Sestra Nemanje Stevanović – Ponovila bih ovaj pakao na zemlji samo da ponovo osetim tebe, tvoj dodir, miris i glas

Verujem da je moj Brat bio poklon sa neba, da mi pokaže, da me nauči šta je to prava, iskrena ljubav. Hvala ti za svaki trenutak u kom sam bila najsrećnija, tvojom zaslugom. I izvini za sve što ti nikada nisam rekla. Ovde se završava tvoj put, a počinje moja lekcija.

Nemanja je pravi veseljak, uvek je znao da napravi atmosferu i sve da digne na noge. Takav je on, ne možes ostati imun na njega.

Oko njega je uvek bila muzika, veselje i društvo, sve do poslednjeg dana na zemlji, a tako je i otišao sa nje. Kako je najviše voleo.

Nemanjini rođendani su svake godine bili veseli, nezaboravni. 

Ostajali bismo do rano ujutru, nikad nam nije bilo dosta, nije nam bilo dosta jedni drugih.

Mnogo mi nedostaje njegovo: “Ajmo, Tejo, još malo, nećemo još da spavamo”…

Grabio je svaki trenutak, lav moj. 

Sada mi je žao, što sam propustila nekoliko trenutaka sa njim.

Vratila bih se u svaki, vraćam se svakog dana, i nikada ih neću zaboraviti. Dao si mi radost i bol za ceo život. Znam da si mi bio samo poklon od Boga, nisi ti za ovaj svet, ne zaslužuje te.

Ponosna sam što sam baš ja odabrana da imam tebe, moj veliki Brate.

Ponovila bih ovaj pakao na zemlji samo da ponovo osetim tebe, tvoj dodir, miris i glas. 

Ali čekaj me tamo gore, da ipak pokažemo kako ti i ja ostajemo zajedno.

I hvala ti što mi opet daješ snagu da preživim. Meni i svima.

Mama često razgovara s tobom, ali uvek si bio tvrdoglav. Sedi u tvojoj sobi, gleda te. Znam da i ti nju gledaš. Nadam se da te ne bole tamo gore njene suze, udavio bi se čovek u njima. 

Otac kao otac, znaš ga, trudi se, ali ne može. Svako jutro ti skuva kafu i donese rakiju. Tvoj tata. Uz suze popriča, pa ode na posao. 

Znaj da nisi otišao sam, jer je deo mene otišao sa tobom onog dana kada te je Bog dočekao u svojoj kući. 

Do nekog drugog života, moje jedino.

Najviše na svetu, voli te tvoja sestra 

Teodora

Teodora Stevanović 

27.03.2004.