Ogled – Vesna Mitrović Vojvodić

Izvor: Novi magazin

Кada na razvalinama srpskog školskog sistema, kome se može pripisati mnoštvo odlika, ali nikada tvrdnja da je zakazao, ugledate senku smisla u susretu đaka sa umetničkim delom, onda to iskustvo bar na trenutak nadvladava snažan utisak uzaludnosti donkihotovske borbe sa duhovnim koordinatama vremena kojem svedočimo. A te su koordinate čvrsto i sa stanovišta etike nedopustivo dugo poduprte najjeftinijim slojem estradne kulture, na jednoj, i neprekidnom demonstracijom apsolutnog političkog uticaja na sveukupnost našeg postojanja, na drugoj osi. Zato smo bez snažnog otpora posrnuli i pali u život u kojem je primamljivije i utilitarnije čitati koješta samo da se zatrpa praznina aktuelnog trenutka, a ne da se dosegnu odgovori na univerzalna ili epohalna pitanja našeg vremena.

Ipak, iskustvo jednog retkog i stoga dragocenog trenutka zajedničkog uranjanja u svet Čehovljeve novele ,,Tuga”, nije ostavilo ravnodušnim ne samo potpisnicu ovih redova, već ni učenike jednog odeljenja prvog razreda na meteorološkom smeru. To su one izuzetne situacije u životu kada zaboravite da istinsko obrazovanje društvo ne prepoznaje kao kvalitet i kada vam je sasvim nebitno što delujete kao zanesenjak koji nije uložio, već izgubio godine svoga života što je sebe oblikovao da bude bolje, finije, zaokruženo ljudsko biće. I samo iz tih i takvih iskustava možete održati u životu duboko zapretanu nadu da smisla – ima.

Nije, međutim, ovde reč o nekom partikularnom znanju kojim, nesumnjivo, mogu ovladati i oni sa skromnim čitalačkim iskustvom i horizontom očekivanja, već o dosezanju vrline sa kojom čovek iz škole izlazi u svet. Reč je o suočavanju sa pitanjem kako u mladima ohrabriti i odnegovati ideje koje bi trebalo da im budu vodilje u životu i to upravo u onom periodu njihovog postojanja kada osećaju snažan i moćan poriv da ovladaju svetom ne da bi postali njegovi vlasnici, već da bi sebe dali tom svetu i mogli u njemu da ostvare svoje najviše potencijale.

 Uronjeni u mentalnu matricu javne komunikacije, čiju dominantu oblikuje divljački populizam, ovi mladi ljudi morali su prvo da odbace nametnutu nemaštovitu stvarnost prostaka i zamisle se pred motom kojim Čehov otvara ,,Tugu”: Кome da izrečem pečal svoju? I zaista, podstaknuti pitanjem koje se tako tragično oslanja na naš život i povezuje sa njim, možemo sagledati koliko smo se kao društvo izgubili, obespametili, otuđili i dopustili sebi da ostanemo sasvim nedorasli i nespremni za turobnu realnost i preteću budućnost.

Horizont problema sa kojima se suočavamo razotkriva okvir u kojem ni majske tragedije nisu uspele da nas probude i pokrenu da konačno pronađemo i oslobodimo u sebi građane i preoblikujemo sistem vrednosti i stepen uređenosti društva za dostojanstven život. I kada se svakodnevno, sa najviših pozicija u društvu, pojam ljudskosti i empatije retorički kruni i troši, a suštinski zapostavlja i potcenjuje, kako bi glasio naš iskren odgovor na pitanje: treba li nam obrazovanje koje stvara celovite građane, otresite ličnosti, ljude koji će biti osnova jedne prosvećene društvene zajednice? Uprkos gromoglasnoj retorici vlasti, jasno je da se ovde uporno nagrađuje sve što izneverava ideju društva zasnovanog na znanju.

Erozija svih vrednosnih kriterijuma učinila je da znatno primamljivije deluju prečice do uspeha koje garantuje odlazak u emigraciju, učlanjenje u političke stranke ili uranjanje u estradni spektakl. Кakve to ljude formira obrazovanje u našem društvu? Poslušnike ili aktivne građane, razvijene ličnosti kritički zapitane ili sledbenike? Кoliki je delokrug naše volje i moći kada je istinsko kritičko mišljenje visoko destimulisano, a stvaranje pametne, mudre, samomisleće, demokratski orijentisane i samostalne mladosti i građanstva, očigledno, protivno prioritetima aktuelne političke paradigme? Izloženi smo konstantnom delovanju nesporne političke veštine i oktroisane pameti, ali to samo može izazvati razne oblike socijalne patologije i sve veće društvene poremećaje.  

Nepristajanje na nametnuti duhovni ambijent budi nadu da u tumačenju i razumevanju književnosti možemo dosegnuti bliskost u kojoj jedni druge prepoznajemo u horizontu zajedništva. To je ohrabrenje da nastavite da radite sa uverenjem u humanističke ideale i u to da je znanje moćan instrument oblikovanja samoga sebe i društva u kojem živite.  

Kada jedna Ana visoko podigne ruku i zapečati čas tvrdnjom da  se pojam tuge u istoimenoj noveli Čehova ne oblikuje u najvećoj meri ni smrću, ni usamljenošću, ni siromaštvom – već slikom društva onečovečenog, grubijanskog i bezdušnog, onda je to najbolji dokaz smisla, svrhe i nužnosti humanistički utemeljenog obrazovanja

Nemoć Čehovljevog junaka da svoju tugu zbog gubitka sina podeli sa drugim ljudima bolno nas podseća i upozorava na svet čovekolikih, otuđenih i bezosećajnih bića u čijem se ponašanju i postupanju razotkriva stepen ljudske ništavnosti kojom se obezvređuju sve vrednosti, a smisao nepovratno gubi. I mi smo kao društvo proterali empatiju, solidarnost, toleranciju, elementarnu ljudskost i zato je junakova tuga istovremeno i opomena: (…) neće li se između hiljade ljudi naći bar jedan jedini koji bi hteo da čuje za njegov bol. Ali gomile idu i prolaze, ne zapažaju ni njega ni njegovu tugu… Tugu, golemu, beskrajnu… Da mu grudi prsnu, pa da je izliju, ceo svet bi poplavila, pa opet se ne bi mogla videti ni dogledati. 

Snažni utisci đaka da i danas možemo svedočiti istom životnom iskustvu u kojem mali, običan čovek, nesrećan, usamljen, tugom ubijen, nema kome da progovori o jadu svom – razobličavaju opsenu da živimo u humanoj zajednici. Tvrdnje tih mladih ljudi da su i sami osetili koliko je dragocena i lekovita, ali nedostižna ljudska podrška i osećanje pripadnosti zajednici, obavezuju da i sami tragamo za onim najboljim u sebi kako bismo izborili bolju i vredniju sudbinu za sve nas.

Obrazovanje nije čas u školi, već je čitavo školovanje jedan inicijalni čas nakon kojeg provodimo život neprestano učeći i radujući se kada u tom traganju prepoznamo nešto što se uklapa sa idejama od kojih je naše traganje i počelo. To što je počelo u školi samo je uvod u život koji treba oplemeniti. I upravo je tu horizont smisla u kojem se susrećemo u naporu da mladog čoveka oblikujemo kao obrazovanog građanina i celovitu ličnost, sposobnu da u vrlini koju je obrazovanjem prigrlio, može da doprinese tom društvu.  

I zato, kada jedna Ana visoko podigne ruku i zapečati čas tvrdnjom da  se pojam tuge u noveli ne oblikuje u najvećoj meri ni smrću, ni usamljenošću, ni siromaštvom – već slikom društva onečovečenog, grubijanskog i bezdušnog, onda je to najbolji dokaz smisla, svrhe i nužnosti humanistički utemeljenog obrazovanja.

Usprotiviti se obesmišljenoj i obesvrhovljenoj društvenoj stvarnosti, ali bez vizije škole u kojoj će Čehov biti temelj vrline – to je uvod u jedan novi varvarizam i propast sveta koji smo nekada poznavali. 

Biografija

Vesna Mitrović Vojvodić je profesorka srpskog jezika u Geološkoj i hidrometeorološkoj školi "Milutin Milanković". Širokoj javnosti je poznata po izuzetno sindikalnom angažmanu u Granskom sindikatu posvetnih radnika Nezavisnost, ali i kao dragocena saradnica i savetnica u brojnim inicijativama za unapređenje obrazovanja

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.