Nikola Milić, dečak sa osmehom anđela

Autor: dr Slavica Plavšić

Na današnji dan, 6. septembra, 2008. godine, rođen je Nikola Milić, dečak čiji je osmeh obasjavao sve koji su ga ikada videli.

Danas bi napunio 17 godina i slavio svoj pravi rođendan sa porodicom i društvom. Tragični 4. maj, 2023. godine ga je prerano ugasio, ali sećanje na njegovu dobrotu, vedar duh i čaroban osmeh, živi i danas.

Danas će njegova porodica, njegovi drugari, svečano i tužno, obeležeti Nikolin treći nebeski rođendan, sećajući se svih divnih trenutaka njegovog prekratkog života. Sa svojih 14 godina, Nikola Milić je najmlađi od devet žrtava stravičnog masakra u Malom Orašju i Duboni.

Milići su bili zaista srećna porodica.

Dragana i Dejan su bili ponosni na svoja dva dečaka: Mihajla i Nikolu. Oni su divna deca, lepo vaspitana, dobri đaci i dobri drugovi, dobra braća, najbolji sinovi na svetu. Nikola je bio veoma ponosan na svog starijeg brata Mihajla, on mu je bio uzor. Pored njega i oca, i Nikola je mnogo zavoleo fudbal i počeo aktivno da trenira i igra. Svake nedelje bi bratu spremao opremu za utakmicu i nosio je i njegov i svoj ranac na teren.
Mihajlo je s posla stizao pravo na utakmicu, znajući da je Nikola već doneo sve što mu je potrebno. Nikad mu nije bilo teško da za brata uradi bilo šta. Takav je bio. Stalno nasmejan i raspoložen za šalu.

Nikola je, sa svojih 14 godina, oko sebe širio toliko ljubavi, koliko mnogi neće za ceo svoj život. Voleo je naše običaje, poštovao praznike, voleo je kada se porodica okupi i svi budu zajedno. Tad bi se šalio i zasmejavao ih i nije dozvoljavao da iko bude tužan i neraspoložen.

Bio je veoma vezan za majku i često ju je zvao dok je bila na poslu, pričali su i dopisivali se. Za rođendane i praznike, a i sasvim običnim danima, Nikola je majci pravio najlepše čestitke i ostavljao najlepše poruke. Baš je umeo da pruži i pokaže ljubav kao malo ko.

U selu ga svi pamte kao malog nasmejanog dečaka sa rumenim obrazima.

Nikola je bio osmi razred, VIII1, omiljen u školi, među decom i među nastavnicima. Planirao je sa upiše srednju tehničku školu i da se kasnije bavi računarima. Spremao je garderobu za malu maturu. Da se slaže sa haljinom devojčice sa kojom je trebalo da bude par na maturskoj večeri.

Razredna, nastavnica Ivana ga je mnogo volela. Još uvek ne može da se pomiri sa tim da Nikole više nema. Napisala mu je i pesmu i dalje u školi neguje uspomenu na njega. Mnogo drugara, devojčica i dečaka su takođe napisali pesme za Nikolu. Tuga za njim ih je sve ujedinila. Bilo je mnogo teško prihvatiti i pomisao da jednog divnog i lepo vaspitanog bića više nema. Rado oživljavaju uspomene na njega. Često gledaju fotografije, snimke…

Ivana je poznavala svu stradalu decu. Na pomenu povodom godišnjice tragedije, omiljena nastavnica je sa mnogo ljubavi i topline govorila o stradalim momcima, njenim „dragim dečacima”. Nekima je predavala, a nekima je bila razredna, kao Nikoli.

Na fotografiji napravljenoj posle masakra, deca su u majicama sa Nikolinim tekstom i u njegovoj omiljenoj boji. Majice su bile spremne za zadnje dane školske godine, pred malu maturu. Nažalost, Nikola nije stigao da je obuče. Ta slika stoji ispred njihove bivše učionice, kao malo spomen obeležje na Nikolu.

U učionici se svake godine smenjuju druga deca, novi učenici. Nikolina stolica, sa potpisima bivših osmaka, nacrtanim srcima i porukama, i dalje stoji prazna u toj učionici.

I druga deca brzo nauče i prihvate da se prema Nikolinoj stolici odnose sa posebnim poštovanjem i pijetetom.

„A bio je blag kao rosa jutarnja. Visok, krupan, oči uplašene srne, a osmeh anđela. Drag, vaspitan, poštovao je starije. Njegova dobrota nas sve obasipa, kao sunčevi zraci. On nam je ulepšavao ulazak u školu. I tog i takvog Nikole sada više nema”, reči su nastavnice Ivane, bivše razredne.

Ta subota, 6. maj, 2023. godine, Đurđevdan, bio je dan sahrane petoro mladih iz Malog Orašja i petoro dece iz škole „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu. Taj dan će ostati zapamćen kao jedan od najtužnijih dana u Srbiji. Stajali su učitelji, nastavnici, direktorka, i dočekivali svoje učenike, svoju decu… Beskrajna tuga. Posle Kragujevca i streljanja đaka, nije bilo tužnije priče o nastradaloj deci.

Njih je petorica, pet poređanih kovčega, pet majki, pet očeva, sestara, braće… rođaka, drugova, kumova. Svi se poznaju, a ne umeju da uteše ni sebe ni decu.

Suze, vrisak, jecaji paraju nebo.

Bezbroj pitanja bez odgovora. „Kako baš oni… Zašto baš oni!?“

Nikola je sedeo u pretposlednjoj klupi u srednjem redu. Po svom izboru, a i bio je visok i krupan, pa da ne zaklanja pogled drugima. Idol mu je bio stariji brat. Kad bi ga razredna Ivana pogrešno nazvala Mihajlo, bilo mu je drago, nije se ljutio. Posle ga je zvala „Miliću!“, po liku iz filma „Lajanje na zvezde“. Verovatno su deca to kasnije pretvorila u Mili. Na majicama u Nikolinoj omiljenoj boji piše: Mili VIII/1.

Za Dan škole 20. maja, svake godine se organizuje Memorijalni turnir u malom fudbalu. Ove godine je bio treći po redu, posvećen Nikoli Miliću.

Kroz osnovnu školu u Malom Orašju je prošlo mnogo generacija, mnogo dece. Sigurno je tu bilo i mnogo boljih učenika, mnogo uspešnijih u talentima i aktivnostima.

Ali, teško da se za nekoga još može reći da je bio toliko drag, omiljen i voljen, i od nastavnika i od učenika, kao što je to bio Nikola, nasmejani dečak sa rumenim obrazima.

Majka Dragana:

Ostale su samo slike i uspomene

Mnogo je teško živeti sa saznanjem da više nikada nećete videti svoje dete. Da je to dete bilo toliko divno i da nikome ništa loše nije uradilo, a da je neko oduzeo njegov život tako lako i bez kajanja. Nedostaje mi svakog dana, u svakoj sekundi… Nedostaje za svaki novi dan, za svaku tešku noć, za sve što je bilo i što će biti. Nedostaje…

Ostale su mi samo slike sa kojih mi se smeši, da ih gledam i ljubim dok sam živa.

Roditelji stradalih momaka kažu: nikada više nećemo imati ovako dobru omladinu, složnu, vrednu i požrtvovanu. Mnogo su voleli svoje selo i svako od njih je pomagao koliko je mogao i umeo. Neki su igrali fudbal i folkor, trudili se i bili uspešni, neki su im bili stalna pratnja i podrška.

Osnovali su fudbalski klub, kulturno umetničko društvo, išli su zajedno na utakmice, posećivali razne manifestacije, predstavljajući svoje selo. Ponosni, zadovoljni i uvek spremni da zajedno zablistaju. Zadnjih meseci su sređivali fudbalski teren koji je bio zapušten, i prostor oko spomenika koji je zarastao u korov. Mnogi su dolazili kući sa rukama punim trnja, ali im nije bilo teško. Bili su ponosni što daju svoj doprinos sređivanju fudbalskog terena i Spomenika palim borcima, na svoj Ravni Gaj.

To je bilo mesto gde su se stalno okupljali. Na tom mestu, pored tog spomenika su i ostali mrtvi… Ubijeni! Njih petorica. Mnogi su tada teško ranjeni, a samo nekoliko njih su imali sreće i uspeli da pobegnu pred kuršumima koji su leteli svuda oko njih.

Mihajlo je te večeri bio na mestu zločina. Samim čudom je uspeo da pobegne i da sebe spasi. Dva metka su mu proletela pored glave. Sve je video i mnogo mu je teško. Izgubio je brata, drugove i borio se za sopstveni život. Ukupno ih je bilo dvadesetak. Bilo je i devojaka, ali su one otišle kolima do Dubone u kojoj je takođe bila pucnjava i tamo su i one ranjene. Mihajlo i još tri druga su bez fizičkih povreda. Ali rane na duši, strašne traume koje su preživeli i dalje traju.

„Život nije fer. Oni su morali da žive. Bili bi divni domaćini, roditelji, muževi.

Teško je i sve teže će nam biti. Nije nam samo decu ubio. Ubio je sve nas. A imali smo toliko planova za budućnost“.

Ali, desio se 4. maj i ništa se od toga nije ostvarilo. Samo su ostali neutešni njegova majka Dragana, otac Dejan i brat Mihajlo, ali i njegovi drugari, razredna Ivana… Svi koji su ga znali ili čuli za njega.

Za Mihajla je veoma važno što je aktivni fudbaler i što sada igra i za sebe i za Nikolu. Dirljivo je kako svaka utakmica počinje tako što se svi igrači sakupe u krug i zajedno izgovaraju: „Za koga, za koga? Za njih! Za njih!“

Svaka utakmica je njima posvećena. Svaki gol i svaka pobeda.

Mihajlo Milić

Brat,

brat je najveće bogatstvo koje možete imati iako nikada nećete iskazati tu ljubav zagrljajem. To ćete pokazati na neki drugi, neki svoj način.

Dugo vremena je prošlo, mili moj, od kako nisi sa mnom, od kako više nema ko da me sačeka kad se kasno vratim kući i večera sa mnom, od kako nema više moje desne ruke i pomoći kad god mi zatreba. Znam da si tu, da vidiš sve i da mi i dan danas pomažeš na neki svoj način jer si uvek bio takav. Nedostaje puno toga, svaki naš zajednički trenutak, makar to bilo samo ležanje u krevetu ili igranje fudbala u dvorištu uz neku pesmu…

Sve je sad prazno bez tebe…

Iako sam ti možda, po pričama mnogih, ja bio uzor, zapravo sam ja sve vreme hteo da budem kao ti. Tako pozitivan, dobar i vredan, tako jak i hrabar. Najsrećniji sam čovek jer sam sa tobom proveo najlepših 14 godina svog života i podelio svaki trenutak sa tobom, bilo da je to sreća ili tuga.

Hvala ti na svemu sto sam naučio od tebe.

Najviše te voli tvoj Miki

Nikola, dečak rumenih obraza, blag kao jutarnja rosa, sa osmehom anđela, večno će živeti u sećanjima svih koji su ga znali i voleli. Njegova dobrota i ljubav nastavljaju da nas obasipaju toplinom, učeći nas da živimo s ljubavlju u srcu, upravo onako kao što je on živeo. A ljudi žive dok traje sećanje na njih.

ŽIVITE- i nikada nećete biti zaboravljeni.