Oluja propagande, progonstvo istine

Autorka: Tatjana Lazarević, Izvor: Bezbedninovinari

Ne postoji gore bezbednosno vreme za novinara nego kada se u svom radu zapita o svrsishodnosti istog.

Kome je danas vest, a kamoli važna, bezbednost novinara, u društvu u kojem preovlađuje opšti osećaj nebezbednosti, nepravde i rušenja dostojanstva?

Koliko je pristojno da sami sebe odredimo kao vest u zemlji u kojoj se sruši nadstrešnica renovirane železničke stanice u drugom po veličini gradu i ubije 15 ljudi; ili kada učenik osnovne škole počini masovno ubistvo u prestonici i ubije devet učenika i čuvara, a dan kasnije, mladić u drugom masovnom ubistvu nadomak istog grada, ubije još devetoro mladih? Kada policija brutalno pretuče 74-godišnjeg građanina u protestu iz kojih izađe kao invalid?

Kakva je svrha objašnjavati široj srpskoj javnosti novi oblak nesigurnosti koji se nadvio nad malobrojnim preostalim Srbima na Kosovu, kada se i cela Srbija, sa sve Srbima i Albancima na Kosovu, guši u propagandi? Kako će novinari da ostanu otporni u svom radu u desetkovanoj zajednici koju je uhvatilo beznađe?

Najveća pretnja novinarstvu dolazi upravo od propagande, a dostojanstvu od očaja. Propaganda je sveprožimajuća u Srbiji, na Kosovu, kroz razne oblike, bilo kao siva, crna, ratna, kao kult ličnosti i fejknjuz. I dok se još uvek sa režimskom medijskom veteranskom mašinerijom u Srbiji teško koja druga meri u regionu, na Kosovu je u procvatu i čist agit prop s obzirom na jasno političko-ideološko delovanje vladajućeg Samoopredeljenja. A ono takođe povlači mržnju, nasilje i nesigurnost.

***

Ako postoji zlatno doba Srbije, postoji i zlatno doba Kosova: Od impresivnog i najboljeg ekonomskog razvoja u regionu, najjače demokratije, gvozdene ruke reda i zakona, vojnog i bezbednosnog uzdizanja, investicione Meke, potencijala za novu Silicijumsku dolinu Evrope, velesile u obrazovanju, istorijskog i kulturnog procvata, opšteg blagostanja za sve građane, pa i srpsku manjinu koju je vlast Samoopredeljenja oslobodila od srpskih kriminalaca i terorista. Možda u Srbiji imaginarni neprijatelj nikad ne spava, ali je na Kosovu to baš Srbija. Agresivni severni sused, čiji maligni uticaj zahvati otprilike sve što je SRB na Kosovu – od kosovskih Srba kao upravo tih terorista i kriminalaca, do crkava koje su prvo ukrale albanski identitet, a potom su postale i magacini oružja, uz standardni velikosrpski nacionalizam.

Gurakući Kuči iz instituta Oktopus naglasio je nakon diverzije na Ibru Lepencu da se „očekuje“ nastavak „pronalaženja naoružanja“ na Severu.

„Kao u slučaju Banjske, gde je u crkvi u Banjskoj pronađeno veliko naoružanje, ne znamo šta se nalazi u pravoslavnim crkvama, da li ima naoružanja i koji ljudi borave u tim verskim objektima“, rekao je ovaj stručnjak za najveću televiziju Klan Kosova.

Mediji koji su preneli ovu izjavu, a bilo ih je više, uz sam Klan, vest su završili upravo ovom izjavom, bez uredničke intervencije da u manastiru Banjska nije pronađeno „veliko naoružanje“, već u samom mestu i širem rejonu, a da je za malobrojne pojedinačne delove pronađene opreme u širem kompleksu manastira, utvrđeno da su zaostali od paramilitarne grupe Srba koja je i provalila u manastir, protivno volji i interesima manastira, o čemu se inače Eparhija oglasila još u toku sukoba.

Kada sam nedavno otišla na manastirsku slavu u Visoke Dečane, pred samom kapijom manastira taksista Albanac mi je svojom malom ljudskom pričom prebacio za rizik pri bavljenju svojim poslom, „posle svih ovih izveštaja u medijima – koje se oružje čuva u crkvama“, potvrđujući moj utisak da bez zadrške veruje u tu priču.

***

Političari lepo pričaju, kada biju i kada miju. Najuspešnijima polazi za rukom da prete lokalnom ili globalnom nesrećom dok vam istovremeno obezbeđuju živi raj u društvu. Ali se takva manipulacija na mase prima preko đavoljeg šegrta, a to su propagandisti u medijima i nesavesni izveštači.

Ima li nečeg što nam nije poznato o modusu operandi pro-režimskih medija u Srbiji, bilo tzv. tradicionalnih, hibridno-nezavisnih, ili hibridno-opozicionih, ili čak hibridno-stranih, društvenih platformi, uz naizgled zapostavljene, a zapravo snažno uticajne Telegram kanale? Možda cifre, neka konkretna imena ili konkretan opis zadataka. Suština je tu: Ram o svetskoj apokalipsi ili domaćoj katastrofi, prijateljima i neprijateljima izvana i iznutra, superiornosti i žrtvovanju nacije, blagostanju i krizi, kako kad kojeg zeca iz šešira medijski mag zatreba. Kako kažu, od sada: “Make it double”.

Tačno 20 godina nakon najvećeg posleratnog etničkog nasilja na Kosovu, za koje je, prema kredibilnim međunarodnim izveštajima (OEBS u Beču, Human Rights Watch) osvetljena i zapaljiva uloga koju su tog marta 2004. godine odigrali elektronski mediji na albanskom, pre svih Javni servis Kosova, ista je kuća ove godine ponovila grešku u podsetniku na događaje: Albanski dečaci utopili su se „dok su bežali od grupe srpskih mladića“.

Rečenica je bila na liniji Samoopredeljenja, koje je ove godine nakon obilaska grobova udavljene dece u Čabri kod Zubinog Potoka, poručilo da su deca ubijena, da su na mirne albanske demonstrante pucali srpski kriminalci koji su bili organizovani, dok se protest odvijao spontano širom Kosova i da su većina bile albanske žrtve, a da pravda i dalje nije zadovoljena, te da se njihov iskaz poklapa sa nalazima međunarodnog sudije.

U unekoliko blažem tonu, Aljbin Kurti, pobrojavši srpske žrtve, kao i gubitke na albanskoj strani, kazao je da nikada „nije razjašnjeno ko je učesnike protesta usmerio prema naseljima sa Srbima i pravoslavnim crkvama i manastirima“, rekavši ipak i to da su „deca skočila u Ibar da bi izbegla pratnju srpskih mladića“.

„Neredi su izbili nakon izveštaja da su se albanska deca udavila u reci Ibar kao posledica srpskog nasilja, dok uzrok ove tragedije nikada nije do kraja razjašnjen. Deca koja su preživela u kasnim satima, iste noći, ispričala su pred kamerama da su ih Srbi jurili i da su bežali, kada su se neki od njihovih vršnjaka udavili u reci“, pisala je Koha ovog 17. marta, dodajući:

„Sledećeg dana, 17. marta, počeli su protesti u mnogim gradovima Kosova, koji su brzo prerasli u nasilje. Tokom nereda, spaljeno je nekoliko srpskih kuća i crkava. Slični događaji su se desili i sa albanskim kućama u delovima sa srpskom većinom. Srbi su uzvratili paljenjem nekih džamija u Srbiji“.

***

Do martovskog nasilja je došlo nakon utapanja tri albanska dečaka iz Čabre u reku Ibar 16. marta 2004, za šta su, odmah nakon nesreće, kosovski mediji o tragičnom događaju izvestili kao o etnički motivisanom zločinu, navodeći da su dečaci skočili u reku jer su ih jurili Srbi sa psom.

Mediji su se pozivali na izjave četvrtog, preživelog dečaka i jedinog očevica nesreće, ali ispostavilo se da je dečak govorio o tome kako su ih Srbi psovali iz obližnje kuće – što je uplašilo njega i njegove drugove – a ne da su ih Srbi jurili.

Kasnije, nakon istrage o ovom događaju, međunarodni tužilac je zaključio da ponuđeni dokazi ne podržavaju postojanje osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo.

Oko 286 srpskih kuća, preko 35 crkava, manastira i grobalja uništeno je i zapaljeno i više od 4.000 Srba proterano u dvodnevnom nasilju koje je zaustavio KFOR. Tada se nisu desili „slični događaji sa albanskim kućama“ u delovima sa srpskom većinom, ali jesu u Srbiji. U talasu nasilnih demonstracija, zapaljene su Bajrakli džamija i Islam-agina džamija, u nekoliko gradova lomljeni su lokali Goranaca i Albanaca.

Danas, 20 godina kasnije, ustaljena je praksa da kosovski zvaničnici odmah nakon krivičnog dela o kojem javno izveste, i pre institucija, presude o tome ko je počinilac, kvalifikuju delo i samog (proglašenog) i ozloglašenog počinioca, neretko i kakvu kaznu očekuju. To listom čine ministri, uključujući i ministarku pravde, unutrašnjih poslova, predsednicu, premijera. Zašto to sa post-istinskim sindromom ne bi učinili i mediji? A potom i građani?

Zvuči poznato?

***

Kosovo je ove godine za čak 19 mesta palo prema najpoznatijem indeksu medijskih sloboda Reportera bez granica, Srbija dodatno pala za 7 mesta. Kosovo je u trećoj grupi na 75. mestu, Srbija u četvrtoj na 98. Godinama unazad slušam kolege u Prištini koji se bave „malignim stranim uticajem“ srpsko-rusko-kineskih medija prema Kosovu. Uvek sam verovala da u tome (ne)dobronamerno preteruju. Iako bih se uvek javno složila da je sistematičnost u radu srpskih tabloida, i uopšte medijskih platformi na društvenim mrežama, i dalje vodeća u regionu, te da je medijski sektor jedna od dve udarne pesnice vlasti Aleksandra Vučića. Kao što sam istovremeno isticala i pluralističnost medijske scene na Kosovu, to je uz određene izuzetke takođe važilo i za odsustvo političkog pritiska na rad medija i institucionalnu otvorenost za saradnju sa medijima (ne odnosi se na iskustvo redakcija na srpskom). Ne više.

Aljbin Kurti je u svom nedavnom vanrednom obraćanju nakon diverzije na kanalu Ibar-Lepenac, za koji direktno optužuje Srbiju, Vučića i Milana Radoičića, između ostalog prozvao i medije da učestvuju u hibridnom i kinetičkom ratu protiv Kosova.

Pozivajući građane da „kontinuirano prate zvanična uputstva i saopštenja“, pozvao ih je, sa druge strane, da „odbiju da ih obaveštavaju neki dobro poznati portali, i da su nažalost neki više, a neki manje, postali deo hibridnog rata protiv Republike Kosovo, naroda Kosova i celog albanskog naroda“.

Usledila su nova targetiranja. Novinar i osnivač portala Nacionale Berat Bužalja, koji je konstantno pod pritiskom i pretnjama, kako ih je on pre par godina okarakterisao, „trolova Samoopredeljenja“, dobio je nove pretnje, ovog puta smrću. Od letos se vuče i afera nakon što je Javni servis Kosova preneo deo vesti sa portala Slobodna Bosna, koji se tiče navodne kontrole srpskog predsednika nad portalima na albanskom Periskopi i Nacionale, a koji su promovisali visoki zvaničnici Samoopredeljenja, dok je predsednica Vjosa Osmani „zatražila istragu“.

Direktor Ibra Lepenca Faruk Mujka je posebnim saopštenjem žigosao novinarku Mimozu Koprani Mućaj, autorku emisije Konfront na KTV, i samu uticajnu televiziju na Kosovu, upoređujući ih sa „Stanišićevom grupom“, Sputnjikom i Russia Today. Ovi su mediji na Kosovu zabranjeni i izazivaju snažan odijum nepodeljeno i kod albanskog stanovništva i kod vlasti. Reagujući na novinarska pitanja u intervjuu sa ministarkom privrede Artanom Rizvanoli, koja mu se nisu dopala, Mujka je to nazvao i „krajnje podlom i ekstremnom zloupotrebom javnog medija u cilju širenja laži i ocrnjivanja naroda“.

Priveden je vlasnik portala Kosovo onlajn, Dušan Milanović u Leposaviću, medija koji ima dvostruku registraciju – kao Vim info D.O.O. U Privrednom registru Srbije, VIM INFO D.O.O je u vlasništvu grupe AVALA MEDIA GROUP DOO BEOGRAD. U pritvoru je proveo 48 sati uz optužbe da je navodno administrator Telegram stranice „Koridor“, na kojoj su se inače danima pre diverzije na Ibru-Lepencu, najavljivale moguće akcije, što je Kanclearija za KiM demantovala. Pušten je i dočekan uz špalir prvaka Srpske liste na terenu, i telefonski razgovor sa predsednikom Srbije. Prozvali su ga „Srbendom“ i herojem, iako su ga prethodno predstavljali samo kao kolegu novinara.

Početkom novembra, Vehbi Kajtazi, direktor portala Paparaci, pronašao je GPS uređaj za praćenje kretanja na svom automobilu. Nedelju dana pre toga, izjavio je da sumnja da ga prisluškuje Kosovska obaveštajna agencija (KIA) i da je o tome već obavestio nadležne organe.

U oktobru je automobil direktorice KoSSev-a Nevenke Medić oštećen na parkingu u centru Kosovske Mitrovice, na prvi pogled zapaljivom tečnošću, ali je kosovska policija u međuvremenu jednu od tri fleke uklonila, drugu sastrugala, bez obaveštenja da su na automobilu koji je parkirala ispred redakcije nekoliko dana kasnije, preduzeli „drugo forenzičko ispitivanje“, pošto je prvo već obavljeno, i to u njenom prisustvu.

Šef kabineta gradonačelnika Severne Mitrovice Visar Silja je verbalno i fizički pokušao da spreči novinarke prištinskih redakcija Telegrafi i Kallxo da u Severnoj Mitrovici snimaju napad gosta iz novootvorenog albanskog lokala Misini na mladog srpskog političara Aleksandra Arsenijevića iz Srpske demokratije nakon njegovog zviždanja opštinskim zvaničnicima.

Sprečavane su i srpske redakcije u više mesta na Kosovu da prate događaje, kako Srpske liste, tako su i isterane sa sednice opštine Severna Mitrovica koju vodi Samoopredeljenje. Ministri iz Prištine krstarili su celu sezonu gotovo svakodnevno Mitrovicom i Severom, ignorišući redakcije na srpskom i terajući nas da izgiravamo paparace, i odbijajući da se obraćaju na srpskom, bilo lično, bilo preko prevodioca.

KoSSev portal i više novinara iz Prištine u par navrata se ove jeseni našlo na meti fotomontaža sa uznemirujućim sadržajem koji se plasirao preko društvenih mreža. Već dovoljno prokazani albanski novinari na Kosovu, od kojih su neki ovde već spomenuti, uz naš portal su se našli na slikama i u porukama kojima se portretišu kao ustreljeni, dok se logo KoSSeva kao lažnog autora lažne vesti nalazi i na fotomontažama ‘ustreljenih’ albanskih lidera, uključujući i Aljbina Kurtija.

Opet isti albanski novinari, uz više drugih su letos označivani kao „ubice Fatona Hajrizija“, Albanca koji je ubio srpskog žandarma Nikolu Krsmanovića u Loznici, pobegavši prethodno iz zatvora na Kosovu, što je inače uradio više puta, čineći iznova krivična dela, nakon što je po prvi put zatvoren pošto je kao dečak ubio ruskog vojnika KFOR-a.

Ponovo serijom fotografija, fotomontaža, albanski novinari koji su o njemu izveštavali kao o „odbeglom kriminalcu“ su označeni kao ubice.

Udruženje novinara Kosova (AGK) nekada i svakodnevno se oglašava osuđujući uvredljiv govor i premijera i drugih zvaničnika prema medijima, upozoravajući na pogoršanje medijske situacije, na neprihvatljiv pritisak vlasti na slobodu medija, bilo preko kontrole putem nepopularnog zakona, ili postupaka, govora mržnje, verbalnih i fizičkih nasrtaja.

Oni posebno ukazuju na opasnu situaciju po novinare na Kosovu da se targetiranja od strane vlasti kao „saradnici Srbije“, posredno stavljajući u drugi plan ostale skandalozne prozivke. Na sednici glavnog odbora Samoopredeljenja u nedelju Kurti je kazao da oni mediji koji za napade i agresiju iz Srbije krivca uvek pronalaze u njegovoj vladi, „ne zaslužuju našu pažnju“; te da mediji nikada nisu više napadali neku kosovsku vladu do njegove, što objasnio time da im vlada „ne plaća“ i da se novinari „više ne plaše vlasti“. AGK je upozorio na zastrašivanje, uvrede, jezik mržnje i opasan govor premijera, ali uz sledeću rečenicu: „AGK snažno osuđuje ovaj uvredljiv i vrlo opasan jezik premijera Kurtija, koji stavlja medije Kosova uz Srbiju. Takav neprihvatljiv vokabular koji dolazi od čelnika vlade direktno ugrožava sigurnost novinara i drugih radnika u medijima“.

Osim što smatram da deluju znatno agilnije i solidarnije od svih srpskih medijskih udruženja, malo se drugog efekta da videti, kada su u pitanju postupci vlasti. Ili bi situacija bila još teža, da ni ovo ne rade?

***

Na kraju, kako mogu da izbegnem da sami postanemo vest, ako su šaržer heklera ispalili u prostor redakcije, a policija to nazvala „happy shooting“? Ako su zapalili automobil direktorici, skoro 10 godina kasnije drugi oštetili, dok je policija za prvi slučaj kazala „samozapaljenje“, a za drugi obrisala fleke? Ako su nam obarali i blokirali sajt i blokirali nas u svakodnevnom radu na druge načine?

Kako da se sačuva dostojanstvo novinara ako su pretili porodici? Ako sve vreme sumnjam ili imam dojave da me prisluškuju? Ako su nam slati prijatelji da pišemo vesti po dobru, da ne krene po zlu? Ako je galerija izaslanika na više strana nudila privilegije za saradnju, a galerija prokazivača navijala da vam krene po zlu?

Kako da motivišem mlade novinare da je baš ovo posao za njih, ako mi kolega podrugljivim tonom udeli packu „pa na vas su pucali!“? Ako mi bivši učenik udeli kompliment u radu, uz nastavak „ali, ako mi budu naredili da ja sutra nešto uradim protiv Vas, ja ću to morati“.

Kako, naposletku, da ojačamo svi zajedno kao javnost, u društvu koje novinara prihvata kao izvor problema, partijskog takmaca, opozicionog aktivistu ili megafon vlasti, a vlast poistovećuje sa otadžbinom, ma šta god ona loše radila? Ako se stručnost, požrtvovanost i integritet kažnjava?

Kako da se sačuvamo od beznađa ako nas je sve preumila propaganda „istina je ono što ja kažem, a ti prećutiš“?

 

Tekst je prenet sa portala Bezbedninovinari.