Sećanje koje živimo – Treći „nebeski” rođendan Katarine Kate Martinović 

Autor: Veran Matić

Ovih dana se navršava dve godine kako sam napisao prvi tekst o žrtvama masovne tragedije u Ribnikaru. Sledili su brojni tekstovi povodom njihovih rođendana i različitih događanja vezanih za nepojamnu tragediju u Duboni i Malom Orašju. 

Trenutno interesovanje medija i društvenih mreža se bazira na dešavanjima na sudskim ročištima, vestima o odlasku na izdržavanje zatvorske kazne ili nebrizi za stanje u Tašmajdanskom parku. Tek poneka vest o događanjima koja nose ime stradalih anđela privuku pažnju u užurbanom svetu događanja koji sustižu i prestižu jedni druge u vremenu ozbiljnih društveno-političkih tenzija.

Mišljenja sam da se Srbija ne smiruje od 3. i 4. maja 2023. godine. 

Novinarka Miljana Nešković je povezala stvari i sublimirala ih u sledeći tvit: „Kraj je počeo posle Ribnikara, kad je vlast bahatim stavom isterala ljude iz mehura, a svest o zlu ušla u škole i porodice. Ismevali su ožalošćene i slali batinaše. Studenti su došli kao plod te ugušene energije, kanalisali je i podigli u nebo. Ovi meseci su kraj kraja.”       

Tragedija nevinih žrtava 3. i 4. maja i njihovih najmilijih, očito je pokrenula mnogo toga u zaparloženom srpskom društvu. 

Treći Katarinin nebeski rođendan obeležavamo u atmosferi koja je bitno drugačija nego prošlog ili pretprošlog leta. Ako su ranije to bili obrisi, onda sada možemo da govorimo o artikulaciji masovnog nezadovoljstva koje je u značajnoj meri proisteklo i iz odnosa vlasti prema majskim tragedijama koje su nastavljene nedopustivim  ponašanjem nakon novosadske tragedije.

Iako su se maksimalno trudili da gurnu pod tepih, relativizuju suđenja i odgovornosti, skrajnu debate o istinskom društvenom preispitivanju, nisu uspeli da potisnu elementarna ljudska osećanja i saosećanja sa onima koji su doživeli do tada nezabeležene porodične tragedije. 

Stav da su majske nevine žrtve stradale za neko bolje i mnogo humanije društvo koje neće dozvoliti da se nešto slično ikada ponovi, mogla bi biti tek mala uteha unesrećenim roditeljima koji na ovaj način obeležavaju nebeske rođendane svoje dece.

Katarina bi ovo leto i ovaj rođendan sigurno provela onako kako to rade njene vršnjakinje koje su završile prvi razred gimnazije. Verujem da bi prethodnih meseci pravila društvo sestrama na gimnazijskim i studentskim demonstracijama i da bi je mama i tata iz prikrajka ili otvoreno zdušno podržavali u borbi za njenu bolju budućnost. 

Spletom tragičnih okolnosti, ona je tu budućnost izgubila, ali su šansu dobili njeni stariji vršnjaci koji su odrasli preko noći, postavši svesni činjenice da moraju sami da uzmu sudbinu u svoje ruke.

Verujem da bi Katarina bila srećna da vidi za šta se bore generacije njenih sestara. I da će jednog dana ovo biti zemlja u kojoj će nevine žrtve stradale 3. i 4. maja zauzeti mesto koje zavređuju svojom dobrotom, nevinošću, naivnošću i verovanjem da je nemoguće da se desi ono što se desilo njima, njihovim najmilijima i našem društvu, koje se od tada nepovratno promenilo.