilnom telefonu imam memorisan Sofijin rođendan, kao i rođendane svih drugih ubijenih u „Ribnikaru“, Duboni i Malom Orašju. Kada me pozove neko od roditelja, dobijam ime ili fotografiju ubijenih. Ne želim da ih zaboravim. Jedini način protiv zaborava je da o njima mislim. Da postoje bar neki datumi koji me podsećaju na nedopustivi zaborav.

I mama Milanka i tata Slobodan, izuzetno su aktivni, da užasno iskustvo koje su doživeli ne zadesi i druge roditelje, bilo koga.

I kada me pozovu, vidim Sofiju. I vidim divne roditelje, i vidim i zlo koje se dogodilo, i vidim nereagovanje i nekažnjivost. Nikada neću izbrisati iz telefona ime Sofije Negić i Andrije Čikića, Mare Anđelković, Bojane Asović, Angeline Aćimović, Eme Kobiljski, Katarine Martinović, Adrijane Dukić i Dragana Vlahovića. Kada god me pozovu roditelji i sestre, siguran sam da ću osetiti da su oni tu, svi zajedno, na nekom boljem mestu i da će naše zajedništvo biti znak naše čovečnosti.