Predsednik SR Nemačke odlikovao Verana Matića ordenom krsta za zasluge na lenti

(scroll down for english version)

Odlikovanje za sveukupni društveni angažman i doprinos Matiću je dodelio ambasador SR Nemačke u Srbiji Tomas Šib, na ceremoniji kojoj su, zbog epidemioloških razloga, prisustvovali samo porodica i najbliži prijatelji i saradnici.

Veran Matić je, prema obrazloženju predsednika SR Nemačke koji dodeljuje odlikovanja, orden Saveznog krsta za zasluge na lenti zaslužio tokom svoje više od 30 godina duge karijere u medijima, humanitarnim i drugim društveno-korisnim aktivnostima.

„Ovo odlikovanje za gospodina Matića je više nego zasluženo. Njegovo dugogodišnje angažovanje u oblasti slobode medija, ljudskih prava, sporazumevanja i pomirenja među narodima izuzetno je impresivno”, rekao je ambasador Šib prilikom dodele ovog visokog priznanja i dodao da je Matićev životni motiv zalaganje za pomirenje i mir. Ambasador Šib je zaključio svoj govor sa rečima da se “uručivanjem ordena Veranu Matiću odlikuje novinar i filantrop koji je stekao velike zasluge za slobodu medija, bezbednost novinara te objektivno i profesionalno medijsko izveštavanje, a čije se veliko socijalno angažovanje i uporno zalaganje za suočavanje s prošlošću i za pomirenje među ljudima ovog regiona može označiti kao izvanredno”.

Veran Matić se u govoru prilikom primanja ordena zahvalio ambasadoru Šibu i predsedniku SR Nemačke Štajnmajeru na ovom velikom priznanju, naglasivši da „trenutno živimo u vreme pesimizma i negacionizma kao rezultata kriza koje globalno u nizovima doživljavamo” i da “nikada kao danas nije bilo važno da se angažujemo pozitivno, nastojeći da se stvori prostor za optimizam”. Zahvalio se i svojoj porodici na bezrezervnoj podršci u angažmanu koji je nekad podrazumevao i progon od strane vlasti i bezbednosne opasnosti uzrokovane profesionalnim i objektivnim izveštavanjem B92, a svoje priznanje poželeo da podeli i sa hiljadama ljudi sa kojima je sarađivao pre svega u B92 i Fondu B92, radeći zajedno za opšte dobro.

„Dobijao sam priznanja za profesionalni rad, novinarstvo, hrabrost, za pojedina dostignuća, ali u ovom priznanju kao da je sve to, i u isto vreme, kao da je pogođena ideja vodilja koju praktikujem ceo život – da težim da sve što radim nekome pomaže i da promoviše vrednosti dobrote, dobročinstva a protiv mržnje i zla”, poručio je Matić u svom govoru.

Veran Matić je nosilac brojnih priznanja i nagrada na međunarodnom i nacionalnom nivou: predsednik Francuske odlikovao ga je ordenom Legije časti, a predsednik Srbije Sretenjskim ordenom, dobitnik je i godišnje Nagrade grada Beograda, a proglašen je i jednim od 50 heroja za slobodu štampe posle Drugog svetskog rata Međunarodnog instituta za štampu; dobitnik je i nagradu Ulof Palme, zatim godišnje nagrade Komiteta za zaštitu novinara iz Njujorka, kao i brojnih drugih priznanja za društveni i socijalni angažman.

Govor Verana Matića

Poštovana ekselencijo, dragi i poštovani gosti,

Hvala vam!

Iskreno sam dirnut i počastvovan ovim visokim nemačkim priznanjem koje kao da sublimira moj dosadašnji životni i profesionalni angažman na mnogima poljima. Njega povezuje termin koji se pominje u definiciji ovog priznanja – rad za opšte dobro.  Dobijao sam priznanja za profesionalni rad, novinarstvo, hrabrost, za pojedina dostignuća, ali u ovom priznanju kao da je sve to, i u isto vreme, kao da je pogođena ideja vodilja koju praktikujem ceo život – da težim da sve što radim nekome pomaže i da promoviše vrednosti dobrote, dobročinstva a protiv mržnje i zla. Simon Vejl je rekla da je zlo suprotno dobru, a dobro nije suprotno ničemu. Danas kada smo  zarobljenici suprotnosti, polarizacija, izuzetno je važno je ne upasti u tu zamku i svesti sopstvene živote na protivljenje, odbijanje svega što dolazi od jedne ili druge političke grupacije, jednog ili drugog naroda… Za mene je izuzetno važno da razumem, saznam, a to znanje mi nikada nije bilo dovoljno, da ga prenesem javnosti. Izuzetno mi je bilo važno delovanje, jer nisam mogao da ignorišem posledice nasilje prema nekoj grupaciji, posledice ratovanja, svest o problemima zdravstva… Čini mi se da je najlakše zadržati se na kritici stanja sa kojim upoznajemo našu okolinu, publiku. Zbog toga smo često definisani ne samo kao novinari, već i kao aktivisti, a medij i kao pokret. I danas, posle više od 35 godina prvenstveno novinarskog staža, sve je dominantniji angažman, direktna intervencija, pomoć…

Nedavno sam pročitao rezultate jednog istraživanja po kojem je u drugoj polovini proteklog veka opalo korišćenje reči skromnost za 52 odsto, ljubaznost i predusretljijvost za 56 odsto, te da opšti moralni izrazi izlaze iz mode). Ima u pesmi jedne pesnikinje iz Hrvatske podatak da po nekoj statistici o drugima mislimo dnevno 4 minuta, da  postoji u svetu pet posto ljudi koji će u svim okolnostima činiti dobro, jer ne mogu drugačije. Isto toliko onih koji će biti zli… Između njih je običan svet, onaj koji o drugima misli četiri minuta dnevno. Pitam se kakvi bi pomaci mogli da se naprave kada bi tih 90 odsto građana počeli da razmišljaju o drugima bar minut više… Težnja za tim dodatnim vremenom, angažmanom, verujem da je vredna života, sekundu dve za saosećanje i solidarnost, dobrotu i plemenitost.

Priznajem da sam uvek birao put kojim se ređe ide želeći da načinim vidljiv pomak u oblastima van fokusa preovlađujećeg toka svakodnevne politike opterećene popularnošću i rejtinzima. Nisam u tome uvek uspevao u željenoj meri, delom i zbog sopstvenih, visoko postavljenih kriterijuma uspešnosti koji mi nisu dozvoljavali da se predam. Iako ponekad obeshrabren, nikada nisam odustajao od zacrtanog. Tražio sam načine da rešim problem, da unapredim stanje, da pomerim stvari sa mrtve tačke, povisim standarde i sprečim vraćanje unazad. I ono što je jako važno, imao sam stalni osećaj krivice, za ono u čemu nisam uspeo, za ono što nisam sprečio bez obzira da li sam realno mogao ili ne…

Imam osećaj neizmerne tuge što i posle više decenija nemamo memorijalni centar Staro Sajmište, kome sam posvetio osam godina učestvujući u različitim komisijama i insistirajući na važnosti ove insititucije. Tužan sam i zato što imamo još skoro dve hiljade nestalih u ratu u Hrvatskoj i što napredak u rešavanju ovih slučajeva stagnira, što i pored protoka vremena, mi kao da nismo još stigli ni do sedamdesetih godina prošlog veka kada je npr. suočavanje sa prošlošću u Nemačkoj bilo u vrlo snažnom procesu. Osećam krivicu što još nismo  pronašli mehanizam zajedničkog odgovora na ugrožavanje bezbednosti novinara, što se i naša profesija srozava i postaje deo političkih polarizacija… Karl Jaspers sa studijom Pitanja krivice otvorio mi je prostor da o krivici razmišljam višeslojno i da razumem zbog čega osećam krivicu kada je reč o počinjenim zločinima i u Srebrenici i u Vukovaru i da se na isti način odnosim prema zločinima koje su počinile snage drugih zemalja bivše SFRJ. Zbog toga u proteklih godinu dana svesrdno učestvujem na manifestacijama zajedničkih memorijalizacija Hrvata i Srba u Hrvatskoj… ali i nastojim da u praktičnom smislu pomognem pronalaženja mesta pokopa nestalih u ovim ratovima.

Kada sam pre 32 godine pokrenuo Radio B 92 sa velikim brojem mladih novinarki i novinara, aktivistima, umetnicima, uređivački koncept bazirali smo na Univerzalnoj deklaraciji Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, promovišući, kao svojevrsni radio-pokret, političke, nacionalne, verske i seksualne manjine. Vodili smo naše ratove uz pomoć armije nenaoružanih poklonika, bazirajući se na antiratnoj doktrini koja je oponirala društveno-političkoj svakodnevnici.

Bili smo profesionalni glas razuma kojeg nisu utišale zabrane, hapšenja i brojne opstrukcije.  Zahvaljujući energiji, duhu i ljudima vraćali smo se u etar još jači beskompromisno promovišući  postulate profesionalnog i istraživačkog novinarstva, suočavanja sa prošlošću, tranzicione pravde i regionalnog pomirenja. Zajedno sa članicama ANEM-a, bili smo “psi čuvari” dosegnutih demokratskih vrednosti, ljudskih prava i  zaštitnici javnog interesa.    

Ovaj orden predstavlja najveće nemačko priznanje za zastupanje i borbu za opšte dobro koje bi u mom slučaju, preveo kao neprestani angažman za poštovanje i praktično sprovođenje javnog interesa. Dosadašnjih 37 godina rada u medijima i civilnom sektoru obuhvataju  principijelnu i neprekidnu borbu za povećanje bezbednosti medijskih radnika, kao i utvrđivanje istine i donošenje pravosnažne presude za ubistvo naših kolega.  Život je hteo da značajan deo mog rada bude usmeren na svet žrtava i tragično nestalih koje kroz ovaj angažman nekako pokušavam da oživim, njihove života učinim dostojanstvenim a porodicama pomognem u dostojnim ceremonijama žalovanja i pokopa.

Gledajući unazad, zapravo sam se stalno trudio da gledam u budućnost insistirajući na dostojanstvenom smiraju, gestovima pomirenja i memorijalizaciji – od Vukovara, Sarajeva, Srebrenice, Knina do Kosova i Starog sajmišta. Svuda su me zanimali isključivo ljudi, njihove tragedije i sudbine a ne visoka politika.

Svakodnevno se bavim rešavanjem problema  ugrožavanja bezbednosti novinara pokušavajući da pronađem, pored onih koji su učestvovali u ubijanju i nasilju prema novinarima, i mehanizme za prevenciju nasilja u potpuno novim okolnostima. I veoma brinem, naročito za novinare koji se bave istraživačkim novinarstvom i koji su često svakodnevna meta strelica propaganda mržnje i poziva na nasilje prema njima. Novinarke, koje su većinski deo tih redakcija, dodatno su ugrožene samo zato što su žene… Ali ono što mislim  da je u osnovi rešavanja problema je generalna borba protiv širenja mržnje i pozivanja na nasilje. Svakako su mnogo ugroženiji oni koji su van sistema, bez institucionalne zaštite, ali mislim da je jako važno da kažem da po novinarskim kodeksima nije dozvoljen bilo kakav revanšistički govor mržnje i pozivanja na nasilje u novinarskim prilozima i angažmanu novinara.

Nemam nove biznis modele za medije koji bi omogućili nezavisnost, ali mi ostaje da apelujem da vlasti postanu svesne opasnosti koje se stvaraju društvenim polarizacijama, i da kroz podsticanje procesa koji bi pomogli smirivanju tenzija, razvoju uloge novinarstva u interesu građana, utiču pozitivno na spremnost društava da efiksnije reagiju u sve češćim lokalnim i globalnim katastrofama izazvanih globalnom nebrigom za čovekovu okolinu, demokratiju, ljudska prava, a na prvom mestu za ekonomska prosperitet nerazvijenih zemalja, naroda ili delova populacija. Napredak zasnovan na pohlepi i dalje je navodni motor napretka. A postao je generator katastrofa koje odnose više nego što bilo kakav napredak zasnovan na mehanizmu pohlepe donosi.

Iako su mi često predlagali da počnem da  se bavim aktivno politikom, za mene je to bio prostor koji bi me više blokirao nego što bi mi dao neki novi prostor, neke nove šanse. Uvek sam više voleo da političare i privrednike motivišem da gradimo Sigurne kuće za  žrtve porodičnog nasilja, pomažemo narodnim kuhinjama, radimo u kampanjama za zaveštanje organa, prevenciju raka dojke, dobrovoljno davanje krvi ili kupovinu inkubatora. Jednostavno, motivisao me je život, jedan jedini koji imamo i koji treba što lepše da proživimo. I da stvorimo rezultate, smanjenu smrtnost prevremeno rođenih beba, povećamo svest o prevenciji, povećamo svest o nasilju nad ženama pored azila, prvog skloništa.               

Pre nekoliko godina jedan novinar je napisao da će na mom spomeniku stajati epitaf “Ubila ga je empatija”. Iako to neće stajati, nije daleko od istine.

Uvek sam se uživaljavao u ono što radim, emocionalno preživljavajući sve što se događalo ili događa drugoj osobi. I kada se posvetim nekom potpuno nepoznatom, to je potpuno prirodni  rezultat, rekao bih, porodičnog vaspitanja u kojem je dominiralo deset Božjih zapovesti, bake i deke, mame i tate.. Nije to bilo nikakvo nametanje, već jednostavno okruženje koje je očigledno ostavilo duboke tragove.

Živimo u vreme pesimizma, negacionizma, poricanja, odbijanja… svakako da su to rezultati kriza koje globalno u nizovima doživljavamo, identifikujemo. Strah koji se javlja pritom najčešće paralizuje svaki aktivizam, podstiče ostrašćenost, mržnju, polarizaciju. Čini mi se da nikada kao danas nije bilo važno upravo angažovati se pozitivno, nastojeći da se stvori prostor za optimizam. Sećam se knjige Nadežde Mendešljtajm “Strah i nada”, danas kao da ne bi bilo prostora da u naslovu imamo nadu. A bez nade, nema ni pokretačke snage, vizionarstva, mobilnosti…

Kažu da što si stariji, to si sebičniji. Želim da dokažem da to nije istina. I zato ću nastaviti da se dajem i pomažem – od Fonda B92 preko Koalicije za dobročinstvo i drugih brojnih angažmana. Puno izazova je pred nama. Ideja vodilja mi je bolji svet. Onaj u kojem ljudi jedni druge toliko vole da imaju običaj da kažu “da bi im dali bubreg ako treba”.

Danas sam primio orden koji dodeljuje nemački predsednik – sadašnji predsednik Štajnmajer svojoj supruzi je donirao bubreg. Ličnim primerom je pokazao šta znače ljubav, humanost, posvećenost, etika, hrabrost, doslednost  i požrtvovanje. Sve ovo me je rukovodilo kroz život i angažman tokom  prethodnih šest decenija. Toga ne bi bilo bez vas sa kojima sam radio i bez moje porodice koja me je bezrezervno i u svim situacijama podržavala. I mislim da svi vi zaslužujete da zajedno sa mnom danas primite i priznanje i odlikovanje za žrtvu koju dajete za opšte dobro.

Da nije ovih rigoroznih mera, siguran sam da bi to bile hiljade ljudi sa kojima sam radio u proteklih nekoliko decenija čije je rezultate u ovom trenutku prepoznao ambasador Šib i njegov tim kao i Kancelarija Ordena i priznanja Predsednika SR Nemačke.

Hvala vam!

Govor ambasadora Savezne Republike Nemačke Tomasa Šiba na dodeli ordena Veranu Matiću

Poštovani gospodine Matiću, dragi članovi porodice Matić, poštovane dame i gospodo, srdačno Vam zahvaljujem što ste došli.

Velika mi je čast i zadovoljstvo da danas, zbog njegovih zasluga, odlikujem izuzetnog čoveka Saveznim krstom za zasluge: Verana Matića! Savezni predsednik Nemačke svake godine dodeljuje ovo visoko priznanje osobama koje su se isticale svojim političkim, socijalnim i društvenim angažovanjem u Nemačkoj i negde drugde.

Ovo odlikovanje za gospodina Matića je više nego zasluženo. Njegovo dugogodišnje angažovanje u oblasti slobode medija, ljudskih prava, sporazumevanja i pomirenja među narodima izuzetno je impresivno. Radi ilustracije njegovog angažovanja bih prvo pomenuo radio-televizijsku mrežu B92. Skoro 30 godina Veran Matić bio je glavni urednik B92 koji je osnovan 1989, i to prvo kao radio stanica.  B92 je devedesetih godina više puta bio zabranjivan, a Veran Matić se svaki put iznova morao boriti za njegov opstanak, šta je radio sa upornošću i velikom kreativnošću.

Naj taj način je omogućio stanovništvu Srbije da se objektivno informiše o političkim dešavanjima u Beogradu i Srbiji, koja su na kraju rezultirala mirnom smenom Miloševićeve vlade. Za vreme demokratskih promena u Srbiji, B92 i Veran Matić su stajali na prvoj liniji odbrane u obezbeđivanju nezavisnog profesionalnog novinarstva.

Bezbednost novinara neophodna je za slobodne, nezavisne medije. Još 2012. gospodin Matić se uspešno zalagao za osnivanje Komisije za istraživanje ubistava novinara. Osim toga, član je dve radne grupe za bezbednost novinara. Kao predsednik Upravnog odbora Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM) koju je i osnovao, doprineo je tome da je ustanovljen SOS telefon za ugrožene novinare.

Ali Veran Matić nije bio i nije samo novinar, on je i strastveni filantrop. Od samog početka, B92 pod njegovim vođstvom je uvek pretendovao da, pored novinarskog rada, preuzme i socijalnu odgovornost. Medijska kuća je podržavala niz humanitarnih i socijalnih projekata, npr. akciju „Bitka za bebe“, u okviru koje je više od 230 inkubatora donirano bolnicama u Srbiji, između ostalog i uz pomoć velikodušne donacije firme Dräger čiji je predstavnik danas takođe prisutan. Ova oprema je pomogla da se smanji smrtnost prevremeno rođene dece u Srbiji.

Kao izvršni direktor Srpskog filantropskog foruma, gospodin Matić se danas u glavnom zanimanju bavi dobrotvornim radom. Organizuje velike donacije namirnica ili pozive za donacije za podršku gluvim osobama.

Njegov glavni životni motiv je – ako smem da to tako kažem – njegovo zalaganje za pomirenje i mir. Poslednje tri godine gospodin Matić, u svojoj funkciji kao specijalni izaslanik predsednika Vučića, neumorno radi na rešavanju pitanja nestalih iz rata sa Hrvatskom početkom 90-ih godina, što je i težak i odgovoran zadatak.

Pored toga, Veran Matić je jedan od inicijatora i pokretača kada je reč o planovima izgradnje spomen područja za sećanje na žrtve bivšeg koncentracionog logora Staro Sajmište u Beogradu. Uspešno se zalagao za stvaranje zakonskih uslova potrebnih za to. Nadajmo se što bržoj realiziciji ovog projekta.

Kao rezime bi se moglo reći sledeće:

Uručivanjem ordena Veranu Matiću odlikuje se novinar i filantrop koji je stekao velike zasluge za slobodu medija, bezbednost novinara te objektivno i profesionalno medijsko izveštavanje, a čije se veliko socijalno angažovanje i uporno zalaganje za suočavanje s prošlošću i za pomirenje među ljudima ovog regiona može se označiti kao izvanredno.  

Posebno mi je zadovoljstvo, dragi gospodine Matiću, da Vam uručim Savezni krst za zasluge na lenti. A jedno ovakvo angažovanje nemoguće je bez podrške porodice – pre svega partnerke. Stoga srdačno zahvaljujem i Vama, gospođo Matić!

Molim Vas da zajedno sa mnom podignete čaše za Verana Matića!

Živeli!