Oklembesila vam se koža, gospođo

Piše: Dragana Nikoletić, Nova Ekonomija

„Zašto ne nosiš neku bluzicu dugih rukava i umesto suknjica – pantalone“, maćeha mi je predlagala. Ovo nije dolazilo u obzir, jer bih sebi ličila na one ćelavce što navlače preostale pramenove preko delova lobanje koje je kosa napustila.

Malo ko na Planeti ima intimni utisak da ima upravo onoliko godina koliko je realno pretovario preko grbače. Fenomen nije lak ni mladima, kao rezultat razlike između zrelosti i uzrasta, ali pripadnicima starije generacije težak je poput kamena u bubregu, sa čime se neki od takvih stvarno i suočavaju. Ostaje dilema, prepuštena tipu osobe- da li im teže pada fizičko propadanje, ili utisak koji ostavljaju na ostatak sveta.

Sve počinje naizgled benigno, kod nas žena, kad prodavačice, sapatnici u gradskom prevozu, medicinsko osoblje,krenu da nas oslovljavaju sa „gospođo“ a to biva već sa 30 i kusur, u najvećem broju primera. Prvo se okrećemo preko ramena, jer „titulu“ sa sobom ne možemo da povežemo, a kad shvatimo da se ona na nas odnosi, stresemo se od užasa i uvređenosti.

Rešimo stoga da se oblačimo mladalački, da se moderno šišamo i izvlačimo pramenove radi prikrivanja sedih, ali ni to ne pomaže, već stvara kontraefekat kad se sagovorniku okrenemo anfas.Izraz njegovog razočaranja potire sve eventualne bonuse mimikrije i mi tonemo koji pedalj dublje ispod sve mutnije površine „prirodno-spontanog procesa progresivnog karaktera“, kako se stručno opisuje starenje.

Tuđa deca su takođe indikator, pa kad nas nazovu „teto“, po nama – neutemeljeno, dođe nam da ih zgromimo.One odraslije, izašle iz puberteta, uporno ubeđujemo da prestanu sa persiranjem, jer mi smo, kao, „ortaci“, što neuspešno dokazujemo vokabularom i drugarskim odnosom. I ne pristajemo na opravdanje da vi-kanje proizlazi iz činjenice da su „tako vaspitani“. Rezultat sopstvenog odraza u njihovim očima je svakodnevna konsultacija sa ogledalom, kad otkrivamo sve tamnije podočnjake, srasle s kesama i sve više bora i pegica.

Ne prođe ni decenija, a kasirke nas startuju ponudom „popusta za penzionere“, kad nam briga prelazi u kalvariju.Toliko smo zbunjene i zatečene, da nadalje zaobilazimo te prodavnice, ali ne i starenje. Na ovoj pojavi profitiraju farmaceutska industrija i esteska hirurgija, ali o tome ćemo nešto kasnije.

Potom ti „fino vaspitani“ omladinci, počnu da nam ustaju u autobusu. Ako kod nas „gospođa“ postoji realni reciprocitet u pogledu domaćeg odgoja i dovoljno prkosa prema datumu u krštenici, zahvalićemo se ljubaznom junoši i odbiti ga, pod izgovorom da uskoro izlazimo. Međutim, kako leta gospodnja odmiču, sve ćemo češće iskorišćavati ponuđenu priliku. Međutim, dok god imamo iole svesti i (samo)poštovanja i mi ćemo nekom još starijem ponuditi sedište, ma koliko se telo tome opiralo.

Ali, starosne sedalačke privilegije umeju i da se oslade, jer s godinama raste i težnja za komoditetom (plus bol u nogama i krstima), što nosi svoje rizike. Tako je jedna moja prijateljica usled povrede kuka počela da nosi štap, što je uzrokovalo masovno đipanje sa sedišta. Zato je, i kad je uveliko mogla da hoda bez štapa, štap obavezno svuda nosila. „Uđem u prevoz i samo njime zakuckam“, isprva je likovala zbog realizacije očekivanih empatičnih reakcija.

Onda je jednog dana sretoh, odnosno, začuh njen glas sa visine patuljka, a bila je baš stasita. I imam šta da vidim: moja se prijateljica zgurila ko veštica iz Ivice i Marice, sasušila ko drenovina. Što će reći, pobrala je rđavoga ploda svog krivotvorenog zdravstveno-starosnog statusa.

Zaključak je – bolje bi joj bilo da se za mesto gurala i borila, da se mrštila i coktala u želji da bude primećena, kritikovala „današnju omladinu“, pa čak i da se na nekog izdrala što joj ustaje rečima „na šta vam ja ličim“, kako rade neke nadobudne starkelje, navlačeći prezir i gađenje celog autobusa. Jer, bar bi zdravlje sačuvala i iluziju da još nije za bacanje.

Takav privid lično dosežem družeći se sa bitno mlađima. Ali i to ima svojih zamki, pa im iskreno zavidim na neusiljenom smehu, pravu na gluvarenje, uverenju da ih tek čekaju izbori i mogućnosti za promene,  ali prvenstveno – na lepim belim zubima i zategnutoj koži vrata, mišica, laktova, kolena…

Prve sam znake neelastičnosti epitela primetila oko 45. Suočavanje sa tim pasivno-agresivnim svedocima stvarnog protoka vremena u vidu nabora, navodilome je na povraćanje. „Zašto ne nosiš neku bluzicu dugih rukava i umesto suknjica – pantalone“, maćeha mi je predlagala kako da sakrijem otromboljenost mišićne mase. Ovo nije dolazilo u obzir, jer bih sebi ličila na one ćelavce što navlače preostale pramenove preko delova lobanje koje je kosa napustila.

Uostalom, bila bih razotkrivena čim skinem kamuflažnu opremu. Tad je još bilo svrsishodno stanje popraviti vežbama, da me nije mrzelo.

Dakle, nije mi bilo druge no da se na falte na telu naviknem, kao na „gospođo“, ustajanje u autobusu, persiranje, „nepristojne“ ponude penzionerskih popusta… Ili  da pribegnem drugom triku: uspostavljanju relacija sa sve mlađanijim muškarcima, sve misleći –ako oni mogu da se vade na krizu srednjih godina, što to ne bismo smele i mi, sredovečne žene. U prvom navratu, opsevirala sam potfenomen: jači pol globalno stari brže od nežnijeg, a svakako nedostojanstvenije.

Jer, taj sedam godina mlađi partner retko je odvajao stražnjicu od stolice zalepljene za ekran, nije bio ni za kakvu akciju, osim ako ga neko od tačke „a“ do neke druge ne prebaci autom. Nadimak „matora“, što mi ga je nadenuo, bio je smešan spram njegove mentalne zanemoćalosti, svojstvene čičama i moje potentnosti, u disparitetu sa godinom proizvodnje.

Međutim, bar se nije žalio i plašio bolesti, kao suprug moje komšike, sa istom međusobnom starosnom razlikom. Nije ni psovao druge učesnike u saobraćaju, jer nije vozio, nisu ga nervirali političari, jer ni politički stav nije imao, nije jadikovao na promenu vremena, jer iz kuće nije izlazio… Druge su ga žene zanimale tek u meri ispoljavanja sopstvenog šarma, koji se ogledao u otrcanim fazonima.

Kad smo se rastali, smatrala sam da ću naći sreću sa svojim ispisnikom, al’ mi se zalomio još mlađi – čitavu deceniju. On me je prozvao „baba“, al’što su dani više odmicali, više se ispostavljalo da greši. Možda mi je telo bilo kao u mladunčeta šar-peja, površine kože višestruko veće od onog što pokriva, ali mi je srce bilo puno mladalačkih ambicija, u suprotnosti sa njegovim zadovoljenjem aktuelnim.

Budući da je do mene bio samac, morala sam da posegnem za disciplinskim merama, da ga edukujem u svemu onom što ga nije naučila majka. Recimo, da nije primereno da ženi kaže da izgleda „10 godina starija“. Prvo se opirao pošalicom da „istina boli, ali oslobađa“, a onda krenuo da me komplimentira. Brzo je shvatio da bele laži podilaze sujeti, glavnom neprijatelju starenja.

Ipak, u određenim položajima stomaka, kad bi se mreškao kao pita gužvara, poželela bih da imam više novca i pribegnem sporadičnom seckanju viškova, ili ugrađivanju implanta, na šta je vuklo sunđerasto tkivo donjeg dela leđa. Tad sam bolje razumela drugaricu što se nafilovala botoksom, sve iako sam je u datom momentu maltene sažaljevala, što navedenu intervenciju mora periodično da ponavlja. I ogovarala je, baš kao što sam se rugala glumicama, žrtvama epidemije zatezanja lica do izostanka svakog izraza emocija.

A šta da uradim sa zubima, padalo mi je napamet u nastavku. Požutelim, povučenih desni, sa oštrim urezima iznad usana, takvim da ne bi mogli da podnesu ni ugrađivanje implanta. Da se smešim na pola usta, dok ih ne zamenim komplet protezom, kada bih i po svom ličnom kriterijumu postala babuskera? Od proklinjanja sebe što nisam više pazila, manje izbegavala zubara, nije bilo nikakve konstruktivne koristi.

Nije žal za ocvalom lepotom, ako tako nazovemo tu moju boljku, jedini problem kod ovog fenomena, jer uz starost ide i bolest, u ogromnoj većini slučajeva. Kod žena to značida se plašimo trenutka kad ćemo morati da tražimo usluge koje smo celog svog veka drugima pružale. U tom strahu je najstrašnija bojazan da će se svi o naše potrebe oglušiti, bez obzira na to koliko smo decu „lepo vaspitavale“, muža služile, rodbini novac doturale…

Zato većina nas žena skapava na nogama, bez previše žalopojki. Ali se do tada u vatru bacamo, grizemo, jurišamo, kidamo… i ničeg se ne bojimo… osim upravo starenja.

I muškarci se plaše sličnog poniženja, s tim što se njihov zazor više odnosi na trostruki tabu – staro muško nago telo, koje katkad treba i okupati kad onemoća, što je u tradicionalnim društvima – ženska obaveza. Retka su gospoda koja, kad to dožive, namire sve račune, raspodele imanje testamentom, intimnim družbenicama zabrane da ih posećuju, da ih ne bi „takve“ gledale i ličnom odlukom odu na onaj svet. Manja gospoda odlaze ženama na teretu, a dotle se za njih ne plašim. Jer, zahvaljujući upravo ženskoj emancipaciji, rasterećeni su svakog bremena, pa često i onog od protraćenog vremena. Uvek na istom detinjem nivou intelekta i raspona emocija, osim u krizi srednjih godina.

Kad može da im se desi i da se lickaju antirid kremama, nanose maske, neguju tabane, „drže do sebe“ na svakojake načine, mnogo prilježnije od pripadnica suprotnog pola.Ali, takvi su na Balkanu u manjini i krstimo ih pogrdnim imenima.

Muškarci se još plaše slabljenja libida, dok žene u tome imaju saveznika u fiziologiji. Trezveniji oba pola boje se promene karaktera. Da će postati sebični, cepidlake, zakerala, sitne duše, što sve zajedno raspiruje razmišljanja o eutanaziji, pre no o staračkom domu „gde ide samo onaj koga svi odbace“.

Tako se vraćamo na pređašnju temu, koja postaje teza da je strah od starenja zapravo strah od neprihvatanja, separacije, gubitka, najfatalnije predstavljene samom smrću. Jer, ovaj je zort u osnovi svih drugih, kako kažu psiholozi.Još tvrdeći da je podvlačenje crte ispod učinjenog i komparacija sa planiranim – sasvim normalna pojava u raznim životnim periodimai da čak može biti podsticajna u sredovečnim krizama. Ali i ne mora, kad strah od starenja može da poprimi razmere gerontofobije.

Šta je lek za ovu boljku, u bilo kom obliku? „Treba uživati u sebi i u životu bez obzira na doba, jer se uvek može naći neki razlog da nam bude lepo i da se osećamo dobro u vlastitoj koži“, savet je jednog psihologa sa interneta.Gde baš kožu pomenu, kad mi je ona glavni razlog za agoniju? Ček’ da konsultujem nekog drugog stručnjaka, sa više takta u izboru izraza, proizašlog verovatno iz broja godina. Ili da osnujem antiejdžing stranku, ili pokret, i sve mlade proteram iz države.

Tekst je prenet sa portala Nova Ekonomija.