Sećanje za budućnost

Autorka: Jelena Aleksić, Izvor: Novi magazin

Uoči godišnjice dva najveća i najtragičnija masovna ubistva u zemlji, država je konačno donela odluku o formiranju Radne grupe koja će se baviti izgradnjom Memorijalnog centra u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ gde je 3. maja ubijeno devetoro dece i domar škole. Kako će izgledati ovo spomenje, koliko će prostora zauzimati i šta će buduća pokolenja moći i da nauče sem da iskažu najdublje poštovanje žrtvama odlučiće upravo članovi Radne grupe ali i Multdisciplinarnog tima koji je sastavljen na predlog roditelja i familija žrtava masakra u Ribnikaru. Ono što sledi je traženje najboljeg i najprimerenijeg rešenja a kako u razgovoru za Novi magazin tvrdi članica Radne grupe, Sanja Ćopić iz Viktimološkog društva Srbije važnije od toga kada će biti gotov jeste sadržaj samog Memorijala. 

PITANJA: „Pored članova dva tela koje ste pomenuli postoji i još jedan širi krug ljudi, stručnjaka iz svojih oblasti koji će pomoći svojim idejama i predlozima kako da dođemo do najprimerenijeg rešenja. Jer, mnogo je važno da on ima i edukativni karakter, da kao društvo negujemo kulturu sećanja, ali i da učimo o prevenciji nasilja, dijalogu i toleranciji. Jer, to neće biti, niti treba da bude, samo spomenik, već prostor koji će slati snažnu poruku“, navodi sagovornica Novog magazina otkrivajući konture budućeg Memorijalnog centra za koji je Vlada u svojoj odluci namenila značaj deo škole. Po nekima a tu pre svega mislimo na roditelje koji nisu izgubili svoju decu u masakru, odluka o izgradnji Memorijalnog centra je uvod u zatvaranje škole i to baš zbog površine koja mu je namenjena. 

Naime, u samoj odluci Vlade navedeno je i da se „do donošenja urbanističkog, arhitektonskog i građevinskog rešenja za Memorijalni centar i uređenja nove ambijentalne celine, u celosti izuzima iz upotrebe za obavljanje prosvetne delatnosti parcela broj 5053 KO Vračar“. 

Prema rečima Dragana Lukovića, oca jednog trećaka u Ribnikaru, to je više od polovine nekadašnje škole. 

„Školi se nezakonito oduzima parcela pa se pored dela koji je do sada bio zatvoren uzima i prostor gde je fudbalski teren, fiskulturna sala i protivpožarni ulaz. Time po pravilniku škola ne ispunjava uslove da bude škola. Nama je na sastanku sa predstavnicima Vlade rečeno da će deca moći to da koriste dok ne počine izgradnja ali moramo sada da dobijemo zvanično odobrenje. Nama se čini da je sve to uvod u konačno zatvaranje jedne od najboljih škola u našoj zemlji i to je razlog našeg nezadovoljstva a ne to što mi ne želimo da se oda pošta nevino stradaloj deci. Naprotiv, Savet roditelja je jednoglasno rekao da će podržati sve odluke i poteze Radne grupe ali nemojte zaboraviti da mi moramo misliti i o deci koja su preživela. Škola je već sada zbog zatvaranja jednog dela neuslovna za rad“, navodi Luković posebno ističući da su roditelji nezadovoljni i činjenicom što u Radnoj grupi nema nijednog predstavnika škole odnosno majke ili oca dece koja su traumatizovana. 

Istina je da je deo tima direktor škole a to što nema predstavnika ostalih roditelja sem onih čija su deca ubijena, Sanja Ćopić ne vidi kao problem. Posebno ne u početnoj fazi. 

KONSENZUS: „Važno je da su roditelji žrtava birali Multidisciplinarni tim ali je jednako značajno i da se širi krug onih sa kojima će se komunicirati i zajedno raditi na najboljem rešenju. To su najpre roditelje dece koja su bila prisutna tokom masakra i koja su svakako traumatizovana ali onda i roditelje sve ostale dece. Lično ne mogu da komentarišem nezadovoljstvo zbog parcele ali ono što znam jeste da je iz Vlade nekoliko puta rečeno da škola neće biti zatvarana“, podseća Ćopić. 

I zaista, odmah nakon saopštenja roditelja koji su tražili da im se vrati parcela čije je izuzeće predvidela Vlada, ministarka prosvete u tehničkom mandate, Slavica Đukić Dejanović je kazala da je strah roditelja da će škola biti ukinuta sasvim neosnovan. 

„Ono što ćemo sigurno učiniti to je da ćemo morati da stvorimo potpuno bezbedne uslove da se rekonstruiše i onaj deo škole gde će deca ići u svoje razrede, učiti, sticati znanja. Roditeljima će biti potpuno objašnjeno da je nama cilj da škola ‘Vladislav Ribnikar’ i dalje bude uzorna, ogledna škola, da deca idu u tu školu“, rekla je Đukić Dejanović dodavši da „nikom u Vladi Srbije nikada nije palo na pamet da se škola zatvara“. 

Međutim, škola će biti zatvorena, bar na neko vreme. Naprosto, zbog rekonstrukcije i izgradnje budućeg Memorijala, roditeljima su već poslani predlozi o narednoj školskoj godini koju njihova deca sasvim izvesno neće pohađati u prostorijama Ribnikara. Istina, u pitanju je tranzitni period od godinu dana nakon čega bi deca trebalo da se vrate u klupe. 

„Mi smo dobili predloge za organizaciju nastave u 2024/2025 godini i mi ćemo ove nedelje te predloge razmatrati. Znam sigurno da ćemo Vladin predlog prihvatiti samo ako dobijemo pismene garancije da će se deca vratiti i da škola neće biti zatvorena. Sastanku Saveta roditelja će prisustvovati i članovi Radne grupe i nakon razgovora ćemo zauzeti konačan stav“, najavljuje Luković. 

On i preostalih skoro 2.000 roditelja treba da pristanu da deca do četvrtog razreda osnovne škole budu raspoređena u škole „Sveti Sava“ i „Kralj Petar I“ a stariji razredi u osnovnoj školi „Isidora Sekulić“ na Savskom vencu. Druga mogućnost je da sva deca budu pod jednom krovom na Voždovcu. Naime, Škola za dizajn tekstila i Tehnička škola za dizajn nalaze se na istoj adresi i mogle bi da budu spojene tako da rade u jednoj smeni, dok bi u drugoj mogli da budu svi đaci i nastavnici vračarske osmoletke, s tim da bi bio organizovan prevoz za sve osnovce „Ribnikara“.

„Mi tražimo pisane garancije da će deca posle rekonstrukcije biti vraćena jer moram da vas podsetim da od kako se sve desilo, malo roditelja upisuje svoju decu u našu školu što bi takođe mogao biti jedan od argumenata za ukidanje Ribnikara“, smatra Luković koji ponavlja da njegove strahove deli većina roditelja dece koja pohađaju ovu školu. 

Važno je da su roditelji žrtava birali Multidisciplinarni tim ali je jednako značajno i da se širi krug onih sa kojima će se raditi na najboljem rešenju (Sanja Ćopić) 

PROMENA: Upitan o svim ovim nedoumicama pa i razmiricama među roditeljima u Ribnikaru, kao i odluci Vlade da se prihvati izgradnje Memorijalnog centra, Veran Matić, iz Srpskog filantropskog foruma nam odgovara: 

„Nedostatak inicijative i komunikacije doveo je do brojnih dezinformacija, poluinformacija, teških reči i traganja za rešenjima od strane onih koji nisu nadležni a i nisu u mogućnosti da bilo kakvo rešenje sprovedu. To nisu dobri temelji ni za budućnost škole ni memorijalnog centra. Zbog toga je važno resetovanje celog procesa i to tako što će se učiniti sve što je moguće da se dostojno zajednički obeleži godišnjica zločina“. 

Priča o svakom ubijenom detetu, i mladima, vrednija je u vaspitnom, obrazovnom sistemu, svakodnevnom životu od bilo kakve priče o zločincima (Veran Matić)

Na istom insistira i Ćopićeva tvrdeći da je u ovom trenutku najvažnije organizovati dostojanstveno obeležavanje godišnjice stradanja mladih i dece kako u Beogradu tako i u Duboni i Malom Orašju. 

„Jednako je značajno napraviti dostojno obeležje i stradalima u Duboni i Malom Orašju kao što će se učiniti u ‘Ribnikaru’. Verujem da će ova Radna grupa i njen rad postaviti temelje za tako nešto“, kaže Ćopićeva. 

I na kraju nezaobilazno pitanje je šta dalje? Šta učiniti da nam se tragedije iz maja prošle godine više nikada ne ponove? 

„Teško je bilo šta učiniti preko noći i potpuno promeniti situaciju, sprečiti masovne zločine. Ali se mora u potpunosti menjati pristup obrazovanju, od porodice, do fakulteta. Potrebno je demilitarizovati u potpunosti društvo što znači razoružavanje svih građana, potrebna je drastična kaznena politika oko držanja i nošenja oružja uključujući i noževe koji su sve više postali sredstvo izvršenja zločina…potrebno je snažno suočavanje sa nasiljem koje smo kao društvo produkovali u poslednjih tridesetak godina, umesto glorifikovanja inspiratora i počinilaca zločina u ratovima devedesetih. Iz temelja se mora menjati kulturni model, kako bi temelji bili mirovni, tolerantni, empatični, solidarni… Mora da postoji politička volja, pa i konsenzus oko tih ideja, kako bi postale realnost“, poručuje Matić. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.