Nepristajanje

Autorka: Olivera Miloš Todorović

Miomir Grujić Fleka

Jako je teško u ovim poznatim okolnostima pozvati ljude na ljubav, poverenje, nadu i sve ostalo što mi kao društvo, hipokritično, isturamo u svoje parole, a da pri tome ne zazvučiš licemerno.

                  mart 1995.

Slikar, autor projekata Urbazona, Linija EX, radio emisije Šišmiš.

Scenarista dokumentarnog filma „Radio Šišmiš – Harmonija Haosa“.

Uređivao je časopis „Četiri F“, u kojem je spojio akademiju muzičkih, dramskih, likovnih i primenjenih umetnosti.

Pokrenuo je muzička izdanja kojima ukazuje na autentične bendove.

Promoviše individualizam, kreaciju i energiju.

Koji je tvoj kriterijum zvuka na postojećoj sceni?

Za mene je kriterijum energija. Kriterijum autentičnosti na ovom ovdašnjem, lokalnom terenu je nešto što ima ne samo svoj senzibilitet, već i intezitet. Te dve stvari se lako prepoznaju i u tom smislu sam i napravio ovaj muzički izbor. U hronološkom potezu ćemo videti šta bi trebalo da bude ta slika kriterijuma na lokalnoj sceni.

Da li energiju deliš po generacijama?

Teorije o energiji su nepouzdane u svakom pogledu, od fizike do trotoarske filozofije. Instinktivno osećam, a iskustvo me podržava, da određena količina energije uvek postoji, samo je različito raspoređena. Siguran sam da svako vreme i svaka generacija nosi približnu količinu inteziteta, bez obzira na to da li okolnosti dopuštaju da se to sagleda. 

Ko nas „udara“ za početak?

Čovek koji sa svim prirodnim i moralnim pravilima uživa status legende u gradu. Ukratko, Doktor Spira.

Osvojio si Beograd programskim uređenjem kluba Akademija, između 1981. i 1990. Zašto je danas ovo mesto, tada upisano u svetskim vodičima kao najbolji andergraund klub u Jugoslaviji, promenom koncepcije prestalo da postoji?

Kad bih znao odgovor na to pitanje, verovatno bih imao i recept kako da to istog trenutka promenim. Akademija je institucija ovdašnje rok kulture ili alternativnog pokreta u širem smislu. Ali, okolnosti pod kojima je taj klub radio nikada nisu bile bolje, a mogao bih da tvrdim čak možda da su bile i neugodnije u vreme kada sam ja imao te kompetencije o kojima govoriš. Međutim, odnos prema celom projektu je bio suprotan od ovog koji sprovodi aktuelna uprava. Odatle i ovi rezultati koje postižu. 

Mislim da je pre stvar u ljudima koji tamo odlaze…

Naravno, trenutno je očigledno manje tih kreativnih energija nego ovih koje su parazitske prirode.

Kako da uvećamo stvaralačku energiju?

Pitaš me šta bi moglo da motiviše ljude? Pretpostavljam da je ključ u nekoj vrsti inspiracije, a ona se najlakše nađe u produkciji, odnosno u učestalosti događaja, u kvalitetu. Ljudi su ovde na loš način odlučili da prevaziđu postojeće raspoloženje i okolnosti, kroz pasivnost. A to će, pre ili posle, biti prepoznato kao pogrešan pristup. Očekujem da će svi malo po malo da krenu ponovo u neku aktivnost. Čim se pojavi neka mogućnost poređenja, ugledanja, posećivanja, razmene, komunikacije, nečega što je rad a ne samo priča, dogodiće se i pokret. Po principu klatna mislim da stvar mora krenuti u mnogo intenzivnijem smeru. Ovde će sve, uskoro, biti u redu.

Da li i ti tako prevazilaziš neke svoje padove?

Mislim da je to jedini način da opteretiš sopstvene potencijale pravim izborom. U suprotnom, ta energija radi kao bumerang.

Da bismo rok scenu pratili hronološki, predlažem rad iz sredine osamdesetih. To je The End bend iz Beograda koji je, prvi na ovdašnjoj sceni, snimio alternativno, nezavisno izdanje. U etru je obrada Stonsa i pesme koju je očigledno grupa Lajbah intenzivno slušala pre nego što su snimili sopstvenu verziju.

Kao najveći slikar u Beogradu 80-ih, jedan si od poslednjih mahera u kojem je združena čistota i majstorstvo. Slikarstvo ne shvataš kao sopstvenu promociju, nego kao promociju sposobnosti. Da li je to veza sa radio-emisijom Šišmiš?

Vidim da hoćeš da me navedeš na ego trip. Nisam ja na taj način nikada razmišljao o onome što radim, jer tu postoji toliko nedoumica koje sve takve razgovore mogu da pretvore u haos od sumnje i nezadovoljstva. Ti autorski nesporazumi sa samim sobom su takvi da niko nije dovoljno lud da se prepusti lakomislenosti. Ja ne bih priznao čak ni to da sam do kraja postao slikar. To verovatno ide uz neko životno iskustvo i staž. Do svega toga o čemu govoriš, a čemu sam, priznajem, barem težio ili hteo to da budem, do toga se stiže samo preko instinkta i otvaranja stvari u prostor u kome ni veština, ni zanat, ni umeće, ni pamet, ni talenat, ni sve ostale stvari koje se prišivaju umetnicima više nisu presudne. Jednostavno, kreacija postaje autentična. Lično mislim da je svaki čovek nadaren za neku vrstu stvaralaštva. Bitno ja samo izabrati medij. U tom smislu, i slikarstvo i radio rad pripadaju mom prirodnom ritmu i dobro se osećam. A kada se dobro osećaš u određenom obliku izražavanja, onda nije problem da se izraziš.

Da li unapred smišljaš koncepciju Šišmiša ili je sve improvizacija?

Mi smo ovde, svi zajedno, uspeli da se izborimo za takve uslove da Šišmiš mora da bude improvizacija, jer smo uvek na početku nove emisije pred novom odlukom kakav pristup i štelovanje frekvencije odabrati za tu priliku. S obzirom na to da Šišmiš već pet godina ide svakog ponedeljka, zamor materijala je veoma rizična mogućnost. Trudimo se da emisiju radimo kao veku vrstu perpetum mobile sistema koji nema fiksirane delove. Samo tom igrom različitih mogućnosti i kombinacija, pretpostavljam, održavamo to zanimanje auditorijuma. 

Da li misliš da slušaoci sve manje razmišljaju?

Slušaoci su deo tog organizma, prepušteni sopstvenom načinu funkcionisanja. U svakom trenutku ih očekujem u drugom svetlu. Prevashodno me zanima taj kvalitet komunikacije koji se posredno, ispod, kao podloga čuje i naslućuje. To je neka vrsta bliskosti u kontaktu. Mislim da ta vrsta energije i mistična aura oko Šišmiša u stvari potiču od te vrste komunikacije, ful kontakta. Sve prođe na kraju srećno, bez većih havarija. 

Da li Šišmiš treba da postoji, da razreši, da komunicira?

Otvoreni sistem. Kada idejama daš konkretnu formu, kad ih uobličiš, postaju rigidne i definisane. Istog trenutka počinju da odumiru i da se troše, jer priroda svake forme je da propada. Samo one ideje koje su neshvaćene i neistražene do kraja, imaju sposobnosti promene i transformacije. Šišmiš me zanima kao ta vrsta rada: mentalni, verbalni, lingvistički, muzički, psihološki proizvod, promenljiv i transcendentan i kao takav sposoban da reflektuje određene univerzalne zakone, da predstavlja otvoren sistem, potpuno slobodan. Na tom radiju je najkorisnija stvar obuka u veštini osvajanja slobode. 

U sledećoj muzičkoj numeri reč je upravo o neslobodi. Rad pripada grupi Plaćenici, legendama iz sredine 80-ih godina. Anton iz Partibrejkersa, Đile i Čeza iz Supernauta, „Ptica pevačica“ iz 1986.

Ako andergraund znači zauvek ostati mističan i mistifikovan, zašto onda individualce koje mu pripadaju izvlačiš na svetlo dana i tako ih „rasprodaješ simpatizerima Šišmiša“?

Simpatizeri Šišmiša, barem oni obučeni, ovejani, upućeni, znaju prirodu igre: pravila nema i voziš na neviđeno. Radio – Šišmiš je pozornica, javna, gradska, na kojoj se događaju spontani programi, od nastupa slušalaca, preko legendarnih džinglova, poruka javnosti, sve do konkretnih pokušaja da se nešto pokrene ili učini, kao što je projekat Urbanzona ili Trotorock etiketa kao podrška aktuelnoj rok sceni koju mi emitujemo. Trudio sam se da večerašnji izbor pokaže taj pristup muzici i veoma sam srećan što je Radio – Šišmiš emisija za koju se proizvodi muzika namenski. Na skali kreacije različitih dometa odvija se to za šta me ti optužuješ.

Ovo je rad jednog od bitnih gradskih bendova, jer se nalazi na liniji zdrave struje koja u 80 – im godinama, preko Doktora Spire, Šarla akrobate, Discipline kičme, Plaćenika, Partibrejkersa, stiže do Robne kuće. U pitanju je demo snimak koji sam dobio 1989. kao predlog za njihov nastup na poslednjem „Yu rock momentu“. Tada sam bio član žirija, a ovo je za mene bilo otkriće.

Jedna od demistifikacija radio – emisije Šišmiš jeste i snimanje dokumentarnog filma čiji si scenarista. 

Šišmiš je javna pozornica. Ponekad sebi lično dopuštam zadovoljstvo transformera. Obrtanje smisla je jedna od važnijih odlika poetike celog projekta. Medij je demonski izum i sve je na mediju mistifikacija, čak i kada se autor iz sve snage trudi da to ne ispadne tako. Ja se ne trudim nimalo. Mislim da je umetnost i veština mistifikacije dopuštena, ukoliko nije zloupotreba. 

Kakav radio voliš da slušaš?

Javno priznajem da slušam samo snimke Šišmiš radija. Svaki Šišmiš proizvodi neko sledeće izdanje i otvara mogućnost da se dogodi nešto novo. To je beskrajna traka. Ostatak vremena posvećujem sopstvenom muzičkom izboru, mada često nemam mogućnosti da mnogo biram, jer sam upućen da slušam te demo – trake, snimke, gomilu materijala koji moram da preradim, prosejem i privedem nekom kriterijumu da bih ga konačno emitovao.

Sledeća stvar je dokumentarni snimak iz Bitef teatra. Radi se o zajedničkom nastupu grupe Supernaut i Šišmiš radija u scensko – muzičkom performansu „Pobuna mašina“. Supernaut u pesmi „Papa Rolingstoun“. Jedan u totalu i totalitetu rad protiv totalitarizma. 

Šišmiš je promovisao mnoge ljude čiji je način razmišljanja ekstreman, kao što su Hajspirit, Satan Panonski… Rekao si da je sloboda ovde uvek shvatana kao težak porok. Da li zato tvoja sloboda uključuje tuđe poroke?

Proizvodnja stvarnosti je nešto čime se mediji bave. Shvatio sam svoju ulogu i poziv autora jedne ovakve radio – emisije kao priliku da na sopstveni način proizvodim stvarnost. U tom smislu, Šišmiš je neka vrsta grupne utopije. Ima određen krug slušalaca, govori sopstvenim jezikom koji zovemo trotozik (trotoarski jezik). Bavi se trotoarom, trotozofijom, trotorokom. Zato stalno ponavljamo da stvarnost proizvode proizvođači stvarnosti i da je proizvod uvek sumnjivog kvaliteta. 

Nadam se da je auditorijum pripremljen za rad koji sledi: pravi primer andergraund rada, rubrika koju redovno emitujemo, butleg, ovog puta sa Trotorok sešna beogradskih muzičara. Poruka je nedvosmislena – Apokalipsa nikad.

Iza Urbazone je godinu i po dana ideje, identiteta, kreacije. Metoda delovanja nisu protesti, nego dokazivanje postojanja vrednosti. Dokle stalno oni koji znaju treba to i da dokazuju?

Mislim da je dovoljno da posluže kao primer. Što više pojedinačnih primera isturimo, lakše ćemo dokazati da je pojedinac neophodan u svakom zdravom društvu. Ali, to već pripada nekom procesu izvan pojedinačne kontrole, tako da o tome ne mogu i ne treba da brinu ni andergraund ni overgraund. Pojedinac će biti otkriće trećeg milenijuma. Pošto smo ovde ispucali sve propale kolektivističke varijante, možda dođe i vreme za pojedinca. Tada će se videti ko šta može da prikaže i doprinese. Za sada, svi pojedinci, izvol’te, isturite se kao primeri. 

Kako pojedinac da ostane zdrav?

Mislim da je osnovno naći svoj kriterijum u svakom pogledu. Odabrati vrednosti. Jako je teško u ovim poznatim okolnostima doći, pozvati ljude na ljubav, poverenje, nadu i sve ostalo što mi kao društvo, hipokritično, isturamo u svoje parole, a da pri tome ne zazvučiš licemerno. Radio – Šišmiš poručuje često da ukoliko već varaju, lažu, kradu i čine zločine, rade sve to u ime viših interesa. Primećujem da ima mladih ljudi koji su shvatili da nešto ipak treba da se čini u sopstvenu korist i u tom smislu nešto preduzimaju. Znači, kriterijum, sistem vrednosti i akcija, tj. kreacija ako je moguće. 

Za kraj ćemo, u ime slušalaca emisije Šišmiš, slušaocima emisije Fras pokloniti jedan pravi biser. Priložio sam ga iz sopstvene ušne školjke, pod šifrom „NajnajManja“, Obrada Stonsa koju Beograd mnogo voli. Suptilno i nežno za laku noć.

Intervju iz emisije ‘Fras u šupi’, Radio Studio B, 1995.
Gost emisije je istovremeno bio i muzički urednik. Objavljeno u knjizi
Multimedija, Nepristajanje/Nonacceptance, produkcija ShockART,

Beograd 2000.